Ставити децу на спавање: мајчинска запажања

[JESSY]

                            

 

Како ставити децу на спавање тако да она заиста заспе, а не да стално траже „у тоалет”, „да попију воде” и „бојим се мрака”? И тако да ова последња тачка свакодневног васпитног процеса буде не покушај, већ стварно време васпитања, а било би добро када би још била и радосна за све учеснике процеса?

Свака мама, сваки тата решава ове проблеме на свој начин. Јер су задаци код свих родитеља другачији, посебни. И деца су код свих посебна, оно што успављује једно дете може да буде средство узбуђења код другог. Посебно што сада има тако много деце с разним болестима. И способност да се успава дете с болесним стомачићем, а тим пре и с нервним проблемима, највише зависи од познанства с добрим лекаром и од спремности родитеља на подвиге.

Тако да овде неће бити реч о рецептима. Али ће бити о причама о томе како родитељи излазе на крај са овим интересантним задатком.

[JESSY]

Све стићи и све урадити! А да ли је то потребно?

 

Дечије-родитељски живот у току школе састоји се из сталних покушаја да се све постигне. Стићи на време у школу, на додатне часове, стићи да се заврше домаћи задаци, да се једе. Спремити, очистити, позвати телефоном, наручити, купити… Бескрајне ставке у мамином роковнику, где обавезе сваког детета падају на родитеље. Ма колико сујетан и тежак био дан, веома је важно да се из њега ишчупамо и да нађемо време за разговор, за тишину. Веома је важно организовати породичну вечеру с лепо постављеним столом, са свећама, уз читање и разговор… После јела – опет сујета: спремање кухиње, припрема одеће и ташне за сутра, спремање за спавање.

И баш то време, рекло би се најтеже, после радног дана, када би се деца умирила – управо оно може бити време тишине и слоге у кући.

Да би се деца ставила да спавају до десет увече, све текуће послове потребно је завршити пре девет. Ако нешто и не успемо да урадимо – тако и треба, не треба да покушавамо више него што можемо и оставићемо за сутра то што бисмо могли да урадимо данас уколико би дан трајао једно пет-шест сати дуже.

После туширања, сви се заједно молимо. Палимо свеће пред иконама, искључујемо светло. Готово, дневна сујета је иза нас. „Спремамо се за сан”. Код нас је заједничка молитва сасвим кратка, дечија. Многе молитве певамо, то што читамо – деца читају по реду. Због тога, иако молитва и сама њена атмосфера, делује умирујуће на децу, вечерње молитве не изазивају успаваност код деце.

[JESSY]

„Да не зађе сунце у гневу вашем”

 

Ми љубимо и грлимо свако дете. То је такође важан елемент „ритуала пред спавање”. Ако малу децу често узимамо у руке, онда са старијом децом тако топли односи понекад могу пасти у задњи план. Вечерњи загрљаји (као и сваки загрљаји при испраћању или сусрету) као непроменљиви део „ритуала” одласка на спавање, омогућавају да се сачувају веома блиски односи с децом. Често непрекидни дечији задаци, часови и рад по кући одвајају децу од нас. А овде имамо могућност да се приближимо свом детету, чак и одраслом, да му кажемо неколико нежних речи, да га подсетимо да га мама и тата воле. А то умирује дете било ког узраста.

Пред сан ми сви молимо једни од другог опроштај. Да се не би десило да „зађе сунце у гневу вашем”. Да бисмо отишли на починак без љутње једно на друго. Да би помирење било део живота наше породице.

Када сам била мала, после вечерње молитве обавезно бисмо говорили једно другом „опрости“. Тај обичај постоји и у манастирима – или барем у оним у којима сам живела. Монахиње би се пре сна клањале једна другој и тражиле опроштај, три пута љубећи једна другу у рамена. Наравно, све то прелази у формалност, посебно код деце. Али та формалност нас подсећа на то да смо дужни да живимо у миру једно с другим, да ми обавезно морамо тражити опроштај уколико смо криви и да увек опраштамо онима који су нас увредили.

Још нешто: ова формалност много помаже браћи и сестрама који су се у току дана посвађали „за цео живот” да наставе даље, да живе. Гордост и стид, разумевање тога да сам ја заиста учинила нешто лоше, све то онемогућава да се призна сопствена кривица. Али, ево наступа вече. И ја могу, као и увек, промрмљати: „Опрости”, а брат ће можда не тако брзо, као и увек, али ипак као и обично рећи: „Опраштам”, и мораћемо, као и увек, да се пољубимо – и већ се чини да се живот наставља, да смо се ми заиста помирили, и брат ми је одиста опростио. Ова формалност помаже да опраштамо, помаже нам да се подсетимо тога да је помирење неопходно и увек могуће.

И тако, деца су у својим креветима. Сада можемо да искључимо светло, да наредимо да нико не устаје и затворимо врата, зар не?

Уколико су деца довољно велика, ако мама има још много посла, уколико су се деца у току дана „попела на врх главе”, ако им певамо песме до промуклости сат времена, док се не умире – то је превисока цена за дуго очекивану тишину у дечијој соби…

У нашој великој породици сва деца спавају у једној соби. Мали ће обавезно устајати, узнемиравати друге и од тога ни сами неће моћи да заспе. Неће дати старијима да спавају, неће дати мами да уради све те неодложне послове, неће дати родитељима да се насладе дуго очекиваном тишином и миром. У неко време ће наравно сви заспати, али када ће тај х сат бити данас?

[JESSY]

Читање пред спавање

 

Деца су у својим креветима – и ми палимо светло. Нежно, слабо светло над фотељом у дечијој соби. Мама седа у фотељу и отвара књигу. Деца се умирују у креветима – ако буду немирна, мама ће их казнити. Престаће да чита.

Прича се да савремена деца не читају. За неке родитеље је право мучење да натерају децу да читају. И учитељи, и социјални радници се жале да данас деца не знају и не желе да знају праву или било какву литературу, а заједно с њом ни културу. Наравно, „савремена деца” је врло широк и апстрактан појам, и много, много деце не само што чита, већ чак и воли да чита, а неки чак и разумеју оно што читају.

Заволети књигу, научити да се разликује добра и литература „за масовну употребу“, научити да се анализира прочитано – све су то задаци не само за један дан и не само за једну деценију, и не одговарају баш сваком „великом мислиоцу”. Али, ипак се трудимо да навикнемо децу на ту културу – културу читања. И у свакој породици се то навикавање одиграва другачије. Ако је цео дан „јурњава”, ако једва успеваш да урадиш и оно најнеопходније, када ћеш онда читати књиге, када ћеш онда успети да читаш деци и са децом? Књига је нешто дугачко. У лудој јурњави савременог живота, када се може одвојити време за читање?

Време кад децу ставимо да спавају заиста јесте најзгодније време за читање у нашој породици. Зашто журити – свакако је потребно успавати децу. Одвајкада су одрасли читали деци бајке пред спавање. Деца се лакше успављују уз равномерно причање. Деца ће спокојније заспати када је мама поред њих. И ми сваки дан, уз ретке изузетке, читамо деци књиге пред спавање.

Деца желе да мама остане с њима, а не да изађе из собе са својим „Спавајте, децо”. Деца су спремна да слушају. Она ће слушати практично било шта. Ми им читамо различиту литературу. Читамо им наизменично, условно речено књижевност „за одрасле” и сасвим „дечију”. Деца, навикнута на компјутере и акције у филмовима, тешко схватају дугачке поеме, описе природе и сличне ствари. А када мама чита пре сна – под претњом одласка и искључивања светла – све песме постају занимљиве. И ако у почетку деца просто трпе, посебно некакве дугачке уводе, касније се укључују, почињу да прате сиже, преживљавају прочитано, моле да се прочита још мало. Постепено, деца почињу да цене и воле добру литературу. И притом схватају књигу као један од занимљивих начина да се проведе време. Ускоро ће и сами почети да читају – за њих то не представља насиље учитеља над ђацима, никакав анахронизам, већ просто неодвојиви део живота.

Понекад пустимо деци аудио-дискове, посебно у несвакидашњим ситуацијама као што су путовања, када смо у викендици или уколико су се појавили неодложни послови. Али, таква варијанта слушања има своје минусе. Прво, најинтересантније приповетке и приче су занимљиве углавном великој деци, док је мањој деци потребна управо мама, мамин глас, мамине руке. Старији ће са задовољством слушати диск, а млађи ће постепено отпузати из дечије собе и никакво успављивање неће успети.

Друго, читање озбиљне литературе често захтева објашњења. Мама може да у било ком тренутку прекине с читањем и прокоментарише нешто што им је нејасно или, што је још важније, да правилно нагласи, да објасни речи аутора с моралног, хришћанског погледа, уколико се јави потреба за тим. Деца и сама постављају питања и мама може одмах да одговори на њих. Понекад се сиже или нека мисао аутора подудара с нашим породичним догађајима или проблемима – и ми можемо да прекинемо читање разговором на ту тему. Текстови правих књижевних ремек-дела често упућују на друга књижевна дела, на историју, културу, врло често на Јеванђеље и црквени живот. И можда би требало управо сада скренути пажњу деци на такве тренутке, а можда и касније, зависи од случаја – родитељима је то најлакше да ураде када они сами читају деци. И управо такво читање и јесте не само културно провођење времена, већ истинско образовање за децу.

 

[JESSY]

И бајке, и класика. За све узрасте.

 

Читамо веома лаку, а притом добру литературу – на пример Чуковског, Алана Милна, Киплинга, Астрид Линдгрен, Ану-Катрин Весли. Оваква дела намењена су млађој деци, али и старији слушају с великим задовољством. Читамо Хектора Мала, Френсиса Бернета, Жила Верна, Фенимора Купера, Стивенсона, читамо и неколико пута Клајва Стејпла Луиса. Читали смо сећања о детињству Аксакова – његове „Дечије године унука Багрова”, затим „Детињство” Л. Н. Толстоја, слична сећања Клаудије Лукашевич, Ивана Шмељева.

Када има много деце у породици и само једна мама на све њих, која чита свима истовремено, испада да читање „расте“ заједно са старијим дететом. Када је био сасвим мали, пред спавање смо му читали руске бајке, Шарла Пероа и Маршака. Када је порастао да може да слуша Жила Верна, рекло би се да је то веома тежак задатак: трогодишњем детету дај „Бабу и репу”, шестогодишњем „Емила из Лонебергија”, старијима „Тајно острво”. И тада смо почели да читамо по реду: током неколико вечери, док не завршимо, читамо књигу за млађе, а затим почињемо – често и на неколико недеља – књигу за старије. И показало се да млађа деца заиста радо слушају све редом, само да мама чита.

Недавно смо прочитали Гогољеве „Мртве душе”. Најмлађем слушаоцу било је две године. Тај најмлађи слушалац тешко да је ишта разумео, али се није бунио, већ би брзо заспао. Највероватније од досаде. Или због тога што је мама седела поред, држала га за рукицу и притом нешто говорила. А сва остала деца, укључујући и петогодишњака, весело су се смејала Гогољевим шалама и сваки пут би тражила да се прочита још мало. Да ли су заиста моја деца разумела све што је хтео да каже руски геније у својој бесмртној „поеми”? Наравно да не. Мада, тешко да овог аутора разумеју и многи ђаци који „прелазе” „Мртве душе”, читајући препричан текст. А да ли ми и сами можемо уопште да кажемо да стварно разумемо наше писце? Због тога смо, читајући Гогоља, с децом разговарали о много чему. О Русији 19. века. О односима међу људима. О страстима човека и о томе како оне освајају човека – оваквог материјала има више него довољно у том делу. А успут су деца заволела Гогоља. И током неколико недеља свакодневно су слушала образац чудесне, музикалне руске речи. А при том је још и наша беба веома брзо заспала – шта још можемо пожелети?

На овај начин смо чак неколико пута читали „Белкинове приче” и друга Пушкинова дела, многе приче Гогоља, Дикенса, Достојевског, историјску литературу, читали смо „Илијаду” и „Одисеју” (после чега се код нас на једном зиду појавио фломастером нацртан Одисеј са шлемом на глави). Повремено читамо за нашу малу децу нешто сасвим дечије, али у основи, без обзира на то шта читамо, све је то заиста добро штиво и веома занимљиво за читање. Занимљиво је не само за децу, већ и за мене саму. За мене је то забава, одмор, радост. Добру књижевност је увек занимљиво изнова читати. Много тога из стране дечије књижевности ја тек сад први пут откривам и заједно с децом чекам вече када могу да сазнам „шта је даље било”. Добро је када време стављања деце на спавање не постане још један тежак задатак многодетног материнства које подразумева неопходност успављивања деце током низа година, већ овакав одмор.

После дана пуног јурњаве, овакво читање представља могућност да се седне и опусти. Фотеља се налази поред кревета малишана који сада има две-три године. Књига је у једној руци, а друга мамина рука на малишановој главици. Или малишан може седети код маме у крилу. Што је млађе дете, то лакше тоне у сан управо физички осећајући мамино присуство.

Не читамо предуго – отприлике пола сата. Обично дете до четворогодишњег узраста заспи на крају тог времена. Старија деца моле „да се прочита још мало”, али ја по правилу одбијам. Да би се јавила таква молба, ја престајем с читањем не на неком опису, већ на најинтересантнијем делу. Често то ради и сам аутор, завршавајући главу неочекиваном изменом догађаја. И код деце се јавља жеља – тако лако испуњива и може се рећи високо културна: прочитати књигу. Уколико деца хоће да се дуже играју, не желе да се туширају – што значи: „ми нећемо да спавамо”, имам претњу: нећемо успети да читамо. Деца се сете да их очекује најинтересантнији део и журе да што пре легну.

 

[JESSY]

Мамина молитва

 

После тога, пошто сам затворила књигу, деца од две до пет година већ спавају. Они који су старији, наравно већ су уморни, али су још увек под утиском од прочитаног. Сада је задатак – ставити и њих или све да спавају, ако нико није заспао. Ја остајем у соби, али искључујем светло. Говорим: „Нећу отићи, остаћу с вама и помолити се“. Обично деца моле да им прочитам и молитве наглас.

Светло је угашено, палим свећу и читам псалме наглас.

Ја веома волим Псалтир. Када сам имала само двоје деце, било ми је тешко да нађем време за овакво читање. Али сада читам ту чудесну, утешну књигу када успављујем децу. Светло је угашено, палим свећу – њен пламен не само да позива на молитву, већ и умирује децу. Читам псалме наглас, певајући, тихо. Од оваквог читања обично заспе и старија деца. При томе деца слушају песме цара Давида и чудесне ликове ових песама, речи које формирају однос ка животу, фразе које су постале део све светске културе, а најважније – обраћање цара и пророка Богу: све то деца упијају као сунђери. „Уписују дубоко у памет“. Са овим речима они тону у сан. Обично се то дешава на крају једне „славе“.

Моја мама је често, ставивши нас да спавамо, сама почињала да се моли. Једна од светлих слика мог детињства јесу упаљена кандила у сребрним оковима и мама која се молила за нас. И ја сам знала да нас је мама све „предала“ Господу, Богородици. Наравно, ја тада нисам размишљала о таквим стварима. Штавише, ја сам све наше породичне молитве, невероватно дугачке, уз потпуно ишчитавање свих могућих правила, доживљавала као веома тешко морање (управо смо због тога у својој породици скратили вечерње породично правило буквално до десет минута). А ето, мамина молитва је изгледала сасвим супротно, као нека радост, увереност, као нека одговорност за нас, за децу пред Богом.

Притом никада не говорим деци: „Време је да завршимо читање, зато што треба још да се помолимо”. Ако то поставимо тако, онда ће испасти као да је молитва препрека на путу задовољства читања. Као да смо због молитве престали да читамо, а још смо и стали „на најинтересантнијем делу”. Деца ће свакако схватити ситуацију управо тако. А шта може бити страшније од тога када молитва за децу постане супротност радости? Или речи: „Ох, опет да се молимо”… Због тога је време престанка читања код нас или крај главе или време, на пример 22:00. То јест „независан случај”. А молитва бива – када је у сваком случају „забрањено” да читамо, то је већ лична ствар маме која не жели да остави своју децу саму да тону у сан у мраку и због тога је одлучила да се помоли не у својој соби, већ пред децом. За време поста, припреме за Причешће или у другим сличним случајевима, и тата и мама читају службе, каноне, акатисте – управо тако, тихо пред свећом. И деца се тако полагано успавају.

[JESSY]

Мамина молитва

 

После тога, пошто сам затворила књигу, деца од две до пет година већ спавају. Они који су старији, наравно већ су уморни, али су још увек под утиском од прочитаног. Сада је задатак – ставити и њих или све да спавају, ако нико није заспао. Ја остајем у соби, али искључујем светло. Говорим: „Нећу отићи, остаћу с вама и помолити се“. Обично деца моле да им прочитам и молитве наглас.

Светло је угашено, палим свећу и читам псалме наглас.

Ја веома волим Псалтир. Када сам имала само двоје деце, било ми је тешко да нађем време за овакво читање. Али сада читам ту чудесну, утешну књигу када успављујем децу. Светло је угашено, палим свећу – њен пламен не само да позива на молитву, већ и умирује децу. Читам псалме наглас, певајући, тихо. Од оваквог читања обично заспе и старија деца. При томе деца слушају песме цара Давида и чудесне ликове ових песама, речи које формирају однос ка животу, фразе које су постале део све светске културе, а најважније – обраћање цара и пророка Богу: све то деца упијају као сунђери. „Уписују дубоко у памет“. Са овим речима они тону у сан. Обично се то дешава на крају једне „славе“.

Моја мама је често, ставивши нас да спавамо, сама почињала да се моли. Једна од светлих слика мог детињства јесу упаљена кандила у сребрним оковима и мама која се молила за нас. И ја сам знала да нас је мама све „предала“ Господу, Богородици. Наравно, ја тада нисам размишљала о таквим стварима. Штавише, ја сам све наше породичне молитве, невероватно дугачке, уз потпуно ишчитавање свих могућих правила, доживљавала као веома тешко морање (управо смо због тога у својој породици скратили вечерње породично правило буквално до десет минута). А ето, мамина молитва је изгледала сасвим супротно, као нека радост, увереност, као нека одговорност за нас, за децу пред Богом.

Притом никада не говорим деци: „Време је да завршимо читање, зато што треба још да се помолимо”. Ако то поставимо тако, онда ће испасти као да је молитва препрека на путу задовољства читања. Као да смо због молитве престали да читамо, а још смо и стали „на најинтересантнијем делу”. Деца ће свакако схватити ситуацију управо тако. А шта може бити страшније од тога када молитва за децу постане супротност радости? Или речи: „Ох, опет да се молимо”… Због тога је време престанка читања код нас или крај главе или време, на пример 22:00. То јест „независан случај”. А молитва бива – када је у сваком случају „забрањено” да читамо, то је већ лична ствар маме која не жели да остави своју децу саму да тону у сан у мраку и због тога је одлучила да се помоли не у својој соби, већ пред децом. За време поста, припреме за Причешће или у другим сличним случајевима, и тата и мама читају службе, каноне, акатисте – управо тако, тихо пред свећом. И деца се тако полагано успавају.

[JESSY]

Најважније дело

 

А ево и питања: шта да ради мама у то чудесно време, када још увек није сасвим касно, када у стану завлада тако жељена тишина, када се у тами дечије собе напокон само чује тихо дисање све деце? Може да доврши све преостале послове. Да опере, очисти, спреми… А све то се може урадити и сутра, а и не мора баш све обавезно да се уради. Постоје много важније и неопходније ствари од пословних или кућних обавеза. То је најосетљивији посао у данашњем свету и он је много важнији од свих крпа, подова, шерпи и тигања, због којих ми често заборављамо много важније предмете.

Светитељ Јован Златоуст каже: „Ако су муж и жена једномислени, онда ће се и њихова деца добро васпитати.”

Љубав, једнодушје, једномослије међу супрузима – ето шта је важније на свету од свих кућних брига, важније од „свестраног” развоја и васпитања деце, важније од свих педагошких усавршавања и неодложних послова. Као што је говорио велики васељенски учитељ и светитељ Јован Златоусти: „Ако су муж и жена једномислени, онда ће се и њихова деца добро васпитати, и слуге ће бити добре, и суседи, и пријатељи, и сродници ће се наслађивати њиховим добрим животом.”[1]

 

Ако се подови сијају, ако су на шпорету најбоља и најкориснија јела, ако деца уче у најбољим гимназијама и говоре пет језика – какав је у свему томе смисао, уколико су муж и жена страни једно другом?

 

Тата је на послу и на интернету, мама је у дугогодишњем вртлогу свакодневних напорних, а некад често и креативних брига за децу. Муж и жена се труде за добро породице, али то раде одвојено. Губи се љубав и једномислије – руши се брак. Руши се брак – и одмах за том основом руше се све зграде дома те породице, руши се мала Црква, руши се сав свет који окружује тај дом.

„Ништа не може учврстити наш живот као љубав мужа и жене. Као што се при потресу основе разлама цела зграда, тако се и при супружничким раздорима руши сав наш живот… Сва васељена се испуњава нередом, ратом и раздорима”[2] – овако је говорио Златоусти и шта ми још ту можемо додати?

Нека то буде свега десет минута – најважније је да муж и жена у то време буду заједно.

Изградити и сачувати једнодушје и љубав у браку један је од најважнијих задатака супружника.[3] Овде нема ситница, и ситнице управо врло често бивају важније од свега. И међу тим ситницама постоји банална неопходност да се просто поразговара једно са другим. Чак и када имамо много посла, чак и када имамо много деце. Тачније, то је још потребније када имамо много деце, а најтежи период живота у браку је трудноћа, дојење, брига о деци која се продужава много година. Време када су деца већ стављена на спавање и јесте то драгоцено време у коме муж и жена могу да се посвете себи. Деца спавају и може се бити удвоје, а уверена сам да је то и потребно.

Нека је то сат времена или свега двадесет минута, ето, нека буде и свега десет минута, није битно – важно је да муж и жена у то време буду заједно. Да поразговарају о томе шта се данас десило, да усагласе планове. Да изаберу нове тапете за собе. Да попију чај с чоколадним бомбонама. Да изађу на терасу, поседе заједно покривени ћебенцетом. Да погледају филм. Да послушају музику (тихо, да не би разбудили децу која спавају у суседној соби, и суседе у стану изнад или испод или са свих страна, који, очигледно, још нису заспали). Да попију по чашу доброг вина. Нека и заврше нешто за посао или нешто по кући – али само заједно. У сваком случају, то је време за истинско, потпуно помирење, а у случају да се нека сенка неразумевања појавила међу супружницима – када не постоји потпуно сагласје – муж и жена просто немају права да оду на спавање док то не реше.

Посебно је овакав разговор важан за време поста, када се супружници по сагласности „уклањају једно од другог” ради „поста и молитве”. То време не служи за то да би се напунила још једна машина за веш или да би се на удаљености седело за компјутером и није за демонстрацију „високе духовности” једног супружника, већ за ближе душевно и духовно уједињење. Можемо заједно прочитати неке књиге, на пример кратке одломке из дела оца Јована Крестјанкина, владике Антонија Сурожског, светитеља Јована Шангајског, светитеља Теофана Затворника, драгог и вољеног светитеља Јована Златоуста. То је време када се можемо помолити заједно, без бриге да ли су около деца, без потребе да једним оком пазимо на њих…

Уопште, све зависи од самих супружника, од данашњег расположења, од дана недеље, од планова за сутра. У средини радне недеље то може бити буквално пет минута пре спавања. Без обзира на то какво је то понашање, важно је да оно уопште буде могуће и то сваки дан.

Наравно, оваква схема „спремања за сан” код нас не ради увек, и околности понекад буду другачије. На пример, када у кући имамо дете које још сиса, он код нас живи не по „дечијем” већ по „мамином” режиму и успављује се за време дојења. Наш распоред се нарушава за време непредвиђених ситуација, у гостима, на распусту. У предвечерје празника ми с децом читамо нешто о следећем дану, понекад ништа не читамо већ само разговарамо о нечему. Ипак, овакав устаљени ред стављања деце на спавање помаже да довољно спокојно и на време ставимо сву децу на спавање. А то да су они сви заиста заспали и да није сувише касно, омогућује родитељима да сваки дан за своју децу, за сав околни свет, дају најдрагоценији поклон – да учвршћују љубав једно ка другом, да граде свој дом у слози, једнодушју и једномислију.

https://centarzazivot.rs/staviti-decu-na-spavanje-majcinska-zapazanja/

 

[Natasa.]

Mi se zagrlimo, pustimo ovu traku i na pola zaspimo...