Питање предестинације у учењу Светог Августина

[Александар Милојков]

Зато мислим да Августинов став по овом питању не треба изоловати само на дело De praedestinatio sanctorum. Јер ако то учинимо, онда је калвинистичка рецепција врло могућа.

[Milan Nikolic]

пре 14 минута, Александар Милојков рече

Ево још неких мојих запажања по овом питању:

И на крају анализе Августиновог капиталног дела De civitate Dei, једно комплексно питање. Питање односа Божије и људске слободне воље и предестинације. Моје је мишљење да треба изаћи из тумачења које подразумева буквалну негацију постојања људске слободне воље и, у вези са тим, једне баналне предестинације од стране Бога (Калвин). Искрено, мислим да је Августин исувише дубок мислилац да може поставити ствари на тако један, рекао бих, неинтелигентан начин. Моје разумевање је следеће. Предестинација или предодређење, представља Божије знање и вољно одређење коначних, будућих ствари, везано за створени свет. Међутим, то не значи да се човек ништа не пита и да нема слободну вољу. Има је и Августин јасно каже да многе ствари зли чине, својом слободном вољом, супротно вољи Божијој. Ипак, они тим чињењима не могу да осујете вољу Божију. Бог улази у дијалектику са човеком и Августин више пута наводи да је Бог кадар да наше зло, дакле нашу вољу супротну његовој, употреби тако да историја ипак иде ка остварењу коначне воље Божије. Дакле, човек јесте слободан, Бог не одлучује уместо њега, али, парадоксално, човек не може надмудрити и осујетити Бога и његову вољу. Та воља иде ка свом остварењу не некаквом силом Божијом која би надвладала човека као слабијег, већ дијалектиком, Божијом премудрошћу, умећем да у датим околностима ствари ипак доведе до коначног циља. Даље, у De civitate Dei XXII, 2.1. Августин каже: "Dicitur etiam voluntas Dei, quam facit in cordibus oboedentium mandatis eius, de qua dicit Apostolus: Deus enim est, qui operatur in vobis et velle..."(Божијом вољом се назива и она коју Бог твори у срцима оних који су послушни његовим заповестима, за које апостол каже: „Бог је онај који у вама ствара вољу...) Овде се Августин позива на апостола Павла, који у Фи 2,13 каже: θεὸς γάρ ἐστιν ὁ ἐνεργῶν ἐν ὑμῖν καὶ τὸ θέλειν καὶ τὸ ἐνεργεῖν ὑπὲρ τῆς εὐδοκίας (Јер Бог је онај који у вама твори и да хоћете и да творите по његовом благовољењу).  Овај део код Августина ће се често тумачити као негирање људске слободне воље, као да Бог одлучује уместо нас, тј. да ствара, мимо нас, вољу у нама. Ипак, изучавајући Августина, мислим да сам увидео шта он жели да каже у вези овога.  Да, Бог ствара вољу у нама, да чинимо оно што Бог жели (у смислу његове коначне воље о творевини). Али, то не значи нашу пасивност. Како Бог ствара вољу у нама? Својим присуством, односом са нама. Обратимо пажњу да Августин каже да Бог ствара вољу "у онима који су послушни заповестима његовим". То значи, у онима који му слободно служе. Бог као присутно, вољено биће ствара одређени квалитет воље у нама. Исто као када смо у некој недоумици, када смо сами, па се онда пред нама појави неко кога волимо и у кога имамо поверења да нам нешто саопшти. Само његово присуство нас покреће, креира вољу и њен квалитет у нама. Без те особе бисмо вероватно донели сасвим другачију одлуку. У њеном присуству, волећи је, наша воља се формира, мења свој квалитет. Дакле, тако ја разумем да Бог твори вољу у нама. Нема наше пасивности. Бог не одлучује уместо нас. Његово само присуство, пред нама којима то присуство нешто значи, покреће нашу вољу, орасполужује нас да хоћемо и тој вољи даје одређени, позитивни квалитет. Наш народ каже: С ким си, такав си. Мислим да управо то Августин жели да каже.

Лепо си то изложио. Само, неко би могао, на твоје излагање, да конструише објашњење да је грех и промашај човеков унапред задат, као неизбежан. Јасно је да Бог пружа апсолутну слободу да Га прихватимо или не прихватимо, али ако је Бог унапред знао дефинитиван и коначни исход, када човек одбацује вољу Његову, а створен је са таквим предодређењем, онда ту нема места за слободу човечију, јер није постојала могућност да човек не погреши.

Овде треба бити рационалан. Ако знамо коначни исход нечега, на пример да ће куглица на рулету пасти на један одређени број, то онда значи да смо утицали на то, да смо варали и да није ни постојала могућност да буде другачије. Зато се мени свиђа став код Зизјуласа да се чак и Бог изненадио паду Адама. Бог је знао за ту могућност, задао је све могућности, али коначни исход није детерминисан, у главном када је реч о слободној вољи човека.

Ако неко каже да је Бог унапред видео коначни исход да ће неко пасти, то би значило да је Бог већ остварио Своју вољу о слободној творевини, да је већ била творевина. Али како можемо уклопити такво предодређење са тиме да творевина није постојала пре остварења Божије воље о њој? Зар да кажемо да се преегзистенцијом, у нествореном бићу Божијем, одигравају догађаји, остварују догађаји, у творевини? Све су то зачкољице.

[Milan Nikolic]

пре 12 часа, Bokisd рече

Mislim Milane, da kod Bozijeg predznanja i promisla i saveta o svetu i coveku ne postoje vise mogucnosti za dogadjaje, On kao svesilan i svemudar ima mogucnost da vidi sve buduce dogadjaje onako kako su se odigrali i bas onako kako smo mi i izabrali i delovali i to je sasvim ocekivano stanje stvari jer govorimo i pricamo o Bogu koji je van svih kategorija stvari koje poznajemo i razumemo umom.

Ово је пример проблема на који упозоравам. Треба схватити, разумети, да Бог није одвојен од просторвремена, од творевине, него стално, Он сам, чини и дејствује да творевина и текући догађаји постоје. Он није унапред сагледао остварене и одигране догађаје, него у ходу са историјом и нашом слободом остварује Своју вољу о творевини, нешто благовољењем, а нешто допуштењем везано за наше промашаје и природне стихије палог стања.

[Desiderius Erasmus]

пре 4 минута, Milan Nikolic рече

Ово је пример проблема на који упозоравам. Треба схватити, разумети, да Бог није одвојен од просторвремена, од творевине, него стално, Он сам, чини и дејствује да творевина и текући догађаји постоје. Он није унапред сагледао остварене и одигране догађаје, него у ходу са историјом и нашом слободом остварује Своју вољу о творевини, нешто благовољењем, а нешто допуштењем везано за наше промашаје и природне стихије палог стања.

Čekaj, ti zapravo smatraš da Bog ne vidi budućnost? 

[Александар Милојков]

пре 30 минута, Milan Nikolic рече

Лепо си то изложио. Само, неко би могао, на твоје излагање, да конструише објашњење да је грех и промашај човеков унапред задат, као неизбежан. Јасно је да Бог пружа апсолутну слободу да Га прихватимо или не прихватимо, али ако је Бог унапред знао дефинитиван и коначни исход, када човек одбацује вољу Његову, а створен је са таквим предодређењем, онда ту нема места за слободу човечију, јер није постојала могућност да човек не погреши.

Не, не би могло да се тако тумачи. Августин каже да ми нећемо сагрешити зато што Бог зна унапред, већ Бог зна унапред зато што ћемо ми хтети да сагрешимо. 

[Александар Милојков]

пре 32 минута, Milan Nikolic рече

Овде треба бити рационалан. Ако знамо коначни исход нечега, на пример да ће куглица на рулету пасти на један одређени број, то онда значи да смо утицали на то, да смо варали и да није ни постојала могућност да буде другачије. Зато се мени свиђа став код Зизјуласа да се чак и Бог изненадио паду Адама. Бог је знао за ту могућност, задао је све могућности, али коначни исход није детерминисан, у главном када је реч о слободној вољи човека.

Не. Овако то Августин објашњава (у делу De libero arbitrio) - Бог зна наша будућа дела, али то не утиче да се она неслободно десе. И онда прави аналогију са нашим знањем прошлости - као што ми знамо прошле догађаје и то наше знање не утиче да су се та дела у прошлости десила.

[Александар Милојков]

пре 9 минута, Milan Nikolic рече

Он није унапред сагледао остварене и одигране догађаје, него у ходу са историјом и нашом слободом остварује Своју вољу о творевини, нешто благовољењем, а нешто допуштењем везано за наше промашаје и природне стихије палог стања.

Ово је тако када гледаш по људској философији, али када гледаш по божанском (библијском) откривењу - НИЈЕ:

Цитат

"Господе, ти који си створио небо и земљу и море и све што је у њима. Ти си устима Давида, слуге својега, рекао: Зашто се буне незнабошци, и народи помишљају залудне ствари? Устадоше цареви земаљски и кнезови сабраше се заједно на Господа и на Помазаника (Христа) његовог. Јер се заиста сабраше у овоме граду на Светога Сина твојега Исуса, којега си помазао, Ирод и Понтијски Пилат са незнабошцима и с племенима Израиљевим. Да учине оно што рука твоја и савет твој унапред одреди (praedestonavit) да буде" (Дап 4, 24-28).

Цитат

"Јер си ти створио што је у мени, саставио си ме у утроби матере моје. Хвалим те што сам дивно саздан. Дивна су дела твоја у душа моја то зна добро. Ниједна се кост моја није сакрила од тебе, ако и јесам саздан тајно, откан у дубини земаљској. Заметак мој видеше очи твоје, у књизи је твојој све записано, и дани забележени, кад их још није било ни једнога. Како су ми недокучиве помисли твоје, Боже! Како им је велик број!

Као што видимо, псалмиста јасно говори о Божјем предзнању дана човековог живота, "кад их још није било ни једног". И одмах кличе - Како су ми недокучиве помисли твоје, Боже! Као што рекох, није ово могуће обухватити људском логиком.

Препуна је Библија сличних места:

Цитат

 А Господ јој рече: Два су племена у утроби твојој, и два ће народа, изаћи из тебе; и један ће народ бити јачи од другог народа, и већи ће служити мањем.  И кад дође време да роди, а то близанци у утроби њеној. (Пост 25, 23-24)

Цитат

 Пре него те саздах у утроби, знах те; и пре него изиђе из утробе, посветих те; за пророка народима поставих те. (Јер 1, 5)

 

[Александар Милојков]

Ево интересантних Августинових размишљања о односу наше слободне воље и Божје благодати, где преиспитује неке своје раније ставове. Ово је из De praedestinatio sanctorum (још мало па завршавам превод то дела), где је, како рекох, мало отврднуо своје ставове и више ишао ка истицању Божје благодати:

Цитат

 

3.7. Није тако мислио онај побожни и смерни учитељ, говорим о најблаженијем Кипријану, који је био рекао: Не можемо се ничим хвалити, јер ништа није наше.[1] Да би ово показао, позвао се на апостола као сведока, који каже: Шта ли имаш што ниси примио? А ако си примио, што се хвалиш као да ниси примио? (1Кор 4, 7). Првенствено сам овим сведочанством  и сам био убеђен, када сам био у сличној заблуди, држећи да вера којом у Бога верујемо није дар од Бога, већ је у нама од нас самих и да се кроз њу[2] задобијају Божји дарови помоћу којих можемо да поживимо разборито, праведно и побожно у садашњем веку. (Тит 2, 12). И нисам мислио да вери претходи Божја благодат, већ да се кроз њу (веру) добија оно што иштемо нама на корист; осим што (сам био става да) не бисмо могли веровати, уколико не би претходила објава истине: али то да треба се сагласимо са оним што нам Јеванђеље проповеда, држао сам да је у нашој власти и да долази од нас самих. Ова моја заблуда је прилично показана у неким мојим мањим делима, која су писана пре мог епископства. Међу њима је и оно које помињете у вашим писмима,[3] у којем се налазе и одређена становишта из Посланице Римљанима. На крају, када сам преиспитао сва моја мања дела и решио да то преиспитивање испратим писаљком, у вези са тим послом сам већ био завршио две књиге, пре него што сам се био латио ваших веома опширних списа, када сам у првом тому (свитку) дошао до преиспитивања ове књиге, тамо сам овако говорио: Даље дискутујући, говорим, да Бог може изабрати још нерођеног, којем је рекао да ће му старији служити, и да је тог истог старијег, који је исто тако још нерођен, могао одбацити, о којима је, у вези са тим, забележено пророчко сведочанство, иако је обзнањено много касније: „Јакова заволех, а Исава замрзох.“ (Мал 1, 3; Рим 9, 13), своје промишљање сам због овога наставио, рекавши: „Бог дакле у предзнању није изабрао дела било кога, која (дела) би он лично дао; већ је у предзнању изабрао веру, изабрао је оног за којег је унапред знао да ће у њега веровати, коме ће дати Духа Светога, тако да чинећи добра дела, може задобити и живот вечни.“ Још увек нисам био пажљиво тражио, нити сам до сада био пронашао, каква је природа благодатног избора, о којем говори апостол: „Постоји остатак по избору благодати.“ (Рим 11, 5): која заиста није благодат ако јој претходе било какве заслуге: да је оно што се даје не према благодати, већ према дугу, радије плата за заслуге, него ли дар. Потом сам додао: „Јер исти апостол говори: Исти је Бог који дејствује све у свима. (1Кор 12, 6), али нигде није речено: Бог верује све у свима“; а онда сам додао: „Наше је дакле оно што верујемо, али оно што добро чинимо, јесте од онога који верујућима даје Духа Светога“, свакако да нисам могао рећи, како сам већ знао да се и сама вера налази међу оним добијеним Божјим даровима, који се дарују у том истом Духу. Дакле, обоје је наше због слободе избора, и опет обоје је дато кроз Духа вере и љубави. Јер, није само љубав, већ, како је записано: „Љубав са вером од Бога Оца и Господа Исуса Христа.“ (Еф 6, 23). И како сам мало затим рекао: „Наиме, наше је да верујемо и да хоћемо, његово је пак да онима који верују и који хоће дâ да чине добра дела кроз Духа Светога, кроз којег се разлива љубав у нашим срцима“, ово је, наравно, тачно; али са истим правилом, обоје припада њему (Богу), јер он унапред припрема вољу;[4]и обоје припада нама, јер не бивају без наших хтења. И због овога сам у наставку рекао: „Јер и не бисмо могли хтети, да нисмо позвани, и ако бисмо веровали након позива, онда наша воља не представља утемељење и наш брзо кретање, без да Бог не пружа снагу онима који се брзо крећу и да нас не води онај који нас позива“, и потом сам додао: „Јасно је дакле, да није до онога који хоће, нити до онога који трчи, већ до Бога који милује, то да добро чинимо“ (Рим 9, 16)[5], ово је апсолутно најтачније. Али, самим позивом, који бива са Божјом крајњом намером, премало сам се у разматрању бавио: јер таква врста (позива) не припада свима који су позвани, већ само онима који су изабрани. Зато сам мало затим рекао: „Јер као што у онима које је Бог изабрао, нису дела, већ је вера та која започиње заслугу, да по дару Божјем добро чине, тако и у онима које је осудио, безверје и безбожништво започињу заслужену казну, да и по самој казни зло чине“; ово сам најтачније рекао, али да је и сама заслуга вере такође дар Божји, о томе нити сам у истраживању мислио, нити сам то рекао. И на другом месту говорим: „Јер оног кога (Бог) милује, њему чини да добро дела; и кога отврдоглави (Рим 9, 18), њега оставља да зло дела: али тој милости која се даје претходи заслуга вере, а том отврднућу претходи неваљалост.“ Ово је такође тачно; али, даље би требало поставити питање, да ли и заслуга вере не долази од милости Божје; то јест, да ли та благодат бива у човеку само због тога што је он верујући, или бива тако да она чини да он буде верујући. Јер, читамо апостлске речи: „Милошћу сам стекао, да будем веран“ (1Кор 7, 25)[6]: не каже „зато што сам био веран“. Дакле, заиста се даје верујућем, али дато је такође и да буде верујући. Стога, на другом месту у истој књизи најисправније сам рекао: „Јер, ако то што смо позвани да верујемо није због (наших) делâ, већ због благодати Божје, и (нама) верницима је омогућено да вршимо добро, не треба са завишћу гледати на милосрђе указано паганима“, мада сам се на том месту са мање пажње занимао питањем оног позива, који бива са Божјом крајњом намером.[7]

 

 

---

 

 

[Александар Милојков]

Цитат

3.8. Јасно видите каквог сам тада био става по питању вере и делâ, мада сам се трудио у похваљивању Божје благодати; и видим да су ова наша браћа сада са таквим начином размишљања, јер се нису потрудили да напредују са мном, онако како су (се потрудили) у читању мојих књига. Јер да су се били потрудили, пронашли би да је то питање решено у складу са истином божанских Писама у првој од две књиге које сам написао блажене успомене Симплицијану, епископу Медиоланске Цркве, наследнику Светог Амвросија, на самом почетку мог епископства. Можда њима (поменутој браћи) оне (књиге) нису познате, а ако је тако, учините да их упознају. О првој од те две књиге, најпре сам говорио у другој књизи Retractiones (Преиспитивања); оно што сам рекао је следеће: Од књига које сам као епископ начинио, прве две су намењене Симплицију, предстојатељу Медиоланске Цркве, који је наследио најблаженијег Амвросија; оне садрже различита питања, од којих сам два прикупио у првој књизи из Посланице апостола Павла Римљанима. Прво од њих је о ономе што је записано: „Шта ћемо, дакле, рећи? Да је закон грех? Никако.“ (Рим 7, 7): све до оног где каже: „Ко ће ме избавити од тела смрти ове? Благодат Божја кроз Исуса Христа Господа нашега.“ (Рим 7, 25).[1] Унутар овог (одељка) (истакао сам) ове речи апостола: „Закон је духован, а ја сам телесан“ (Рим 7, 14): и остале (речи), у којима се указује да је тело у сукобу са духом, изложио сам на такав начин да се човек описује тако да је још увек под законом, и да још није стављен под благодат. Наиме, дуго након тога, разумео сам да би се те речи могле односити (и вероватно се односе) и на духовног човека. Следеће  питање у овој књизи у вези је са одељком где (апостол) каже: „А не само она, него и Ревека која заче од једнога, од Исака оца нашега.“ (Рим 9, 10), све до оног где каже: „Да нам Господ Саваот није оставио семе, постали бисмо као Содом и слични Гомору.“ (Рим 9, 29). У решавању ових питања заиста је рађено у корист слободе одлучивања људске воље, али је Божја благодат надвладала: није се могло а не доћи до онога (места) где се апостол разумева да говори најизвеснијом истином: „Јер ко те истиче? Шта ли имаш што ниси примио? А ако си примио, што се хвалиш као да ниси примио?“ (1Кор 4, 7). Ово и мученик Кипријан жели да нагласи, када све ово сажима у овом натпису, говорећи: „Ни у чему се не хвалимо, јер ништа није наше.“[2] Ето зашто сам претходно рекао, да сам нарочито због овог апостолског сведочанства и сам био уверен, онда када сам о овом питању размишљао другачије; у разрешењу овог питања ово ми је Бог открио, када сам, како рекох, писао епископу Симплицију. Дакле, ово сведочанство апостола, када је ради сузбијања људске надутости рекао: „Шта ли имаш што ниси примио?“ не допушта ни једном вернику да каже: „Имам веру коју нисам примио.“ Комплетно занесењаштво оваквог одговара се у потпуности зауставља оним апостолским речима. Штавише, не може се рећи ни: „Иако немам савршену веру, ипак имам њен почетак, јер сам у Христа најпре поверовао.“ Јер и овде је одговорено: Шта ли имаш што ниси примио? А ако си примио, што се хвалиш као да ниси примио?

 

---

[1] Овде постоје две верзије текста у Посланици Римљанима. Грчки упућује благодарење Богу (Оцу) кроз Христа: χάρις δὲ τῷ θεῷ διὰ Ἰησοῦ Χριστοῦ τοῦ κυρίου ἡμῶν; Εὐχαριστῶ τῷ θεῷ διὰ Ἰησοῦ χριστοῦ τοῦ κυρίου ἡμῶ; латинска Вулгата пак говори о благодати Божјој која (се даје) кроз Исуса Христа: gratia Dei per Iesum Christum Dominum nostrum.

[2] Retractiones 2, 2, 1.

 

[Александар Милојков]

Великан! Увек критичан према самом себи и према ономе што је написао!

[Milan Nikolic]

пре 2 минута, Desiderius Erasmus рече

Čekaj, ti zapravo smatraš da Bog ne vidi budućnost? 

Сматрам да Бог види будућност као све могућности, са циљем у Царству Божијем. Не верујем да је сваки догађај детерминисан, само верујем да су неки мање а неки више извеснији, зависно како се остварује слободна воља човекова и воља Божија.

У томе ме подстиче учење св.Максима о логосима бића, који наводи да код ових логоса постоје ,,могућности", затим да је могуће ,,уништити" саме логосе, тј. њихово превасходно дејство. Да напоменем, ови логоси нису у функцији творевине све док се не почне остваривати воља Божија о творевини. Следствено томе, како се може говорити да је Бог видео унапред већ остварене и одигране догађаје у творевини, да би наводно знао дефинитивне изборе (одлуке) слободних људи?

Опет, неко ће рећи да је Бог унапред видео коначне догађаје, из неке своје свеобухватне перспективе. Лепо је све то, веровати у бесконачну силу и моћ Божију. Међутим, као што Бог не може изменити историју, из простог разлога што је прошлост већ остварена Његова воља о одређеним исходима, тако не може видети ни унапред остварене догађаје, све док их Он сам не оствари. Догађаји не претпостоје, а коначни исходи нису остварени све док се не оствари воља Божија.

Замисли ти када ни Син Божији не зна када ће доћи Дан Његовог другог доласка. Он рече да само Његов Отац то зна. Али како Отац то зна? А да не зна и Син. Па, одговор је прост. Отац то зна, јер ће Други долазак бити када Отац то одлучи да оствари, а Син ће послушати.

[Александар Милојков]

пре 8 минута, Milan Nikolic рече

Опет, неко ће рећи да је Бог унапред видео коначне догађаје, из неке своје свеобухватне перспективе. Лепо је све то, веровати у бесконачну силу и моћ Божију. Међутим, као што Бог не може изменити историју, из простог разлога што је прошлост већ остварена Његова воља о одређеним исходима, тако не може видети ни унапред остварене догађаје, све док их Он сам не оствари. Догађаји не претпостоје, а коначни исходи нису остварени све док се не оствари воља Божија.

Увлачиш Бога у људску димензију битисања и мишљења. Послушај поново шта псалмиста Давид каже након онога да су сви његови дани забележени код Бога и када их није било ни једнога - "Како су ми недокучиве помисли твоје, Боже! Како им је велик број!" А послушај и самог Бога који се обраћа људима:

Цитат

Јер мисли моје нису ваше мисли, нити су ваши путеви моји путеви, вели Господ (Ис 55, 8)

пре 13 минута, Milan Nikolic рече

Замисли ти када ни Син Божији не зна када ће доћи Дан Његовог другог доласка. Он рече да само Његов Отац то зна. Али како Отац то зна? А да не зна и Син. Па, одговор је прост. Отац то зна, јер ће Други долазак бити када Отац то одлучи да оствари, а Син ће послушати.

Не. Ово Син говори по својој људској природи - јер га слушаоци тако (у то време) виде и доживљавају - као човека, учитеља. Као Бог Он свакако зна и има све што зна и има Отац Његов. Ти ичигледно правиш индивидуалистичке представе у Светој Тројици. То сам приметио и на теми односа тријадологије и еклисиологије. Нема у Светој Тројици никакве самоће, да нешто бива мимо тројичнох односа. За божанску вољу кажемо да је једна у Тројици, али то не значи да је Отац има а да друга двојица слушају. Не, већ је Отац начело воље, као што је и начело божанске суштине, која (воља) бива као вечни однос љубави унутар Тројице. Дакле, није Очева воља аутономна па да се као таква, аутономно постојећа, намеће Сину и Духу Светоме. Она је једна као вечно струјање једног живота у Тројици (једне божанске суштине) који (живот) Отац вечно даје (никада не почињући, јер никада није био сам, без Сина и Духа Светога) Сину и Духу Светоме на два различута начина - једног рађа а другог исходи.

 

[sanja84]

@Александар Милојков @Milan Nikolic  a šta je sa onim. Učini Bog te otvrdnu srce faraonovo ili saulovo... gde je tu slobodna volja

[Александар Милојков]

пре 15 минута, sanja84 рече

@Александар Милојков @Milan Nikolic  a šta je sa onim. Učini Bog te otvrdnu srce faraonovo ili saulovo... gde je tu slobodna volja

Августин то објашњава као Божје допуштење, како сам показао на почетку теме. Бог "управља" и злим делима, ради неког будућег добра:

Цитат

"Шта је смисао (реченог): По јеванђељу, дакле, непријатељи су вас ради, ако није то да је њихово непријатељство, којим су Христа усмртили, без сумње, како ми видимо, дало предност јеванђељу? И показује да ово долази по Божијем одређењу, који зна како да учини добро чак и од злоделâ; не тако што би му били на корист сасуди гнева, већ што би они сами, тако што би их Он на добро употребио, послужили сасудима милости. Јер шта се јасније могло рећи, од онога што је речено: По јеванђељу, дакле, непријатељи су вас ради? Дакле, грешити је у власти злих; али да у сагрешењу чине ово или оно зло, није у њиховој већ у Божјој власти, који раздељује тмине и уређује их; тако да чак и када нешто чине противно вољи Божјој, то се не испуњава без воље Божје."

 

[Tumaralo.]

Kod ovakvih tema uvek se setim Isusa i dva razbojnika na krstu.

Obojica su imali Sina Božijeg pored sebe, obojica su bili nemoćni, raspeti, na samrti. Jednako je "bio dostupan" obojici. Ali samo jedan od njih je prepoznao Gospoda i izustio: "Opomeni me se, Gospode, kad dođeš u carstvo svoje" i on je bio spašen.

To je slika naše situacije. U svakom trenutku Gospod je sa nama, u svakom momentu izliva svoju blagodat na nas kao Sunce, ali potrebna je ona mrvice naše volje koja je ostala još kao bleda senka prvobitnog stanja. Tom mrvicom, koliko god bili nemoćni, jedva živi, treba makar rečima, mislima, da se obratimo Gospodu.