Оријенталне Православне Цркве (Копти, Јермени, Етиопљани..)

[Сања Николић]

На неколико основних, али веома важних ствари желим да укажем на  овој форумској теми.

Оријентално православне цркве непримерено називамо монофизитским (прави монофизити или евтихијевци верују у једну природу Исуса Христа, која је потпуно апсорбована у божанској природи, овакво веровање се разликује од вере отаца Оријенталних православних цркава, који су осудили Евтихово учење). Они нарочито указују да су потпуно погрешно прозвани монофизитима, сматрају да је примереније називати их миафизитима или Кириловцима. Кажу да ни једна природа није престала да постоји зато што се за једниство оваплоћене природе користе термин миафизис, којим означавају једну божанско-човечанску природу.  

У књигама црквене историје користе се различити називи за означавање Оријенталних православних цркава као што су: не-халкидонске, анти-халкидонске, до-халкидонске, монофизитске, древне оријенталне (оријент-исток),   мање источне итд. Ови називи имају историјске и теолошке конотације. Прецизно, опште прихваћено име је Оријентално православне цркве.

Митрополит Јован Зизиијулас у чланку Самопоимање православних и њихово учешће у екуменском покрету, пише: ,,Крајње конзервативни православни одбацују коришћење термина ,,Црква'' за било које друге групе изван Првославне Цркве, док други допуштају такву примену, да се реч ,,Црква'' користи у својству самоназивања тих група, а не употребу те речи за њихово означавање. Када се појам ,,Црква'' користи од стране православних  за означавање заједница које нису у јединству са Православном Црквом, еклисиолошко заначење овог појма може да означава од ,,непотпуне'' или ,,недовољне'' до потпуно ванеклисијалне реалности''.

 

[Иван]

Друштво, причаћу мало са духовником у вези мојих личних дилема око учествовања и начина учествовања.

 

У међувремену, дао бих две информације:

 

1) Сања је у поруци бр. 259 поменула +о.Романидиса и један његов коментар. Тај коментар се налази у његовом одличном чланку ST. CYRIL'S "ONE PHYSIS OR HYPOSTASIS OF GOD THE LOGOS INCARNATE" AND CHALCEDON који се може прочитати на https://www.pouke.org/verujem/index.php/topic,9830.msg277110.html#msg277110.

Чини ми се да је превод тог чланка објављен у Теолошким погледима, али га ја немам.

 

2) О.Александар је у поруци бр. 254 поменуо проблеме преклапања патријаршија/епархија и првенства, који би се јавио приликом евентуалног измирења. Један од примера како се то намеравало извести је случај из средине 19. века када је умало дошло до сједињења грчко-православне и коптске Александријске патријаршије. Да то нису омеле несрећне околности, уједињење је "на терену" требало да се спроведе тако што би православни александријски патријарх постао члан јединственог Синода Александријске патријаршије у чину митрополита, док би коптски патријарх постао поглавар јединствене патријаршије.

[Сања Николић]

Оријентално православне цркве.

случајна грешка - Оријенталне православне цркве

 

[Johanes de Silencio]

Признаје ли наша Црква следеће личности за светитеље (ја лично сматрам да су били велики теолози и хришћани):

 

Теодор Мопсуестијски

Теодорит Кирски

Севир Антиохијски

Нарсаи

Филоксен Мабугшки

Афраат

Диодор Тарсијски

Јован из Апамеје

 

Помало сам нешто читуцкао од њихових сачуваних дела, па питам.

 

[свештеник Александар]

Сања,вероватно знате за чланак "Еклисиолошки проблеми својствени односима источних халкидонских и источних ("оријенталних") нехалкидонских цркава" од Митроп- Зизијуласа у Богословљу свеска 1 и 2 за 2001.г ? Иване где сте нашли податак о предлогу за сједињење православних и оријенталних,тј. то да би Патријарх православни био митрополит а коптски - Патријарх Александрије, мало чудан предлог ,с обзиром на древност александријске катедре и на њен статус?

[Milan Nikolic]

Само да кажем, да би човек учествовао у овој теми мора се добро припремати. Цела историја и свеобухватна теологија Цркве треба се добро простудирати.

 

Ја бих волео да дам неки допринос али нисам спреман. Верујем да ће то бити у неко своје време.

[Сања Николић]

Оче Александре, нисам читала тај чланак, не сећам се да га је неко цитирао и позивао се на њега у актуелним чланцима о дијалогу. Волела бих да га прочитам, али не успевам да га нађем ни на српском ни на енглеском језику на интернету. Нашла  само сажетак на српском и податак где је на енглеском био објављен

Zizioulas, John. “Ecclesiological Issues Inherent in the Relations Between Eastern Chalcedonian and Oriental Non-Chalcedonian Churches.” In Does Chalcedon Divide or Unite, 138-156. Geneva: World Council of Churches, 1981.
SPU Library: BQX 5879 D64V47 1981

Zizioulas, John D. 1971. “Ecclesiological Issues Inherent in the Relations Between Eastern Chalcedonian and Oriental non-Chalcedonian Churches.” The Greek Orthodox Theological Review 16: 144–62.

 

Да ли можете да ме упутите да ли  интернету могу да пронађем чланак?

 

[свештеник Александар]

Сањаа на интернету не могу да нађем чланак.Могу да Вам копирам и пошаљем поштом,само ми дајте адресу преко пп уколико имате поверења.

[Сања Николић]

Након што је у Теолошким погледима објављен превод текста Петера Фарингтона о Севировој христологији, и након што је изашао негативан одговор владике Атанасија,

 

Текстове Петера Фарингтона сам читала на интернету, али одговор владике Атанасија нисам.

Да ли можете да ме упутите где могу да га нађем?

[Иван]

Evo, upravo sam uploadovao 

http://www.scribd.com/doc/116567072/Vladika-Atanasije-Jeftic-Hristologija-Sevira-Antiohijskog-Nije-Pravoslavna

 

@o.Aleksandar: Uskoro cu vam dati odgovor na Vase pitanje u vezi sa neuspelim pokusajem ujedinjenja u 19.om veku...

[Сања Николић]

Хвала, Иване, за чланак. Сада је мени много јасније зашто је Севирова христологија толико спорна. Читала сам више верзија догађаја и полемике у вези Севира, али у овом чланку су изнети веома уверљиви цитати Светитеља, а ауторитет епископа Атанасија  довољан је да и изнете историјске догађаје прихватим без сумњи. Управо књига папе Шенуда 3. коју епископ спомиње, коју сам читала на енглеском језику, јасно открива да много тога није онако како заговорници уједињења желе нама да представе.          

[Иван]

Сања, мени уопште није било ништа јасније након овог текста. Чини ми се да је, жаргонски речено, владика текст написао "на волеј", а на основу свог, неспорно, ОГРОМНОГ, aли, претходног знања догматике. Међутим, нисам стекао утисак да је владика у већој мери упознат са новијим православним промишљањима и расуђивањима савременог дохалкидонског богословља (врло мало се позива на сам текст, а сасвим овлаш помиње и друге савремене дохалкидонске изворе, којих, узгред, уопште није мало). Жао ми је што владика Атанасије проблематици њихове христологије није приступио на онакав квалитетан начин како је то учинио са проучавањем св.Литургије. Вероватно човек и нема ни времена, таман имао и три седе богословске главе уместо једне садашње.

 

Знао сам да ће владика наћи паралелу са садашњом ситуацијом око монаха Артемија, јер је и раније у неким својим текстовима правио паралелу између фанатизма Диоскора и његових монаха и садашњих ревнитеља.

 

Како год, након овог текста почео сам да преиспитујем смисленост свог даљег бављења овом темом. Зашто? Чак и ако имам замерке на критику изнету од стране владике спорно је да ли сам уопште позван да то износим и то како са становишта позваности и кредибилитета, тако и са становишта личне "душекористи". Има у Цркви довољно богослова, и учених и обогаћених личним опитом, који ће засигурно, милошћу и благодаћу Божијом, дати много квалитетније одговоре на спорна места у дијалогу. Московска патријаршија и друге помесне Православне патријаршије (нарочито оне које су у суживоту са дохалкидонцима) су све активније на том пољу.

 

Одговор владике Атанасија нисам проследио Петеру Фарингтону. Наиме, тон критике је такав као да је о.Петер неки заблудели студент којем се добрано требају извући уши и ударити две васпитне. С обзиром да је о.Петер човек који се деценију и по бави проучавањем богословске мисли Севира Антиохијског и да своје тврдње и ставове не износи тек тако, напамет (тј. у тим стварима није "незнавен"), било ми је једноставно непријатно да га упознам са једином званичном реакцијом на српски превод његовог текста.

 

п.с. Јесте ли приметили "еврослинавце" на крају владикиног текста?  Чим сам чуо исти израз у недавном писму СПЦ Влади Србије, знао сам ко је суделовао у његовој изради )

[Сања Николић]

Иване, да ли си читао Тачно изложење православне вере од Св. Јована Дамаскина?

[Milan Nikolic]

Морам још једном да се умешам. Желим рећи само једну просту и важну ствар.

 

Наиме, мислим да овај спор са дохалкидонцима не може бити решен у том затвореном оквиру, него једино заједно са решавањем проблема са римокатолицима. Сматрам да сви укупно (Западна и све Источне Цркве) морамо истовремено тражити решење неспоразума.

[Сања Николић]

 Иване, читај више православне Оце, па ће временом почети да ти звуче погрешно  формулације које нису истоветне са православним.

Примећујем, наравно, препознатљив стил епископа Атанасија, што не умањује значај његових речи, него показује колико је био испровоциран прочитаним чланком. Покушај да ставове православних о Севиру посматраш из угла, из кога га видимо након упознавања са догађајима из историје у вези са њиме (из православних извора) и саме потврде да је његово учење јеретичко од стране 6. Васељенског сабора. Разликују се наша и њихова историјска виђења личности и догађаја.  Видим да си био веома активан на темама у вези Оријенталне цркве, разумем толику благонаклоност према њима,  верујем да је читава твоја пропаганда о њима из најбоље намере. Много је сличности у исповедању вере – догматским питањима,  као и у еклисиологији, али евидентно, има и разлика и препрека на путу ка успостављању јединства цркава. Ево, Милан је споменуо Римокатолике, са њима имамо заједничке Васељенске саборе и дужи период заједничког општења, па ипак ситуација није мање компликована кад је у питању међусобни дијалог.