Теологија у служби реалполитике

[Драгана Милошевић]

Седећи са пријатељем, баш пре неки дан, нашироко сам објашњавао црквену ситуацију у Украјини, указујући му на опасност да поводом ње дође до озбиљног раскола у Православној Цркви. Тематика је мом пријатељу, будући да је марксиста, била потпуно страна. Али је морао да ме саслуша, пошто ме је већ неопрезно упитао шта има ново и шта читам у последње време. На крају мог излагања само је кратко уз осмех прокоментарисао да га читава та ситуација подсећа на средњи век. Рекох: „Ниси у праву друже П. – Могло би да асоцира и на расколе међу комунистичким партијама у 20. веку.“ Пошто се с мојом примедбом сложио, прешли смо на друге теме.

Више је фактора утицало на стварање тоталитаризма у 20. веку (како фашистичког, тако и бољшевичког), а један од идејних чинилаца у том правцу била је свакако и Лењинова теза о „партијности философије“. Такво је схватање следбеницима Лењина пружило „фактички право на необјективност“, закључује руски историчар С. Левицки. Подређеност философије текућој политици партије и њеним интересима, довело је на крају до тога да је само Стаљин, као врховни шеф бољшевичке партије и државе, имао право на слободу мисли у СССР-у, те је, самим тим, постао и једини званично овлашћени тумач владајуће философије „марксизма-лењинизма“. Његово је стваралаштво познато као „стаљинизам“.

Да и међу православнима има оваквих бољшевичких схватања, јасно нам је ставио до знања и теолог Дејан Мачковић, са својим начелним ставом да теологија помесних Православних Цркава мора бити у служби оправдања интереса и црквене политике сваке локалне јерархије и да ту не може бити никаквих изузетака. Свака теологија која би се држала по страни или објективно сагледавала садашњу жалосну ситуацију у православљу за њега је недопустива. Мачковић сматра да у слободном теолошком промишљању нема истине, већ да обавезујућу истину прописују структуре моћи, оличене у званичним црквеним властима. Одузимајући теологији право да самостално промишља, Мачковић је своди на пропаганду и манипулацију.

Колико би страдала истина у Мачковићевој верзији тоталитаристичке теологије, видимо и на примеру када своје неистомишљенике истовремено оцењује и као „фундаменталисте Исламске државе“ и као представнике „сорошевске теологије“. Произвољно увођење нових појмова, као што је „сорошевска теологија“ очигледно има за циљ да омаловажи опоненте, али и када би покушали да овом појму одредимо значење вероватно би се тицао тзв. отвореног друштва (Попер), односно заговарања неке врсте политичког либерализма. Произилази да су опоненти Мачковића спој неспојивих супротности: исламизма и либерализма. Овако супротни појмови могу бити повезани само код неког ко је одустао од основних критеријума логике, објективности и истинитости.

Aко би се теологија заиста и упустила у улогу слушкиње црквене политике, свака би се локална Црква неминовно претворила у тоталитарну организацију. А то би онда вероватно довело и до потпуног распада православља.

Не верујем да је Мачковић баш у Лењину нашао инспирацију, нити да би себе описао као стаљинисту – иако начелно прихвата бољшевичке принципе. Рекао бих да је он до свог тоталитарног става дошао преко својих реалполитичких и националистичких позиција. Мачковић је пропутовао православни свет и, како сам каже, све оно што је у том свету чуо је схватио и разумео (типичан исказ једне идеолошки сужене свести). Велика истина која му се указала и коју – као сваки фанатик – несебично са нама дели изгледа овако: православни свет је у сталном сукобу и у таквом свету побеђују они који се без икакве моралне ограде боре за своје уске црквене и националне интересе. Да би СПЦ на том бојном пољу опстала и победила, мора се завести војничка дисциплина и угушити свака слободна мисао. Одбрана слободе целине, захтева гушење слободе унутар те целине. А ако неко од теолога неће да учествује у идеолошком рату са другим православцима – као што то хоће сваки добри националиста – врбовао га је Сорош.

Мачковић не жели да иде мимо света, а данас се Европа „и политички и интелектуално окреће неоконзервативизму и идеји нације“. У ранија времена, када се Европа такође окретала идеји нације, Бенито Мусолини је овако размишљао: „Човек није слободан сем у целоме и по целини а ово цело не може бити него само једна свемоћна држава, која не дозвољава никакву дискусију нити било какву контролу.“ Да ли Мачковић сматра да би свемоћна СПЦ могла бити претеча неке нове свемоћне свесрпске државе?

Позиција Мачковића, његово јавно ангажовање у прогону слободе мисли у оквиру СПЦ и позиви јерархији да стави теологију под апсолутну контролу црквене политике, само је привидно доследна. Та позиција индиректно доводи у питање могућност и спремност српске црквене јерархије да сама – без Мачковића и сличних – процени и одбрани интересе СПЦ, заступајући истовремено и интересе православља у целини.

У овом заиста тешком времену, када будућност Православне Цркве изгледа врло неизвесно, неопходна је управо слободна, аутономна и интернационална православна теологија. Таква ће теологија представљати мост помирења међу завађеним странама, насупрот теологији у служби међуцрквеног сукоба. А допринос српских теолога будућем помирењу, зашто да не, може бити управо теологија „саборности и једногласја“.

Владимир Вељковић

теологија. нет

View full Странице