Бог тражи наше чисто срце

[JESSY]

Свето јеванђеље жива је и животворна ријеч Божија. Треба само уронити у ту текућу, бистру воду, свете мудрости да би се доживјела и доживљавала јеванђелска истинитост.

---

Ми смо у опасности да све оно што нам Црква говори примамо с неком нехатном необавезношћу и без стварне жеље да то у животу проведемо. Наши животи и наше стварности, махом су одвојени од стварности Цркве.

---

Свето јеванђеље (Лк. 13, 10-17) своди све актере догађаја у наша животна окружења и ми присуствујемо оштрој свађи између Бога и људи. За утјеху нам је, и за поуку, да се људи посрамише.

Христос, поштујући предања и законе, бијаше у суботу, на молитви, у храму и учаше народ. Нађе се ту тешка болесница, згрчена жена, која пуних, тешких, осамнаест година није могла поглед свој у небо управити. „А кад је видје Исус, призва је и рече јој: Жено, ослобођена си од немоћи своје. И стави на њу руке, и одмах се усправи и слављаше Бога.“ (Лк. 13, 12 – 13

---

Удубите се у речено и замислите себе у таквом догађају. Христос, ставши у по ријечи, поврати здравље једној жени; зашкрипаше њене кости и, послије дугих осамнаест година, она исправи леђа своја и заурла од радости и захвалности; с њом и сав народ.

---

Али, као и свакад, и као и у свему, увијек се нађе неко ко себе издваја од свију и чије срце не може прихватити радост других. Нађе се „старјешина зборнице, негодујући што је Исус исцијели у суботу,“ (Лк. 13, 14) паметујући да има друго вријеме када се лијечити може; субота, по њему, није за тај посао.

---

Није му Господ остао дужан, не бојте се. Сву своју благост преточи у гњев и викну на њега: „Лицемјеру, сваки од вас не одријешује ли у суботу свога вола или магарца од јасала и води да га напоји? А ову кћер Аврамову, коју свеза сатана ево осамнаест година, не требаше ли одријешити од ове свезе у суботњи дан.“ (Лк. 13, 15 – 16

---

Господ се уопште не либи да овом укалупљеном скреше, право у очи, сву истину о њему и њему сличним; не убоја се Христос да му у лице и пред свима, јавно, каже да је лажов претворни. Народ се одмах приклони Христу и његовој храбрости, а сви који му се противљаху стиђаху се а „сав народ радоваше се за сва славна дјела што их Он чињаше.“ (Лк. 13, 17

---

Можемо, и сами, замислити колико је обичном свијету било мило кад се нашао неко да њихову истину каже у очи онима којима би сви они то радо казали, а само када би смјели. Цјепидлачење и чангржљивост старјешинска била им је свима додијала.

---

И ми своје симпатије поклањамо Христу и листом смо на његовој страни. Но, станимо и пресаберимо се, и запитајмо се, да ли нам је ту и мјесто. Не чинимо ли и ми често оно што учини формалиста, законик? Немамо ли и ми толико пуно својих шема и калупа, црно-бијелих коцкица у које, по својој вољи и нашем знању, смјештамо људе и догађаје? Није ли тачно да по нашим, укалупљеним, схватањима истина је увијек и искључиво на страни на којој се ми налазимо; добри су они које ми таквим сматрамо и прогласимо а други, који се у наше оквире не уклапају, чуда могу чинити – не прима им се. Када и добро чине, а ми то порећи не можемо, ми се свим силама упињемо да изнађемо неке задње, и скривене, разлоге њихове доброте и тек онда, када нам то пође за руком, умиримо своју укалупљену савјест

---

А Христос неће укалупљење; он тражи храбре. Зар не видимо, у име истинског и животног слављења Бога, Христос руши окове законске, надилази и гази сваки формализам. А ми, кад се, поштено, суочимо сами са собом, видимо да смо се у формализам дубоко заглибили због чега не можемо да се упустимо у изазов храброг и животног хођења за Христом. Отуда је тако мало истинских хришћана међу нама.

---

Не тражи Господ механички шапат наших усана. Он жели да ми крикнемо из срца; не да Му се клањамо него да с њим будемо и за њим ходимо. Срцима својим с њим да разговарамо а не да срца наша буду затрована злобом, руке упрљане гријехом а ми, на јави, да се приказујемо другим и другачијим. Не трпи Христос наше дупле и тродупле стварности. „Зато кад ширите руке своје, заклањам очи своје од вас; и кад множите молитве, не слушам; руке су ваше пуне крви – вели нам. Умијте се, очистите се, уклоните злоћу дјела својих испред очију мојих, престаните зло чинити. Учите се добро чинити, тражите правду, исправљајте потлаченога, дајите правицу сироти, браните удовицу. Тада дођите, вели Господ, па ће мо се судити; ако гријеси ваши буду као скерлет, постаће бијели као снијег; и ако буду црвени као црвац, постаће као вуна.“ (Ис. 1, 15-18

---

Још је давно, преко пророка свог Исаије, Бог поручио људима да се он не да обманути. „Зато рече Господ: [то се овај народ приближава устима својим и уснама својим поштује ме, а срце им далеко стоји од мене, и страх којим ме се боје заповјест је људска којој су научени;“ (Ис. 29, 13) због тога „мудрост мудрих његових погинуће и разума разумних нестаће.“ (Ис. 29, 14

---

Пуно је лакше, површински и формално, испуњавати спољне обавезе; долазити и појављивати се у цркви, и прилоге чак давати, пуно говорити и исправно се изјашњавати, него суштински и дубински бити Христов сљедбеник. Наша је невоља да нас је и таквих мало а правих још мање, што не даје права онима, који ни толико не чине, да такве осуђују. Све ово речено, опет, не ослобађа нас од Божијих заповијести за правим поштовањем Бога. Јер Богу је милост мила а не жртве – дакле, суштина и познавање Бога већма него жртва паљеница.“ (Ос. 6, 6

---

Бог тражи наше чисто срце. Он хоће да види наше чисте руке; не опране и убијељене, него чисте од сваког дјела рђавога. „У кога су чисте руке и срце безазлено, ко не изриче имена његова узалуд и не куне се лажно, он ће добити благослов од Господа, и милост од Бога спаса својега.“ (Пс. 24, 4-5

---

Не можемо ни то постићи без помоћи Божије. Знао је то пророк Давид и завапио да Бог у њему учини чисто срце и дух прав обнови у њему. (Пс. 51, 10) Знајмо то и ми и завапимо исто

---

Права и једина чистота је унутрашња, и унутра, у нама, одвија се истински живот. Дјела која творимо само су излив наше унутрашњости и спољашности. Неко од нас има чвршће бране и уставе те успије да дуго своју унутрашњост држи забрављену али, кад тад, пробије бујица њиховог зла из њих. „Јер унутра, из срца људскога, излазе мисли зле, прељубе, блуд, убиства, крађе, лакомства, пакости, лукавства, разврат, зло око, хула на Бога, гордост, безумље. Сва ова зла изнутра излазе, и погане човјека.“ (Мк. 7, 21-23) Зато нас апостол Божији позива да се приближимо Богу да би се он приближио нама. „Очистите руке, грешници, поправите срце ваше, дводушни,“ (Јак. 4, 8) вели нам.

---

Послушајмо га, а сви имамо зашто, и „очистимо себе од сваке нечистоте тијела и духа, творећи светињу у страху Божијем,“ (2. Кор. 7, 1) да би нас Бог, који види тамну дубину наших душа, нашао чисте и причислио нас чистима у светом и свијетлом Царстуву свом небеском.

 

 

View full Странице