Јевгениј Вучетић - Србин, аутор грандиозних СССР споменика: ЗА ОТАЏБИНУ, МАЈКУ ВАМ...

[Милан Ракић]

Јевгениј Вучетић је каменом обликовао једну целу епоху Совјетског Савеза, са заносом који се ретко среће...

Берлин, 30. април 1945. године. Град је опкољен, у рушевинама. С обода дејствују „каћуше”, док војници Црвене армије незадрживо надиру ка Рајхстагу. Последња одбрана престонице „Хиљадугодишњег Рајха” чији је вођа управо тог дана извршио самоубиство. Иако се ради о старцима и деци, мобилисаним у очајничком покушају да се избегне коначни пораз, црвеноармејци не напредују лако. Зато се свако гнездо отпора без милости уништава.

У свом том мноштву затекао се и наредник Николај Масалов. Ветеран са Стаљинграда и Курска ратни пут завршавао је баш тамо где је сваки совјетски војник и намерио. У Берлину. Његова јединица сламала је џепове одбране. Одједном, неколико километара од циља, у близини Ландвер канала, зачуо је крик детета. Звук је допирао с друге стране улице, негде из рушевине. Николај је решио да испита о чему се ради. Само, до тамо је ваљало претрчати брисани простор, преко кога је шарао немачки митраљез. Гнездо је било у дну улице. Саборци су га одговарали, тврдили су да је можда и нека животиња, али је наредник био неумољив. Наредио је да га колико год могу покривају.

Црвеноармејци су осули паљбу по митраљесцу и приковали га иза зида. Николај се дао у трк. Тих неколико корака деловало му је као вечност. Улетео је у рушевину и почео да преврће греде, шут. Плач се и даље чуо. Испод неког бетона крила се трогодишња девојчица. Немица. Када је видела непознатог војника, устукнула је. Он је забацио пушку на леђа, узео дете у наручје, и штитећи је својим телом, опет преко улице, улетео међу саборце. Дете су оставили болничарима, а они су наставили ка Рајхстагу.

Ова прича убрзо се рашчула међу војницима. Пропагандисти нису могли да добију бољи поклон. Масалов је убрзо позван у штаб 8. гардијске армије, где га је примио генерал Василиј Чујков. Апарати су шкљоцали, а ту се нашло и неколико ратних сликара да овековече јунака. Међу њима и Јевгениј Вучетић, чувени вајар. И он је нешто цртао у скицен-блоку, али се није превише истицао.

Отац „државни непријатељ”

Рат је завршен, Немачка је капитулирала, Масаловљев подвиг готово је заборављен у општем одушевљењу. Стварала се нова слика Европе и света. Онда је, после Потсдамске конференције, августа 1945. године, маршал СССР Климент Ворошилов предложио да се у берлинском парку Трептов, где је сахрањено неколико хиљада совјетских војника, подигне споменик Стаљину. Замисао је била да бронзани генералисимус у руци држи Земаљску куглу. Разматрало се ком вајару ваља поверити тако одговоран посао. Тада се неко сетио Вучетића. Позвали су га и рекли шта очекују од њега. Јевгениј је одмах прихватио посао, без обзира на шкргутање зуба неких присутних. А и те како су имали разлог за бес.

Наиме, тада тридесетседмогодишњи Вучетић није био баш подобног порекла, поготово за пролетерску државу. Рођен је у породици Виктора Вучетића, пореклом из Црне Горе, учесника Руско-јапанског рата 1905. године. Оно неподобно је Викторово учешће у грађанском рату, у коме је био официр Беле армије. Борио се против бољшевика, а после победе револуције вратио се у Ростов на Дону.

Није баш најјасније како је Вучетић старији после рата успео да избегне прогон, казну, нити како је успео да остане у земљи, када су му стотине хиљаде сабораца биле што под земљом, што у изгнанству. Тек, официрски син Јевгениј је од малих ногу веће занимање показивао за вајање, него за сабљу. Од пластелина је правио фигурице животиња. У Ростову је завршио уметничку школу, а потом и Лењинградски универзитет ликовних уметности.

По дипломирању вратио се у Ростов, где је постао председник месног савеза уметника, својим скулптурама украшавао нова здања, није се одвајао од архитеката.

Провинција му је убрзо постала тесна, па се 1935. године преселио у Москву, која се градила пуном паром. Друговање с градитељима му је много помогло, па је постао један од твораца стила познатог као „стаљински ампир”.

У њему су сједињени елементи барока, ампира, позног класицизма и арт декоа. Раскошно и монументално, како би се одразила снага совјетске државе. Такви су и били и чувени хотел „Москва” и библиотека „В. И. Лењин”, у чијој изградњи је учествовао Вучетић. Године 1937. држава га је послала на Светску изложбу у Париз. Вратио се овенчан славом и златном медаљом за скулптуру Климента Ворошилова.

И то у конкуренцији Вере Мухине и многих других чувених вајара. То му је донело нове послове, па је радио по целом Совјетском Савезу. Ту идилу прекинуо је рат.

Одмах по нападу Немачке као добровољац одлази на фронт. Почео је као обичан војник, митраљезац, да би временом напредовао до потпуковника. Ко зна докле би догурао, да 1943. године није рањен. после опоравка у Москви Вучетић је распоређен у Атеље војних уметника „М. Б. Греков”. С колегама је одлазио на све фронтове, правио скице, бисте, како се не би заборавила ратна страдања.

Мачеве у плугове

Јевгениј Вучетић се прихватио задатка да изваја споменик Стаљину у Берлину. Само, она кугла у руци, из првобитне замисли, превише је подсећала на краљевску и царску јабуку па је зато одмах избачена. Вајар је, бојажљиво, Стаљину предложио и друга решења. И то она која нису укључивала његов лик и бркове. На чуђење свих, па и оних злурадих, који су само чекали да Вучетића спакују на воз за одмор у Сибиру, Стаљин је прихватио потпуно друго решење. Оно које је представљало војника који у једној руци држи аутомат „шпагин”, док другом држи немачку девојчицу. Тачније, представу Николаја Масалова с једном изменом – уместо „шпагина”, нека војник држи мач којим разбија свастику. Вајар је послушао и у руку војника ставио мач псковског кнеза Гаврила, који је с Александром Невским сломио германску најезду неколико векова раније.

Поред Масалова, позирали су и војници-спортисти Иван Одарченко и Виктор Гуназ. Одарченко се касније сећао да му је при позирању у рукама била нека немачка девојчица, а касније трогодишња Света, кћи тадашњег ратног команданта Берлина, генерала Котикова. 

Резултат је био изузетан. На петогодишњицу капитулације Немачке, 8. маја 1949. године, откривен је споменик „Војнику ослободиоцу”. С постаментом је висок око 30 метара, док је сама фигура висока 12, а тешка 72 тоне.

Вучетић се брзо вратио у Москву, где је наставио с послом. Низале су се скулптуре Лењина, Стаљина, маршала, генерала. Готово сваке године добијао је Стаљинову награду, а 1951. године додељено му је звање народног уметника РСФСР. Позвали су га и када је ваљало извајати скулптуру за седиште УН у Њујорку. Тамо је отишла скулптура „Прекујмо мачеве у плугове”. Симболика тешко да је могла да буде прикладнија, а откривена је 1957. године.

Већ следеће године откривен је још један споменик. Овај пут Феликсу Ђержинском, оснивачу Чеке, политичке полиције. И то на Лубјанском тргу у Москви, испред седишта КГБ. Сасвим прикладно, названа је „Гвоздени Феликс”. А онда је уследио позив који је Вучетићу променио живот.

Те године совјетско руководство одлучило је да подигне огроман меморијални комплекс посвећен Стаљинградској бици. И одмах позову Вучетића. Овај се неко време нећкао. Није био сигуран да ли ће моћи да одговори таквом задатку. Онда је отишао у Стаљинград.

Мамајев курган

Водали су га по целом граду. Јесте све било обновљено, али је ту и тамо остала нека зграда страдала током борби. Тачније, њен костур. А онда су га одвели на Мамајев курган, брдо на војним картама означено као „кота 102,0”. Било је поприште најжешћих борби, спаљено, изровано експлозијама и засуто крхотинама граната. На сваком квадратном метру нађено је од 500 до 1.250 гелера. Ту је сахрањено и 34.505 војника погинулих у одбрани града. И баш ту је Вучетић требало да подигне споменик.

Вратио се у Москву пун утисака. Ушао је у атеље, из ког недељама није избијао. Само рад, рад и рад. Понекад би се сетио да презалогаји, а спавао је два-три сата. Резултат грозничавог рада биле су скице споменика. Предлог је начелно прихваћен, па је уметник приступио изради макета. Тек када су видели предлог, надлежни су дали зелено светло.

Споменик је назван „Мајка Отаџбина зове”. Приказана је као жена која своје синове позива у бој до победе. Огртач који се увија иза њених леђа личи на крила Нике, античке богиње победе. А у руци држи подигнут мач и хрли напред.

У мају 1959. године почела је припрема терена. Био је то озбиљан посао, пошто је насуто преко 150.000 тона земље, како би се ојачали темељи за монументалну скулптуру. Предвиђено је да сама статуа буде висока 85 метара. Од тога, 33 метра само за мач. Када је Стаљинов наследник Никита Сергејевич Хрушчов усвајао пројекат, имао је само један додатни захтев. Да статуа буде виша од Кипа слободе у Њујорку. Жеља му је испуњена.

Заједно са архитектом Белопољским, Вучетић готово да није избијао с градилишта, проводећи на њему ноћи и дане, недеље, месеце. То се претворило у године. Употребљено је 5.500 тона бетона и 2.400 тона метала. За костур скулптуре употребљена је тада револуционарна техника. Од армираног је бетона, а изнутра су засебне ћелије. Све се то придржава затегнутим сајлама унутар скулптуре. Свака од сајли тешка је 60 тона. Због тежине скулптуре, од око осам хиљада тона, постоље високо 16 метара укопано је у земљу. Напољу је само мали део, свега два метра.

Коначно, цео комплекс отворен је 15. октобра 1967. године. Тада је посебно свечано откривен споменик дивовских размера, у том тренутку највиши на свету. Вучетић је рекао да се трудио да прикаже несаломиви морал бораца и потпуну преданост отаџбини. Зато су на врх, испод споменика, пренети остаци 34.505 страдалих. До врха води две стотине степеника, који представљају 200 дана борбе за Стаљинград.

Пут у парк уметности

Како то обично бива, убрзо су се појавили и они који су злурадо коментарисали Вучетићево дело. Занимало их је зашто су уста Мајке Отаџбине отворена. То је крајње неуобичајено за скулптуре. Дуго се расправљало о том детаљу. Вајар је у почетку објашњавао да она виче, позива у бој. А онда су га неки функционери питали исто питање по ко зна који пут.

Вучетић је одговорио:

– Она виче „За отаџбину... мајку вам вашу”!

Више га нико није питао зашто има отворена уста.

Мамајев курган је врло брзо постао једно од најпосећенијих места у СССР. Тако је и данас, када је Совјетски Савез упокојен. И сви се диве величанствености споменика.

Кад је завршио са Стаљинградом, у Москви је основао сопствени уметнички атеље. Извео је многе ученике, а деведесетих је та кућа на северу престонице једва сачувана од рушења. Потомци су сачували све макете споменика у дворишту атељеа. Ту је глава „Мајке Отаџбине”, недовршени дивовски Лењин, то јест, његова глава, и многи други радови..

Ако су спасли кућу, поједине његове радове нису могли. После пропасти СССР, 1990. године склоњен је споменик Ђержинском. Заједно с многим споменицима совјетске епохе пребачен је у Парк уметности „Музеон”.

Сам уметник није доживео да то види. Умро је 12. априла 1974. године. Поред грандиозних споменика, житеље Москве на њега данас подсећа сеновита улица у центру, као и споменик подигнут у његову част 1981. године.

Немања БАЋКОВИЋ

[obi-wan]

 

[GeniusAtWork]

Они који Србији не мисле добро су му променили презиме, Вучетић, да би прикрили да је он у ствари славни предак нашег председника!