Ревносна вера у ванредно доба

[JESSY]

Надам се, пре свега, да овај текст читате доброг здравља и да су ваши најмилији сигурни. Ако то и није  случај, не посусајте вером, ни духом, даће Бог да све буде добро.

Не стижем да пишем на блогу  јер сам у овим ванредним ситуацијама преузео на себе и ванредне обавезе. Не замерите ако због умора текст губи на квалитету.

Неко је напоменуо да се у тешким временима јасније пројаве људи и  нељуди. Увек било и биће. Невоља  је некад попут  машине која помаже да се разврста жито од кукоља.  Можемо у свему томе бити повређени, али је можда и добро да знамо ко је заиста какав: не да бисмо га осудили или презрели, већ је, просто, добро познавати људе и њихове искрене  намере. Оно што је веома битно:  не смемо пасти на овом „испиту“ као људи. Сви поклекнемо, дешава се, али немојмо заборавити шта је суштински важно, ко смо и ко желимо да будемо. Залуд нам сва биолошка и животна безбедност ако због ње постанемо испразни или продани.

Позвани смо да достојанствено носимо терет живота, ма какав он био. Да следујемо Христу. Он је рекао: „Ако ко хоће да иде за мном, нека се одрекне себе и узме крст свој и за мном иде. Јер ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га; а ако ко изгуби живот свој мене ради, наћи ће га. Јер каква је корист човеку да  ако цео свет задобије, а души својој науди? Или какав ће откуп дати човек за душу своју?“ (Мт. 16. 24-26)

Наравно, то не значи да треба да се понашамо неодговорно у сусрету са свима знаним опасностима. Поштујмо све прописе које су нам наложили лекари и наша држава. Живот је Божији дар и треба да се трудимо да га сачувамо, али не по цену људскости.  Царство небеско је унутра, у нама. Немојмо га јефтино продати. Немојмо тонути у страх, очај или срљати у зверске борбе за животне потрепштине. То није начин.

Сад је време за молитву. Потребно је да се молимо, сами и са породицом. Молимо се заједно, ко може, испред наших храмова, поштујући речене мере опреза.  Не напуштајмо пост (осим у оправданим случајевима, по благослову). Приступајмо Светим Тајнама, Покајању и Причешћу (Целу ту беспотребну фаму око причасне кашике не бих ни коментарисао, немојте ни ви. И не осуђујмо. Свако нека чини по својој вери и разуму. )

Сад је време за људскост, за конкретно делање. Треба помоћи колико је у нашој могућности, на начин на који можемо.  

Не треба да губимо веру у Бога (ту је Он, итекако!),  не треба да губимо веру у људе, а ни веру у себе.  Гвожђе у жару јача, а човек у невољи. Па јачајмо, једни с другима, а по благодати Светог Духа.

Христос није само нешто у шта се верује. Христом се живи и креће. Он  живи у нама, и кроз нас, ако то желимо.

Чувајмо једни друге. Јер „чувати“ је често друга реч за „волети“. (Пост.4,9; Јн. 10,11)

Христос је међу нама!

 

Сличан текст прочитајте овде.

 

 

http://avdenagom.blogspot.com/2020/03/blog-post_23.html?utm_source=feedburner&utm_medium=email&utm_campaign=Feed%3A+blogspot%2FUuAXt+(Avdenago)

[Dimitrije]

Who is Marko Radaković?

[Fotina444]

Код нас у Црној Гори Влада је забранила присуство вјерника на литургији.

[JESSY]

пре 5 часа, Dimitrije рече

Who is Marko Radaković?

A V D E N A G O : о аутору

AVDENAGOM.BLOGSPOT.COM

---

Марко Радаковић је рођен 1987. године у Новом Саду, а одрастао у Бачком Грачацу. Завршио је богословију Светог Арсенија Сремца у ...