Текстови/преводи Отаца Ране Цркве

[uomo del Ve.Te.]

Достизање савршенства/светости/обожења је један од основних задатак сваког Православног Хришћанина а да ли правилно разумемо питање/појам савршенства/светости/обожења или смо off...

Ево да чујемо/прочитамо још један текст шта каже/предлаже Кападокијац из Нисе брат Св. Василија Великог:

 

Τοῦτο τοίνυν ἐστὶ κατά γε τὴν ἐμὴν κρίσιν τὸ ἐν τῷ Χριστιανῷ βίῳ τέλειον,  τὸ πάντων τῶν ὀνομάτων, οῖς τὸ τοῦ Χριστοῦ διασημαίνεται ὄνομα, τὴν κοινωνίαν ἔχειν ἐν ψυχῇ τε καὶ λόγῳ καὶ ἐν τοῖς ’τοῦ βίου ἐπιτηδεύμασιν, ὥστε ὁλοτελῆ τὸν ἁγιασμὸν κατὰ τὴν εὐλογίαν τοῦ Παύλου ἐφ’ ἑαυτοῦ ἀναδέξασθαι ἐν ὁλοκλήρῳ τῷ σώματι καὶ τῇ ψυχῇ καὶ τῷ πνεύματι ἔξω τῆς πρὸς τὸ κακὸν ἐπιμιξίας  διηνεκῶς φυλασσόμενον.   εἰ δέ τις λέγοι δοσκατόρθωτον εἶναι τὸ ἀγαθόν, ἐπειδὴ ἄτρεπτος μόνος ὁ τῆς κτίσεως κύριος, τρεπτὴ δὲ ἡ ἀνθρωπίνη φύσις καὶ πρὸς τὰς μεταβολὰς ἐπιτηδείως ἐ’χει· πῶς οὖν ἐστι δυνατὸν τὸ ἐν τῷ ἀγαθῷπάγιόν τε καὶ ἀμετάπτωτον ἐν τῇ τρεπτῇ κατορθωθῆναι φύσει;   πρὸς τοίνυν τὸν τοιοῦτον λόγον ἐκεῖνό φαμεν, ὅτι οὐκ ἔστι στεφανωθῆναί τινα τὸν μὴ νομίμως ἀθλήσαντα· οὐκ ἂν δὲ γένοιτο νόμιμος ἄθλησις μὴ ὄντος τοῦ· προσπαλαίοντος. εἰ οὖν μὴ ἦν ὁ ἀντίπαλος, οὐδ’ ὃὶν ὁ στέφανος ἦν· νίκη γὰρ καθ’ ἑαυτὴν οὐκ ἔστιν, ἐὰν μὴ ᾗ τὸ ἡττώμενον.“   οὐκοῦν πρὸς αὐτὸ τὸ τρεπτὸν τῆς φύσεως ἡμῶν ἀγωνισώμεθα, οἷόν τινι ἀντιπάλῳ διὰ τῶν λογισμῶν . συμπλεκόμενοι, οὐ διὰ τοῦ καταβαλεῖν αὐτὴν νικηταὶ γινόμενοι, ἀλλὰ διὰ τοῦ μὴ συγχωρῆσαι πεσεῖν.   οὐδὲγὰρ μόνον πρὸς τὸ κακὸν ὁ ἄνθρωπος τῇ τροπῇ χρῆται· ἦ γὰρ ὂὶν ἀμήχανον ἦν αὐτὸν ἐν ἀγαθῷ γενέσθαι, εἰ πρὸς τὸ ἐναντίον μόνον τὴν ῥοπὴν εἶχεν ἐκ φύσεως·   νυνὶ δὲ τὸ· κάλλιστον τῆς τροπῆς ἔργον ἡ ἐν τοῖς ἀγαθοῖς ἐστιν αὔξησις, πάντοτε τῆς πρὸς τὸ κρεῖττον ἀλλοιώσεως ἐπὶ· τὸ θειότερον μεταποιούσης τὸν καλῶς ἀλλοιούμενον.   οὐκοῦν τὸ φοβερὸν εἶναι δοκοῦν (λέγω δὲ τὸ τρεπτὴν ἡμῶν εἶναιτὴν φύσιν) οἷόν τι πτερὸν πρὸς τὴν ἐπὶ τὰ μείζω πτῆσιν ὁ λόγος ὑπέδειξεν, ὡς ζημίαν εἶναι ἡμῖν τὸ μὴ δύνασθαι τὴν πρὸς τὸ κρεῖττον ἀλλοίωσιν δέξασθαι.     μὴ τοίνυν λυπείσθω ὁ βλέπων ἐν τῇ φύσει τὸ πρὸς τὴν μεταβολὴν ἐπιτήδειον, ἀλλὰ πρὸς τὸ κρεῖττον διὰ παντὸς ἀλλοιούμενος καὶ ἀπὸ δόξης εἰς δόξαν μεταμορφούμενος οὕτω τρεπὲσθω,   διὰ τῆς καθ’ ἡμέραν αὐξήσεως πάντοτε κρείττων γινόμενος καὶ ἀεὶ τελειούμενος καὶ μηδέποτε πρὸς τὸ πέρας φθάνων τῆς τελειότητος.   αὕτη γάρ ἐστιν (ἡ) ὡς ἀληθῶς τελειότης τὸ μηδέποτε στῆναι πρὸς τὸ κρεῖττον αὐξανόμενον μηδέ τινί πέρατι περιορίσαι τὴν τελειότητα.   (Gregorii Nysseni Opera Ascetica,  Volumen VIII, Pars Ι, pp. 212-214)

Савршеност Хришћанског живота -  и мислим на једини живот а то је име Христово који означава тај живот – је наше учествовање у њему не само нашом душом (умом) и речима већ и свим нашим животним поступцима, тако да светост коју Павле узвишава  буде константно присутна у целом (нашем) телу,  души (уму) и духу  без икакве примесе зла.     Ако неко каже да је такво добро тешко достићи јер је Господ створитељ једини непроменљив, а људска природа је нестална и склона промени; како је онда могуће установити у нашој промењивој природи сталоност и непромењивост у добру?   На ово мој одговор је: да нема круне ако такмичење није правилно, и такмичење је правилно само онда ако постоји противник против кога се треба борити. Тако ако нема противника нема ни круне и ако нема освајања нема ни победе.   Онда боримо се са нашом промењивом природом као против противника. И ми постајемо победници не тако што држимо нашег противника доле већ да не допустимо да он падне.   Јер човек нема једино склоност ка злу, а кад би тако било, онда би за њега било немогуће узрастање у добру -  ако би човекова природа имала једино склоност ка супротном.   Уистину најбоља особина наше променљивости је могућност узрастања у добру. И ова особина према узрастању преображава душу, чини да се мења/ преображава /узраста све више и више у обожењу.   Дакле моје излагање је показало да то што се показује застрашујуће (тј. променљивост наше природе) може служити као покретач/крило у узлажењу према узвишеним стварима, и заиста било би понижавајуће ако не би били склони   промене на боље.   Никог не треба бити жалостан кад види променљивост наше природе, него мењајмо се на такав начин да можемо константно узрастати у ономе што је добро, и тако се преображавајући из славе у славу (2 Кор.  3.18);   сваког дана напредујући и увек постаући више савршени и тако никад достижући неку границу/коначно ограничење савршенства.   Јер савршенство се састоји:  у нашем никад заустављаућем узрастању у добру, и у не постављању икаквих граница/ краја/ ограничења нашем савршенству.

 

Дакле брат Св. Василија нам предлаже да не стављамо у први план достизање савршенства као таквог већ да треба усмеримо своје снаге: на непрестано никадзауствљајуће напредовање у врлин у добру, на узрастање у Христу и то је онда то....

Раније сам већ писао о овоме, па ако неко већ није мо же прочитати и овај кратки текст:

https://pouke.org/forum/index.php?/index/1346440445/d0bfd0bed183d187d0bdd0b8/свети-григорије-епископ-ниски-r21208/

 

Поздрав за све људе добре воље

 

[uomo del Ve.Te.]

Св Атанасије Велики као пастир:

Како на прави начин сагледати животно дело и личност Св. Атанасија?

 

Колико је битно да човек има здрав вид (физички/духовни) да може да види је очигледно из свакодневног нашег живота..... на основу нашег вида/гледања/сагледавања ствари доносимо наше судове, одлуке а које опет утичу на наш живимт/понашање...

Дакле сагледавање догађаја, личности, ставари на прави начин из историје Хришћанства је једно од битних питања/детаља.... ако видмо добро ако имамо здрав вид онда сагледавамо ставри истински онакве какве јесу а не погрешно...ако не видимо добро онда тражимо алетрнативна решња да бисмо видели ствари онаквим какве исинске јесу или радимо на томе да побољшамо оздравмо наш физички/духовни вид-гледање...

 

Генерално везано за ово о чему горе почех писати: на Западу хришћани (римокатолици, протестанти) често падају у искушење рационализовања, релатизовања ствари..... док на Истоку често се иде у другу крајност идеализовања, сентименталија.....по мени није добро да човек иде ни у једну крајност...

Један број Православних Хришћана често види тј. у своме уму формира слику, види светитеље као неке надљуде који чине чуда, испуњавају жеље, да не кажем мађионичаре....

Дакле, како онда правилно сагледати дело и лик Св. Атанасија Великог?

Ако човек погледа исчита изнова и изнова Дела Апостолска и посланице Апостола Павла може веома лако да примети да ствари у Раним Хрићанским Црквеним заједницама нису биле баш тако идеалане... већ је било доста искушења/тешкоћа/проблема... а у каснијим вековима је била иста ситуација....

Из Свештених Списа раних Хришћана (поготово од 1 до 8 века)  види се да је кључно питање је било да се одговори:

Ко је Христос? (да ли је само обичан човек или  нешто више од тога...)  и како интегрисати учључити, поставити Богочовека Христа унутар Св. Тројице трансцеднетног бића? Можда овде то није очигледно некима који читају: ради се о томе како Христову материјалну телесну оваполћену природу укључити унутар Св. Тројице...око ових питања су се ломила сва копља....

....е управо у оваквоме времену је живео и Св. Атанасије....када је Цркве имала велика искушења/проблеме са Аријанцима....

Сликовито да прикажем: како ми данас приступамо и сагледавамо дело и личност Св. Јустина Ћелијског и Св. Николаја Велимировића исто тако треба (по мени) да приступимо делу и личности Св. Атанасија великог.... дакле Св Јустин Ћелијски и Св. Николја Велимировић су живли у одрећеном историјском контексту оклностима: рат, швабе, комунисти  тј. разноразна искушења/тешкоће/невоље.... Бог свети само зна са каквим све лудацима су они имали посла....

…е тако је исто било и са Св. Атанасијем....један од кључних проблема су били Аријанци и непрестана превирања у држави/царству.... како је то све изгледало имамо невероватан пример из Цариграда за време цара Валенса кад су Аријанци похватали све свештенике које су могли – а који су били проникејски настројени и све их ставили на лађу/брод и потом у мору запалили лађу....ништа боља ситауција није била ни у Александрији...

Најбоље је на првом месту исчитати свештене списе Св. Атанасија (поготово његова писма, посланице) ако желимо да се упознамо ко је био Св Атанасије, шта је он учинио за Цркву (паству)  као и историјским околностима у којима је живео....

Даље кад будем у прилици написаћу понешто о пастирском раду Св. Атанасија са:

1 .      подвижницима пустињацима

2 .     девојкама/женама подвижницама које су живеле/подвизавал се у Александрији

3 .     и још ћу се осврнути на пастирски рад Св. Атанасија са лаицима

 

Ево и ово ако већ неко није може прочитати/погледати - уколико има интересовање за ову тему...

https://pouke.org/forum/index.php?/index/1346440445/d0bfd0bed183d187d0bdd0b8/свети-атанасије-велики-r21243/

Толико за сад...

Поздрав за све људе добре воље

P.S. Ово што пишем имао сам намеру да поставим у прошли понедељак али нисам стигао.........................

 

 

[uomo del Ve.Te.]

Први део:

 

Како су Оци Ране Цркве стицали образовање/знање? И шта ми можемо да научимо из њиховог приступа? Какве измене треба спровести у образовном систему/школама у СПЦ? и зашто?

У наставку ћу поставити текст тј. део 43. беседе (ἐπιτάφιος λόγος) на трећу годишњицу  упокојења Св. Василија (330-279), а коју је произнео/написао његов пријатељ Богослов кападокијски.... ова беседа по мишљењу људи од науке представља најтачнији опис живота-житије Св. Василија Великог, где говори о њему као иделном примеру (исто тако и Кападокијац из Нисе је говорио о Св. Василију) какав епископ треба да буде и назива га: ὁ μέγας Βασίλειος.... у 43. беседи има толико неких интересантних детаља....а између осталог види се и какав су приступ имали Кападокијци према образовању/знању/школама тог времена...

Већ одвано је то присутно у СПЦ, има људи у Цркви који не одобравај никако да СПЦ школује људе/кадар на Западу поготово кад су у питању римокатолици и протестанти тј. школе које су под њиховом управом (ДА човек треба бити опрезан АЛИ...)  .... у принципу to make the story short неки више симпатишу исток, други више југ а има и неких који показују интерес и за  школе на западу.... А какав су приступ имали Оци у Раној Цркви кад су у питању школе/образовање? Шта можемо од њих да научимо? На ова питања и на почетку постављена ћу покушати да одговирим на крају овог текста - или у неком од наредних наставака....

Неки прелиминарни детаљи:

Пре него што поставим исечак текста 43. беседе (а коју сам споменуо на самом почетку) написаћу неколико речи као увод да ставим све то у одређени контекст тако да сви ви који читате ово да можете боље и јасније да сагледате о чему причам и о чему се ту ради....

... у четвртом веку: Александрија, Атина, Цариград, Рим и Антиохија су били главни образовни/културини центри у Ромејском/Византијском царству... и из многобројних примера (почевши још од другог века видимо): да ако би у неком од ових градова био неки познат учитељ Хришћани су ишли и стицали знања на тим местима...без обзира на то дали су ти учитељи били Хришћани или нису....

…на пример да споменем: Кападокијце (као што ће се то моћи видети из текста који ћу поставити), даље још да споменем и пример Св. Јована Златоустог, чији учитељ није био Хришћанин, Либаниус иако паганин - био је невероватно бриљантан као човек и учитељ ---а све то је утицало на Златоустог у његовом образовању – дакле пагани су учечи Хришћане допринели напретку Цркве.... Златоуст иако је критиковао стари антички систем везано за неке детаље...али ипак није био искључив већ је и учио из тог система и употребљавао оно што је најбоље у  Црквеној мисији, док су на другу страну Кападокијци били много отвореније према античком јелинском образовању...једно је сигурно тај антички систем/школе/учитељи који су их учили: све то је били најбоље (што су они одлучили да Христијанизују, да преузму) што је постојало у том времену у коме су живели горепоменути оци, тај образовни систем их је изнедрио....да је то тако види се из чињенице на коме су интелектуалном нивоу били Кападокијци и Златоусти... а уз то нема потребе да пишем о њиховом светом живљењу....дакле ови велики људи су поседовали обе компоненте: интелектуални ниво а уз то су били светог живота – ово је много опасна / добитна комбинација, или како би се то данас рекло џек пот....

 

У принципу Црквени оци  су имали то настројење да употребе да преузму/Христијанизују из античке грке, античког образовања све што им је могло бити од користи као Хришћанима, у њиховој служби....треба имати на уму и то да је само неколико деценија пре Константин донео Милански едикт 313 године и да најважнији градови (друштво) које сам горе споменуо још нису били у потпуности Христијанизовани тј. било је доста људи који још нису постали Хришћани...Цар Јустиниан је тек 529 године укинуо Атинску античку академију....дакле у целокупно нехристијанизованом друштву....у оваквим оклностима/контексту су живели и стицали образовање, знање и кападокијци и Зластоусти – као и многи други Црквени оци...

 

Ко чита Свештене Списе Црквених Отаца може доста тога да научи, да сазна  (из прве руке а не од посредника) како су живели, шта су радили ако би се нашли пред изазовим, и уопште како је њихов ум био настројен, као и много других детаљa човек може сазнати читајући....и ако све те детаље као каменчиће у мозаику поредамо имаћемо прави увид ( њиховог Житија из прве руке ) видећемо на прави начин ко су били ти Свети људи...

....сликовито да прикажем о чему се ради или како би то швабе рекле: Worum geht es?   На пример:

1.

Има људи који нису имали ту срећу да као деца запамте,  да упознају своје баке и деке.... и онда се догоди да неко други препричава, говори вам неко други ко је можда познавао вашу баку и деку и тај неко каже вама: твој деда или бака су били такви и такви људи, са много неких детаља... што: море/може да буде ал’ немора да значи...

2.

... на другу страну, исто тако има људи који су упамтили своје баку и деку, провели детињство са њима значи познајете их лично, неки имају њихова писма или неке белеске које су они оставили.... и онда се догоди неко се појави са стране пред вама и прича говори вам нешто о њима а ви знате да то није тако (истина).... дакле, набоље је ако човек има прилику и ту срећу да лично познаје своју баку и деку, а ако ово није случај шта да се ради, онда мора да слуша од других шта причају о њима ко су и какви су били....

....шта хоћу да кажем је везано за Рану Цркву- Црквене Оце: ми можемо слушати од некога (ко их је можда познавао мање или више) шта каже или шта неко пише о неком од Св. Отаца....АЛИ најбоља опција, најпрепоручљивије  је ако постоје за то могућности да се читају жива, писана дела Отаца Ране Цркве (ако су то оставили иза себе) тј. која су они сами написали, поготово писма и беседе.....читајући Свештене списе Црквених отаца сагледавамо/сазнајемо на прави начин: ко су они били, и како су живели и како су учили и на који начин можемо да их имамо за узор.... и како ми треба да устроимо/усмеримо наше кораке/ум по многим питањима у времену у коме живимо и да заједно са Црквеним оцима (који су живели Христом и  имали Христа у себи) и да из  ове тачке идемо корачамо напред, и да то на један нови уникатан/једниствен начин живимо - обичним народним речником речено да их имитирамо – да их подражавамо, ако се овај израз можда некоме више допада....

 

Из текста (а поготово из целе 43 Беседе Богослова Кападокијског) који ћу управо поставити види се неколико кључних ствари:

1. да Кападокијци нису остали код куће у Кападокији у свом селу – отишли су из свог села у друга места да науче нешто и потом су се вратили кући да користе то да помогну другима са тим што су научили...дакле нису били искључиви већ су учили код многобожачких учитеља у Атини и на другим местима, а да су остали у свом селу, ми данас не би имали ово што имамо од њих...

2.  учили су и задржавали (Христијанизовали) су оно што им може бити од користи у њиховом служењу у Цркви – баш управо као што је и наш Велики Св. Сава чинио...

3. као и данас и тад у време Кападокијаца било је Хришћана који су били искључиви тј. одбацивали су достигнућа у науци античке Грчке (кад стигнем поствићу део текста 43. беседе из кога се ово види....)

4. били су постојани: Кападокијци су своју пажњу тј. своје целокупно биће су  усмерили на стицање знања, дакле у Атини ишли су до Цркве и учитеља тамо, а други пут их је водио до световних школа/наставника и то је то....да појасним о чему се овде ради: као што данас Париз има пигал или Амстердам улицу црвених фењера—тако је и у то време Атина имала сасвим сигурно свој пигал и улицу црвених фењера (као што је то био случај и свим другим антички градовима) АЛИ Кападокијци су знали кристално јасно зашто су дошли у Атину (да стекну знање и да онда иду даље) а све друго су оставили су по страни....

-још ћу неколико битних детаља споменути касније....

 

Ево ово је текст/шта каже Богослов кападокијски о себи и Св. Василију Великом тј. у беседи на трећу годишњицу Василијевог упокојења:

15. Εἶχον ἡμᾶς Ἀθῆναι, καθάπερ τι ῥεῦμα ποτάμιον, ἀπὸ μιᾶς σχισθέντας πηγῆς τῆς πατρίδος εἰς διάφορον ὑπερορίαν κατ' ἔρωτα τῆς παιδεύσεως καὶ πάλιν εἰς τὸ αὐτὸ συνελθόντας, ὥσπερ ἀπὸ συνθήματος οὕτω Θεοῦ κινήσαντος.       Εἶχον δὲ μικρῷ μὲν ἐμὲ πρότερον, τὸν δ' εὐ θὺς μετ' ἐμέ, μετὰ πολλῆς προσδεχθέντα καὶ περιφανοῦς τῆς ἐλπίδος.   Καὶ γὰρ ἐν πολλῶν γλώσσαις ἔκειτο πρὶν ἐπιστῆναι, καὶ μέγα ἑκάστοις ἦν προκαταλαβεῖν τὸ σπου δαζόμενον.   [………………………]   21. Δύο μὲν ἐγνωρίζοντο ἡμῖν ὁδοί· ἡ μὲν πρώτη καὶ τιμιωτέρα, ἡ δὲ δευτέρα καὶ οὐ τοῦ ἴσου λόγου· ἥ τε πρὸς τοὺς ἱεροὺς ἡμῶν οἴκους καὶ τοὺς ἐκεῖσε διδασκάλους φέρουσα, καὶ ἡ πρὸς τοὺς ἔξωθεν παιδευτάς. Τὰς ἄλλας δὲ τοῖς βουλομένοις παρήκαμεν ἑορτάς, θέατρα, πανηγύρεις, συμπόσια.   Οὐδὲν γὰρ οἶμαι τίμιον, ὃ μὴ πρὸς ἀρετὴν φέρει, μηδὲ ποιεῖ βελτίους τοὺς περὶ αὐτὸ σπουδάζοντας. Ἄλλοις μὲν οὖν ἄλλαι προσηγορίαι τινές εἰσιν, ἢ πατρόθεν ἢ οἴκοθεν, ἐκ τῶν ἰδίων ἐπιτηδευμάτων ἢ πρά ξεων· ἡμῖν δὲ τὸ μέγα πρᾶγμα καὶ ὄνομα, Χριστιανοὺς καὶ εἶναι καὶ ὀνομάζεσθαι·     [……………………..]   Εἴπω τι συντομώτερον· βλαβεραὶ μὲν τοῖς ἄλλοις Ἀθῆναι τὰ εἰς ψυχήν· οὐ γὰρ φαύλως τοῦτο ὑπολαμβά νεται τοῖς εὐσεβεστέροις· καὶ γὰρ πλουτοῦσι τὸν κακὸν πλοῦτον εἴδωλα, μᾶλλον τῆς ἄλλης Ἑλλάδος, καὶ χαλεπὸν μὴ συναρπασθῆναι τοῖς τούτων ἐπαινέταις καὶ συνηγόροις· ἡμῖν δ' οὐδεμία παρὰ τούτων ζημία τὴν διάνοιαν πεπυκνωμένοις καὶ πεφραγμένοις.       Τοὐναντίον μὲν οὖν, εἴ τι χρὴ καὶ παράδοξον εἰπεῖν, εἰς τὴν πίστιν ἐντεῦθεν ἐβεβαιώθημεν, καταμαθόντες αὐτῶν τὸ ἀπατηλὸν καὶ κίβδη λον, ἐνταῦθα δαιμόνων καταφρονήσαντες, οὗ θαυμάζονται δαίμονες.   Καὶ εἴ τις ἔστιν ἢ πιστεύεται ποταμός, δι' ἅλμης ῥέων γλυκύς, ἢ ζῷον ἐν πυρὶ σκαῖρον, ᾧ τὰ πάντα ἁλίσκεται, τοῦτο ἦμεν ἡμεῖς ἐν πᾶσι τοῖς ἥλιξι.   SC 384, Or. 43, pp. 48-50 ; 166-170

Били смо Атињани. Као једана река која се на изворишту раздвоји па опет касније  састане тако смо се и ми раздвојили са једног извора - нашег родног места да би смо прешли границе ради љубави према образовању/знању, и потом смо се поново срели на истом месту као да смо следили нечију заповест – a то је Бог који нас je тако усмериo.   Тамо сам се нашао мало пре њега, али убрзо после мене он је дошао, пошто је био жељено и веома очекиван.   Уистину, његово име је било у устима многих пре његовог доласка, и свако је  мислио да би била велика ствар да почне са учењем.    [………………………] Нама су била позната два пута: први веће вредности и други исто важан. Први пут је водио до Цркве и учитеља тамо, а други до световних васпитача. Све друге путеве ми смо оставили онима који желе: празнике, театар, скупове и банкете.     Јер ништа нема вредност, по мом мишљењу, изван оног што не води према врилини, и што не чини бољим оне који то примењују у животу. Различити људи имају различита имена, која долазе од: њихових отаца, или од њихових породица, или од морала или од њиховог понашања - али за нас је велико дело и узвишено име: бити, и звати се Хришћанима.    [………………………]   Укратко да кажем. Атина је била штетна другима за душу – и побожни људи не греше кад овако мисле – јер је она најбогатија злим богатствима (идолима) и више него остатак Јеладе (Грчке).  И тешко је избећи све то, и не бити понешен свим тим (онима који то практикују и бране). Али [од тог града =Атине] ми нисмо претрпели никакву штету, јер смо имали утвђен и постојан ум.     Напротив, ако би се ишло у парадокс, то је било место где смо још више били утврђени у вери видећи њихово лукавство и заблуду; ми смо презрели демоне на месту где се демони поштују.   И ако постоји таква река која протиче кроз море и остаје слатка, и ако неко верује да постоји таква животиња која може да игра на ватри која уништава све, то смо били ми [Богослов Кападокијски и Св. Василије] међу нашим вршњацима [у Атини].

 

Толико за сад... кад стигнем поставићу још један део текста из 43 Беседе... а потом ћу све то да сажмем укратко тачку по тачку,  и да одговорим на постаљена питања по реду:

Како су Оци Ране Цркве стицали образовање/знање? И шта ми можемо да научимо из њиховог приступа? Какве измене треба спровести у образовном систему/школама у СПЦ? и зашто?

Свима вама желим: Богом благословен Васкршњи пост, и ако Бог да, да видимо, да се поклонимо, и да уђемо у Обећану Земљу Васкрсења Христовог.... (Друга књига - Изласка, 1-40)

[uomo del Ve.Te.]

about the Study of Theology...

 

[slovoA]

On 25.3.2022. at 8:13, uomo del Ve.Te. рече

"Укратко да кажем. Атина је била штетна другима за душу – и побожни људи не греше кад овако мисле – јер је она најбогатија злим богатствима (идолима) и више него остатак Јеладе (Грчке).  И тешко је избећи све то, и не бити понешен свим тим (онима који то практикују и бране). Али [од тог града =Атине] ми нисмо претрпели никакву штету, јер смо имали утвђен и постојан ум."

И шта ово говори? То што су Свети Оци радили није било пуко изучавање јелинске науке, ради те науке, већ упознавање с тим учењима као демонским, да би им се могли јасно супротставити. И то су и радили. Али не, на тим истим основама (јелинске науке), продајући неко своје учење, a priori, него својим утврђеним и постојаним (Христовим) умом.

"А ми имамо ум Христов." (1 Кор 2, 16.)

Просто, или се ум ваља у блату разних наука и учења, или се чисти Христом и само знање није никакав циљ, већ средство, пут ка богопознању! Исти онај на који упућују Свети Оци, не дајући неке коначне одговоре, што од човјека праве роба, који више нема шта да се пита. А камоли да пита живога Бога.

[Bokisd]

пре 19 часа, slovoA рече

И шта ово говори? То што су Свети Оци радили није било пуко изучавање јелинске науке, ради те науке, већ упознавање с тим учењима као демонским, да би им се могли јасно супротставити. И то су и радили. Али не, на тим истим основама (јелинске науке), продајући неко своје учење, a priori, него својим утврђеним и постојаним (Христовим) умом.

"А ми имамо ум Христов." (1 Кор 2, 16.)

Просто, или се ум ваља у блату разних наука и учења, или се чисти Христом и само знање није никакав циљ, већ средство, пут ка богопознању! Исти онај на који упућују Свети Оци, не дајући неке коначне одговоре, што од човјека праве роба, који више нема шта да се пита. А камоли да пита живога Бога.

Upravo to, i meni je odmah taj deo besede sv.Grigorija Bogoslova pao u oci,  znaci bez utvrdjenog i postojanog uma i dobrog poboznog zivota moze lako da se skrene od vere u razna praznoslovlja i blato raznih nauka i ucenja koje nisu po umu Hristovom.

[uomo del Ve.Te.]

пре 17 часа, slovoA рече

И шта ово говори? То што су Свети Оци радили није било пуко изучавање јелинске науке, ради те науке, већ упознавање с тим учењима као демонским, да би им се могли јасно супротставити. И то су и радили. Али не, на тим истим основама (јелинске науке), продајући неко своје учење, a priori, него својим утврђеним и постојаним (Христовим) умом.

"А ми имамо ум Христов." (1 Кор 2, 16.)

Просто, или се ум ваља у блату разних наука и учења, или се чисти Христом и само знање није никакав циљ, већ средство, пут ка богопознању! Исти онај на који упућују Свети Оци, не дајући неке коначне одговоре, што од човјека праве роба, који више нема шта да се пита. А камоли да пита живога Бога.

 

пре 4 часа, Bokisd рече

Upravo to, i meni je odmah taj deo besede sv.Grigorija Bogoslova pao u oci,  znaci bez utvrdjenog i postojanog uma i dobrog poboznog zivota moze lako da se skrene od vere u razna praznoslovlja i blato raznih nauka i ucenja koje nisu po umu Hristovom.

Хвала за ваш допринос на овој теми

 

 

[uomo del Ve.Te.]

Политика у Цркви?

 

Данас наша Св. Црква прославља Св. Атанасија Великог

Само сам хтео да напишем један детаљ који је везан за личност Св. Атанасија, и још неколико других детаља.....

.....кад се спомене реч "политика" код људи изазoвe разичите реакције....или још прецизније ако се говори о  "Црквеној политици" или "политици у Цркви"  онда то тек код неких може да изазове непредвидиве разноразне реакције, као торнадо кад наиђе....неки ће рећи:

1. ма дај бјажи, бјажи, каква политика,  јесил' ти нормалан, тако нешто не постоји у Цркви....

2. други ће рећи па да постоји нешто, има ту нешто, али то се не може назвати тако....

3. итд.........

....АЛИ ако се изучавају писана дела Отаца Ране Цркве јасно се види да заиста постоји нешто то, што се зове политка у Цркви или Црквена политика.... на крају овог писанија ћу да напишем неколико речи да ли је ово добро или није што је тако како јесте.....

Св. Атанасије Велики је засигурно један од највећих богослова/теолога у раној Цркви, али истовремено је био изузетно вешт Црквени политичар, изузетно се добро сналазио у превирањима која су постојала у његово време како у Цркви тако и у царству/држави.....засигурно за њега се може се рећи да је један од највећих "Црквених политичара".... иза њега долази Св. Василије Велики по овом питању који је био исто тако вјешт и способан човјек....

на другу страну: Св. Јован Златоусти, Богослов Кападокијски, и Ориген су били катастрофално лоши Црквени политичари.....

 

Ево  шта пише Јован Мајендорф конкретно о Св. Јовану Златоустом:

 "И одмах су ce појавили противници. Њихов број увећао ce још и због тога што je одмах почео да уводи ред y Цркви, Његов прет- ходник Нектарије живео je раскошно, приређивао јс пријеме и свечане ручкове, и потпуно распустно дворско свештепство, које, y амбијенту близине императорског двора, и без тога није много држло до строгости правила. ....... Нектарије je испразнио црквену касу иа забаве. Златоусти je и ту увео ред. Највећи део црквеиих пара трошио je на помоћ сиротињи и на изградњу болница. Златоусти je волео дуге службе н литије, што никако није било по вољи ирестоничком свештеиству које je било навикло да другачије располаже својим временом. Критиковао je све одреда не бирајући, директно y лице.без икаквог увијања говорсћи лудима шта о њима мисли." pp. 103-4

Даље пошто је дошло до сукоба између Теофила александријског епископа и Златоустог Мајендорф каже/пише следеће:

Но, Златоусти није желео да ce ослони само на њихову причу нero je замолио имиератора да позове Теофила y Константинопољ, ради разјашњења читаве ствари. Међутим, Теофил ce ту већ разбеснео —. због чега je το он дужаи да полаже рачун за своје поступке своме конкуренту, константинопољском епископу?  Ho, прича није остала на томе, јер Теофил ce пожалио на Јована своме другу, Св. Епифанију Кипарском. Овај Епифаније je био први y историји колекционар јереси. Он је имао кутију коју je звао „панарион“, y којој je чувао списак свих њему познатих јереси. [ .....] Епифаније je, без обзира иа своју дубоку сгарост (имао je тада готово сто година), дошао y Константинопољ да Златоустом изнесе своје оптужбе. Златоусти y тој мери то није узео за озбиљно да je чак одбио да прими Епифапија [ није хтио са њим да разговара је јер видио да је овај сенилан, полуписмен и излапио старац]. Али, y исто време je y престоницу пристигао и Теофил, и ту су почеле истинске непријатноети. Теофил je био промућуран политичар, и веома брзо je сагледао прилике и видео да Јован има много непријатеља. Уснео je да убеди императора Аркадија y неопходност смене константинопољског епископа, и 403. године Теофил je сазвао сабор о којем имамо обавештења из подробног описа y Фотијевом спису „Библиотека“ . Сабор ce састао y уступљеној императоровој вили званој „Под храстом“ y околини Koнстантинопоља услед чсга je y историји забележен под називом „Сабор под храстом“ . Сабрани епископи, укључујући ту и педесет епископа за ту прилику придошлих из Египта, једнодушно су осудили Јована Златоустог, према коме су сви они очито били непријатељски раслоложени." p. 106 Увод у Светоотачко Богословље, Јован Мајендорф

https://libgen.is/book/index.php?md5=EA9C5431B6F916AA4015090D6FE73F0C

 

Дакле, постоји то нешто што се зове: Црквена политика или политика у Цркви - нажалост ово је тако, иако би требало морало би  да буде другачије....поред још неких дургих ствари које су нажалост присутне у Цркви, као на пример: ..... већ сам негде овде на поукама писао о томе: да постоје у Цркви разно разни људи са разноразним интересима циљевима.....већ сам писао о томе да има свештенослужитеља који су хомосексулаци или бисексуалци....шта ту да се уради како Црква да се постави??!!.....нисам никаква власт и не одлучујем ни о чему.... за време патријраха: блаженопочивших Павла и блаженопочивешег патријарха Иринеја видело се да постоји очигледно прећутна свесност да постоје проблеми, ствари које треба исправити....али због трговања, нечијих интереса, због Црквене политике, виших интреса, већих вредност преко тих неких ствари/присутних проблема у Цркви је прелажено, прећуткивано, жртвано је оно што има мању вредност за нешто што је важније, врединје - у нечијим очима према нечијим судовима.... римокатолича црква у страобалним пропорцијама има проблем са овим и то ће им доћи главе.... дакле инсистирање на целибату је створило простор да се луцифер прикривено увуче у Цркву и обесвети најсветије Свету Христову Крсну жртву...

 

....горе изнад текст од Мајендорфа  који сам цитирао показује тадашње оклонсти  тј.  конкуренцију/сукоб који је постојао између (тада у Златоустово време) Цариграда и Александрије.... питање престижа, првенства, важности итд......... у наше време ми смо сведоци Црквене политике коју спроводи фанариота Вартоломеј везано за Украину и сад Македонију...

Зашто фанариоти раде то што раде?

Фанар види Московског патријарха као ривала конкурента који ће заузети његово место... фанар се плаши веза Путина и Ердогана.... фанариоти се уздају у подршку амера који ће вршити притисак на турску и тако обезбедити опстанак то шаке фанариота у фанару/истанбулу....

Предстојећи САСабор у СПЦ није само у низу, један од Сабора...а ово је због ситуације око уплитања Фанариота по питању Цркве у Македонији....без обзира на све шта се ту дешава иза завесе, што обични смртници незнају....једино што ме интересује је да видим какав ће бити званичан одговор СПЦркве конкретно на повучене потезе Фанара...

 

Дакле одговор на питање које је постављено на почетку је: да нажалост постоји политика у Цркви....

 

P.S.  У чему јер разлика између мудрог и лукавог чоека? 

1. мудар човек пази чува, гледа себе али исто тако настоји труди се да не учини ником другоме ништа на штету, дакле гледа свој интерес али нипошто на штету других људи, како се брине за своје добро тако исто се брине и за добро других људи....

2. на другу страну лукви (не)људи гледају само себе своје матаријалне итересе и често/увек своју добробит остварују наносећи велику штету другим људима тако што: тлаче, уништавају друге људе, краду, итд......лукави људи имају у себи нечег демонског разрушитељског, јер гледају да униште што могу само и то све само у своју корист, задовољство...

Дакле, Св. Атанасије и Св. Василије велики иако су били Црквени политичари били су мудри а не лукави људи....

[uomo del Ve.Te.]

Colloquium "Orthodox theological education in the 21st century"

Три велика учитеља нашег времена овој групи припадају и недавно упокојени метро Калистос Вер и метро Иларион Алфејев...

Трагедија космичких размера да нико из СПЦ није завршио докторске студије под вођством ових учитеља ....тј  да нико из СПЦ није препознао потребу да треба послати барем неког на студије док су ови људи држали катедре на Оксфорду и Колумбија универзитету....

[uomo del Ve.Te.]

има ли сличности између ислама и Православља?

што би то један чоек реко: Што му срце не жуди то му у куран и не пише... - парафразирам

.... на другу страну у Цркви неки сe веома често позивају па кажу: то је Божији промисао, па кажу то је Божија воља, то тако Христос жели, то тако Христос захтева итд.....

...шта је људска воља а шта Божија воља? или неки своју вољу прогласе за Божију вољу и Божији промисао?