Дејан Мачковић: Македонско питање

[Поуке.орг инфо]

Иако је пад трију великих  и „светих“ царстава: Руског, Аустријског и Османског означен као крај Константиновске ере и почетак новог доба, Црква нажалост ни стотину година касније није успјела да се одвоји од чврстог загрљаја Државе. Неки догађаји у 20. вијеку давали су наду да ће прокламована секуларизација и раздвојеност Цркве од Државе постати реалност и тиме омогућити Цркви да буде аутентичнија у свједочењу вјере и очувању историјских сјећања и канонског поретка. Међутим, овај чудни и често насилни брак ова два ентитета је наставио да траје у измјењеној форми и послије Првог свјетског рата. Негдје је то било брутално видљиво, као на примјер у оним Црквама у некадашњем комунистичком блоку, гдје су се власти често и отворено мијешале у избор кадрова и друге значајније одлуке Цркве, а негдје је било мање видљиво, али данас видимо далеко више разорније, увођењем државне контроле у светотајински и унутрашњи живот Цркве.

Тако су, на примјер, поједине Монархије из Сјеверне Европе, гдје се епископи и данас бирају у државним парламентима, у живот Цркве безобзирно убацивале своје политичке агенде од неких безазленијих ствари попут равноправности полова, па све до одредби о обавезном рукоположењу жена, хомосексуалаца, геј браку и других измјена у породичном животу, етосу и учењу тих Цркава. Колико год су Цркве под комунистичким јармом биле слабе да се супротставе атеистичкој хистерији, толико су и Цркве у „слободној“ Европи биле немоћне да се супротставе помодном духу времена и одупру државном диктату. Примјера ради, Англиканска црква никада није осудила војно ангажовање британских Влада на Блиском истоку, и због тога је немали број пута била на мети критика у Свјетском савјету цркава, а поједине лутеранске Цркве Сјевера су простим гласањем у Државном Парламенту добиле жене бискупе и поред снажног отпора унутар самих Цркава, који је био теолошке природе. Треба напоменути да је Црква Шведске сама тражила и молила да се одвоји од Државе, што се и десило почетком 2000 године.

Ипак, упоредо с овим очито никад прекинутим тјесним везама између Цркве и Државе, које су почеле давне 313., свједоци смо да у последње вријеме многе Државе отвореније и агресивније показују намјере да се баве уређивањем вјерског живота, и то у широкој лепези од догматског учења, обичаја, школства и администрације. Овај феномен је глобалан и манифестује се кроз бројне примјере: од политичког уплива на црквене догађаје у Украјини, преко затегнутих односа Америке и Ватикана око положаја Католичке цркве у Кини, и све до последњег одбијања Папе да се састане с америчким државним секретаром М. Помпеом. У овај општи тренд интервенција Државе у вјерска питања уклапа се и недавна изненадна објава предсједника Француске Макрона да ће посебним законом до краја 2020. de facto да направи „аутокефалну“ Исламску заједницу у Француској, која ће да буде одвојена од остатка муслиманског свијета, и која ће (учењем и праксом) „да буде компатибилна с вриједностима Републике.“

Света Софија, Охрид

 

Овај глобални феномен појачане бриге Државе за вјерска питања има и своје верзије у нашој балканској реалности, прије свега кроз отворен ангажман Државе у црквеном проблему у Македонији, и посебан ангажман Државе у стварању црквеног проблема у Црној Гори. Питање самосталности Цркве у Црној Гори је новим политичким обртом преусмјерено на друге методе, док је питање Македонске цркве поново је актуелизовано последњих мјесеци кореспонденцијом и иступима македонских политичара и Цариградске Патријаршије.

Историјски контекст црквеног проблема у Македонији је познат и описан на више мјеста. Он је школски примјер уплива тзв. секуларне Државе у црквена питања. С једне стране, мора се признати да је Српска црква херојски издржала притисак комунистичке Државе 1967., а са друге стране људски је разумљиво зашто локална и мања Црква у Македонији није могла да издржи притисак. Ипак, необјашњиво је да та иста Црква није издржала притисак њој наклоњене и званично демократске Државе те 2002. године јавно прихвати тзв. Нишки Споразум – у чијем креирању је сама учествовала и који је сама првобитно прихватила. Однедавно у ове сложене односе притисака, пријетњи и уцјена, односа мањег и већег, силе и правде, а који су додатно пуни ината и ирационалности, натоварило се додатно бреме амбициозног уплива Цариградске Патријаршије – што је рецепт за потпун бродолом.

Но, међутим, упркос тако злосрећном почетку и још горем развоју догађаја, и данас је јасно да исход рјешења проблема Македонске православне цркве није неизвјестан у смислу остваривања крајњих резултата, него је главни камен спотицања ситничаво натезање око редослиједа догађаја и процедурâ, што је и логично будући да има неколико учесника. Наиме, нити Српска црква, нити Црква у Скопју немају недоумица о будућем статусу Македонске православне цркве, као самосталне и аутокефалне Цркве, са сопственим црквеним идентитетом, поглаваром и именом, као пуноправну Цркву сестру свим помјесним Православним црквама. Ово се нажалост не може рећи за Цариградску Патријаршију.

Спремност Српске цркве да дарује аутокефалију Македонској православној цркви почива на истини да је Македонска црква је показала зрелост и способност самосталног дјеловања, упркос томе што је била у расколу с цијелим Православљем. Македонска црква је одржала богослужвени поредак и црквену администрацију, сачувала и унаприједила богословске школе, имала значаја у обнови побожности народа. Сачувала је апостолско прејемство, одољела је искушењима ступања у Унију, брзоплетој промјени црквеног календара и другим новотаријама и неприличностима којима и веће расколничке заједнице неријетко подлегну. Тиме је показала да је спремна за одређен степен самосталности, иако је у расколу.

Међутим, као њена највећа слабост стоји чињеница да Македонска православна црква и поред обиља историје и традиције, и изузетне благочестивости народа има евидентан недостатак монаштва (око 100), број несразмјеран њеној снази и потреби. То је директна посљедица раскола и сценарија који је већ виђен у Бугарској (1872-1945) и од кога се Бугарска црква до данас нажалост није опоравила.

За разлику од широких маса које црквеним питањима понекад приступају острашћено и навијачки, многи монахољубиви Македонци вјечно спасење не желе да траже у сумњивим структурама расколничког недостатка благодати, већ свој подвиг и личну жртву узносе у сусједним Цркавама, благодатно освједоченим. С вјечношћу нико не жели да се игра ради туђих политичких амбиција, посебно неко ко је сав свој живот, имовину, дјевственост посветио Богу. Међутим, посљедично, Македонска црква је лишена пуноће своје духовне енергије, који би јој омогућио обнову и правилан раст, будући да се њена духовност непрестано растаче, пребјезима и одласцима, умјесто да се концентрише и множи.

Паралелно с овим недостатком здравог и агилног монаштва као коректива црквеног живота, као велика сметња стоји евидентна немоћ Епископата Македонске цркве да се одупре диктату Државе, што баца озбиљну сумњу на способност самосталног дјеловања, а што би морало да буде императив једне аутокефалне цркве. У том смислу, јасно је да би за духовни живот Македонске цркве тренутно најповољније рјешење било да остане као аутономна област у оквиру Српске цркве док трауме раскола не зацијеле, односно док не умру сви они који су виновници раскола, не ојача монаштво и не смогне снаге за више храбрости пред Државом. Наравно, ово рјешење је неприхватљиво најмање двема од три стране у сукобу – држави Републици С. Македонији, Македонској цркви, док је Српска црква поприлично индиферентна према таквој могућности.

Ипак, ове две горенаведене слабости Македонске цркве бацају тамне сјенке у сврсисходност њене аутокефалије. Јасно је да само онда када једна Црква докаже да јесте и да ће бити непоколебљива у питањима учења и морала, способна да административно и духовно унапређује црквени живот на једној територији, само тада може да тражи и да добије аутокефалију. Свако друго давање аутокефалије би било катастрофа. Аутокефалија није пуко политичко питање, него најбитније питање вјечности, духовности и спасења душа, што је политичарима понекад тешко да схвате, док Јерахија би то требало да зна. Аутокефалије које служе превртљивим и промјењивим интересима Државе нису нити сврсисходне нити дугорочне. Најбољи примјер је наопака и прерана Аутокефалија у Украјини, која није заживјела него свакодневно прави скандале и клизи ка самоуништењу, одвлачећи многе душе у пропаст.

Но, на ове две горепоменуте слабости Македонске цркве, Држава се не обазире, а на Фанару још и мање. Држава има свој прокламовани интерес да аутокефалијом „зацементира македонску државност“, што је сасвим легитимно, а Фанар такође има своје (прикривене) планове и интересе.  Управо због тога тренутнога преклапања интереса, македонска Држава би из геополитичких разлога жељела да Македонска црква пристане Фанару на оне исте процедуралне услове, које је деценијама одбијала Београду и које је одбила Нишким Споразумом – односно да се раскол прво залијечи измирењем и заједничким богослужењем, па тек онда након пар мјесеци приступи канонском  и свеправославном давању аутокефалије. Но, Држава не гледа у прошлост, нити види будућност, а вјечност је не занима.

Међутим, без обзира на све планове и жеље Државе, Јерархија Македонске цркве би морала да одоли притисцима и да аутокефалност не тражи тамо гдје је не може добити на исправан начин, гдје према њима немају искрене намјере и гдје неће бити трајна. Евидентно је да би неканонском аутокефалијом с Фанара један раскол само био замјењен другим, а не залијечен  и превазиђен што је највећи интерес Македонске цркве, будући да је у рањеном статусу јер није у литургијском општењу с пуноћом Православља.

Осим тога, овом неканонском аутокефалијом, која не би била саборно подржана, Македонска православна црква опет не би могла да има неопходну духовну обнову и развој монаштва, нити пуну црквену самосталност, што би у коначници имало за посљедицу њен умањен значај и неостваривање свих потенцијала који има. Македонска црква би на тај начин дугорочно остала мала и небитна Црква, која би не само остала марионета у рукама Државе, него би постала сателит и послушница која аминује све идеје из Цариграда.

Осим тога, Словени у Македонији су већ неколико пута имали прилике да искусе наопако додјељене аутокефалије њихове области. Тако су 1018. године неискрено добили аутономију Охридске Архиепископије, која је не само изгубила смисао ширења писмености и школства на словенском језику, него је сасвим супротно имала доминантан и опресиван грчки карактер, који је ишао толико далеко да су брисани натписи и називи на словенском језику и писани поново на грчком. Осим првог архиепископа Јована Дебарског који је био Словен, готово сви други архиепископи редом су били Грци. С нечасним намјерама те предоумишљајем 1767. укинута је Охридска Архиепископија због испланираног и организованог банкрота, тако што су Фанарски Грци у периоду од десет година смишљено измјењали седам архиепископа, те Архиепископија није имала новца да плати огромне таксе на сваки пут изнова издаван султански документ о постављењу новог поглавара – берат.

Најновија и друга по реду аутокефалија која се евидентно спрема, по украјинском сценарију, по Македонце може да буде најгора од свих претходних  јер је последња превара гора од прве, како рече Апостол Павле. Детаљи понуде још увијек нису јавно познати, али се могу претпоставити. Фанар ће да промовише своју идеологију тако што ће да уцијени Македонце Томосом о аутокефалији по принципу узми или остави, а који ће да више личи на списак жеља Фанара, него на документ о самосталности. За очекивати је да Македонци не добију поглавара Цркве, као што се то већ десило Атини и Кијеву, а додатна понижења ће да иду преко имена Цркве, преко одузимања три епархије у Дијаспори, преко увођења ставропигија у најзначајнијим манастирима, и као последње, али не најмање важно, преко економског исцрпљивања – плаћање годишњег харача, који је залог неких будућих укидањâ, као што су већ помоћу дугова државној благајни и укинули Охридску Архиепископију. Ако су Москви одузели Кијев, јер нису поштоване одредбе из 17. вијека да Кијевски Митрополит помиње и Цариградског Патријарха на богослужењу, колико ће им требати да поново укину Охридску Архиепископију ако не буде слала новац? Наравно, сва ова жуч ће да буде покривена медом слаткорјечивости, аплаузима и пољупцима, какви су већ виђени.

С друге стране, без обзира што би од Српске цркве Македонци добили пуну аутокефалију, без уцјена и понижења, питање тражења аутокефалије од Српске цркве македонским Епископима јесте емоционално далеко теже, будући да би се на тај начин признала погрешност црквене политике у претходном периоду. Но тај проблем је лако рјешив, уколико српска страна не буде инсистирала на сјећању на прошле догађаје, него буде више гледала на будућност. У протеклим деценијама, двије делегације, српска и македонска, су се до сада састале безброј пута, готово толико да су развиле лична пријатељства. Можда је вријеме да обје стране промјене делегације, како би нови људи понудили нову перспективу и дали нова рјешења. Ново вино се сипа у нове мјехове. Рјешење свакако постоји, потребно је само да Црква одоли притиску Државе и да дјелује слободно у складу са својим интересима.

За разлику од Грка, Срби немају никаквих проблема ни отклона према македонском идентитету и имену, не би тражили Епархије у Дијаспори, не би тражили новчане годишње надокнаде. Чак би и питање ставропигијалног статуса могло да буде ријешено на обострано задовољство. Македонци би могли да траже ставропигијални статус за њима историјски битан манастир Светог Прохора Пчињског, док би Србима могли да понуде неки од Немањићких манастира на својој територији, као знак братства, љубави и повјерења који влада међу нама. Сигуран сам да би Срби били спремни да Македонску цркву уздигну и на ранг Патријаршије, као што је то обичај међу историјским црквама и народима: Србима, Бугарима, Русима, Румунима, Гурзинима, итд. Евидентно је да би Македонци аутокефалност од Срба могли да добију лако и без већих проблема, на принципима Нишког Споразума, но тада би изостале салве похвала и аплаузи од Државе и са Босфора, који то вјероватно не би ни признао.

Управо због тога, македонски Епископи морају да нађе снаге да гледају свој дугорочни интерес и интерес свога народа и Цркве. Македонска црква мора да сагледа нашу заједничку цјелокупну прошлост и да се присјети да су Владе и Државе, барем на Балкану, привремена и пролазна ствар, док су пријатељства и братства вјечна. У том смислу, трајна питања попут аутокефалности не могу да буду ријешена привременим мотивима и амбицијама. Македонска црква мора да сагледа искуства других Цркава, како оних које су се опирале захтјевима Државе, тако и оних које су попуштале, како оних које су поробљене од комуниста, тако и оне које су поробљене политичком коректношћу, џендер студијама и другим боговима Запада. Ово не вриједи само за Македонску цркву, него за све Цркве на Балкану јер ако се не буду знале поставити и опирати, врло брзо ће бити присиљене да се по бројним питањима прилагоде „вриједностима Државе“, а она никаква аутокефалија неће имати смисла.

Црква Светог Наума

Поврх свега, Македонци морају да погледају у своју прошлост и присјете се горких дешавања из Охридске Архиепископије. Треба да виде и нашу заједничку прошлост и лијепе моменте братске љубави, као ономад када је на лично инсистирање краља Александра чудотворни гроб и црква Светог Наума ослобођен и тако ушао у границе данашње Македоније, иако је првобитно тај дио био додјељен Албанији. Међутим, далеко битније за Македонце јесте да виде садашњост и сагледају реалност Епифанијеве „аутокефалије“, прије него ли се одлуче да аутокефалију затраже тамо гдје не желе да искрено им је дају, гдје је дају под понижавајућим условима, и без гаранција за будућност. Историја је учитељица живота, али само онима који знају да из ње уче.

Ипак, какво год ријешење да изаберу, било под притиском Државе или самостално и слободно, Македонци морају да знају да ће им Срби увијек бити први сусједи и једини народ у њиховом окружењу који их искрено воли и поштује и признаје као Македонце и браћу.

Ако искрено мисле да их неки други воле више него ми, да им желе више добра него ми, и да су искренији према њима него ми, срећно им!

 

Дејан Мачковић

dejanmackovic.wordpress

View full Странице

[Тражитељ]

пре 17 часа, Поуке.орг инфо рече

Македонци морају да знају да ће им Срби увијек бити први сусједи и једини народ у њиховом окружењу који их искрено воли и поштује и признаје као Македонце и браћу.

Ово је доминантан став међу Србима данас. Мој став је другачији и у тешкој је мањини: на страну индивидуални људи који муче своју муку као и ми овде и брину о породици и животу као и ми овде и по чему су Македонци ЉУДИ и по свему наша браћа као што су нам и сви људи браћа, ја их као нацију и државу и њихову националну идеологију доживљавам као издајнике и непријатеље. Није у Северну Македонију нико ушетао, за њено ослобођење је генерација наших прадедова гинула и проливала крв, остављала тамо своје кости и не правим никакву разлику између изгубљеног Марковог Прилепа и изгубљене Савине Пећи, нити изгубљеног немањићког Призрена и немањићког Скопља, док већина Срба прави и уопште не носи у свести да је Северна Македонија једнако отуђена као и КиМ, само смо то отуђење признали и аминовали.

Лично бих по северномакедонском питању увек дао приоритет обнављању братства са Грцима и Бугарима и грађењу неког другачијег односа са Албанијом. Нема признавања македонског имена, јер је то име грчко, нема признавања македонске нације и језика јер они могу бити или српски или бугарски, па нека се сами определе. А посегну ли Албанија и Бугарска да је деле између себе, подржати и једне и друге јер су се, ако ништа друго, Бугарска и Албанија бар показале као поуздани непријатељи. Оваква "братска нација", као екс-Ју пројекат, братска је једино Хрватима, унитарним Бошњацима у БиХ, Миловим "Монтенегринима", косовским Албанцима, укратко једино затирачима и укидачима српства, што је пројекат који је једино Северно Македонија унутар својих граница спровела успешно и до краја.

Сваки покровитељски однос према њој као према блудном сину који ће се једном покајати, уместо као раку који треба одстранити, обиће нам се о главу.

[MKD bez 13]

пре 18 часа, Поуке.орг инфо рече

Иако је пад трију великих  и „светих“ царстава: Руског, Аустријског и Османског означен као крај Константиновске ере и почетак новог доба, Црква нажалост ни стотину година касније није успјела да се одвоји од чврстог загрљаја Државе. Неки догађаји у 20. вијеку давали су наду да ће прокламована секуларизација и раздвојеност Цркве од Државе постати реалност и тиме омогућити Цркви да буде аутентичнија у свједочењу вјере и очувању историјских сјећања и канонског поретка. Међутим, овај чудни и често насилни брак ова два ентитета је наставио да траје у измјењеној форми и послије Првог свјетског рата. Негдје је то било брутално видљиво, као на примјер у оним Црквама у некадашњем комунистичком блоку, гдје су се власти често и отворено мијешале у избор кадрова и друге значајније одлуке Цркве, а негдје је било мање видљиво, али данас видимо далеко више разорније, увођењем државне контроле у светотајински и унутрашњи живот Цркве.

Тако су, на примјер, поједине Монархије из Сјеверне Европе, гдје се епископи и данас бирају у државним парламентима, у живот Цркве безобзирно убацивале своје политичке агенде од неких безазленијих ствари попут равноправности полова, па све до одредби о обавезном рукоположењу жена, хомосексуалаца, геј браку и других измјена у породичном животу, етосу и учењу тих Цркава. Колико год су Цркве под комунистичким јармом биле слабе да се супротставе атеистичкој хистерији, толико су и Цркве у „слободној“ Европи биле немоћне да се супротставе помодном духу времена и одупру државном диктату. Примјера ради, Англиканска црква никада није осудила војно ангажовање британских Влада на Блиском истоку, и због тога је немали број пута била на мети критика у Свјетском савјету цркава, а поједине лутеранске Цркве Сјевера су простим гласањем у Државном Парламенту добиле жене бискупе и поред снажног отпора унутар самих Цркава, који је био теолошке природе. Треба напоменути да је Црква Шведске сама тражила и молила да се одвоји од Државе, што се и десило почетком 2000 године.

Ипак, упоредо с овим очито никад прекинутим тјесним везама између Цркве и Државе, које су почеле давне 313., свједоци смо да у последње вријеме многе Државе отвореније и агресивније показују намјере да се баве уређивањем вјерског живота, и то у широкој лепези од догматског учења, обичаја, школства и администрације. Овај феномен је глобалан и манифестује се кроз бројне примјере: од политичког уплива на црквене догађаје у Украјини, преко затегнутих односа Америке и Ватикана око положаја Католичке цркве у Кини, и све до последњег одбијања Папе да се састане с америчким државним секретаром М. Помпеом. У овај општи тренд интервенција Државе у вјерска питања уклапа се и недавна изненадна објава предсједника Француске Макрона да ће посебним законом до краја 2020. de facto да направи „аутокефалну“ Исламску заједницу у Француској, која ће да буде одвојена од остатка муслиманског свијета, и која ће (учењем и праксом) „да буде компатибилна с вриједностима Републике.“

Света Софија, Охрид

 

Овај глобални феномен појачане бриге Државе за вјерска питања има и своје верзије у нашој балканској реалности, прије свега кроз отворен ангажман Државе у црквеном проблему у Македонији, и посебан ангажман Државе у стварању црквеног проблема у Црној Гори. Питање самосталности Цркве у Црној Гори је новим политичким обртом преусмјерено на друге методе, док је питање Македонске цркве поново је актуелизовано последњих мјесеци кореспонденцијом и иступима македонских политичара и Цариградске Патријаршије.

Историјски контекст црквеног проблема у Македонији је познат и описан на више мјеста. Он је школски примјер уплива тзв. секуларне Државе у црквена питања. С једне стране, мора се признати да је Српска црква херојски издржала притисак комунистичке Државе 1967., а са друге стране људски је разумљиво зашто локална и мања Црква у Македонији није могла да издржи притисак. Ипак, необјашњиво је да та иста Црква није издржала притисак њој наклоњене и званично демократске Државе те 2002. године јавно прихвати тзв. Нишки Споразум – у чијем креирању је сама учествовала и који је сама првобитно прихватила. Однедавно у ове сложене односе притисака, пријетњи и уцјена, односа мањег и већег, силе и правде, а који су додатно пуни ината и ирационалности, натоварило се додатно бреме амбициозног уплива Цариградске Патријаршије – што је рецепт за потпун бродолом.

Но, међутим, упркос тако злосрећном почетку и још горем развоју догађаја, и данас је јасно да исход рјешења проблема Македонске православне цркве није неизвјестан у смислу остваривања крајњих резултата, него је главни камен спотицања ситничаво натезање око редослиједа догађаја и процедурâ, што је и логично будући да има неколико учесника. Наиме, нити Српска црква, нити Црква у Скопју немају недоумица о будућем статусу Македонске православне цркве, као самосталне и аутокефалне Цркве, са сопственим црквеним идентитетом, поглаваром и именом, као пуноправну Цркву сестру свим помјесним Православним црквама. Ово се нажалост не може рећи за Цариградску Патријаршију.

Спремност Српске цркве да дарује аутокефалију Македонској православној цркви почива на истини да је Македонска црква је показала зрелост и способност самосталног дјеловања, упркос томе што је била у расколу с цијелим Православљем. Македонска црква је одржала богослужвени поредак и црквену администрацију, сачувала и унаприједила богословске школе, имала значаја у обнови побожности народа. Сачувала је апостолско прејемство, одољела је искушењима ступања у Унију, брзоплетој промјени црквеног календара и другим новотаријама и неприличностима којима и веће расколничке заједнице неријетко подлегну. Тиме је показала да је спремна за одређен степен самосталности, иако је у расколу.

Међутим, као њена највећа слабост стоји чињеница да Македонска православна црква и поред обиља историје и традиције, и изузетне благочестивости народа има евидентан недостатак монаштва (око 100), број несразмјеран њеној снази и потреби. То је директна посљедица раскола и сценарија који је већ виђен у Бугарској (1872-1945) и од кога се Бугарска црква до данас нажалост није опоравила.

За разлику од широких маса које црквеним питањима понекад приступају острашћено и навијачки, многи монахољубиви Македонци вјечно спасење не желе да траже у сумњивим структурама расколничког недостатка благодати, већ свој подвиг и личну жртву узносе у сусједним Цркавама, благодатно освједоченим. С вјечношћу нико не жели да се игра ради туђих политичких амбиција, посебно неко ко је сав свој живот, имовину, дјевственост посветио Богу. Међутим, посљедично, Македонска црква је лишена пуноће своје духовне енергије, који би јој омогућио обнову и правилан раст, будући да се њена духовност непрестано растаче, пребјезима и одласцима, умјесто да се концентрише и множи.

Паралелно с овим недостатком здравог и агилног монаштва као коректива црквеног живота, као велика сметња стоји евидентна немоћ Епископата Македонске цркве да се одупре диктату Државе, што баца озбиљну сумњу на способност самосталног дјеловања, а што би морало да буде императив једне аутокефалне цркве. У том смислу, јасно је да би за духовни живот Македонске цркве тренутно најповољније рјешење било да остане као аутономна област у оквиру Српске цркве док трауме раскола не зацијеле, односно док не умру сви они који су виновници раскола, не ојача монаштво и не смогне снаге за више храбрости пред Државом. Наравно, ово рјешење је неприхватљиво најмање двема од три стране у сукобу – држави Републици С. Македонији, Македонској цркви, док је Српска црква поприлично индиферентна према таквој могућности.

Ипак, ове две горенаведене слабости Македонске цркве бацају тамне сјенке у сврсисходност њене аутокефалије. Јасно је да само онда када једна Црква докаже да јесте и да ће бити непоколебљива у питањима учења и морала, способна да административно и духовно унапређује црквени живот на једној територији, само тада може да тражи и да добије аутокефалију. Свако друго давање аутокефалије би било катастрофа. Аутокефалија није пуко политичко питање, него најбитније питање вјечности, духовности и спасења душа, што је политичарима понекад тешко да схвате, док Јерахија би то требало да зна. Аутокефалије које служе превртљивим и промјењивим интересима Државе нису нити сврсисходне нити дугорочне. Најбољи примјер је наопака и прерана Аутокефалија у Украјини, која није заживјела него свакодневно прави скандале и клизи ка самоуништењу, одвлачећи многе душе у пропаст.

Но, на ове две горепоменуте слабости Македонске цркве, Држава се не обазире, а на Фанару још и мање. Држава има свој прокламовани интерес да аутокефалијом „зацементира македонску државност“, што је сасвим легитимно, а Фанар такође има своје (прикривене) планове и интересе.  Управо због тога тренутнога преклапања интереса, македонска Држава би из геополитичких разлога жељела да Македонска црква пристане Фанару на оне исте процедуралне услове, које је деценијама одбијала Београду и које је одбила Нишким Споразумом – односно да се раскол прво залијечи измирењем и заједничким богослужењем, па тек онда након пар мјесеци приступи канонском  и свеправославном давању аутокефалије. Но, Држава не гледа у прошлост, нити види будућност, а вјечност је не занима.

Међутим, без обзира на све планове и жеље Државе, Јерархија Македонске цркве би морала да одоли притисцима и да аутокефалност не тражи тамо гдје је не може добити на исправан начин, гдје према њима немају искрене намјере и гдје неће бити трајна. Евидентно је да би неканонском аутокефалијом с Фанара један раскол само био замјењен другим, а не залијечен  и превазиђен што је највећи интерес Македонске цркве, будући да је у рањеном статусу јер није у литургијском општењу с пуноћом Православља.

Осим тога, овом неканонском аутокефалијом, која не би била саборно подржана, Македонска православна црква опет не би могла да има неопходну духовну обнову и развој монаштва, нити пуну црквену самосталност, што би у коначници имало за посљедицу њен умањен значај и неостваривање свих потенцијала који има. Македонска црква би на тај начин дугорочно остала мала и небитна Црква, која би не само остала марионета у рукама Државе, него би постала сателит и послушница која аминује све идеје из Цариграда.

Осим тога, Словени у Македонији су већ неколико пута имали прилике да искусе наопако додјељене аутокефалије њихове области. Тако су 1018. године неискрено добили аутономију Охридске Архиепископије, која је не само изгубила смисао ширења писмености и школства на словенском језику, него је сасвим супротно имала доминантан и опресиван грчки карактер, који је ишао толико далеко да су брисани натписи и називи на словенском језику и писани поново на грчком. Осим првог архиепископа Јована Дебарског који је био Словен, готово сви други архиепископи редом су били Грци. С нечасним намјерама те предоумишљајем 1767. укинута је Охридска Архиепископија због испланираног и организованог банкрота, тако што су Фанарски Грци у периоду од десет година смишљено измјењали седам архиепископа, те Архиепископија није имала новца да плати огромне таксе на сваки пут изнова издаван султански документ о постављењу новог поглавара – берат.

Најновија и друга по реду аутокефалија која се евидентно спрема, по украјинском сценарију, по Македонце може да буде најгора од свих претходних  јер је последња превара гора од прве, како рече Апостол Павле. Детаљи понуде још увијек нису јавно познати, али се могу претпоставити. Фанар ће да промовише своју идеологију тако што ће да уцијени Македонце Томосом о аутокефалији по принципу узми или остави, а који ће да више личи на списак жеља Фанара, него на документ о самосталности. За очекивати је да Македонци не добију поглавара Цркве, као што се то већ десило Атини и Кијеву, а додатна понижења ће да иду преко имена Цркве, преко одузимања три епархије у Дијаспори, преко увођења ставропигија у најзначајнијим манастирима, и као последње, али не најмање важно, преко економског исцрпљивања – плаћање годишњег харача, који је залог неких будућих укидањâ, као што су већ помоћу дугова државној благајни и укинули Охридску Архиепископију. Ако су Москви одузели Кијев, јер нису поштоване одредбе из 17. вијека да Кијевски Митрополит помиње и Цариградског Патријарха на богослужењу, колико ће им требати да поново укину Охридску Архиепископију ако не буде слала новац? Наравно, сва ова жуч ће да буде покривена медом слаткорјечивости, аплаузима и пољупцима, какви су већ виђени.

С друге стране, без обзира што би од Српске цркве Македонци добили пуну аутокефалију, без уцјена и понижења, питање тражења аутокефалије од Српске цркве македонским Епископима јесте емоционално далеко теже, будући да би се на тај начин признала погрешност црквене политике у претходном периоду. Но тај проблем је лако рјешив, уколико српска страна не буде инсистирала на сјећању на прошле догађаје, него буде више гледала на будућност. У протеклим деценијама, двије делегације, српска и македонска, су се до сада састале безброј пута, готово толико да су развиле лична пријатељства. Можда је вријеме да обје стране промјене делегације, како би нови људи понудили нову перспективу и дали нова рјешења. Ново вино се сипа у нове мјехове. Рјешење свакако постоји, потребно је само да Црква одоли притиску Државе и да дјелује слободно у складу са својим интересима.

За разлику од Грка, Срби немају никаквих проблема ни отклона према македонском идентитету и имену, не би тражили Епархије у Дијаспори, не би тражили новчане годишње надокнаде. Чак би и питање ставропигијалног статуса могло да буде ријешено на обострано задовољство. Македонци би могли да траже ставропигијални статус за њима историјски битан манастир Светог Прохора Пчињског, док би Србима могли да понуде неки од Немањићких манастира на својој територији, као знак братства, љубави и повјерења који влада међу нама. Сигуран сам да би Срби били спремни да Македонску цркву уздигну и на ранг Патријаршије, као што је то обичај међу историјским црквама и народима: Србима, Бугарима, Русима, Румунима, Гурзинима, итд. Евидентно је да би Македонци аутокефалност од Срба могли да добију лако и без већих проблема, на принципима Нишког Споразума, но тада би изостале салве похвала и аплаузи од Државе и са Босфора, који то вјероватно не би ни признао.

Управо због тога, македонски Епископи морају да нађе снаге да гледају свој дугорочни интерес и интерес свога народа и Цркве. Македонска црква мора да сагледа нашу заједничку цјелокупну прошлост и да се присјети да су Владе и Државе, барем на Балкану, привремена и пролазна ствар, док су пријатељства и братства вјечна. У том смислу, трајна питања попут аутокефалности не могу да буду ријешена привременим мотивима и амбицијама. Македонска црква мора да сагледа искуства других Цркава, како оних које су се опирале захтјевима Државе, тако и оних које су попуштале, како оних које су поробљене од комуниста, тако и оне које су поробљене политичком коректношћу, џендер студијама и другим боговима Запада. Ово не вриједи само за Македонску цркву, него за све Цркве на Балкану јер ако се не буду знале поставити и опирати, врло брзо ће бити присиљене да се по бројним питањима прилагоде „вриједностима Државе“, а она никаква аутокефалија неће имати смисла.

Црква Светог Наума

Поврх свега, Македонци морају да погледају у своју прошлост и присјете се горких дешавања из Охридске Архиепископије. Треба да виде и нашу заједничку прошлост и лијепе моменте братске љубави, као ономад када је на лично инсистирање краља Александра чудотворни гроб и црква Светог Наума ослобођен и тако ушао у границе данашње Македоније, иако је првобитно тај дио био додјељен Албанији. Међутим, далеко битније за Македонце јесте да виде садашњост и сагледају реалност Епифанијеве „аутокефалије“, прије него ли се одлуче да аутокефалију затраже тамо гдје не желе да искрено им је дају, гдје је дају под понижавајућим условима, и без гаранција за будућност. Историја је учитељица живота, али само онима који знају да из ње уче.

Ипак, какво год ријешење да изаберу, било под притиском Државе или самостално и слободно, Македонци морају да знају да ће им Срби увијек бити први сусједи и једини народ у њиховом окружењу који их искрено воли и поштује и признаје као Македонце и браћу.

Ако искрено мисле да их неки други воле више него ми, да им желе више добра него ми, и да су искренији према њима него ми, срећно им!

 

Дејан Мачковић

dejanmackovic.wordpress

 

View full Странице

 

                                                      Po ko zna koji put: da je Dan  Dan a Noc je Noc!

 

   Hodati po noci bez svetlosti je opasno po zdravlje, pisati poluistine je slicno kao shetanje u polumraku, cilj toga je lovlenje u mutno.  Zato i Gospod kaze: Hodite po danju dok je svetlost sa   vama. A onima koji su dosli po Njega noci je rekao: Sad je vas cas i oblast tame.

 Al posle noci uvek doge dan, sve shto je tajno govoreno, razglaseno ce biti sa krovovima. Zato makedonci Stojte dobro Stojte sa strahom! Vasa golgota je golgota hriscanina, vase sradanje je dragoceno pred Hrista. Gone vas oni koji imaju ime Xristovo a koji su se davno odrekli od sile Njegove.

 Prvo i najvaznie je da ste vi Crkva Hristova, da dobrim putem hodite, da je Bog sa vama, da je On koji zivi u vama, Koji se razdaje Sebe u vashim Hramovima  preko sveshtonodejstva vashih i Bozhjih sluzitelja. Svedoci toga neka bude vasa ljubav megu sobom, vas zivot skriven u Hrista, vase molitve, uzdisaji pokajanja, bijanje u grudi, suze, nocna stajanja, milostinje, krotost, radost, bezmeteznost...i sve ono shto prilici vaseg prizvanja. Klonite se dela tame kao shto i radite, zato i Bog nikad nece prestati da vas preobrazava i ocistuje dok ne postanete savrseni covek u Hrista Isusa.

 To su dela koji vasi huliteli nikako ne mogu da pomrace, nikakvim sofizmima, klevecenjem, poluistinima i lazima. Kazu da ste raskolnici a evo vi svim silama i svh mogucim nacinima starate se da dogete do jedinstva. Nijedan raskolnik to ne bi cinio, raskolnik zato je i raskolnik, shto nezeli da ima jedinstvo sa crkvom,  a odvja se od nje zbog nebitnih stvari. Zato makedonce ne smucuj se kad ti kazu da si raskolnik i da nisu u zajednistvom s nikim jer ti to oni nedaju.

Sve su to administrativni "raskoli" a ne evharistijski sustinski raskoli, jer nema raskola tamo gde na svetim oltarima Hleb i Vino se pretvaraju u Telo i Krv Hristova. 

Ovi tvoji huliteli i ne samo tvojim vec su i huliteli Duha Svetog, jer hule Njegove Tajne i Domostroje, kazu da nisi crkva jer te Tito i Komunisti sazdali, a sami su svoje ruke na tebe polagali. A najlicemernije im je to shto hvaloslove i hvalopoje i metanisu i izdigaju u Nebo Moskovsku Patrijarsiju koja je ako ne na isti onda na mnogo gori nacin "sazdana" od Stalina i KGB=rezima. A I sami su bili pod uticaj komunista, da im je najvidniji njihov Jerarh Nikolaj Velimirovic pobegao u Americi i stranio se  Beogradskog Sinoda.

Ovi pravdolupci nepriznaju tebe a priznaju u svetih sv.Jovana Shangajskog i Bitoljskog, prepodobnog zivota Serafima Rouza, Teofana Poltavskago i drugih dejatelja "Karlovackog Raskola", koji bi po njihovim kriterijuma trebalo bi biti u raskolu van crkve. Al mere ne po Bogu nego po svojim merama, kako im odgovara.

Priznaju svog Prvog Patrijarha Joanikija za svetitelja, a on se upokojio pod anatemom Carigrada i u "raskolu". Kako? Po svojim pravdoljubivim merama.

Makedonce junace, znaj da mnogo puta u istoriji crkvi takvi "raskoli" koji nisu bile sustinskog znacaja su uznemiravale Crkvu, dvojili su se cak i svetitelji kao shto je bio slucaj sa prvim srpskim Patrijarhom  Joanikijem i sv.Kalista Carigradskog. Takav jedan raskol je bio za vreme Svv.Fotija i Ignatija Carigradskih. Za vreme prepodobnog Teodora Studita koji dva puta je bio u "raskol" sa svojim Patrijarsima. Raskol sa Ruskom Zadgranicnim Crkvom... i.t.d

A da su dvolicni i licemerni znaj i po ovome. Sad su kivni na Patrijarha Vartolomeja zato shto ovaj je priznao Ukrainsku crkvu, jer se umesao u drugu pomesnu crkvu RPC. A cute o tome da na isti nacin Fanarci su se umesali i potcinili sebi Ohridsku Crkvu. Koju poslem su sami otkupili i kupili sebi od njih. Kazu da je sve bilo kanonski)))). A najgora laz im je da Ohridska Crkva nije bila Autokefalna.

Makedonce junace, i danasnja bugarska crkva je bila neko vreme u "raskolu" pre svog priznanja, isto i danasnja grcka crkva...nista kod tebe nije razlicitije od njih ali ovi koji mere ne po Bogu a po svojim merama kazu: za njih je moglo a za tebe nemoze, jer bi to bilo legaliziranje raskola i protiv kanona. Da, opet licemerije.

Kazu da jos nisi dorasla za Autokefaliju, dobro funkcionises, imas monastvo, svestenstvo, shkole, al eto to je malo. Kao da Albanska, Polsjka Ceshkoslovacka, i druge autokefalne crkve imaju mnogo toga shto ti nemas. Sve su to samo izgovori jer zele da te zadrze pod sebe.

Sad kazu nemojte kod carigrad, on ce da vam da polovicnu autokefaliju, kao da carigrad pravi razliku megu autokeflije, za nega i SPC i Ohridska Arhiepiskopija i sve druge posle Sabore autokefalije su jedno te isto -polovicne.

Ne priznaju vam Ime i identitet a samo mi vam priznajemo.

Nije tacno, vi nas priznajete isto kao i bugare, posle 45'te, zato i Dacic kaze da ste pogresil kad ste priznali Makedoniju pod tim imenom, a vas crkveni Potparol nedavno nas nazvao "neispiljeni severno-makedonci". Nama na uho govorite da nas volite i da smo braca Makedonci, al samo na uho, pred grcima pevate drugu pricu. I sve to nam je razbirljivo, al nemojte da nas cesate kao evo vi ste najboli prema nama i da nam priznajete SVE, a drugi nas mrze da bezimo od njih.

Svako ima svoje pretenzije oko Makedonskog Pitanja, vi svi i srbi i grci i naravno bugari koji su nam najblizi, imate direktno ucestvo u stvaranje ove i ovakve Makedonije i nacije. Sami makedonci su samo zrtva jedne drame koja se odigrava na ovim prostorima. Ako bi sve teklo normalnim putem, bez nasilje, u Makedoniji bi ziveli i srbi i grci a u svom najvecem brojem bugari. Ovaku grci su htele da naprave od bugarskih slovena-grke, srbi su hteli da ih pretvore u srbe, a bugari su hteli da oni ostanu bugari. Na kraj (mada po sve izgleda nije kraj), nastala nova ovakva makedonska nacija.

Al polako sve dolazi na mesto. Sa grcima spor je resen, sa bugarima vec je pri kraju. Drzava sa ulaskom u NATO se zabetonirala. Ostace samo crkveno pitanje koje ce verovatno Carigrad da resi. Naravno da mora neki kompromis da se napravi, koji ce vremenom da izbledi, al autokefalija ce da ostane.

Srbi su ranije govorili, mi hocemo da vam damo autokefaliju a grci to ne dopustaju radi Imena drzava. Sad kad se to resilo videlo se da je to bio samo jos jedan od izgovora koje braca srbi uvek imaju kako bi nas zavaravali i odugovlacili proces priznanja  autokefalije.

Sad je moment da braca srbi pokazite tu svoju ljubav, i zajedno sa Carigradom da nas priznate, i da zivimo kao braca. Nase crkve i manastire su vam uvek otvorene, ne samo za posete vec mozete i da zivite zajedno sa nama. Al vi po nikom cenom necete nasu slobodu i Autokefaliju.

Ima tu jos mnogo toga da se kaze al ne vredi, braca srbi cekaju i odugovlace, ne zato shto nas mnogo vole, vec zato shto se nadaju da ce zapadna civilizacija da pretrpi krah, i na ovim prostorima pod uticajem Rusa,  ponovo iznikne neka nova vardarska banovina. 

Al to je sve kako kaze jedan njihov savremeni poet prica sa Naslovne Strane...deo vojnickih snova...

[Justin Waters]

пре 47 минута, MKD bez 13 рече

Al polako sve dolazi na mesto. Sa grcima spor je resen, sa bugarima vec je pri kraju. Drzava sa ulaskom u NATO se zabetonirala. Ostace samo crkveno pitanje koje ce verovatno Carigrad da resi. Naravno da mora neki kompromis da se napravi, koji ce vremenom da izbledi, al autokefalija ce da ostane.

Sa Grcima ste se mučili 15g, sa Bugarima tek počinjete. Doduše ako si makedonski Bugarin, neće ti biti nikakav problem da zamišljaš poželjnim ispunjavanje bugarskih zahtjeva, da u Makedoniji nema makedonskog jezika i da je makedonska istorija bugarska istorija, jer to će biti još gora prepreka za pristupanje EU nego što je bilo trvenje sa Grcima oko imena zbog NATO-a. 

Ja od sveg srca želim da vam Carigrad da autofekaliju po uzoru na Ukrajinu. Dolazi vrijeme kad niko više neće ni zarezivati propalu crkvu-tinu na Bosforu tako ako mislite da vam valja nešto do njih slobodno. 

[mario beloti]

Цитат

Спремност Српске цркве да дарује аутокефалију Македонској православној цркви почива на истини да је Македонска црква је показала зрелост и способност самосталног дјеловања, упркос томе што је била у расколу с цијелим Православљем. Македонска црква је одржала богослужвени поредак и црквену администрацију, сачувала и унаприједила богословске школе, имала значаја у обнови побожности народа. Сачувала је апостолско прејемство, одољела је искушењима ступања у Унију, брзоплетој промјени црквеног календара и другим новотаријама и неприличностима којима и веће расколничке заједнице неријетко подлегну. Тиме је показала да је спремна за одређен степен самосталности, иако је у расколу.

 

 

Одлична анализа окренута решењу великог проблема, а нарочито део где се говори  зашто су је Македонци заслужили  да буду чак и патријаршија, али и да имају проблем монаштва . Ово су ствари којима се руководи Црква, а не геополитика.

Наиме, поред украјинских расколника којима је фанар дао лажну аутокефалију из политичких разлога, материјалних интереса као и будућег уједињења са унијатима имамо случај и да се аутокефалија даје нацији која није зрела, а што су Руси учинили у Америци. А један од разлога зашто нису спремни је и то да немају никакаво монаштво и да га за више од четрдесет година нису ни стекли. Тако се тамо огромном већином рукополажу епископи којима је жена умрла, а неки од њих имају и децу. Чак имамо случај њиховог првојерарха метрополита Тихона који истина није био жењен, али коме је мајка протестантски свештеник. 

 

 

[o. Miroljub]

Проч руке од наше велике српске светиње, манастира св. Прохора Пчињског!

о. Мирољуб

Старосрбијанац са југа

[milos L]

Таман сам се спремио да напишем један дужи коментар за ауторову неискреност о „искрености“ његове Цркве у односу на моју Цркву, народ и идентитет. Предухитрили су ме искрени коментари моје браће са севера, који јасно одражавају сав презир и одбојност, како и искључиво  политички мотивисан реални став СПЦ, где нестаје и Христос, и Јеванђеље, као и прави разлог постојања Цркве. Шта још рећи?

[Dragi]

Ništa ne priznajemo. Srpska pravoslavna Crkva je jednako Crkva sve Jugoslavije i celog Ilirika. Sve ovo ostaje zajedno. Suprotno će svako selo da stvara svoju autokefalnu etno-Crkvu.

Dakle, ostajemo jedno. Imamo samo da nađemo zajedno.

[Вилер Текс]

пре 18 часа, milos L рече

Таман сам се спремио да напишем један дужи коментар за ауторову неискреност о „искрености“ његове Цркве у односу на моју Цркву, народ и идентитет. Предухитрили су ме искрени коментари моје браће са севера, који јасно одражавају сав презир и одбојност, како и искључиво  политички мотивисан реални став СПЦ, где нестаје и Христос, и Јеванђеље, као и прави разлог постојања Цркве. Шта још рећи?

Реци ми зашто мислиш да је погрешно да се аутокефалија тражи од СПЦ?

 

[milos L]

пре 5 часа, Вилер Текс рече

Реци ми зашто мислиш да је погрешно да се аутокефалија тражи од СПЦ?

А ко то каже? Македонска православна црква тражи аутокефалност од Српске православне цркве, и то тачно 52 године и 3 месеца. Не 52, и наредних 520 година се ништа неће променити. Пронаћи ће се 1001 изговор за то бесконачно „не“, зато што за СПЦ су то „српске“ неотуђиве територије, а за њу је једино то важно. Најраније што МПЦ може очекивати да добије аутокефалност од Српске православне цркве је трећи дан после Другог Христовог доласка.

[Justin Waters]

пре 7 часа, milos L рече

А ко то каже? Македонска православна црква тражи аутокефалност од Српске православне цркве, и то тачно 52 године и 3 месеца. Не 52, и наредних 520 година се ништа неће променити. Пронаћи ће се 1001 изговор за то бесконачно „не“, зато што за СПЦ су то „српске“ неотуђиве територије, а за њу је једино то важно. Најраније што МПЦ може очекивати да добије аутокефалност од Српске православне цркве је трећи дан после Другог Христовог доласка.

Naravno da neće dobiti, ako se ponaša kao histerično dijete koje hoće nešto svoje vrišteći u facu roditeljima. 

Tekst je sasvim jasan, stav SPC je da se ne može iz raskola u autokefaliju, nego SPC pruža ruku pomirenja kroz autonomiju i da se jedno vrijeme zajedno služi, i da onda iz punog jedinstva pređe u autkefaliju na obostranu radost, ali gospoda iz Skoplja to neće nego ovo pitanje već 52 godine politizuju. 

Ako misle da im je to prioritet, a ne jedinstvo u Hristu onda su slobodni da se obrate onima što sjede na Bosforu i dobiće je, a da li će poslije gristi jezik to je na njima da se s tim nose. 

 

[Вилер Текс]

пре 7 часа, milos L рече

А ко то каже? Македонска православна црква тражи аутокефалност од Српске православне цркве, и то тачно 52 године и 3 месеца.

Милоше, сети се Нишког споразума. Није тачно, него сте отишли у раскол директивом КПЈ, Да нисте фурали причу античке македоније од распада СФРЈ на овамо и слушали ваше власти одавно би били аутокефални.

[mario beloti]

Већ би били патријаршија како стоји у тексту.

Оно што није поменуто у тексту је да се сада грчка црква буни код васељенског. 

Media: Head of Phanar will not give autocephaly to Macedonian schismatics - UOJ - the Union of Orthodox Journalists

SPZH.NEWS

---

 

Није исто Нато пакт или  да си члан ФИФА и да имач аутокефалну Цркву.

 

Е сада браћа македонци поново да ставе прст на чело и размисле ко им је пријатељ, искрен итд а ко не.

 

[uomo del Ve.Te.]

Укратко генеза источног/фанарског папизма:

Негде – овде на на поукама – сам већ споменуо то да потези које повлачи  Вартоломеј показују да он изузетно добро познаје византијску историју.... многи епископи су се користили византијском царском влашћу да би дошли на тај патријаршијски трон или да би остварили своје циљеве.... али у овом моменту нема византије и византијског Цара али фанариота је нашао алтернативну опцију.... тј. има стратегију.... буди увек уз најачег ко год да је то....

.......после пада Цариграда 1453 фанарска позиција је драстично измењена АЛИ отомански султан је још више и чвршће утврдио/погурао развој источног папизма..... а како? 

Ево овако: па тако што су сви хришћани који су били унутар отоманског царства одлуком султана стављени под контролу/чизму фанара.... на пример овде су се чак нашли и нехалкдонци иако нису у заједници са нама... мислим да нема потреба да овде пишем о томе какво искуство СПЦ има за време труског ропства кад је у питању фнарско управљање бизнис/трговина –тј. како су управљали просторима где су Срби живели у тадашњем отоманском царству.... фанариоти су знали како да угоде султану, као и данас што занју шта треба да раде да угоде неком другом...

Ово је све трајало до 19/20 века кад је дошло до устанака православних народа за ослобођење од Турака а све закључно балканским и првим светским ратом кад Фанраиоти  губе  источноПапску власт коју су имали над свим Хришћанима унутар отоманског царства-као што рекох већ .... и шта се даље дешава?

Дешава се то да се фанар није помирио са губитком власти после пада византије а поготово се није помирио са губитком власти после пада отоманског царства.... тако после губитка власти коју им је дао султан...фанар се окреће новој стратегији да поврати ту источноПапску валаст....

...сликовито да прикажем ситауцију: швабе су ратовали у два светска рата да осваре интересе да поробе европу и нису успели.... овај трећи пут не ратују али су остварили своје циљеве тако што је основана европска унија.... нешто донекле слично имамо и са фанаром....

...дакле, од после првог светског рата експоненцијално оштром узлазном путањом фанар ради на томе да поврати ту источноПапску власт.... да споменем само  1923 кад је дошло то трвења/размимоилажења око новог календара.... па све до у недавно време преко Зизјуласа који је маестрално одрадио ствари на теолошком плану за Фанар... да све то теолошки/догматски подупре њихове позиције.... нажалост у СПЦ има људи који све ово још не виде...и никако да се пробуде.... јер мртвијем сном спавају....треба неко да их пробуди...

Фанар на све могуће начине ради да све друге Православне Цркве стави под своју чизму као за време султана а крајњој линији по угледу на папу данас.... ево само један недавни пример из Аустрије ....свима нам је познато настројење Аустроугарске према Србима и ако су радили против нас на све могуће и немогуће начине.... е управо исто тако догодило 1979 (ако сам у праву) догодило се то да цариградски митрополит који је задужен за Аустрију добио је ту позицију да представља све Православне пред аустријском државом, (овако нешто могло би се можда догодити и у Америци) ....и Вартоломејов митрополит за Аустрију -он тренутно контролише православну веронауку... Аустријиске школе раде на томе да смење број часова веронауке за православне где су Српска деца велика већина....он се не труди пуно да одбрани наше интересе....а и што би? Грка има у Аутрији 3-4 хиљаде а срба према неким статистикама (које су уптитне) има у Аустрји око 120 хиљда – а сигурно да их има још толико... ...а зашто СПЦ не ради на томе да се ослободи фанарског представништва/заступништва/туторства пред Аустријсом државаом? Ја немам одговор на ово питање....али знам ко има....

... једно је сигурно мале су шансе да ће фанар у будућности да се одрекне правца у коме је кренуо....фанариоти су трговци/шверцари, који гледају на брзину махерски да неког жедног преведу преко воде.... тако да кад је у питању њихов лични интерес, власт и новац ту не прежу ни од чега да ураде....АЛИ треба направити разлику између фанариота и Грка из Грчке-који су нас стварно пуно помогли.... фанариоти су друга прича у односу на Грчку... код фанариота све се врти око власти, новца, византије и ката варварон-у принципу чисти расизам...

[milos L]

On 16.10.2020. at 9:07, Вилер Текс рече

Да нисте фурали причу античке македоније од распада СФРЈ на овамо и слушали ваше власти одавно би били аутокефални.

Сад и Александар Македонски испаде крив. Не знам какве везе има он са СПЦ и аутокефалије.

Иначе, који је аргумент потребан више од видљивог напретка Цркве у Македонији, упркос свим мукама, понижавањима, наметнутој изолацији, покушајима да се изврши унутрашња подела верног народа (зато је и створена ПОА), затим не само недостатак помоћи, већ и притисак на све остале цркве да то чине. Ипак, по Божјем благослову и својој скромној снази, напредак је очигледан у свим областима црквеног живота. Чак и у монаштву, које је сигурно бројније и квалитетније него у неким нашим суседним православним црквама.

С друге стране, СПЦ има пуно право да својој Архиепископији у Македонији да аутокефалију, а затим да јој помогне да постане патријаршија.