Питање предестинације у учењу Светог Августина

[Александар Милојков]

1 hour ago, Tumaralo. рече

Možemo samo zaključiti da je i aktuelizacija vere isključivo na Bogu!

Šta li imaš što nisi primio? Početak vere? Nemaš ni to!

И почетак и усавршавање вере припада благодати, по Августину.

[Александар Милојков]

Али у оном смисли "да би мога да". Дакле, не приморава га већ га чини способним.

[Панарет]

пре 2 часа, Панарет рече

Да ли онда можемо донети закључак да они који нису изабрани немају греха?

Осим овог питања, јавља се још један проблем:

Иако прихватамо да иницијатива припада Христу, не можемо рећи да је она довољна да би се остваривала воља Божија у свету. Потребно је човеково "да", пристанак, сагласност и саучесништво. Зато на дверима увек имао изображене Благовести, без Маријиног "да" не би било оваплоћења. Приступање анђела је Божија одлука, али Маријино "да" искључиво одлуке јеврејске девице, без чије сагласности не би било Оваплоћења.

 

[Александар Милојков]

@Панарет Не можемо узвући закључак да неизабрани немају греха. Напротив.

[Александар Милојков]

пре 4 минута, Панарет рече

Иако прихватамо да иницијатива припада Христу, не можемо рећи да је она довољна да би се остваривала воља Божија у свету. Потребно је човеково "да", пристанак, сагласност и саучесништво.

Наравно. Зато и истичем да благодат код Августина треба разумети као давање могућности/способности да човек дела.

[Панарет]

пре 5 минута, Александар Милојков рече

@Панарет Не можемо узвући закључак да неизабрани немају греха. Напротив.

Али ако  искључиво Богу припада одлука коме ће приправити место у Царству и човек тој одлуци не може ни допринети нити ишта одузети, како је онда грех на њему, шта је скривио?

[Александар Милојков]

пре 1 сат, Панарет рече

Али ако  искључиво Богу припада одлука коме ће приправити место у Царству и човек тој одлуци не може ни допринети нити ишта одузети, како је онда грех на њему, шта је скривио?

Ево Августиновог одговора:

Цитат

14.27. Будући да је то тако, не треба одбацивати расуђивање књиге Премудрости, која је заслужила да се у Цркви Христовој чита са амвона толики низ година и која је слушана са дубоким поштовањем божанског ауторитета од стране свих хришћана, од епископа па редом до последњих верника лаика, покајника и катихумена. Наиме, сигурно је да сам од тумача Светог писма који су били пре нас, изнео одбрану овог расуђивања, на којем сада у одбрани против нове грешке пелагијанаца настојимо пажљивије и обимније него иначе; то јест, да нам се благодат не даје сходно нашим заслугама, и да се бесплатно даје коме се даје, јер није ни до онога који жели, ни до онога који трчи, него до Бога који милује (Рим 9, 16), а праведним судом се не даје коме се не даје, јер код Бога нема неправде (Рим 9, 14); дакле, ако сам одбрану овог расуђивања изнео из божанственог казивања католичанских (=црквених) тумача који су били пре нас, онда би браћа, о којој се сада старамо, требало да се смире; ово сте наиме и навели у својим писмима. Зашто је онда потребно да истражујемо дела оних који, пре него што се ова јерес подигла, нису имали потребе да се баве разрешењем овог тешког питања, а што би они ван сумње учинили, да су били принуђени да на таква питања одговоре? Стога и јесте чињеница да су се онога што су мислили о Божијој благодати кратко и успутно дотакли на неким местима у својим списима, а да су се задржали на ономе што су расправљали против непријатеља Цркве и на подстицању свеколиких врлина, којима се служи живом и истинитом Богу, ради досезања вечног живота и истините среће. Учесталошћу молитве се јасно показује шта би Божија благодат могла учинити; јер од Бога се не би тражило оно што он заповеда да буде, ако то од њега не би било дато да буде.

 

[Александар Милојков]

Послушајмо апостола Павла, на којег се Августин позива:

Цитат

Тако, дакле, кога хоће помилује, а кога хоће отврдоглави. Рећи ћеш ми: Зашто онда укорева? Јер ко се супротставио вољи његовој? А ко си ти човече, да се препиреш са Богом? Зар рукотворина говори мајстору свом: зашто си ме тако начинио? Или зар лончар нема власти над глином, да од исте смесе начини један суд за част, а други за срам? А шта ако Бог, хотећи да покаже гнев свој и да објави моћ своју, поднесе са великим стрпљењем сасуде гнева, који су спремљени за пропаст? Да би објавио богатство славе своје на сасудима милости, које приправи за славу. (Рим 9, 18-23)

 

[Milan Nikolic]

пре 23 часа, Александар Милојков рече

већ је Отац начело воље, као што је и начело божанске суштине

Можеш ли да објасниш на који начин је Отац начело Божије суштине, на начин којим ће да те питам? Да ли је Отац начело суштине непосредно Сина и Духа, или посредно Сина и Духа? Да ли би ишао редом: Отац, па суштина, па Син и Дух, или Отац, па Син и Дух, па суштина? Ако кажеш да нема поретка, онда су све Ипостаси подједнако Начело суштине. Молим да ми одговориш ако имаш времена да расудиш.

[Александар Милојков]

пре 8 минута, Milan Nikolic рече

Можеш ли да објасниш на који начин је Отац начело Божије суштине, на начин којим ће да те питам? Да ли је Отац начело суштине непосредно Сина и Духа, или посредно Сина и Духа? Да ли би ишао редом: Отац, па суштина, па Син и Дух, или Отац, па Син и Дух, па суштина? Ако кажеш да нема поретка, онда су све Ипостаси подједнако Начело суштине. Молим да ми одговориш ако имаш времена да расудиш.

Не тако, већ заједно и неодвојиво. Суштина је суштина у Тројици. Она јествује унутар Тројице. Почетак јој је у Оцу, од којег је кроз рађање и исхођење имају Син и Дух Свети од Оца. Дакле, од Оца, на два различита начина, кроз рађање и исхођење Син и Дух Свети имају и то да јесу конкретне ипостаси (личности) и да су Бог (суштина) - недељиво и без икаквог размака. То ипак не значи да су сви начело божанске суштине. Погрешно схваташ начело. Погледај шта каже Свети Григорије Богослов, који јасно каже да Син и Дух нису саначални Оцу (нису као и он начело):

πῶς οὖν οὐ συνάναρχα, εἰ συναΐδια; ὅτι ἐκεῖθεν, εἰ καὶ μὴ μετ᾿ ἐκεῖνον. τὸ μὲν γὰρ ἄναρχον, καὶ ἀΐδιον· τὸ ἀΐδιον δέ, οὐ πάντως ἄναρχον, ἕως ἂν εἰς ἀρχὴν ἀναφέρηται τὸν πατέρα. οὐκ ἄναρχα οὖν τῷ αἰτίῳ· δῆλον δὲ τὸ αἴτιον ὡς οὐ πάντως πρεσβύτερον τῶν ὧν ἐστιν αἴτιον· οὐδὲ γὰρ τοῦ φωτὸς ἥλιος. καὶ ἄναρχά πως τῷ χρόνῳ...  οὐ γὰρ ὑπὸ χρόνον τὰ ἐξ ὧν ὁ χρόνος.[1]

 

Како дакле [Син и Дух Свети] нису саначални [са Оцем], ако су [Оцу] савечни? Зато што су одатле [од Оца], али не и после њега. Оно што је безначално, то је и вечно. Оно пак што је вечно, није увек и безначално, уколико се односи на начело које је Отац. Стога, нису [Син и Дух Свети] безначални са узроком [Оцем]. Јасно је пак, узрочник није увек старији од онога чему је узрочник, као што ни сунце није [старије] у односу на светлост. Свакако да су [Син и Дух Свети] безначални у односу на време... јер, нису под временом они од којих је време.

 

---

[1] Λόγος 29, 3; PG 36, 77В.

 

[Milan Nikolic]

@Александар Милојков

У реду је Григоријев цитат који не спомиње суштину. Питао сам те за начело у односу на суштину. Имаш ли отачки текст који експлицитно говори о Начелу у односу на суштину?

Ако постоји такво помињање, онда је нужно да се, као и код поретка самих Ипостаси, одреди место (поретка) суштине. Јасно је да све категорије (Божијег постојања) истовремено постоје, на начин да једно не претходи другом. Међутим, поставља се питање поретка. Ако не објаснимо место поретка суштине, онда не постоји разлика међу Ипостасима. Биле би подједнако Прве и Узроци једна другој. (Могле би да замењују улоге, да замењују маске.)

Опет, ако избегнемо да објаснимо Начело суштине, где се јасно види поредак Три Ипостаси и суштине, правдајући се једнакошћу суштине у све Три Ипостаси, зашто се онда спомиње Начело суштине? Где се, уопште, спомиње Начело суштине, осим у савременој онтологији?

[Tumaralo.]

пре 3 часа, Александар Милојков рече

И почетак и усавршавање вере припада благодати, по Августину.

Da li je prikladno "uglaviti" u ovaj avgustinijanski kontekst i neka savremena otkrića iz neuronauka kao npr. "centar za religioznost" u mozgu?

V. S. Ramachandran je poznat po tome što je ispitivao neurološke osnove religioznosti...

[Александар Милојков]

пре 10 минута, Tumaralo. рече

Da li je prikladno "uglaviti" u ovaj avgustinijanski kontekst i neka savremena otkrića iz neuronauka kao npr. "centar za religioznost" u mozgu?

V. S. Ramachandran je poznat po tome što je ispitivao neurološke osnove religioznosti...

Нисам то читао, тако да не знам. Међутим, јесам истраживао Либетове неуролошке експерименте и то се може довести у дијалог са Августиновим тумачењем односа природе (суштине) и личности у палом начину постојања. О томе сам у Православном мисионару написао већ неколико чланака (наставци су у току). Ако Бог да, могла би бити и једна књига на ту тему.

[Александар Милојков]

1 hour ago, Milan Nikolic рече

реду је Григоријев цитат који не спомиње суштину. Питао сам те за начело у односу на суштину. Имаш ли отачки текст који експлицитно говори о Начелу у односу на суштину?

Нема раздвајања личности и суштине. Ево шта Августин каже:

...totius divinitatis, vel si melius dicitur deitatis, principium Pater est.[1]

 

Отац је начело читавe божанствeности, или ако је тако боље рећи божанства.

 

Свакако, Отац није principium божанске суштине која би била безлична. У неодвојивој вези са горе реченим, Агустин пише:

 

... natum esse est Filio a Patre esse... Spiritui Sancto donum Dei esse est a Patre procedere...[2]

 

...бити рођен је Сину бити од Оца... бити дар Божији Духу Светоме је од Оца произлазити...

 

Ради појашњења односа личности и суштине, додајмо још један важан део из Августиновог De Trinitate:

 

Non enim aliquid aliud eius essentiae est praeter istam Trinitatem. Tamen tres Personas eiusdem essentiae, vel tres Personas unam essentiam dicimus; tres autem personas ex eadem essentia non dicimus quasi aliud ibi sit quod essentia est, aliud quod persona sicut tres statuas ex eodem auro possumus dicere; aliud enim est illic esse aurum, aliud esse statuas.[3]

 

Та есенција није ништа друго до сама та Тројица. Ипак, говоримо да су три личности једне есенције или да су три личности једна есенција; међутим, не говоримо да су три личности из једне есенције, као да су личности нешто друго у односу на есенцију, као што можемо рећи да су три статуе из истога злата; ту важи да је једно бити злато, а друго бити статуа.

 

---

[1] De Trinitate IV, 20.29; PL 42, 908.

Августин користи два израза за ознаку божанске суштине: divinitas и deitas. Најадекватнији превод би био божанство, као еквивалент грчком изразу θεότης. У нашем језику немамо синоним за божанство, тако да је ова два латинска израза тешко превести као различите на српски језик. Ми смо се одлучили за божанство и божанственост, мада то није најбоље решење. Јустин Поповић у својој Догматици ове изразе преводи као божанство и боштво; Ј. Поповић, Догматика Православне Цркве, том I, Београд, 2003, 218. Исто тако их преводи и Томислав Ладан: Aurelije Augustin, O državi Božijoj, Zagreb: Kršćanska sadašnjost, 1995, 461. У циљу разликовања ових синонимних израза могли бисмо их превести и као божанска суштина и божанска природа.

[2] De Trinitate IV, 20.29; PL 42, 908.

[3] De Trinitate VII, 6.11; PL 42, 945.

[Александар Милојков]

Ita Pater et Filius et Spiritus Sanctus et singulus quisque horum Deus, et simul omnes unus Deus et singulus quisque horum plena substantia, et simul omnes una substantia. Pater nec Filius est nec Spiritus Sanctus, Filius nec Pater est nec Spiritus Sanctus, Spiritus Sanctus nec Pater est nec Filius, sed Pater tantum Pater et Filius tantum Filius et Spiritus Sanctus tantum Spiritus Sanctus. Eadem tribus aeternitas, eadem incommutabilitas, eadem maiestas, eadem potestas. In Patre unitas, in Filio aequalitas, in Spiritu Sancto unitatis aequalitatisque concordia. Et tria haec unum omnia propter Patrem, aequalia omnia propter Filium, connexa omnia propter Spiritum Sanctum.[1]

 

Тако, Отац и Син и Дух Свети су један Бог, сваки од њих је Бог и сви заједно су један Бог, у сваком од њих је потпуна супстанција [божанска суштина] и сви заједно су једна супстанција. Отац није Син нити Дух Свети, Син није Отац нити Дух Свети, Дух Свети није ни Отац ни Син. Већ, само је Отац, Отац и само је Син, Син и само је Дух Свети, Дух Свети. У свој тројици је иста вечност, иста непроменљивост, исто величанство, иста моћ. У Оцу је јединство, у Сину једнакост, у Духу слога јединства и једнакости. И та тројица су једно због Оца, једнаки су због Сина и сложни су због Духа Светога.

 

Ако тврдњу in Patre unitas (у Оцу је јединство) доведемо у везу са тврдњом у првом цитату totius divinitatis...principium Pater est (Отац је начело читавог божанства), закључујемо да је јединство у Оцу у неодвојивој вези са јединством у једном божанству, односно у једној божанској суштини. Даље, „једнакост у Сину“ (in Filio aequalitas) односи се на једнакост суштине, односно на једносуштност Сина са Оцем. „Слога јединства и једнакости“ (unitatis aequalitatisque concordia) у Духу Светоме, односи се такође на једносуштност треће божанске личности са Оцем и Сином и на његово, по Августину, ипостасно својство где је он заједница Оца и Сина, односно Дух Оца и Сина. Дух Свети је заједница Оца, који представља јединство и Сина, који је једнак Оцу по суштини. Тако, „слога јединства и једнакости“ односи се на слогу, заједницу Оца и Сина у Духу Светоме.

Отац је principium у обе равни бића, дакле као ипостас. На два различита начина, он је principium личне другости Сина и Духа Светога:

 

Ad se autem invicem in Trinitate si gignens ad id quod gignit principium est, Pater ad Filium principium est quia genuit eum. Utrum autem et ad Spiritum Sanctum principium sit Pater, quoniam dictum est: De Patre procedit, non parva quaestio est...

Ubi et illud elucescit, ut potest, quod solet multos movere, cur non sit Filius etiam Spiritus Sanctus, cum et ipse a Patre exeat, sicut in Evangelio legitur. Exit enim, non quomodo natus, sed quomodo datus, et ideo non dicitur Filius quia neque natus est sicut Unigenitus...[2]

 

Што се тиче међусобног односа у Тројици, ако је онај који рађа начело ономе кога рађа, Отац је начело Сину јер га је родио. Да ли је Отац начело и Духу Светоме, јер је речено; Од Оца исходи, није мало питање...

Ту је, колико може, засијало и оно што обично многе узнемирује:[3] зашто и Дух Свети није Син ако и он излази од Оца, како се чита у Јеванђељу. Свакако, излази али не као рођен, већ као дан, те се зато не назива Сином јер није рођен као Јединородни...

 

Дакле, обе божанске личности имају порекло од Оца као свог начела, али на два различита начина. Међутим, Отац није само начело ко равни бића Сина и Духа Светога, већ је начело и шта равни:

 

...quemadmodum Filius non hoc tantum habet nascendo ut Filius sit, sed omnino ut sit; sic et Spiritus Sanctus eo quo datur habeat, non tantum ut donum sit, sed omnino ut sit...

Filius non tantum ut sit Filius, quod relative dicitur, sed omnino ut sit ipsam substantiam nascendo habet.[4]

 

...као што Син рођењем не поседује само то да је Син, већ и да уопште јесте; тако и Дух Свети тиме што је дан има не само то да је дар, већ и да уопште јесте...

Син рођењем нема само то да је Син, већ и да уопште буде супстанција.

 

---

[1] De doctrina christiana I, 5.5; PL 34, 21.

[2] De Trinitate V, 14.15; PL 42, 920.

[3] Ово су питање поставили аријанци. Види Августиново дело: Contra Maximinum haereticorum Arianorum episcopum II, 14.1; PL 42, 770.

[4] De Trinitate V, 15.16; PL 42, 921.