"Мрачњаци" у Цркви

[JESSY]

Човек је створен за живот. Ако прати Божије назначење, све у њему бежи од смрти и хрли ка животу и свему оном што га чини истински живим. Зато људи воле да се друже, смеју, да стварају, воле, помажу, грле; зато се људи моле Богу и певају Му. Чак и наше покајање има обрисе радости, јер се у свом плачу радујемо што нас Бог опет грли.

Ако је човек чист срцем, неминовно ће се кретати ка животу и бежати од смрти.

 Исто тако, где је лаж, дволичност, страх, себичност, чамотиња, очај, насиље – човек жели да побегне, да се удаљи, склони. Ово важи за све људе, а хришћане највише.

Бар би тако требало.

Изненађује ме склоност многих „хришћана“ ка осуђивању, отуђености, индивидуализму, сујеверју. Деле људе на православне и остале, на старотарце и новотарце, на „лаике“ и свештенике, на оне што посте и оне што мрсе. Очајнички се држе бескорисног које правдају „традицијом“, а презиру све ново и другачије, као да време треба да запне и остане у њиховој визији вредног. Од манастира, обреда и монахâ стварају својеврсну идолатрију. Плачу, много плачу, жале се, снебивају, помрачују и гунђају. Али не осуђујемо, само констатујемо и надамо се да ће радост засијати у њиховом срцу.

 

[JESSY]

Исто тако, хришћани који желе да заиста буду хришћани, неретко у цркви немају с ким да се радују. Не генерализујем, али често чујем замерке младих да је у цркви пуно „мрачњака“.  Да више чују о ономе што се не сме, него о ономе што треба чинити. Мало је радости, полета, дружења, а пуно прописа, протоколног обраћања и понашања. Ретко кад се ишта конкретно чини, не осећа се ни воља за делањем,  а чује се толико дубоких и обичном човеку необичних теолошких идеја које не може да повеже са својим животом.

Велика је заблуда како у Цркви нема места забави. Кад човек ради нешто што му прија, са људима које воли – то је радост и забава. Не она профана и краткотрајна забава, не пука разонода, већ природно пребивање у хармонији са Богом, људима и светом. Истинска радост. И зато су драгоцена дружења и разговори који се настављају на богослужење. И зато је итекако важно да свештеник или епископ буду радосни. Они окупљају локалну заједницу око Христа. Они сведоче живу веру. „Исијавају“ благодат Божију. Бог најбоље делује кроз сусрет. Нема вере, ни Цркве без сусрета.

Болно је, веома болно, кад чујем како особа која је до скоро редовно долазила на богослужење и учествовала у црквеном животу, престала то да чини из наведених разлога.  Изгубио се леп однос међу људима, све је пуно зависти или оговарања, нема слоге, особа не осећа да је то њена друга породица. Истина је да у цркву не идемо због свештеника, ни због људи, већ због љубави према Богу и због личног испољавања вере. Али је исто тако тачно да нам је свештеник итекако потребан, као и други људи, јер хришћанство није и не може бити индивидуална вера. Једно је ако нам се свештеник или заједница не свиђају из ко зна којих и каквих небитних разлога. Али ако свештеник, или заједница у којој смо се обрели не сведоче ту радост која нам је свима итекако потребна, најгора ствар коју можемо да учинимо јесте да се, просто, повучемо. То неизоставно води у чамотињу. Не постоји самотњачка радост. У којем год звању били, коју год службу имали, наш је призив да сведочимо Васкрслог Христа. Многи то неће препознати, али многи хоће. Јер свима је Јеванђеље, блага вест, потребно.

[JESSY]

Призвани смо да будемо благовесници једни другима. Да живимо и сведочимо Јеванђеље упркос свему. Да се молимо једни за друге. То је вера.

Пуно је тужних и незадовољних у цркви? Знаш ли због какве невоље или муке? - Пуно је склоних оговарању? А ти пречуј и не оговарај оговараче. -  Пуно је сујеверних? А како то утиче на твоју веру? -  Свештеник је овакав или онакав? А је ли такав и Христос с Којим се сједињујеш преко Путира који свештеник изнесе?

Цркву  нису подигли они који су осуђивали туђи грех, но они који су имали велику веру и љубав. Не смемо због недостатка стрпљења одбацити друге хришћане. Не постајемо ли тиме оно што смо презирали? Врло лако човек постане оно што осуђује. Зато је боље не осуђивати, суд препустити Богу, и храбро носити свој крст.

Радост и истина никад не напуштају Христову Цркву. То сведочи сва лепота богослужења, све пројаве љубави у њој, сва чуда Божија. То сведочи и  мир који проналазе сви они који Богу отварају срце из правих, племенитих разлога.

Заиста верујућ човек никада није сам. С њим је Бог и с њим ће, сигурно је, увек бити и пријатељи. Бог ће се за то постарати. Човек који верује Богу задржаће радост и даривати је другима.

Тако да се светли светлост ваша пред људима. (Мт.5,16)

Радујте се и веселите. (Мт.5,12)

 

http://avdenagom.blogspot.com/2018/08/blog-post_7.html

[JESSY]

пре 1 сат, JESSY рече

Велика је заблуда како у Цркви нема места забави

 

пре 1 сат, JESSY рече

И зато је итекако важно да свештеник или епископ буду радосни. Они окупљају локалну заједницу око Христа. Они сведоче живу веру. 

[Нифада]

Не знам да ли се може приметити доминантно присуство у Цркви оних које би могли назвати тако-мрачњаци.А поред њих имамо те радосне,насмејане.Мислим да оно што може да стоји јесте одсусутво свести о заједници,али истинској заједници.Ако имамо прилику да сретнемо насмејане хришћане у Цркви,који граде неки свој индивидуални статус или имамо групице унутар заједнице Цркве,онда ја у не видим неку разлику између радосних и мање радосних.Иначе,у свету можемо видети жељу да се неко представи као happy,јер жели да остави лепу слику о себи,а омаловажава друге,нпр.Више волим да сретнем хришћанина,човека у Цркви,који је заинтересован за мене,који ми се обрадује када ме види,и да узвратим на исти начин,па макар био и нерасположен.Данас се популарише човек који се шали као антрополошки идеал,а не човек који воли.Наравно да треба ширити један позитиван став прем о животу,али не остајати само на нивоу форме,него се дотицати суштине.

[Драшко]

пре 7 минута, Нифада рече

Не знам да ли се може приметити доминантно присуство у Цркви оних које би могли назвати тако-мрачњаци.А поред њих имамо те радосне,насмејане.Мислим да оно што може да стоји јесте одсусутво свести о заједници,али истинској заједници.Ако имамо прилику да сретнемо насмејане хришћане у Цркви,који граде неки свој индивидуални статус или имамо групице унутар заједнице Цркве,онда ја у не видим неку разлику између радосних и мање радосних.Иначе,у свету можемо видети жељу да се неко представи као happy,јер жели да остави лепу слику о себи,а омаловажава друге,нпр.Више волим да сретнем хришћанина,човека у Цркви,који је заинтересован за мене,који ми се обрадује када ме види,и да узвратим на исти начин,па макар био и нерасположен.Данас се популарише човек који се шали као антрополошки идеал,а не човек који воли.Наравно да треба ширити један позитиван став прем о животу,али не остајати само на нивоу форме,него се дотицати суштине.

Mislim da je problem više u tome što čovek često nije ono što jeste

Nije isti u kući i u crkvi, ili prosto usled straha sebe "menja" u nekog podobnog

Meni je tek sad jasno da treba da budem isti svuda, da treba sebi da dozvolim osećanja i stanja koja su stvarno moja

 

[Дијана.]

Radost je jedan od darova Sv.Duha, plod oblagodacenosti, vidljiv na svim svetim licima. Sjajna, sveta, ljubavna, ne-od-svijeta radost. 

[Нифада]

пре 1 минут, Дијана. рече

Radost je jedan od darova Sv.Duha, plod oblagodacenosti, vidljiv na svim svetim licima. Sjajna, sveta, ljubavna, ne-od-svijeta radost. 

Лепо теоријско објашњење нечега што тако недостаје на терену реалности.

[Konjanik]

Kao crkvena beseda, vrlo malo jasnih stvari u ovom tekstu.  Ne treba tekst pisati kao besedu.

 

[АлександраВ]

пре 2 минута, Konjanik рече

Ne treba tekst pisati kao besedu

Мени се баш тако допада, животна прича, теренска. У њој смо сви ми, неко мање неко више. 

[Konjanik]

@АлександраВ  Postujem vase misljenje, meni se ne svidja to nedovoljno razlozeno prenosenje informacija, takodje ne volim preterivanje sa emocijama. To je samo moje misljenje

[JESSY]

пре 3 часа, Драшко рече

Meni je tek sad jasno da treba da budem isti svuda, da treba sebi da dozvolim osećanja i stanja koja su stvarno moja

[JESSY]

пре 2 часа, Konjanik рече

vrlo malo jasnih stvari u ovom tekstu

ja licno ne videh nista nejasno....

[Konjanik]

пре 2 минута, JESSY рече

ja licno ne videh nista nejasno....

Zanimljvo, skoro potpuno suprotno shvatamo istu stvar :), a uopste nije teska za razumevanje.

[JESSY]

pa dobro....to je sasvim normalno...ne mozemo svi isto da mislimo....i ne treba...to niko od nas ne trazi...