Претражи Живе Речи Утехе

Дохалкидонске или старе источне цркве, су заједнице несторијанских или монофизитских стремљења које су се одвојено организовале, одбацивши Сабор у Ефесу (431) и Халкидону (451). У атмосфери почетка V века, кад је христолошки догмат био изложен различним неправославним тумачењима и формулисањима, Православна Црква сазива два Васељенска Сабора: 431. год., кад осуђује "несторијанство" те се због тога форм-ира Сиријска црква, и 451. год., кад осуђује "монофизитство". Тако су се цркве у Јерменији, Сирији (јаковитска), Египту (коптска), Етиопији и Индији, односно у пределима на границама Византијског Царства, одвојиле од оних хришћана који су прихватили догмат из Халкидона, сматрајући да су они цареви послушници. Заједничке карактеристике ових цркава јесу: опозиција према доминацији византијске империје, жеља за црквеном аутономијом, локална богослужења, симбиоза са домаћом културом и језиком. Коптска црква ("копт" значи "стари Египћанин") има порекло у групи православних Египћана које је водио патријарх Диоскор I. Он је подржао "монофизитство" на Сабору у Халкидону (451) и одвојио се од мелкитске групе ("мелкит" значи "царев припадник"), формиране од православних Грка који су прихватили халкидонски догмат. Иако се 520. год. покушало поновно сједињење ове групе са умереним монофизитством око Севера Антиохијског (512-538), од 542. године Копти се, највише благодарећи утицају Јакова Барадаја, епископа Едесе (541-578), организују аутономно као антихалкидонска групација. Временом се Коптска црква коначно одцепила како од Рима тако и од Византије, а арапско освајање 642. год. фаворизовало је ту аутономију. У животу ове цркве монаштво је играло велику улогу. Будући да је њено порекло повезано са пребивањем Јеванђелиста Марка у Александрији, поглавар ове цркве носи титулу "папа Александрије и патријарх престола Светога Марка". Седиште цркве налази се у Каиру. Сиријска црква потиче од древне Антиохијске Патријаршије, од које се одвојила после 451. год. Има свој зачетак у монофизитској групи у Сирији, која се независно окупила око антиохијског патријарха Петра 455. године. Позната је под именом "сиријско-јаковитска", по епископу Јакову Занзали или Барадају, који је око 540. год. играо значајну улогу у њеном организовању. После прогонства из Антиохије (Арапи су освојили Антиохију 638. год.), црква премешта своје седиште у Мардин (Турска), затим у Хомс (Сирија), а 1959. године у Дамаск. Сиријски монофизити служе Литургију Светога Јакова на сиријском. Од 878. год. сиријско-јаковитски епископи носе титулу Игњатије. Седиште Цркве налази се у Дамаску. Сиријска (малабарска) црква у Индији има сродну историју са Сиријско-јаковитском црквом, али је аутономна и аутокефална од 1912, кад патријарх антиохијски Абдул Масија ствара у Индији независни патријархат. Поглавар ове Цркве има своје седиште у Котајами (Керала, Индија). Јерменска Апостолска црква. Хришћанство је продрло у Јерменију још у време Апостола а службеном религијом постаје у IV веку благодарећи светом Григорију Просветитељу. У V веку прихвата монофизитство да би постала независна од Кесарије Кападокијске и Антиохије које се налазе под византијским утицајем. Јерменска црква веома рано има своју сопствену културу, језик и азбуку (саставио је Месроб Маштоц). Историјско, национално и културно средиште свих Јермена јесте Ечмијадзин (Јерменија). Током историје организовали су се други центри за Јермене у дијаспори: 622. Јерусалимски Патријархат, за Јермене у Јордану и Палестини; 1441. Киликијски Католикосат за Јермене у Либану; 1461. Цариградски Патријархат за Јермене у Турској. Етиопска црква. Етиопију су покрстили Сиријци почетком IV века, мисијом Фрументија, првог етиопског епископа кога је хиротонисао александријски патријарх Свети Атанасије, за древну њену престоницу Аксум. У VIII веку ова црква коначно се изолује од Византијског Царства и прихвата монофизитство. Целе векове, све до 1951, епископе и презвитере рукополагали су и слали коптски патријарси из Александрије. А 1958. Етиопска црква постаје аутокефална патријаршија. После фебруарске револуције 1974. године и збацивања патријарха Теофила, Сабор у фебруару 1976. год. изабира, а у августу исте године устоличује, трећег патријарха Етиопске цркве, Абуна Теклу Хајманота, који има седиште у Адис Абеби. Асиријска црква Истока ("халдејска" или "несторијанска"). Црква носи име покрајине (персијског царства, источно од Еуфрата), где су се склонили хришћани несторијанци прогоњени од римских царева. Црква се проглашава независном према Антиохији 424. год., са центром у Селевкији-Ктезифону. Од VI до VIII века Несторијанска црква развија у Индији и Кини једну од највећих мисионарских акција познатих у историји. Приврженици ове цркве раширени су по Ираку, Ирану, Сирији и Либану. Употребљавају Литургије несторијанског духа, сачињене пре 431. године на старом сиријском језику. Католикоспатријарх има седиште у Ирану. Да се не би стварала конфузија имена, треба напоменути да се назив Грчка Мелкитска црква сада употребљава и за католичке заједнице византијског обреда ("унијати"), који су 1724. год. прихватили унију са Римом (после 451. па чак и после 1054. сви православни хришћани, са Запада и Истока, називаху се "мелкитима", у смислу припадности Халкидонском Сабору). Већина мелкита данас су либански Арапи. Такође, Маронитска Католичка црква обухвата групу коју је основао монах Марон (V век) - који је прихватио монотелитско учење, одбацивши Цариградски Сабор (681) - а која се, под притиском крсташа Латина, сјединила са Римокатоличком црквом 1445. године. Старе источне или дохалкидонске цркве ангажовале су се у последње време на организовању у један покрет међу њима самима, као и између њих и Православних Цркава. Први Свеисточни сусрет био је у Адис Абеби (8. јануара 1965), гдеје одлучено да се формираједна стална комисија за координирање која се поново састајала и следећих година. Иницијативом Екуменског Савета цркава организовано је низ неслужбених консултација између православних и оријенталних теолога: у Архусу, 1964; Бристолу, 1967; Женеви, 1970; Адис Абеби, 1971. У току ових дискусија теолози су разоткрили велики заједнички христолошки темељ на којем се може васпоставити јединство између двеју заједница Источних Цркава. Папа Павле VI и папа Шенуда Ш (Коптска Црква) потписали су 10. маја 1973. године заједничку изјаву којом потврђују да њихове цркве имају начелно исти традиционални темељ вере. http://www.spcoluzern.ch/index.php?pg=1810&lang=sr