Свештеник Угрин Поповић: РЕЧЕ НЕКО…(о ТРИ табуа везана за ПРИЧЕШЋЕ)

[Рапсоди]

пре 3 минута, Bokisd рече

@Рапсоди

Neverovatno, dal je moguce. 

Mislim, ne razumem, pa svestenik treba da poznaje one koji se pricescuju i da ne dozvoljava nekom drugom da stane u red za pricesce bez ispovesti i posta.

 

Нажалост могуће је. У том граду редовни Литургијски хришћани као и у сваком другом граду, значи  колико оно беше, нула кома...итд. На Васкрс па малтене пола града дође на Васкршњу Литургију  и  нажалост доста се причести по принципу " ваља се " . Детаље не знам, али нема увек исповести, јер су велике гужве на Васкрс .

[JESSY]

Sveti Teodor Studit, Dobrotoljublje

 

2) Stoga vas molim i preklinjem da se pre smrti izmirimo sa Bogom, da steknemo Njegovo blagovoljenje, da andjele koji ce doci po nas ucinimo prijateljima. Neka nase misleno oko bude budno i um nepobediv, ne pristajuci na nagovaranja strasti. Ukoliko se ponekad i okliznemo, brzo ustanimo. Mi mnogim suzama treba da gasimo raspaljene strele lukavog, ljubavlju se uzvisavajuci ka Hristu. Mnogo je mocna, kaze se, usrdna molitva pravednika (Jak. 5, 16). Stoga postoji potreba da se molimo jedni za druge i da se molitveno pominjemo. Mnogo mogu i suze i skrusenost, a iznad svega – pricescivanje Svetim Tajnama. Ja se mnogo cudim sto vidim da se nemarno odnosite prema recenome, ne znajuci za razlog. Nedeljom jos i pristupate Tajnama. Kada, pak, Liturgija biva drugog dana, niko ne prilazi (zamisli šta bi tek nama rekao). Nekada su se u manastiru po zelji pricescivali svakog dana. Sada je receno vrlo retko, ili se vec vise nigde ne moze sresti.

 

3) Ja, uostalom, ne kazem da zelim da pristupate Tajnama prosto, tj. bilo kako. Jer, napisano je: Ali covek neka ispituje sebe, i tako od hleba neka jede i od case neka pije. Jer koji nedostojno jede i pije, sud sebi jede i pije, ne razlikujuci tela Gospodnjega (1. Kor. 11, 28-29). Ne, necu ja to. Nikako. [Ja hocu] da mi gorimo od zelje da se pricestimo, te da se po mogucnosti cistimo, udostojavajuci se [velikog] dara. Jer, hleb koji predstoji jeste pricesce zivotom, kao sto govori Gospod: Ja sam hleb zivi koji sidje s neba; ako ko jede od ovoga hleba zivece vavek; i hleb koji cu ja dati telo je moje, koje cu ja dati za zivot sveta (Jn. 6, 51), i opet: Koji jede moje telo i pije moju krv u meni prebiva i ja u njemu (Jn. 6, 56). Vidis li neizrecivi i bezmerni dar? Gospod nije samo umro za nas, vec nam je sebe predlozio i za hranu. Sta bi snaznije moglo da projavi Njegovu ljubav prema nama? I ima li sta spasonosnije za nasu dusu? Niko se ne lisava svakodnevne obicne hrane. Naprotiv, onaj ko je [jedan dan] ne okusi veoma se opterecuje. Sta, pak, znaci da smo ravnodusni kad nam se predlaze hleb zivota i casa besmrtnosti, a ne obican hleb i obicna casa? Zar da se takvo delo ne smatra neophodnim? Takav [stav] sluzi kao svedocanstvo velikog nerazumevanja i besmislenosti. Ako smo do sada i postupali tako, molim da se ubuduce ukrepimo i ne dopustimo dosadasnje [drzanje], znajuci silu dara Bozijeg. Naprotiv, uvek u skladu sa silama cistimo sebe i pristupajmo da se pricestimo Svetim i Osvecujucim Tajnama, sto ce nam, kako mislim i kako jeste, mnogo pomoci da se odrzimo cisti. Jer, mi cemo se [na cistotu] podsticati pripremanjem za Pricesce i njegovim ocekivanjem. Pri ravnodusnosti prema Pricescu strastima se ostavlja veca sloboda i veci prostor da nas ulove. Osim toga, Pricesce ce nam biti svagdasnji zalog za vecni zivot, koga neka bismo se svi udostojili blagodacu i covekoljubljem Gospoda naseg Isusa Hrista.

[JESSY]

 

[Вукашин]

Беседа на ову тему. Одлична!

[Млађи Катон]

пре 2 часа, JESSY рече

Ali covek neka ispituje sebe, i tako od hleba neka jede i od case neka pije. Jer koji nedostojno jede i pije, sud sebi jede i pije, ne razlikujuci tela Gospodnjega (1. Kor. 11, 28-29)

Ово су само два стиха, схватите да има нешто и пре тога и после тога. Дакле, прочитајте посланицу у целини и погледајте због чега ју је Павле писао. Сигурно то није радио да убије време.

Шта значи ово "не разликујући тела Господњегас само за себе?! О томе причам. Читајте све и тако тумачите. Некад погледајте и упоредне преводе. Не мора, ваљда, све да буде сажвакано, него треба мало размишљања, добрих питања, полемике... Тако се иде до одговора који су ваљани. Тако су и Оци радили! 

Намерно нећу говорити о ширем контексту, већ вас све позивам да мало и сами тражите. Ем ће вам бити милије, ем ћете и одговоре добити. 

[Талични Том]

пре 13 часа, Поуке.орг инфо рече

Некако нисам рад да пишем о овоме али опет не могу а да престанем да размишљам како је могуће да се представљамо као Хришћани и да нам је у исто време савршено логично да не прилазимо Христу? То је ИДИОТИЗАМ који једноставно не могу да схватим...

...Немојте да станете у свом истраживању на „рекао овај или рекао онај“. Погледајте ви шта је црква рекла (имате на мом Јутјуб каналу видео о томе под називом „Ко је достојан“). Или боље, идите и напокон поклоните неком нешто, па ћете онда и сами схватити оно што је црква на Васељенским саборима изразила као стандард прилажења Христу Спасу.

 

пре 13 часа, Поуке.орг инфо рече

шта мислите о овоме?

Ако тражите искрен одговор (чак и од нас недостојних да говоримо на тему Светог Причешћа), онда би се тај одговор могао сажети у само једну реченицу: Жали Боже времена које неко утроши читајући ову апологију сталног причешћивања! Но, да не бих остао недоречен претходно ћу допунити следећим.

Као прво, немам ништа против честог (сталног) причешћивања, још мање против људи који се често (стално) причешћују. Као што ми, такође, не сметају ни верујуће особе које Путиру прилазе ретко. Просто, свако од нас по неком свом унутрашњем нахођењу налази себи меру честог (сталног) или ретког причешћивања, а сходно договору са својим духовником (ако га има), са својим парохијским свештеником, са својом савешћу, поривом, ”страхом, вером, надом и љубављу”... Уосталом, многи од нас су пролазили кроз разне духовне фазе, често дијаметрално супротне, док по овом веома важном питању (за сваког хришћанина понаособ) нису дошли до оног стадијума да су себи нашли меру која им одговара. И ту чак ни свештеници - до одређене мере - не би требало да се мешају хришћанима који присуствују богослужењима у храмовима у којима служе. Нарочито не на начин попут горе наведеног! Просто, о. Угрин на неколико места у тексту брани своје ставове крајње неумесно, да не кажем неукусно. Рецимо, крајње је неукусно употребити реч - идиотизам (и то наглашен великим словима) када се обраћаш људима које желиш да убедиш у исправност својих ставова. А нарочито би свештеници требало да поведу рачуна када и како употребљавају јаке (тешке) речи! Јер, како каже наша народна пословица: ”Језик кости нема, али кости ломи!”

Као друго, искуствено знам да се најмање има било шта научити од оних особа које кажу: ”имате на мом Јутјуб каналу”, ”ја о томе мислим”, ”ја ово, ја оно...”. Од таквих би требало бежати као што ђаво бежи од Крста. 

Као треће, о. Угрин би требало да зна да када говоримо о Цркви као институцији коју је основао Христос, увек се та реч пише великим словом, без обзира да ли се налази на почетку, у средини или на крају реченице. И ту не може да постоји било какво оправдање, чак ни оправдање због неимања времена да се претходно написан текст макар још једно два-три пута прочита (не би ли се исправиле словне и граматичке грешке) пре него што се публикује на блогу, у часопису, сајту, или (на послетку) одштампа на штампачу и подели парохијанима након недељне Литургије. Макар су толико заслужили они који посвете делић свог драгоценог времена не би ли из његове апологије сталног причешћивања научили нешто ново, надахњујуће и освежавајуће.

Као четврто, хајде да оставимо по страни ко је достојан (а ко није) да приђе Светој Чаши. Ту ћемо увек да се сложимо да нико (чак и они лажно скромни недостојни хришћани) није довољно достојан да прими тај Дар. Но, увек остаје наш труд, поткрепљен постом, молитвом, покајањем (страхом, вером, надом и љубављу) једним вапајем Господу да нас због наше недостојности (када приступамо Путиру) не спржи, већ да нас мало-помало својим Даром преобрази. Али, онако како о. Угрин пише о (обавезној) исповести само је (на своју духовну штету) банализује, а поменути део Молитве пред Свето Причешће користи у погрешном контексту. Јер, чак и ако ми у тој молитви заиста ”исповедамо своје веровање...” та Молитва не укида Исповест као Свету Тајну, која не мора да буде обавезна пред свако причешће (као што је обичај код Руса), али је увек када јој приступамо - сврсисходна, окрепљујућа и наша је насушна потреба. Уосталом, не би је Свети Оци тек тако увели у списак Светих Тајни када већ имамо Символ вере у којем већ исповедамо да верујемо у ”Господа Исуса Христа, Сина Божијег, Који је ради нас људи и ради нашега спасења сишао с небеса...”. 

Као пето, и у оно мало збрда-здола написаних реченица о посту успео је о. Угрин да и тај део учини исувише профаним, као и да промаши поенту онога о чему је желео да нас подучи. Јер, ако ћемо већ да будемо ситничави, не пости се седам дана пред Св. Причешће већ шест. Ако узмемо да неко крене са постом у понедељак и заврши га у недељу након Литургије (након Евхаристије), онда никако не стоји да пости 7 дана, јер је логично да ће чак и већина ”зилота” - који посте од понедељка до недељне Литургије, укључујући ту и суботу - да се омрси након недељне Литургије. Тако да евентуално можемо да говоримо о шест дана (и шест ноћи) поста, о којима можемо нормално и аргументовано да дискутујемо. Али, свакако не на овакав један баналан и ”мућкаст” начин, који нам предлаже о. Угрин. 

Као шесто, и последње, колико год да ће се (можда!) часни оци  на овом Форуму увредити, али не могу а да не приметим како би за поједине свештенике заиста било боље да се ману ”јутјубисања”, као и писања чланака на одређене озбиљне теме. Уколико би мање говорили, писали, ”јутјубисали”... а уколико би се више молили, постили и ћутали, мислим да би нагло скочио број оних који би редовније (да не кажем стално) приступали Светом Причешћу. Тада би и једнима и другима тај Дар био на спасење.