Предавања, беседе и разговори оца Димитрија Плећевића

[Драгана Милошевић]

фб страница манастир Тумане

Савремени стил живота, посебно потрошачки однос према свему, наметнуо је у својој појавности нове токове у приступу вери и цркви.

Приближавамо се данима божићног поста!

Да ли је пост, као практичан део живота православних хришћана, и данас задржао своје место, улогу и значај који је некада имао? Нажалост, уочавамо две крајности које пост као део хришћанског живота у новије време поприма. 

Прва је незаинтересованост савременог човека за практично живљење по законитостима вере. Такав приступ даје нам многобројне номиналне хришћане, стране јеванђелском животу, задовољене верском традиционалном побожношћу. За њих је пост превазиђена средњовековна пракса, оправдање онима који усред немаштине гладују... Практикују га најчешће у одређених неколико дана у години, неодвојиво од обичајног закона и пуког сујеверног слогана "ваља се, не ваља се". Њихово оправдање за умањење важности поста објашњавају умотворином да грех излази на уста, а не обратно.

Сасвим супротно размишљају фанатичне присталице поста, које ово освештано и Црквом оправдано помоћно средство на путу спасења доживљавају као првину вере и побожности, настојећи да у материјалној појави поста покажу савршену доследност. У таквом поимању они закон неретко постављају изнад законодавца, пазећи на апсолутну физичко-хемијску чистоћу намирница које узимају. Познати су као читачи декларација на прехрамбеним производима...

Ниједан од ова два приступа није сагласан са учењем и животом Цркве! Пост је значајно и благословено средство на путу спасења, састоји се од више аспеката - телесног, духовног,аскетског... За циљ има да уздржавањем од вештаствених потреба усмери човека на оно што претеже, а то је будуће, Богом нам обећано царство. У том смислу, ако смо они који чекају Господа, уздржање нам неће тешко пасти, али од успешности на том пољу не смемо начинити себи идола. Речи Господње описују смисао поста и упућују нас на његово смисаоно постојање: "А кад постите, не будите жалосни као лицемери, јер они начине бледа лица своја да их виде људи где посте. Заиста вам кажем да су примили плату своју. А ти кад постиш, намажи главу своју, и лице своје умиј, да те не виде људи где постиш, него Отац твој који је у тајности, и Отац твој који види тајно, платиће теби јавно. (Мт. 6, 16 -18)."

Према посту се односимо као према литургијској појави, која ће нам на путу ка спасења помоћи да храбрије и смелије корачамо, не заборављајући крајњи циљ - вечну заједницу радости. Постећи са смислом, будимо део заједнице Цркве, са страхом Божјим, вером и љубављу сједињујући се са Господом.

јеромонах Димитрије

штампано издање "Ало"

за недељу 26. новембар 2017.

[Драгана Милошевић]

Први месец у години, било да нам почиње по старом или новом календару, испуњен је празницима. Они нам

дају могућност да се посветимо врлини, спасењу своме и ближњима. Празнична атмосфера увек нам открива нове могућности. Оне могу бити добре или лоше. Ми као православни хришћани, знајући да је смисао нашег живота у вечности, окренућемо се добрим вредностима.

Празник, посматрано очима Цркве, јесте литургијски догађај, који нас узводи Христу и заједници са Њим.

Радост празновања у Цркви преноси се у домове. Важно је да све те благе и благословене дане посветимо унапређењу наших односа, са Богом и ближњима, јеванђелски позвани и са непријатељима. Будимо тих дана једни са другима у име Господње. Посветимо се добрим делима и намерма у ово модерно време отуђености. Уместо телефонских и компјутерских тастатура, посветимо пажњу ближњима. Много је гладних, тужних и усамље-них. И њима најпре треба ближњи у име Господње. 

игуман Димитрије (Плећевић)

штампано издање "Ало" за

14. 01. 2018.

 

 

View full Странице

 

[Драгана Милошевић]

 

Завет Светога Саве

 

Многи народи света примили су изобилан благослов Божији кроз своје просветитеље. Њихово делање уистину је равноапостолни труд, јер су из погрешног приводили ка истинском богопознању.

Међу њима, славно је и јединствено дело Светог Саве. Љубљени владарски син, одрекао се света и пригрлио манастир и подвиг. Раскош је заменио монашким одрицањем, земаљску славу презрео је ради Царства непролазног. Постао је духовни отац једнога страдалног народа. Схвативши навике свог рода, проповедао је и мисионарио ненаметљиво. Зато је до данас остао највећи и најблиставији изданас српског народа. Утемељвши поверену Цркву на учењу апостолском, постао је духовни корен светородне лозе Немањине, једине династије која је дала толике светитеље. Својим наследницима и народу оставио је пример живота у Христу, поуке и благослов, које данас са пијатетом зовемо СВЕТОСАВСКИМ ЗАВЕТОМ. Многи, штитећи своје ставове и погледе, разнолико презентују тај свети завет великога и дивнога св. Саве, српскога Мојсија, који нас док је света и века, води ка земљи обећаној - царству Божјем. Он није ни строг у мери прогона другог, нити је преширок по цену губљења себе, не своди се на пуки национални интерес, сувопарно очување тековине без човека који јој даје смисао... Завет св. Саве јесте живот по Јеванђељу, познавање и делање по вери, брига о спасењу... У ему заједница са Господом и Црквом јесте центар живота сваког човека, све до вечног и очекиваног непролазног обећања, које, верујемо, долази. Борбеним, храбрим, својеглавим и одлучним Србима, вољеном народу свом, св. Сава непрестано говори да се држе вере своје, загледани у вечност, да је чувају као највеће благо, али пре и изнад свега да живе њоме. Свестан временских оквира, загледан у будућност, највећи син нашег народа (иснтинити, не лажни, не наметнути и смешно натурени туђи, попут идола Тита) у чувеној Жичкој беседи, изгореној давне 1221. године, утврђујући веру у народу, сведочи нам о православљу, вери апостола и отаца, вери Богом откривеној. Свестан да је око његовог тора многа грабљиваца, упозорава на лукавост Запада, али се чува и претензија Истока. Остављајући народ свој са поуком, предаје га у руке Господу.

Завет св. Саве велика је истина, као што је Косово данас, као и у Његошево време "грдно судилиште": Ту истину завета потврдили су страдајући св. Лазар, Милош и остали косовски мученици. св. Авакум на београдском тргу, многи знани и незнани страдалници вере, који су смрћу платили животе у изобиљу...

Завет св. Саве нема цену као ни живот, они једнако вреде и мере се вером - вером у истинског Васкрслог Господа. Данас, након 50-годишњег прогона св. Саве, који ипак није био успешан, треба да разумемо и схватимо да св. Сава није био културни радник, волонтерски службеник у Цркви, избацивач магле из собе без прозора... Свети Сава је духовни отац српског народа, бесмртни сведок Васкрсења, симбол нашег истинског  и дубоког православног наслеђа које је плаћено крвљу, помиритељ, учитељ покајања, и пре и после свега наш наставник пута који води у Живот. Историјске околности су увек биле тешке и судбоносне, барем на Балкану, али ми као народ поседујемо истински разлог да будемо спокојни, јер имамо и увек ћемо имати светог Саву. Зато, с љубављу ускликнимо са светим владиком Николајем, диљем земаља српских и преко мора и океана: "Благо мајци која Саву роди и Србима док их Сава води!" То је сва срж нашега завета кроз векове до вечности.

игуман Димтрије,

штампано издање за

28. јануар 2018.

[Драгана Милошевић]

Повратак  Оцу

 

 

Ближи се почетак Великог поста - Св. Четрдсетнице. Реч је о најзначајнијем посту, који претходи празнику Св. Васкрсења. Тако су и припремне недеље испуњене еванђелским поукама, које крепе и призивају човека врлини.  Господња прича о блудном сину говори нам о покајању, као увек актуелном и спасоносном догађању у нашем животу. Блудни син узима своје и одлази од Оца. Трошећи дарове, суочава се с остављеношћу. Схвата и правилно разуме свој грех. Одбацивши старога себе, са скрушеношћу, враћа се Оцу, молећи за опроштај, те у заједници с Њим спознаје спасење. Други син, који остаје код Оца, не разумевајући повратак брата, остаје изван славске заједнице, осуђујући Оца који прашта и брата који се каје. Отац дарује и прашта, отпушта и прима, не ускраћује слободу својој деци. 

Поука ове еванђелске приче своди се укратко на то да је нама спасење у заједници са Богом, да нас он као брижан Отац очекује и прима када одемо, али под условом да се слободно враћамо. Повратак у заједницу са Богом је увек у православљу подразумевало повратак у конкретну литургијску заједницу, где се и кроз коју се огледамо у вери. Блудни син одлази, али се и каје. Горко проживљава своју погрешно усмерену слободу. Свером и надом долази Оцу, кајући се за одступништво. Добри брат, остајући са Оцем, не чини то са слободом и расуђујућом љубављу. Он је ту формално, не уносећи себе суштински у однос, зато и остаје изван, јер није спреман за прихватање другог онаквим каквим јесте. Очева мера јесте пример како треба поступити. 

Нека нам је ово јеванђељско сведочење покајања на корист, нека нас укрепи и орадости, открије нам дубине и висине наде, чудотворност вере и доведе нас до исправног поимања Бога, ближњега и свега што нас окружује, чинећи нас истинским синовима кроз Једнога Сина, Оца Небеског, даром Животворнога Духа. 

игуман Димитрије

штампано издање за

4. фебруар 2018.

[Драгана Милошевић]

О Страшном Суду Божјем

 

Претпоследња такозвана Месопусна недеља, у јеванђелском читању, подсећа нас на долазећи суд Божји, којим ће се окончати ток људске историје. Суду претходи други долазак Господа Исуса Христа, сада у слави и сили. Судиће се родовима људским - народима и свакоме човеку понаособ. У овој причи о суду Господ не говори о греху и његовим категоријама, већ центар поруке ставља на односе  људи према Богу и ближњем, наглашавајући притом ону истину коју проповеда Црква, да ћемо се ми православни хришћани спасавати управо кроз заједницу и као део ње.  У времену између Вазнесења и Другог доласка Господ је чудесно присутан међу нама, најпре у светој тајни сабрања (евхаристије - литургије), али и као један од нас, поистоветивши себе са родом људским, посебно малима, презренима и гладнима. 

Он је дошао ради свих, па је у исти мах и са гладним и сиротим, са болесником, али и осуђеником (лоповом, убицом).На тај начин нам Син Божји открива, али и сведочи да је сваки од људи саздан по лику Божјем и чини својеврсну и аутентичну икону Пресвете Тројице. На тај наћин упозорава нас људе да обратимо велику пажњу на саздање Божје, са којим се и ради којег је он, Син Божји, будући Бог постао човек. Господ себе ставља уместо сиромашних, гладни, затворених, свих оних којима живот није милостив, а ми људи нисмо браћа. Такви, заборављени и презрени, имају Њега, ми охоли, горди, презадовољни, далеки и себични имамо осуду, уколико не загрлимо покајање и постанемо нови људи - то је чудесни рецепт светости. 

Када наступи Суд, доћи ће и до раздељења на праведне и неправедне. Која је категорија те две крајности, запитајмо се? Одговор је лак и јасан. Ми сами смо категорија и наше усмерење према Богу и ближњима, или против њих. Суд је строг, Господ је благ. Плата је поштена. Ако си иоле марио за Бога, наравно, кроз однос са ближњим, радост је припреемљена. Уколико су ти Бог и ближњи били страни и туђи, припремљана радост за таквога биће паклена мука. Јер самодовољном ни у вечности не треба Бог, још мање ближњи. Суд долази, наше време тече. Стражимо над собом, имајмо заједницу са Богом и ближњима, не гнушајмо се малих. Господ ће доћи изненада, чак и пре суда. Ту је наш сусрет са Њим, јер је и конац живота све краћи. Смрт је сурова прелазница ка вечном животу. Покајмо се и исправимо се док је дана...

игуман Димитрије,

11.фебруар 2018

[Драгана Милошевић]

Победа Православља

 

Прву недељу поста зовемо Недеља Православља. Свечано се у њој сећамо и славимо победу православне вере над свим лажним учењима која су до Седмог васељенског сабора потресала црквени мир. Уопштено говорећи, славимо лепоту и истинитост вере православне, благодарећи Богу живоме што смо део ње. Данашње свето јеванђеље позива нас да истински хитамо ка Богу, остављајучи иза себе свој лош живот и навике. Да попут светих апостола слободом, али и вером својом откривамо истину и ходимо за њом. Да увек будемо спремни да смело пријватамо Бога као Спаситеља свога и да се трудимо и живимо како је угодно Њему. 

Управо завршивши прву седмицу поста, наставимо подвиг са још већом ревношћу и љубављу, крепећи себе зарад вечности, а и земаљског благослова, светим причешћем, које је највећи дар и залог нашег спасења у Христу. Не заборавимо ни ближње око нас, дарујући их љубављу и трпљењем, гледајући у њима лик божји. А ближњи су наши сви они које Господ управи на наш пут. Корисно примајмо и зла се клонимо, испитујући појаве и знамења која нас окружују. Не заборавимо да као што ток поста иде ка празнику Васкрсења, тако и наш живот иде ка сусрету са Васкрслим Богочовеком Господом нашим. Бдимо и припремајмо се за тај сусрет, наливајмо кандило вере и ревности, не заборављајући на кад љубави и шлем наде.  То свеоружје верујућих људи огрнутих Христом бива непобедиво и несаломиво, увек јако и стамено у нашој одбрани. Често га улепшавајмо снагом молитве и биће још блиставије. Крећући се одлучно ка циљу, оно ће нам бити штит вере и помоћник у победи над видљивим и невидљивим непријатељима који устају на нас. Са Давидом завапимо: "Нада моја, Господе, у Теби је, све до сусрета у Васкрсењу".

игуман Димитрије

25.фебруар 2018.

[Драгана Милошевић]

Сила вере

Господ подучавајући своје ученике и апостоле, те речју божанског писма учећи и нас, у центар и тежиште свега поставља веру. Вером нас упућује да очекујемо обећано царство, да држимо заповести и предање као помоћнике у спасењу, да носимо свакодневницу без роптања. Светом вером Господ нам дарује  исцељење, пре свега духовно и од греха, не запостављајући ни наше здравље, овде и сада, на земљи. Јеванђељски син кога апостоли нису могли исцелити помоћ је нашао код Господа, онога који, будући Бог, постаје човек само ради нашег спасења. Каква дивна мера жртвене љубави. Пример који нам само живи Бог може дати.

Господ исцељујући болеснога инсистира на вери, не тражећи благодарност и хвалу људи. Створивши чудо, уклања се од масе, тражећи веру Он је уједно и оставља у наслеђе.  Као и еванђељски одузете, бесомучне, слепе, тако се Господ дотиче и нас,дарујући нам блага вечнога живота, непропадљивост. У нашим бригама, страдањима и радостима, свагда је ту поред нас, откривајући нам богатство живог односа љубави, она која не тражећи све даје.

Носећи бреме живота, сву наду положимо на Господа, грехе своје простримо испред себе, кајмо се и исправљајмо тражећи опроштај. Претходно опростимо свима, и благослов са  висине осениће нас и угледаћемо радосно Бога и ближњега. Сво богословље отаца сажето је у љубави, као делатном путу спасења. Љубимо једни друге љубављу Господњом, заједничаримо у Чаши искупљења и открићемо незалазну радост. Тражећи Бога не гледајмо у небеса, већ покрај себе, посебно у оне са којима не можемо. Мирећи се, наћи ћемо Господа; трпећи открићемо слободу. Надајући се нераскидиво ћемо пригрлити рај. 

Вера је ту да нам да потпору када наше снаге малаксају...  Господе, спаси нас грешне, јер сем Тебе никог другог немамо, исповедимо срцем, умом, делима и речју. Слава Теби, који си на висини, Који из наше низине подижеш палог човека, обнављајући га по лику своме дарујеш му живот. Пост је стигао до своје средине, васкрсење се приближило, тако и наш живот иде ка животу, кроз врата смрти. Даруј нам, Господе, силину вере, да овако никакви можемо угледати Тебе и наћи мир и спокој у дворовима Твојим, у којима је радост, она коју око не виде и ухо не чу, и која човеку није откривена, осим кроз назначење. То нам дај, јер нам је то једино потребно.

јеромонах Димитрије

штампано издање

18. март 2018.

[Драгана Милошевић]

Ево појединих од мноштва поука за које смо о Васкрсу 2018. умолили игумана манастира Тумане, о. Димитрија Плећевића: „Господ спира крвљу својом на Крсту грехе свих, чак и оних који Га разапињу. Ми православни хришћани не треба да љубав подразумевамо већ да је творимо - онда ћемо успети да мењамо себе, а тиме и свет. Узалуд је познавање обичаја, ако не знамо да - волимо човека. Не смемо бити судије људима. Треба да имамо ширину за све. Ми имамо особину да само критикујемо човека, да стојимо поред јаме у којој се дави, па кад дођемо у исто то блато, чудимо се како нема никог да помогне. Људима не требају критичари - људима требају ближњи. Господа увек имамо - Бог жели заједницу са нама, али не ако ми то не желимо. Бог није крив за наше погрешне изборе. Гледајмо све очима Господњим - кад хоћете да мерите, а ви видите како би Христос учинио...“.

10.04.18 Vaskrsnji intervju - o Dimitrije Plecevic.mp3

 

 

 

View full Странице

[JESSY]

 

[АлександраВ]

”У ово време припреме за свети пост, праштајмо једни другима у име Божије, волимо једни друге не онакве каквима би ми хтели други да буду, него управо онакви какви други и јесу. Прихватајмо ближњега са љубављу, са радошћу, у тихој, у хришћанској љубави и врлини, јер без другога, једни без других, не можемо ући у Царство Божије, и Бог нас не може познати - само нас, саме за себе” - поручио је верницима Игуман Манастира Тумане, отац Димитрије Плећевић тумачећи Свето Јеванђеље ”О митару и фарисеју”.

„Рече Господ причу ову: Два човјека уђоше у храм да се моле Богу, један фарисеј а други цариник. 11. Фарисеј стаде и мољаше се у себи овако: Боже, хвала ти што нисам као остали људи: грабљивци, неправедници, прељубници или као овај цариник. 12. Постим двапут у седмици; дајем десетак од свега што стекнем. 13. А цариник издалека стајаше, и не хтједе ни очију уздигнути небу, него се бијаше у прса своја говорећи: Боже, милостив буди мени грјешноме! 14. Кажем вам, овај отиде оправдан дому своме, а не онај. Јер сваки који себе узвисује понизиће се, а који себе понизује узвисиће се.“

Лк. 89 (18:10-14)

Беседа Игумана Димитрија (Плећевића) у Манастиру Туману:

Основни проблем овог фарисеја еванђељског јесте, уствари, његово одсуство односа љубави према ближњем, јер он Богу захваљује на томе што он није као сви други грешници него је праведан пред Богом. А пред Богом бити праведан значи познавати своје грехе, смиравати себе негледајући грехе других и трудећи се да и себе и друге приведемо ка Господу. Зато се ова Јеванђелска прича тиче свих нас, браћо и сестре, сви смо ми у нашем животу час цариник, по својим гресима, час фарисеј, по држању закона, час цариник, по покајању, час фарисеј, по осуђивању других. И те улоге у нашем животу непрестано се мењају.

Ми бивамо они који олако виде грехе других, стављамо друге на стуб срама, заборављамо да је Бог Отац и Створитељ оних које ми осуђујемо, и оних које ми не волимо.

Казаће савремени човек: много је неправде у свету, овај је овакав, онај је онакав, али хришћанин треба да каже смело гледајући ка Господу:

,,Господе опрости Ти њима што они не познају Тебе, буди им милостив да би и мени био милостив.”

Нисмо ми судије, браћо и сестре, нисмо ми они који исплаћујемо Божије раднике и Божије најамнике, нисмо они који суде деци Оца Небескога, јер смо и ми иста деца истога Господа. Осуђујући друге и тражећи правду за друге, а милост за себе исто је као да мајци неколико деце кажете: ,,Ето, поби ову сву своју децу ја сам једини праведни твој син.” А, мајка као мајка, она види да су јој деца, можда, лоша, жели да се они исправе, али их једнако воли и жели и чека њихово исправљење. Тако и Бог наш, Отац наш Небески, Који нам је по великој милости својој Сина Свога Јединороднога дао да постане Човек и нас људе да узвиси ка вечности силом Духа Светога, Бог Отац наш, Пресвета Тројица чекају преумљење и покајање свакога од нас.

И данас када изађемо из храма, браћо и сестре, исто онако како су изашли цариник и фарисеј, завапимо Богу да буде милостив нама грешнима, да превиди наша сагрешења, кажимо му: ,,Господе ми смо деца Твоја, друог Бога осим тебе немамо и не знамо и Ти нас једини можеш спасити по милости Својој.” Али у молитви коју узносимо Господу немојмо да осуђујемо ближње, па, да чим смо изашли из храма молећи опроштај, да ми завезујемо друге и да не опраштамо другима, ма какви да су ти други они су деца Божија и њих Бог чека на покајање.

Зато, браћо и сестре, у ово време припреме за свети пост, праштајмо једни другима у име Божије, волимо једни друге не онакве каквима би ми хтели други да буду, него управо онакви какви други и јесу. Прихватајмо ближњега са љубављу, са радошћу, у тихој, у хришћанској љубави и врлини, јер без другога, једни без других, не можемо ући у Царство Божије, и Бог нас не може познати – само нас, саме за себе.

И зато као митар, као цариник, завапимо Господу: ,,Господе не гледај грехе наше, и милостив буди нама грешнима.”

И немојмо да имамо охолост овога фарисеја, џаба нам што постимо постове, џаба нам што дајемо десетак Цркви, џаба нам је све што радимо ако не радимо од срца, и ако не радимо да би суштински угодили Богу, а Богу ћемо угодити онда када будемо имали љубави према ближњему. Не може се Бог волети, браћо и сестре, да се не воли брат, или ближњи којега видиш, просто, то је закон који је Бог сам поставио.

Нека нам Бог буде милостив, нека нам опере сагрешења, нека види љубав нашу, нека види покајање наше, нека нам опрости, нека нам и други опросте и нека ми опростимо другима, и тако помирени да будемо вазда у заједници са Господом. А када дајете, браћо и сестре, било да дајете Цркви, било да дајете сиротињи нека ваше давање буде са љубављу, са благословом, са радошћу и Господ ће вам увек строструко узвратити, јер све оно што дате од срца ви сте, уствари, дали део своје љубави, а оно што дате преко воље то као да нисте ни дали, све вам се то сасвим отписује, не вама него свакоме од нас, зато давајте, јер је љубав она која се умножава, и Царство Божије оно које је крај свега нашег труда, испуњење наде наше. ,,Боже милостив буди мени грешноме”, још једном завапимо, нека нас све помилује и све нас прими у Царство Своје. Амин Боже дај.

Извор: www.sabornik.net

[JESSY]

Пред Богом бити праведан значи познавати своје грехе

 

И основни проблем овог фарисеја еванђељског јесте, уствари, његово одсуство односа љубави према ближњем, јер он Богу захваљује на томе што он није као сви други грешници него је праведан пред Богом. А пред Богом бити праведан значи познавати своје грехе, смиравати себе негледајући грехе других и трудећи се да и себе и друге приведемо ка Господу. Зато ова Јеванђелска прича тиче се свих нас, браћо и сестре, сви смо ми у нашем животу час цариник, по својим гресима, час фарисеј, по држању закон, час цариник, по покајању, час фарисеј, по осуђивању других. И те улоге у нашем животу непрестано се мењају. Ми бивамо они који олако виде грехе других, стављамо друге на стуб срама, заборављамо да је Бог Отац и Створитељ оних које ми осуђујемо, и оних које ми не волимо. Казаће савремени човек: много је неправде у свету, овај је овакав, онај је онакав, али хришћанин треба да каже смело гледајући ка Господу: ,,Господе опрости Ти њима што они не познају Тебе, буди им милостив да би и мени био милостив.” Нисмо ми судије, браћо и сестре, нисмо ми они који исплаћујемо Божије раднике и Божије најамнике, нисмо они који суде деци Оца Небескога, јер смо и ми иста деца истога Господа. Осуђујући друге и тражећи правду за друге, а милост за себе исто је као да мајци неколико деце кажете: ,,Ето, поби ову сву своју децу ја сам једини праведни твој син.” А, мајка као мајка, она види да су јој деца, можда, лоша, жели да се они исправе, али их једнако воли и жели и чека њихово исправљење. Тако и Бог наш, Отац наш Небески, Који нам је по великој милости својој Сина Свога Јединороднога дао да постане Човек и нас људе да узвиси ка вечности силом Духа Светога, Бог Отац наш, Пресвета Тројица чекају преумљење и покајање свакога од нас. И данас када изађемо из храма, браћо и сестре, исто онако како су изашли цариник и фарисеј, завапимо Богу да буде милостив нама грешнима, да превиди наша сагрешења, кажимо му: ,,Господе ми смо деца Твоја, друог Бога осим тебе немамо и не знамо и Ти нас једини можеш спасити по милости Својој.” Али у молитви коју узносимо Господу немојмо да осуђујемо ближње, па, да чим смо изашли из храма молећи опроштај, да ми завезујемо друге и да не опраштамо другима, ма какви да су ти други они су деца Божија и њих Бог чека на покајање. Зато, браћо и сестре, у ово време припреме за свети пост, праштајмо једни другима у име Божије, волимо једни друге не онакве каквима би ми хтели други да буду, него управо онакви какви други и јесу. Прихватајмо ближњега са љубављу, са радошћу, у тихој, у хришћанској љубави и врлини, јер без другога, једни без других, не можемо ући у Царство Божије, и Бог нас не може познати – само нас, саме за себе. И зато као митар, као цариник, завапимо Господу: ,,Господе не гледај грехе наше, и милостив буди нама грешнима.” И немојмо да имамо охолост овога фарисеја, џаба нам што постимо постове, џаба нам што дајемо десетак Цркви, џаба нам је све што радимо ако не радимо од срца, и ако не радимо да би суштински угодили Богу, а Богу ћемо угодити онда када будемо имали љубави према блужњему. Не може се Бог волети, браћо и сестре, да се не воли брат, или ближњи којега видиш, просто, то је закон који је Бог сам поставио. Нека нам Бог буде милостив, нека нам опере сагрешења, нека види љубав нашу, нека види покајање наше, нека нам опрости, нека нам и други опросте и нека ми опростимо другима, и тако помирени да будемо вазда у заједници са Господом. А када дајете, браћо и сестре, било да дајете Цркви, било да дајете сиротињи нека ваше давање буде са љубављу, са благословом, са радошћу и Господ ће вам увек строструко узвратити, јер све оно што дате од срца ви сте, уствари, дали део своје љубави, а оно што дате преко воље то као да нисте ни дали, све вам се то сасвим отписује, не вама него свакоме од нас, зато давајте, јер је љубав она која се умножава, и Царство Божије оно које је крај свега нашег труда, испуњење наде наше. ,,Боже милостив буди мени грешноме”, још једном завапимо, нека нас све помилује и све нас прими у Царство Своје. Амин Боже дај.

ОТАЦ ИГУМАН ДИМИТРИЈЕ ПЛЕЋЕВИЋ