Никодим Богољављевић јавно прекинуо помињање свог Епископа и изашао из црквене заједнице

[Ведран*]

пре 4 часа, Васијан рече

То је, заиста, срећа у несрећи. Харизма му је у минусу. Уопште није популаран, ма колико се трудио да привуче пажњу. Људи који су склони његовим ставовима се, буквално, присиљавају да га следе и поштују.

У данашње време је ово релативна свар. Слао сам овде на форум пре пар месеци статистике прегледа и "лајкова" једног његовог интервјуа и интервјуа са Патријархом из истог периода. Никодимов је био далеко "популарнији". А тако је и са другим његовим интернет наступима.

Не мислим да ће имати огроман број следбеника, али имаће један мањи број залуђеника и фанатика, и један број искрених али мало збуњених  и неупћених верника. Мене више брину ови други јер ништа нисмо урадили да их заштитимо од Никодимове прелести. 

 

[Trifke]

пре 3 часа, Владимир Вуксановић рече

Što ste tako grubi prema čoveku?

Naprotiv, mi smo jako nezni prema njemu u odnosu na to kako bi trebali da budemo. Raskol, sinko moj, nemoze ni mucenicka krv da opere. Pogledaj malo u jevandjeljima i poslanicima kako su se apostoli i sam Gospod odnosili prema onima koji cine ono sto cini Nikodim. 

[Ведран*]

Из непоузданих извора сазнајем да ће Никодим за Русију. 

[Ведран*]

 

[Васијан]

Додао бих још неке ставке на небулозе Архимандрита Никодима, која допуњују претходно речено и показују колико тај човек не зна шта прича.

Никодим вели:

Цитат

В. Јерес екуменизма је осуђена 1983. г. на САСабору РЗПЦ и 1998. г. на САСабору Грузијске ПЦ, као и од стране многих Светих Отаца: Св. Јустина Србског, Св. Серафима Собољева, Св. Пајсија Светогорца, Св. Гаврила Грузијског и многих других. 

Никодим је заборавио да помене да је јерес екуменизма осудила и Московска Патријаршија усвојивиши, саборски, овај документ:

"Православна Црква не може да прихвати тезу да, без обзира на историјске поделе, суштинско, дубинско јединство хришћана тобож није нарушено и да Црква треба да се схвата тако да се то подудара са целокупним „хришћанским светом“, да хришћанско јединство тобож постоји упркос деноминационим баријерама. Потпуно је неприхватљива и повезана са горепоменутом концепцијом такозвана теорија грана која објављује нормалност и чак промисао у постојању хришћанства у виду одвојених грана. За православне је неприхватљива тврдња да хришћанске поделе постоје само на историјској површини и могу бити исцељене или превазиђене уз помоћ компромисних међуконфесионалних договора. Православна Црква не може признавати једнакост конфесија; они који су отпали од Цркве не могу бити сједињени са њом у стању у коме се налазе сада; постојећа догматска разилажења морају да се превазиђу, а не просто да се заобиђу“ 

Као и одлука САСабора Српске Цркве о иступању из "ССЦ", која у образложењу разлога за излазак јасно износи осуду екуменистичке јереси:

"Са разлога што је ССЦ почео да занемарује у свом делању онај изворни став о неопходности јединства у вери као предуслову јединства Цркве;

Са разлога што је овај Савет почео да добија природу „НАД-ЦРКВЕ“ и да се у том духу понаша, практично прихватајући у начину свога деловања за Православље неприхватљиву англиканску „теорију грана“, у новије време називану теорију „хришћанских традиција“, по којој се „традиције“ неких од протестантских секти (насталих, рецимо, у прошлом веку) изједначавају и сматрају равноправним са живим Предањем Цркве Истока, непрекинутим од апостолских времена;

Са разлога што је ССЦ под све већим утицајем секуларизма;

Са разлога што због самог устројства ССЦ, у коме огромну већину имају протестантске заједнице, Православна Црква увек бива надгласавана, тако да при таквом стању ствари Православна Црква не може утицати на његове одлуке нити бити адекватно заступљена;

Са разлога што се у званичним круговима ССЦ све више занемарују питања вере и поретка и јединства у вери и изворној Цркви Христовој, за рачун прагматизма и дневне светске политике;

Са разлога што у званичним круговима екуменског покрета (нарочито после Генералних конференција у Упсали и Камбери) преовлађује дух и настројење, практично испољавано и примењивано – религиозног синкретизма;

Са разлога што неке, и то најзначајније (нпр. Англиканска црква) чланице ССЦ, наместо да у духу екуменизма умањују постојеће догматске и канонске разлике – уводе нове „црквене“ обичаје и праксу коју догматски правдају, обичаје који угрожавају еванђелски етос и свеукупно хришћанско предање Истока и Запада (рукополагање жена за „бискупине и „пасторине“), стварајући радикално нови поредак, еклисиологију и морал у „цркви“;

Са разлога што ССЦ толерише неке од хришћанских заједница, својих чланица, које противно Еванђељу и апостолу Павлу, прихватају и благосиљају неприродни и противприродни блуд овенчавање истополних лица – лезбејки и хомосексуалаца), што је „срамно и чути“;

Са разлога што се тај екуменско-синкретистички и секуларистички дух преноси и на поједине православне кругове, нарочито у Дијаспори и мешаним срединама, па су постала честа заједничка причешћивања и молитвена општења са неправославнима, којом се праксом негира сами етос и светоотачка правила мишљења и живљења у Цркви (значи, негативно се одражава на саму Цркву);

Са разлога што ОРГАНСКО чланство у ССЦ проузрокује унутар православне Пуноће саблазни и озбиљне поларизације међу Помесним Православним Црквама (што значи: не доприносећи свехришћанском јединству, оваква врста чланства директно угрожава јединство унутар саме Православне Цркве, да не говоримо о еклисиолошкој неприхватљивости такве врсте чланства!);

Са свих тих горе наведених разлога, Српска Православна Црква, сведок верни и чуварка (заједно са осталим Помесним Православним Црквама) – вере и етоса Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве Христове, најављује своје иступање из ССЦ; и отказивање да буде ОРГАНСКИ члан ове организације (што су учиниле Јерусалимска патријаршија и Грузијска црква). При томе Српска Црква се не отказује да и даље ради „на јединству свих“ и да сарађује са свима, на раду са ССЦ на хуманитарном пољу, као и на другим областима међухришћанске одговорности за мир, праведност и заједништво међу народима и државама у свету.

С обзиром, међутим, да се овде ради о далекосежном кораку, који се не тиче само живота и мисије Српске Цркве него и свеукупног Православља и његове спасоносне мисије у свету, Сабор Архијереја Српске Цркве је одлучио да свој став и мишљење претходно, пре коначног иступања, достави Цариградском и Васељенском Патријарху и свима поглаварима помесних Цркава Православних, са предлогом и захтевом да се што скорије сазове Свеправославно саветовање по питању даљег учешћа Православних Цркава уопште у Светском савету цркава. Тек после тога Саветовања ће наша Помесна Црква заузети свој коначни став по овом питању и обзнанити га јавности“.

Дакле, по овим саборским документима видимо да СПЦ и МосПат не исповедају јерес Екуменизма. Дозвољено је прекинути општење са својим Архијерејем, тек ако овај крене да исповеда неку јерес (од Сабора или Отаца осуђену). СПЦ, са којом је Јрм. Никодим прекинуо директну заједницу, је чак и осудила јерес екуменизма на Св. Арх. Сабору 1997. године.

Даље, Никодим вели:

Цитат

Патријарх Србски Г. Иринеј није ниједном јавно проповедао да је Божији благослов за православне народе монархија, нити осудио комунизам и демократске системе као богоборачке.

У прошлом посту смо видели да Никодим отворено износи неистине. Патријарх је много пута говорио афирмативно о монархији, а то и потврђује и свакогодишњим одласком на славу у Краљевски Дом Карађорђевића (са мноштвом других Архијереја).

Оно што, такође, директно разобличава Никодимове неистине је и Саборски Проглас о бившем Вл. Артемију - Марку Радосављевићу, у коме стоји ова ставка:

"Марко Радосављевић, како му је световно име, по црквеној пракси се не ословљава његовим монашким именом зато што је, погазивши многе каноне Цркве, погазио и завет Богу да преко свога духовног оца који је, уМарко Радосављевић, како му је световно име, по црквеној пракси се не ословљава његовим монашким именом зато што је, погазивши многе каноне Цркве, погазио и завет Богу да преко свога духовног оца који је, у најтежа времена безбожничке власти, сведочио истину Христову и чистоту православне вере, увек остајући верни син Светога Саве."

Патријарх је Председник Св. Арх. Сабора и ово обраћање је написано, првенствено, са његовим благословом. Видимо, врло јасно, да је комунистичка власт названа безбожном.

 

Цитат

Јерес сергијанства, јерес служења Цркве држави, осуђена је много пута од стране САСабора РЗПЦ, као и од стране многих Отаца.

Ова фикција Заграничних Руса и самог Никодима је директно разбијена Св. Златоустом. Прво, никаква "јерес" Сергијанства не постоји, јер се добро зна шта је јерес. Сарадња са световним властима, ма каква она била, никако не може бити јерес, јер је јерес одувек била неко учење - догма. Та догма се тицала вере која је супротила Вери Васељенске Цркве. Тако да, само Загранични Руси и Никодим, који се тек сада тога сетио, могу назвати служење Цркве држави јересју. Друго, О. Никодим нигде не наводи те Оце. Што је јако чудно, јер у свом прелестном обраћању управо свим силама жели да има "аргументе". Овде не видимо аргументе, већ само мистичне Оце.

Можемо видети како Светитељ Златоусти пропагира "јерес сергијанства", ради виших циљева и нераскољавања Цркве и уношења Мира и тако лупа духовне шамаре хипнотисаном О. Никодиму:

„Браћо, молите се и, ако љубите Христа, немојте да ради мене неки од вас изгуби своју Цркву (тојест: да не буде због отцепљења свргнут)... Како рекох, своје Цркве немојте остављати, јер нити је од мене почело учење (у Цркви), нити се на мени завршава... Ступите у општење да не бисте Цркву поцепали, али немојте потписивати јер ништа на себи не сазнадох достојно рашчињења" (Паладије, Живот Јована Златоуста, 8; PG 47, 28)."

"Моје ствари се свршавају; свој пут сам завршио и можда више нећете видети лице моје (Дела ап. 20, 24 - 25). А за ово вас молим: немојте да нека од вас прекине уобичајену наклоност Цркви. И ко буде, не по својој вољи, доведен хиротонијом (на овај престо), не оспоравајући ствар, по сагласности свих, приклоните му своје главе као Јовану, јер Црква не може бити без епископа, и тако ћете бити помиловане (од Бога). Сећајте ме се у својим молитвама" (исто, гл.10. PG 47, 35)."

У првом цитату се Светитељ обраћа Епископима, који су му били наклоњени,(пред одлазак у прогонство од стране световне власти и неканонског сабора Архијереја који су тај сабор организовали по инструкцијама власти) да се повинују "сергијанским" одлукама и имају општење са "сергијанцима". У другом цитату се обраћа својим ученицама (Св. Олимпијади и осталима) и наређује им да и оне постану "сергијанке" и прихвате "сергијанску јерес". 

Дакле, свима може да буде довољно јасно колика је Никодимова лудост, као и новотарија РПЗЦ која је у појам јереси унела ствари које се не тичу вероучења. Тако нешто су урадили и старокалендарци када су питање Календара увели на ниво догме и Нови календар прогласили јересју. Зато, овде видимо отворено следовање новотаријама Архим. Никодима и разобличавање такве прелести од стране Васељенског Учитеља Јована Златоустог.

Јрм. Никодиму (и свима нама) нек су молитве његове у помоћи!

 

 

[Ведран*]

Васијане, дубок поклон 

Само једну примедбу имам. Када помињеш залуђеност тзв. сергијанством, мислим да треба ипак рећи НЕКИ загранични Руси, а никако их све ставити у овај кош, а поготово не целу Цркву (РПЦЗ).

[Васијан]

пре 8 часа, Ведран* рече

Васијане, дубок поклон 

Само једну примедбу имам. Када помињеш залуђеност тзв. сергијанством, мислим да треба ипак рећи НЕКИ загранични Руси, а никако их све ставити у овај кош, а поготово не целу Цркву (РПЦЗ).

Узвраћам дубоке поклоне брате Ведране .

Наравно, разумем шта хоћеш рећи. Св. Јован Шангајски је најбољи пример некога ко нема ништа заједничко са таквим несувислим ригидностима. Међутим, Сабор РПЗЦ јесте анатемисао "сергијанство" као неку фамозну јерес и тиме увео директну новотарију на највиши црквени ниво.  Али, данас причати о "сергијанству" и још "сергијанству" као јереси је више него трагикомично.

[Васијан]

пре 8 часа, Ведран* рече

Васијане, дубок поклон 

Само једну примедбу имам. Када помињеш залуђеност тзв. сергијанством, мислим да треба ипак рећи НЕКИ загранични Руси, а никако их све ставити у овај кош, а поготово не целу Цркву (РПЦЗ).

Узвраћам дубоке поклоне брате Ведране .

Наравно, разумем шта хоћеш рећи. Св. Јован Шангајски је најбољи пример некога ко нема ништа заједничко са таквим несувислим ригидностима. Међутим, Сабор РПЗЦ јесте анатемисао "сергијанство" као неку фамозну јерес и тиме увео директну новотарију на највиши црквени ниво.  Али, данас причати о "сергијанству" и још "сергијанству" као јереси је више него трагикомично.