?УЖИВО: ЕПИСКОП КРУШЕВАЧКИ ДАВИД - САВРЕМЕНИ ЧОВЕК И САВРЕМЕНИ СВЕТ (ПЕТАК, 20:00 ЧАСОВА)

[Иван Ц.]

Драга и поштована браћо и сестре, поштовани пријатељи, помаже Бог! Имамо изузетну прилику да прва "пилот" емисија ТВ Живеречи буде отворена разговором са Преосвећеним Епископом крушевачким Господином др Давидом (Перовићем) и то на веома битну тему "Савремени човек и савремени свет". Са овим предавањем отварамо серију, ако Бог дâ, разговора о вери, читања акатиста, културно-уметничких и хуманираних садржаја. Надам се да ћете подржати ово и да ћете се активно укључити.

 

View full Странице

[PredragVId]

Нека је са срећом.

[Вукашин]

Прилог теми. 

 

Александар Солжељицин (Александр Исаевич Солженицын)

ГОВОР НА ХАРВАРДУ

на збору дипломаца Универзитета
08. јуна 1978.

Задовољство ми је да поздравим 327. генерацију свршених студената најстаријег Универзитета Харвард и честитам свим дипломцима!

Девиза вашег универзитета је – „Veritas“. Неки од вас већ знају, док ће други то сазнати током живота, да истина у тренутку  нестaне, чим ослаби снага нашег мишљења – мада имамо илузију, да је и даље следимо. Одатле настају многи неспоразуми. И још нешто: истина је ретко када пријатна и готово је увек горка. Ову горчину није могуће избећи ни у овом данашњем излагању – али ја ћу је излити не као непријатељ, већ као пријатељ.

Пре три године, у Сједињеним Америчким Државама, исто сам тако говорио –  o ономе што се одбацује као неприхватљиво – а са чиме се данас многи слажу.

Подељеност садашњег света може се видети и летимичним погледом. Неки од наших савременика лако праве разлику између две светске силе, од којих је свака способна да потпуно уништи ону другу. Али поимање ове поделе је ограничено политичим мишљењем: илузијом да се опасност може елиминисати успешним дипломатским преговорима, или војном равнотежом. Заправо, свет је још дубље подељен, а отуђење и велики број пукотина – као и дубоки мисаони расцеп – на раличите начине, све смртно угрожава. Не може се оспорити стара истина, да је ова наша Земља подељена на сопствену штету.

Да ли појам „трећег света“, самим тим, значи да постоје три света? Ако ближе погледамо, њих је несумњиво више. Свака самоникла древна култура, нарочито ако се простире на великој површини земље, а представља независтан свет, загонетка је и изненађење за западну мисао. У ову кaтегорију морамо укључити бар Кину, Индију, муслимански свет и Африку, мада последње две можемо сматрати, у суштини, једном целином. То је хиљаду година била и Русија – иако је западна мисао системски грешила и негирала њену самосталност, и због тога је никада није разумела, нити је разуме, као што је и данас не схвата у њеном комунистичком ропству. Да ли, у последњих неколико деценија, Јапан постаје све више „Далеки запад“, све сличнији Западу – није моје да судим – или, нпр. Израел, за чији однос према западним земљама, рекао бих, није од пресудног значаја чињеница то што је израелски политички систем темељно повезан с религијом.

Како је могуће да је, до недавно, сразмерно мали новоевропски свет свуда тако лако заузимао колоније, и не само да није очекивао озбиљнији отпор, него се обично с презиром односио према могућности било какве перспективе тих народа! То је изгледало као огроман успех, који не познаје границе. Западно друштво се развијало као тријумф људске независности и моћи. И одједном, у XX веку, открило се да је оно крхко и трошно. Али сада видимо колико је краткотрајно  и несигурно било ово освајање, што несумњиво сведочи о опакој свести Запада, која је и довела до тога. Односи са бившим колонијалним светом претворили су се у своју супротност и Запад често, у попустљивости, одлази у крајност –  зато је тешко предвидети, колико ће велики бити рачун ових бивших западних колонијалних земаља, и да ли је то довољно да се исплати не само њихова колонијалној прошлост, него и сво њихово богатство.

+ + +

Још увек, трајно слепило о надмоћи, подупире став у теорији – наводно – најбољи и у пракси најатрактивнији, како огромне области наше планете треба да се развију и усагласе са западним системима; да сви ти светови стагнирају – због злих владара, тешких поремећаја, варварства и неразумевања – све док брже-боље не прихвате вишепартијски систем и усвоје западни начин живота. Земље се процењују по томе колико се успешно крећу у том смеру. Међутим, овакав став је претеран, из неразумевања суштине преосталог дела света, због чињенице да су западна мерила погрешана. Слика светског развоја има са овим мало сличности.

Душевни немир разбијеног света oживео је и теорије о приближавању водећих западних земаља и Совјетског Савеза – умирујуће замисли која превиђа чињеницу да се ти светови не развијају уједначено, па се један не може да претвори у други без употребе насиља. Поред тога, приближавање, неизбежно, подразумева прихватање недостатака друге стране, чиме је мало ко задовољан.

Ако у данашњем излагању, будем говорио о својој земљи, у оквиру блоковске поделе света, у жижи мог интересовања биће катастрофа на Истоку. Али, пошто, четири године принудно боравим овде и како је преда мном западна публика– мислим да има смисла фокусирати се и на неке карактеристике модерног Запада, онако како ја то видим.

Губитак храбрости  је можда оно најуочљивије што радознали посматрач може да примети на данашњем Западу. Западни свет је изгубио грађанску храброст, и у целини и у свакој земљи појединачно, свакој влади, свакој партији, и – наравно – Уједињеним нацијама. Овај губитак храбрости посебно је видљив код владајућих група и интелектуалне елите, и ствара утисак губитка храбрости у читавом друштву. Наравно, постоји много храбрих појединаца, али они немају одлучујући утицај у јавном животу.

Политичка и интелектуална бирократија обелодањује овај пад, пасивност и збуњеност, у својим поступцима и изјавама, а још више у теоријским образложењима о разлогу таквог правца деловања – кукавички и улизички стварајући основ за јавно деловање, прагматично, оправдно и разумно, на било ком интелектуалном, па и моралном плану.

Овај губитак храбрости, негде до потпуног одсуства мушкости, праћен је повременим изливима беса и нетолерантности већине тих бирократа, против слабих влада и земаља које нико не подржава, или оних који не могу да пруже никакав отпор. Међутим језик заостаје и онемогућава отпор моћним владама, агресивним претњама силом и међународном  тероризму.

Да вас подсетим, губитак храбрости се, одувек, сматрао почетком краја.

Када су створене модерне западне државе, истакнуто је начело да влада треба да служи човеку, а човек живи зато да буде слободан и срећан (Погледајте, нпр. америчку Декларацију о независности). Сада је, коначно, после деценија техничког и друштвеног напретка, могуће остварити такву тежњу: државу благостања. Сваки грађанин је добио слободу коју је желео и материјална добара, у толикој количини и таквог квалитета, да то гарантује остварење среће –  схваћене у површном смислу који је створен током тих деценија. (Међутим, у овом процесу се превиђа један психолошки детаљ: стална жеља за што више ствари и још бољим животом, и борба да се то оствари, утиснути су на лицима многих западњака, који изгледају забринуто, чак депресивно, мада обично таква осећања сакривају. Активно и напето надметање испуњава све људске мисли, не остављајући могућност за слободан духовни развој.) Независност појединца од многих облика државног притисака, обезбедила је већини људи удобност какву њихови очеви и дедови нису могли ни да сањају. Постало је могуће васпитати младе људе у складу са овим идеалима, припремити их за материјални просперитет, срећу, поседовање материјалних добара, новац, слободно време, за готово неограничену слободу уживања. Па, ко би се сада одрекао свега тога, зашто, због чега онда ризиковати свој живот у одбрани заједничког добра, а посебно мутним ситуацијама, када националну безбедност треба заштити у некој далекој земљи? Чак и биологија зна да навика, екстремна сигурност и благостање, није од користи живом бићу. Благостање, у животу западног друштва, данас полако открива своју разорену маску.

У складу са тим својим циљевима, западно друштво је изградило најповољнији облик организације, коју бих назвао правном. Правне норме и људска права (веома широко) одређује систем закона. У таквом правном оквиру, западњаци су –  у поступцима и тумачењу закона – показали велику истрајност и вештину. (Међутим закони су тако сложени  да је обичан човек беспомоћан да поступа у складу с њима, без помоћи специјалиста). Сваки конфликт се решава по слову закона и то се сматра врховним решењем. Уколико је неко, с правне тачке гледишта, у праву, ништа изнад тога га не обавезује. После нико не може рећи да неко ипак није сасвим у праву, нити га можемо позвати на уздражаност, јер смешно би било да се он одрекне својих права, ако од њега затражимо било какву жртву или несебичан ризик. То би, просто, било смешно. Добровољне самоконтроле готово да нема: сви теже да се простру до крајњих граница правног оквира. (Правно беспрекорне нафтне компаније, откуп проналазака нових врсте енергије, да се не би користиле. Потпуно легални отровни поизводи, који угрожавају безбедност: јавности је остављена слобода да их не купује).

Цео свој живот сам провео под комунистичким режимом и могу вам рећи: друштво без чврстог правног оквира је ужасно. Али друштво у коме нема других мерила, осим правних, није достојно човека.(овације). Друштво које се заснива на слову закона и само на томе, недовољно користи највише људске могућности. Легализам је превише хладан и формалан да би имао позитиван друштвени утицај. Када је цео живот прожет правом – ствара се атмосвера духовне осредњости, која паралише најплеменитије људске импулсе.(аплауз)

И неће бити могуће да се то одржи – у овом опасном веку –  само помоћу судских процеса, једино уз подршку правног система.

+ + +

У данашњем западном друштву успостављена је неравнотежа између слободе да се чини добро и слободе да се чини зло. И државник који жели да учини нешто значајно и веома конструктивно за своју земљу, мора да поступа озбиљно, па чак и бојажљиво. Стално је окружен хиљадама брзоплетих (и неодговорних) критичара; парламент и штампа га не подржавају. Он мора да докаже да је сваки његов потез дубоко утемељен и апсолутно оправдан. У суштини, изузетан човек, сјајан, неочекиваних иницијатива, једва да има прилику за афирмацију – у полазу ће му бити постављено десетине замки. Тако, под маском ограничења које поставља демократија, тријумфује осредњост.

Подривање административне власти је свуда могуће и слободно, па је снага западних земаља драстично ослабила. Одбрана индивидуалних права доведена је до екстрема, тако да је, без заштите, друштво немоћно да се супротстави одређеним појединацима.(аплауз) Дошло је време да се на Западу више не штите толико људска права, него да се припази на њихове обавезе.(аплауз)

Насупрот томе, отворено је најшире поље деструктивној и неодговорној слободи деловања. Изгледа да је друштво недовољно заштићено од дубоке моралне декаденције, злоупотребе људске слободе за насиље над младима, порнографским, криминалним и „хорор“ филмовима.(аплауз) Све ово теоретски спада у домен слободе и они то не препознају као опозицију њиховој одмереној младалачкој слободи. Дакле, правни поредак не може да их одбрани од корозивног деловања зла.

Шта можемо рећи о тамној страни криминала? Правни оквир – посебно у Сједињеним Америчким Државама – довољно је широк да подстакне не само индивидуалне слободе, него и извесне злочине. Кривац може проћи некажњено, или – на основу подршке хиљада јавних бранилаца – добити незаслужено благу казну. Када власт започне озбиљну борбу против тероризма, јавност је одмах оптужује за кршење грађанских права преступника. Много је таквих примера.

До таквог кретања слободе, у правцу зла, дошло је постепено. Основни разлог за то је, очигледно, рођен из хуманистичке идеје да у човеку, господару овог света, не постоји унутрашње зло, него да је оно производ само погрешних друштвених система, који се зато морају поправити. Иако су на Западу створени најбољи социјални услови, необично је да у њему још увек постоји криминал и да је присутан у далеко већој мери него у сиромашном и  обесправљеном совјетском друштву. (Од оних људи који су тамо названи криминалцима, а налазе се у логорима, велики број – чак велика већина – нису преступници, и они се, против безакоња државе, нису бранили правним средствима)

+ + +

Штампа – користим ту реч најшире, за све медије – наравно, ужива широку слободу. Али, како?

Овде је, у сваком случају, најважније да се не прекорачи правни оквир, без икакве стварне моралне одговорности за извртање, за размере прикривања. Каква је одговорност новинара или новина према својим читаоцима, или историји? Ако су информације нетачне и закључци погрешни, па наведу јавно мњење, или владу, у погрешном правцу, чак допринесу погрешним државним потезима –  да ли је било случајева јавног покајања тих новинара, одн. тих новина? Не, јер би то смањило тираж. У том случају може изгубити држава, али новинар из тога увек излази чист. Може се претпоставити да ће, највероватније, опет – с обновљеним самопоуздањем – о свему писати супротно.   

Морају се обезбедити, неопходне, конкретне и веродостојне информације, које ће онда порећи и оповргнути оно што се никада не оспорава, а што преовлађује у масовној свести. Колико брзоплетих, немарних, површних, и застрањујућих гледишта свакодневно узнемитава читаоце – и блокира им мозак.(аплауз) Штампа има могућност да обмањује јавно мњење – да га изопачи. Створена је ситуација да се терористи славе као хероји, чак да се откривају тајне везане за одбрану земље и бесрамно претура по приватном животу познатих, под геслом: „Свако има право да зна све“.(аплауз) Лажна парола, лажног века:  много већа него што је изгубљено право људи на незнање, како не би изгубили своју божанску душу – у трачевима, испразним причама, у бесмислицама.(аплауз) ... Особа која озбиљно ради, смислено живи, не треба да се претерано оптерећује емитованим информацијама.

Површност и брзина – ментална болест XX века – наизраженија је у штампи. Лоша страна штампе је што не улази у дубину проблема – то није у њеној природи – она треба само да уграби сензационалне изјаве.

Са оваквим особинама, штампа је постала највећа сила у западним земљама, моћнија од извршне, законодавне и судске власти. Па ипак: на основу ког изборног закона је изабрана и коме је одговорна? На комунистичком Истоку, новинар има статус државног службеника, али ко је, онда, у западној државној власти тај који је дао овлашћења њиховим новинарима и на који рок?

Постоји још једно изненађење за онога који долази са Истока, где је штампа стриктно униформна: у целокупној западној штампи такође се може открити – иста склоност (то је смер овог века), која се препознаје на нивоу тумачења, а можда и заједничког интереса, по томе што не послује конкурентно, него заједнички. Неограничена слобода постоји за штампу, али не и за читаоце.(аплауз) Сасвим јасно и гласно, штампа преноси само она мишљења која нису превише у супротности са њиховим, и тим општим смером.

На Западу се, без икакве цензуре, издвајају мисли које су у тренду од оних које су застареле; ништа није забрањено, и коначно, иако их нико не забрањује, оне реално не могу да нађу пут до периодичне штампе, књига и факултетских катедри.(аплауз) Правно, ваши истраживачи су слободни, али су условљени садашњим модним трендовима. Нема отвореног насиља, као на Истоку, али овај избор нужно треба ускладити са стандардима масовног друштва, што онемогућава независне умове да дају свој допринос јавном животу. У Америци сам добијао писма од веома паметних људи, неких професора са факултета из далеке провинције, који могу да ураде много за спас и обнову своје земље, али се у медијима њихов глас не може чути. Ово ствара снажне масовне предрасуде, опасно слепило, у овом нашем динамичном веку.  На пример, квази тумачења савремене светске ситуације  – која делују као окамењени оклопи око глава, кроз који не пробија глас људи из 17 земаља Источне Европе и Источне Азије, не могу да уклоне последице неизбежних догађаја.

Навео сам неколико карактеристика западног начина живота, које погађају човека када дође у Нови свет. Обим и циљеви овог говора не дозвољавају ми да разматрам на који начин ове особине западног друштва утичу на важне аспекте живота једне нације, као што је основно школовање и високо образовање у хуманистичким наукама и уметности.

+ + +

Готово сви признају да Запад целом свету указује на пут успешног економског развоја, мада га – истина – у последње време подрива хаотична инфлација. Међутим, многи који живе на Западу, незадовољни су својим друштвом, презиру га или оптужују да више није на нивоу до кога се уздигао људски род. Многи се колебају и скрећу у лажном и опасном смеру, у правцу социјализма.

Надам да нико од присутних није помислио да сам ову своју критику западног система спровео због тога да бих уместо њега понудио идеју социјализма.(аплауз) Не, искуство земаља реаланог социјализма, у сваком случају, не нуди социјалстичку алтернативу. Да сваки облик социјализма, сам по себи и у свим својим нијансама, доводи до потпуног уништења људског духа и изједначава људски род у смрти –  показао је, дубоком историјском анализом, математичар, академик Шафаревич⦋1⦌, у својој сјајној књизи „Социјализам“. Ускоро ће бити две године од када је објављена у Француској – и нико је до сада није оспорио. Убрзо ће бити објављена и у Америци.

Али, ако ме – напротив – питате: да ли бих желео својој земљи да понудим западни модел, искрено бих морао да одговорим негативно. Ваше друштво не могу да препоручим као узор за преображај нашег. Због богатог душевног развоја наше земље – кроз страдања – у овом веку, савремени западни систем, у његовој садашњем стању духовне исцрпљености, не може да буде привлачан. Тачније, поменута карактеристика  вашег начина живота доводи до екстремних патњи.

Непобитна чињеница, која се не може оспорити, је слабљење људског карактера на Западу и његово јачање на Истоку. Наши људи, за 60 година, и народи Источне Европе, за 30 година, прошли су кроз духовну обуку која их је издигла далеко изнад западног искуства. Тежак живот и стална претња смрћу, обликовала је дубље и занимљивије карактере него, просперитетни и строго регулисан, живот на Западу. Према томе, наше друштво ако би требало да се промени по узору на ваше, то би подразумевало уздизање, али и срозавање – које би много коштало.  Јесте, не може се друштво оставити у таквом амбису безакоња, као што ми радимо, али је бесмислено  и даље остати  на терену  бездушне правне лакоће, како је то код вас. Људска душа, која деценијама пати због насиља, жуди за нечим вишим, топлијим и чистијим, од онога што нам данас нуди западно масовно дрштво, чије је обележје терор одвратим реклама, безумном телевизијом и неподношљивом музиком.(аплауз)

И све то су многи, на свим странама наше планете, већ уочили. Западни начин живота има све мање и мање изгледа да буде водећи модел.

Има наговештаја који упозоравају, порука које шаље историја о угроженсти или

пропасти друштва: као што су, нпр. декаденција уметности и мањак великих државника. Понекад, постоје и директна, готово опипљива, упозорења: центар ваше демократије и културе на неколико сати је остао без струје⦋2⦌  и – убрзо су – гомиле америчких грађана појуриле да пљачкају и силују. То је дебљина филмске траке! Таква је слабост друштвеног поретка и његовог унутрашњег здравља.

Неће почети једног дана, него је у већ току – духовна, физичка, космичка – борба за нашу планету. Силе светског зла су у коначној офанзиви и ломе нас  –  а ваши екрани и публикације су пуни неизбежног смеха и погледа кроз ружичасте наочаре. Због чега?

Ваши веома истакнути представници, какав је Џорџ Кенан⦋3⦌, кажу: у високој политици не важе морални критеријуми. Тако се меша добро и зло, исправно и погрешно, и најбоље припрема терен за коначну победу апсолутног зла. Против светске, промишљене стратегије комунизма, Западу могу помоћи само морална правила – ништа друго(аплауз) ... и промишљања се увек, у свим околностима, руше пред том стратегијом. Легализам, на одређеном ниву, изазива парализу: он није у стању да види ни обим, ни смисао дешавања. Упркос обиљу информација – а делом и због тога – Запад је недовољно упознат са текућим догађајима. Таква су, на пример, била смешна предвиђања неких америчких експерата, да ће се Совјетски Савез наћи у Вијетнаму, или Анголи, или да је арогантну кубанску експедицију у Африци најбоље зауставити додворавањем Сједињених Држава Куби.(аплауз)  Такав је и Кенаов  савет својој земљи – да крене с једностраним разоружањем. О, када би знали, како се вашим политичким мудрацима смејала већина младих чиновника Старог Трга⦋4⦌.(аплауз) И да будем искрен, Фидел Кастро је рекао да су Сједињене Државе достојне презира, када се усуђују да – недалеко одавде – своју војску шаљу у дуготрајну авантуру.

Међутим, најсуровија грешка догодила се због неразумевања рата у Вијетнаму. Неки су искрено хтели да сви ратови што пре престану, другима се чинило да треба оставити могућност за национално или комунистичко самоопределење Вијетнама (или што се данас може јасно видети – Камбоџе⦋5⦌). А, у ствари, учесници америчког анти-ратног покрета су саучесници у издаји народа Далеког истока – геноцида и патње које данас погађа 30 милиона људи. А плач – чују ли га садашњи ватрени пацифисти? Или оно то радије не желе чути? Амерички интелектуални слој је изгубио живце и последица тога је много већа претња самим Сједињеним Државама. Али свест о томе не постоји. Ваши кратковиди политичари су у Вијетнаму брзоплето потписали капитулацију, да би омогућили Америци да се протеже као на безбрижном одмору – а сада се Вијетнам пред вашим очима увећава. Мали Вијетнам вам је послао опомену и пружио прилику да прикупите храброст. Али ако је цела Америка доживела потпуни пораз, од једне половине једне мале комунистичке земље, шта онда Запад може да очекује у будућности?

Већ сам рекао, да у XX веку западна демократија није самостално добила ни један рат: сваки пут када блокира неку моћну савезничку земљу, немогуће је пронаћи грешку у њеном идеолошком ставу. Тако је у Другом светском рату против Хитлера, уместо да добије рат самостално, што би, на крају крајева, било – подесно, навукла је, заувек, на себе љуте и моћне непријатеље, јер Хитлер никада није имао ни толико ресурса, ни толико људи, ни покварених замисли, ни толико својих присталица у западном свету, пету колону, као Совјетски савез. А данас се на Западу чују гласови: као да је још увек у светском сукобу, да се заштити против силе другачијих људи – силе која је за сада изолована провинција  – Кине. Међутим нико на свету не би желео такав исход: а да не помињем опет, да је то – кобни савез са Злом. Ово би Америци дало известан предах, али онда, када Кина своју милијарду људи наоружа америчким оружјем, и сама Америка ће постати жртва геноцида какав је био овај, садашњи, камбоџански.

+ + +

Али ни највећe, ни најмоћније оружје неће помоћи Западу, док не превазиђе немоћ своје воље. У стању такве психолошке слабости, ово оружје дефетистима постаје највеће оптерећење. За одбрану је нужно и умрети, али на то није спремно друштво које негује култ земаљског благостања.(аплауз). А онда, остају само уступци, одуговлачења и издаја. У Београду⦋6⦌, озлоглашени, слободни западни дипломати су, у својој слабости, одступили са црте, где су заточени чланови Хелсиншке групе жртвовали своје животе⦋7⦌.

Западно мишљење је постало конзервативно: само се одржава стање у свету, какво јесте, да се ништа не би променило. Опуштајући сан status quo-а је обележје друштва које је окончало свој развој. Али мораш бити слеп да не видиш како океани више не припадају Западу и како се површина Земље под његовом влашћу смањује. Два такозвана светска –  још не сасвим светска – рата, састојала су се у томе што се мали прогресивни Запад уништавао изнутра и на тај начин припремио сопствени крај. Следећи рат – не нужно нуклеарни, не верујем у то – коначно ће покопати западну цивилизацију. 

И пред лицем те опасности – с таквим  историјским вредностима иза себе, на том нивоу остварене слободе, као и оданошћу према њој – да толико изгуби вољу да се брани !?

+ + +

Како је дошло до овог – тренутно –  неповољног односа снага? Од победоносног похода –  како је западни свет толико онемоћао? Да ли је у његовом развоју било катастрофалних ломова? Чини ми се да није. Запад је само напредовао и напредово, у складу са својим прокламованим циљем, под руку са сјајним техничким Погресом. И одједном се појавио у стању садашње немоћи.

То значи да нам преостаје да грешку тражимо  у корену, у срцу New Age идеологије. Мислим на доминантни, западни поглед на свет, који је настао у Ренесанси, а до политичког изражаја дошао у периоду Просветитељства, као основа свих државних и друштвених наука, и који се може назвати рационалистичким хуманизмом или хуманистичким индивидуализмом – прокламована и присилна аутономија човека од било које, њему надређене, више силе. Или, другачије, антропоцентризам – представа о човеку као средишту свега постојећег.

Сам по себи, заокрет од Ренесансе је очигледно био историјски неизбежан: Средњи век се исцрпео, постао је неподношљиво деспотско сузбијање телесног човека у корист духовног. Међутим, истовремено – несразмерно, претерано – одбацили смо дух у корист материје. Хуманистичка свест се прогласила нашим вођом, не признајући унутрашње зло у човеку, нити и један људски задатак који је изнад земаљске среће, и поставила је у темељ модерне западне цивилизације опасну склоност да се обожавају човек и његове материјалне потребе. Све изван телесне добробити и акумулације материјалног богатства, сви други, суптилнији и узвишенији захтеви, особине и потребе човека, остали су изван видокруга државе и друштва, као да људски живот није имао никакав виши смисао. Тако је остављен простор злу, које данас, са свих страна, отворено удара. Слобода – сама по себи – ни у ком случају не решава све проблеме људског постојања, него ствара и велики број нових. Ипак, у раним демократијама, као у америчкој, у тренутку њеног рађања, призната су појединцу –  као  Божијем створењу – сва права, наиме, слобода му је дата условно, под претпоставком његове трајне религиозне одговорности – што је наслеђе из претходног миленијума. Пре више од 200 година, у Америци, али и још пре само 50 година, изгледало је немогуће да човек има неспутану слободу – само зато да би задовољио своје страсти. Међутим, пошто је у свим западним земљама ово ограничење застарело, следило је коначно ослобођење од моралног наслеђа хришћанских векова, са његовим великим залихама милости, жртава, и државни системи су све више и више добијали материјалистички изглед. Запад је, чак и превише, бранио људска права – али је сасвим избледела свест о о човековој одговорности пред Богом и друштвом. Последњих деценија, ова правничка саможивост западног начина мишљења, коначно је остварена, и свет је запао у жестоку духовну кризу и политички ћорсокак. Сва техничка достигнућа славног Прогреса, укључујући и освајање Космоса, нису искупила то морално сиромаштво, у које је потонуо XX век, а што се није могло наслутит из перспективе XIX века.

+ + +

Што је човечанство, у свом развоју, све више материјалистичко, тим пре даје повод за претпоставку да нам  следује – социјализам, а затим комунизам. Самим тим, Карл Маркс је (1844) могао да каже: „комунизам је натурализовани хуманизам“.

И то није било сасвим лишено смисла: у основи нагриженог хуманизма и у свакој врсти социјализма, можете уочити заједнички темељ : безгранични материјализам, слободу од религије и верске одговорности (што под комунизмом доводи до антирелигиозне диктатуре); усредсређености на изградњу социјализма и сцијентизма (просветитељство XVIII века и марксизам). Нису случајна сва вербална комунистичка заклињања – човеку са веким Ч и његовој земаљској срећи. Наводно је то поређење ружно – о блискости у размишљању и начину живота садашњег Запада и садашњег Истока! – али таква је логика развоја материјализма.  

Штавише, у међусобном односу – законито – материјализам, претежно онај леви, стално јача, привлачнији је и редовно победнички. Хуманизам, без свог хришћанског наслеђа, није у стању да опстане у таквом надметању. Дакле, током протеклих векова, а у последњих неколико деценија, посебно, када је у глобалној равнотежи моћи, тај процес ескалирао: либерализам, неизбежно слабљен радикализмом, био је принуђен да се повлачи пред социјализмом, а социјализам није брана против комунизма. То је зато што комунистички режим на Истоку одолева и учвршћује се, јер га ватрено подржава (осећајући блискост са њим!) – дословно – маса интелектуалаца, која не види зло у њему, и само када је то немогуће не видети  – правда га.  Тако и данас: код нас – на Истоку – комунизам је доживео идеолошки пораз; пао је на нулу, и испод нуле. Западни интелектуалци су у великој мери болећиви према њему и даље га посматрају са симпатијом, а управо то је оно што чини да се Запад налази пред изузетно тешким задатком, да се одупре Истоку.

+ + +

Не могу да схватим случај глобалне војне катастофе и последица које би имао на друштво. Али све док се, сваког јутра, будимо спокојни под сунцем које нас греје, обавезни смо да живимо свакодневним животом. Катастрофа је одавно ту и траје – катастрофа хуманистичке, аутономне, нерелигиозне свести.

Таквој свести, човек је мерило свих ствари на земљи – несавршен човек, саможив, себичан, сујетан, и са много других порока. Грешке које смо у почетку превидели, сада нам се свете. Пут који смо прешли, од Ренесансе до данас, обогатио је наше искуство, али смо изгубили Целину, оно Највише, за које смо некада веровали да обуздава наше страсти и неодговорност. Превише наде смо полагали у политичке и друштвене промене, али се испоставило да смо се лишили највреднијег што имамо: нашег унутрашњег живота. На Истоку он је уништен партијским тржиштем, на Западу – финансијским.(аплауз). Ево шта је криза: није страшно то што је свет подељен, него што су његови главни делови оболели од сличне болести.

Ако је, као што тврди хуманизам, човек рођен само за то да буде срећан, он не би био рођен и за смрт. Али, пошто је телесно осуђен на смрт, његов задатак на земљи је, очигледно, духовни: не само за хлеб свакидашњи, јер то није најбољи начин да стекне богатство, а затим живи радосно, него да има трајну и мучну обавезу, тако да целокупан начин живота постане доживљај, пре свега, морална висина(аплауз): да напусти живот као биће извишеније од оног које је био на почетку. Неминовно, треба изменити систем темељних људских вредности, јер чуди колико је садашњи погрешан. Не може се оцена председникових активности сводити на то колика је наша зарада и да ли је продаја бензина ограничена⦋8⦌. (аплауз) Једино добровољна самодисциплина и унутрашња уздржаност, могу да уздигну човека изнад токова материјалног света. Данас се држите пропале просветитељске формуле – заосталости. Ова друштвена динамика вас оставља беспомоћним у процесима овог века.

Ако и избегнемо смрт у рату, неизбежно морамо променити свој начин живота ако желимо да га спасемо од самоуништења. Не можемо избећи преиспитивање основних вредности људског живота и људског друштва: да ли је заиста човек изнад свега, и зар није изнад њега Бог? Да ли је истина, да се људски живот и друштвена активност морају одредити – пре свега –  материјалним развојем? Можемо ли допустити овај развој, на штету целовитости нашег унутрашњег живота?

Ако већ није дошао до свог краја, свет се данас налази на историјској прекретници, која је по значају једнака прелазу из Средњег века у Ренесансу –  и захтева од нас духовно просветљење, виши ниво опажања, нови квалитет живота, у коме наша телесна природа неће – као у Средњем веку – бити проклета, али, што је још важније, ни наше духовно биће неће бити погажено – као у модерно доба.(аплауз)

Овој раст је сличан уздизању на виши антрополошки ниво. И никоме на свету није преостао други излаз, него да иде – до највиших висина.(овације)

 

НАПОМЕНЕ:

1 Игорь Ростиславович Шафаревич, (1923 - ) – прим. прев.

2Њујорк, 1977. – прим. прев.

3  George F. Kennan; (1904 —2005); амерички дипломата, политиколог и историчар, оснивач Кенан института (Kennan Institute). – прим. прев.

4 Седиште ЦК КПСС

5Данас, Кампучија – прим. прев.

6 Конференција о безбедности и сарадњи у Европи, (KEB S) опдржана у  Београду,1977-1978.– прим. прев

7 Први „Хелсиншки одбор за људска права“ (првобитно назван, Helsinki Watch groups) је основан у Совјетском Савезу 1976. – прим. прев.

8  Последица прве енергетске кризе, која је започела у октобру 1973. и трајала до  1976.– прим. прев.

Извор:  „Новый журнал“, № 131, стр.205-216  (РЕЧЬ В ГАРВАРДЕ, на ассамблее выпускников  университета )

Превод са руског: Бранислав. В. Вујић

[Вукашин]

Цитат

Не могу да схватим случај глобалне војне катастофе и последица које би имао на друштво. Али све док се, сваког јутра, будимо спокојни под сунцем које нас греје, обавезни смо да живимо свакодневним животом. Катастрофа је одавно ту и траје – катастрофа хуманистичке, аутономне, нерелигиозне свести.

Таквој свести, човек је мерило свих ствари на земљи – несавршен човек, саможив, себичан, сујетан, и са много других порока. Грешке које смо у почетку превидели, сада нам се свете. Пут који смо прешли, од Ренесансе до данас, обогатио је наше искуство, али смо изгубили Целину, оно Највише, за које смо некада веровали да обуздава наше страсти и неодговорност. Превише наде смо полагали у политичке и друштвене промене, али се испоставило да смо се лишили највреднијег што имамо: нашег унутрашњег живота. На Истоку он је уништен партијским тржиштем, на Западу – финансијским.