Претражи Живе Речи Утехе

НАЈБОЉИ ОД НАС Новак Ђоковић: Бити Србин Пише: МУХАРЕМ БАЗДУЉ Недеља, 11. јул 2021, 17:55 -> 18:59 Он је вратио понос једној оклеветаној култури и једном упропаштеном језику. Сам. Има ваљда и десетак година како се вирално ширила она досетка да смак света мора да је близу пошто је најбољи репер на планети - белац, а најбољи голфер - црнац. Новак Ђоковић је и тада био међу бољим савременим тенисерима, али тешко да је ико - осим можда њега самог - веровао да ће постати најбољи свих времена. А то је толико велико достигнуће да се од њега не може правити досетка, мада је много веће чудо да један Србин буде најбољи светски тенисер свих времена, него да у једном историјском тренутку белац буде најбољи светски репер, а црнац најбољи голфер. Штоно кажу, прва ствар је дијахронијска, а друга синхронијска. Али има и још нешто: више је Новак Ђоковић Србин, него што је Еминем белац, а Тајгер Вудс црнац. Не мислим, наравно, да постоји „српство", „белство" и „црнство" као неки апстрактни квалитет који ова или она особа има у овом или оном проценту. Мислим на начин на који је сваки од њих глобално перципиран кроз припадност колективитету. Много је више Ђоковићу „фактурисано" то што је Србин, него овој двојици што је први белац, а други црнац; на известан начин је платио и већу цену. Вимблдон 2021. Новак Ђоковић се родио у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији, почео је тренирати тенис у Савезној Републици Југославији, започео професионалну каријеру у бојама Државне заједнице Србија и Црна Гора, али је постао велики играч играјући под заставом Републике Србије. У време док је постојала било каква Југославија, српство и југословенство често су функционисали као синоними. Наоко парадоксално, у том смислу су сличан став имали искрени Југословени из Србије и заклети антијугословени из остатка Југославије као и из иностранства, углавном са немачког говорног подручја. За прве је то била посве природна верност практично консензуалном избору српске елите с почетка двадесетог века, за друге пак шифра о, из њихове перспективе, непоправљиво хегемонистичкој природи целокупног југословенског пројекта. Међутим, кад је свака Југославија престала да постоји, наоко још парадоксалније, обе ове групације су одустале од поменуте синонимизације: за бивше искрене српске Југословене, Југославија је постала име за највећу и најпогубнију српску заблуду, док је за бивше антијугословене од Љубљане и Загреба до Франкфурта и Минхена, Југославија одједном постала леп сан који није имао шанси да се заиста оствари. Стога је у међународној пропаганди, крајем осамдесетих и почетком деведесетих, југословенство била тек злокобна маска за погубни српски национализам, док је тридесетак година касније постало лирска кантилена за утопију којој опет Срби нису дали да се оствари. Српство као српство пак је у оба случаја носило негативну ауру, али касније чак и више него пре, ако ништа друго, а оно јер више није имало конкуренцију. Негде крајем пролећа 1992, кад је српство као такво већ почело стицати статус који један новинар скоро свакодневно назива „црном легендом", песника Стевана Тонтића је један његов дугогодишњи колега и пријатељ упитао шта то уопште значи бити Србин, уписујући у ту именицу максимум негативног капацитета; бити Србин за њега је у том тренутку било горе него бити злочинац. Све се то збива у опкољеном Сарајеву. Тонтић је одговорио антологијским есејом „Бити Србин" објављеним на једином месту и у једино време у којима то тада има смисла. Већ скоро петнаест година, Новак Ђоковић сваком својом победом практично одговара на исто питање. Медијске провокације, на први поглед ирационално навијање против њега, анализе тобоже базиране на статистици које потцењују његове резултате у поређењу с Федереровим или Надаловим, све је то последица заставе под којом игра. А он је истовремено редак пример шампиона који заиста личи на своју земљу и свој народ. Свако ко је живео у западној Европи или Скандинавији или барем тамо боравио туристички иоле дужи период, има то искуство када у маси, искључиво по стасу и цртама лица, препозна „нашег човека". Новак Ђоковић у том смислу изгледа као стереотипни Динарац, као неки лик из „Горског вијенца" или „Старца Вујадина". Истовремено, он никад, ниједним својим потезом нити исказом, није заступао идеју да „бити Србин" представља неку вредност само по себи. Чувена је она његова реченица да су Срби и Хрвати мање-више иста ствар. Кад је у време поплава нашем народу делио хуманитарну помоћ, није правио ни етничку ни географску селекцију. Он само, што рече један мудар и добар човек у једној давној полемици, не налази потребу да мења личну карту. Крлежа је говорио како су му Достојевског омрзнули људи који су се у њега заклињали. Да бисте заволели Ђоковића, довољно је видети ко су људи који га мрзе и клевећу. Било да се изнервирано испсује, било да похвали доктора Несторовића или Семира Османагића, било да се изгрли са Ханком Палдум, наћи ће се каква квазиелитистичка будала да га извређа. Као играч, он је истовремено савршен пример балканског менталитета и сасвим небалканске менталне и сваке друге дисциплине. Један наш песник је за Балканце рекао да су „северни јужњаци, јужни северњаци, западњаци истока и источњаци запада". Све је то и Новак Ђоковић, само је и више од тога. Он је вратио понос једној оклеветаној култури и једном упропаштеном језику. Замислите српску историју од 2006. године, потпуно исту каква је и била, само да нема Новака. Има озбиљних људи који тврде да је Немачку као земљу и као друштво спасила светска фудбалска титула из 1954. Без икакве друге паралеле, оно што су за Немачку урадили Турек, Посипал, Либрих, Колмејер, Екел, Мај, Ран, Морлок, Отмар Валтер, Фриц Валтер и Ханс Шафер, на челу са Сепом Хербергером, за Србију је сам самцит, са своје две руке и десет прстију, урадио Новак Ђоковић. Бог га поживео.

Преминуо последњи Србин у Дечанима Бошко Ћирић (58), једини Србин који је живео у Дечанима, пронађен је мртав у свом стану и верује се да је смрт наступила ненасилно, потврђено је Спутњику у манастиру Високи Дечани. Ћирић је последњих месеци био лошег здравља, а сахраниће да дечански монаси на православном гробљу које се налази у близини манастира. © Фото : Facebook/Bosko Ciric (Ćira) Ћирић је рођени Дечанац, а свој завичај је морао да напусти у јуну 1999. године. Вратио се пре десетак година и прве три године, док није повратио стан у центру вароши, боравио је у дечанском манастиру. Албанци су га поштовали и никада није имао проблем зато што је Србин. Ћирићев нестанак су полицији пријавили његови пријатељи, пошто се неколико дана није јављао на телефон. Уз судско одобрење и у присуству Унмика и Кфора, у Ћирићев стан су провалили ватрогасци и њега затекли мртвог на поду. Тело је већ било у фази распадања и пребачено је у Клинички центар у Приштини где ће бити обављена обдукција. https://srbin.info/drustvo/preminuo-poslednji-srbin-u-decanima/?lang=lat#

Помаже Бог! Ову тему сам отворио у циљу афирмисања личности и дела Арноа Гујона, великог француско-српског хуманитарца који већ 15 година преко своје хуманитарне организације "Солидарност за Косово" помаже нашем народу на Косову и Метохији. Верујем да вам је име Арно Гујон познато, посебно због тога што он већ дужи низ година, сарађује искључиво са Епархијом рашко-призренском и улаже велике напоре у стварању услова за иоле нормалнији живот Срба у јужној српској покрајини. ----------------------------------------------------------------------- Нажалост, у данима ванредног стања на Косову се наставља тренд насиља над Србима повратницима. У последњих 5 дана десило се неколико крађа и паљења кућа у селима Новаке, Бабин Мост, Цернице и Црколез. Медији се мало баве овим проблемима и многи људи у Србији нису свесни стварних дешавања у енклавама. Видео о најновим нападима на Србе повратнике можете видети на следећем линку: Насиље над Србима на КиМ и антисрбизам, зашто не треба да ћутимо? Да ли сматрате да држава треба нешто конкретније да уради на терену? Шта мислите, које су нам још могућности доступне у борби против прикривања истине и стварне ситуације на Косову и Метохији?

Какав је добар Србин? То је човек са великим Ч, правдина планина, свечево колено, у држави крило. Светлог је образа пред Богом и родом. Гладнији је неба него хлеба. Не краси име њега, већ он име. Душа му на босиљак мирише, а срећан је и са чашом хладне воде. Брз је чути, спор говорити. Порани мишљу, а покасни речју. Ћутећи десеторици одговара, али кад каже три сунца те огреју. Бог му је сваку с медом пресекао. Ни у мртвога проговора, ни у њега поговора. Свету реч и јуначку пушку нико не може затворити. Свака му је реч као брдо тврда, а ваља три летње кише, болан да се лечиш, гладан да га слушаш. А орило, а горило, злу из себе не би испустио. јер за злато рђа не пријања. Међу зле се пише ко и две слабе рече. Лакши је и крвав шанац него реч непросијана. Свашта слуша, али свашта не збори. Добра памет-готово господство. Хода полако, па зато увек и стиже на време. Брзи ход-често спотицање. Хитња је вражје плетиво. Нека је и доцкан ако је са образом. Није му свако путовођа, јер много прстију чвор не дреше и где много петлова поје, ту се за зору и не зна. Ради као да ће вечно живети, а моли се као да ће ноћас у гроб. Незнојшу рђа бије, а у радише свега бише, у штедише још и више. Мало снује, много тка, никад ласно, али увек часно. Себи увек тражи плачидруга, а певидруга је лако наћи. Боље му је по истинском путу и бос ићи него по лажном као цар јахати, боље с праведником и умрети него за безакоником васкрснути, боље погинути главом него образом, боље бити мртав човек него жив нечовек, боље неправду трпети него је чинити, боље сиротовати него срамотовати, јер новац је ситан, али људе може учинити још ситнијим. Ко узме врага све због блага, благо ће му нестати, а враг остати. Благо срамоту не покрива. На глави му и чин и чојство могу заједно стојати. И у власти познајеш му части, а своју част прво од себе чува, па тек онда од других. Никад га столица није опијанила, а сваку клевету делом избија. Поштен увек једно лице има. И кад је мука гледа се је ли брука, јер краснији су поштени него одевени. Часно име-најлепше наслеђе. Пре пристаје да му се кућа ископа него издајничком зове, а ни земља не прима издајнике као и друге људе. Зна да је свака сила за времена, а само Божја довека, да је сила без правде-кола лажи и да је увек преча правда него право. Грех би ти казао, али грешника никад. Криве милује свиленом, а праве брани гвозденом руком и увек хоће брата за брата и зато никад нема туђина за господара. Између његових добротворја ни врх од игле уметнути не би могао, које у море да бациш и после девет би га година нашао. Узима напрстком, а даје мерицом. Крв би ти испод грла уточио. Захвалан је на свему, јер ко ти не захвали на ораху неће ни на товару. Мирбожа се са свима. Ником не враћа шило за огњило, јер је од старих упамтио да ко се освети тај се не посвети, да у инаџије људскости није, да ако се с лудим мора путовати не мора се с њим лудовати и да није јунак ко је на браћу јунак. Његова је она света реч: „Кад се осветиш сладак ти је само један дан, а кад опростиш сладак ти је цео живот“. Ако човек није јачи од себе није ни од кога. Благослов је и његов конац наћи. Чини ми се, не би било грехота из његовог чанка у кандило долити. Леп је као да је са фреске сишао, зоран видети и свидети, а да је цвет на капи бих га носио и њиме гору закитио. Без таквих би нам било сирото огњиште. Зарадио је да га људи очима не прескачу. Србин је сведок да крст носити и певати- може се. То је жив човек живога Бога! (Вукосав Илић) View full Странице

https://vidovdan.org/info/videobalasevic-pevam-na-maternjem-hrvatskom-jeziku-i-govorim-iskvareni-hrvatski-jezik-tzv-srpski/ Без мржње, само да се прибележи и запамти. Па кад ме неко пита зашто не слушам његове песме.

Соларни концентратори који могу да омогуће бесплатно грејање за целу Србију, бежични пренос струје, добијање питке воде из морске, нафте из биомасе, само су неки од пројеката професора Владана Петровића за које Србија није заинтересована. За разлику од странаца… Када се после дуго година живота и рада вратио у родни Крагујевац, професор Петровић био је сигуран да ће у Србији радо прихватити иновативне патенте који значајно могу да унапреде привреду наше земље. У Бадњевцу, надомак Крагујевца, на свом имању, на два хектара, поставио је сунчеве концентраторе како би на практичном примеру доказао да је бесплатно грејање могуће. Од тада до данас, посећивали су га многи званичници, нарочито током предизборних кампања, али конкретног договора није било. У међувремену, потенцијал пројекта препознала је фирма из Норвешке која је са професором закључила уговор. „Српске власти једноставно нису показале никакав конкретан интерес за ово што радим. Али зато су заинтересованост показале друге земље. Потписао сам уговор са великом компанијом која ради плутајуц́а острва. Они у Монаку треба да реализују велики пројекат, инвестицију вредну милијарду евра, за коју је потребна соларна енергија. Заинтересовани су за ову технологију и све што је са тим повезано желе да развијају“, каже Петровић. Професор објашњава да једини у свету има технологију за производњу струје из сунчеве енергије 365 дана, свих 24 сата сваког дана. „Развили смо и поступак за десолинизацију морске воде где је потрошња енергије релативно мала, тако што се отпадна топлота из соларног система користи за десолинизацију морске воде. Тако може да се добије хиљаде кубика питке воде из морске воде и производња струје 365 дана“. Професор Петровић се присећа како су његово постројење посетили представници 19 држава како би се упознали са новим технологијама. „Држао сам веома посећена предавања на Машинском факултету на тему: ’Покретање привреде на бази нових технологија‘, технологија које Србији могу да обезбеде фантастичан економски прогрес. Поред осталих технологија представио сам и пројекте бежичног преноса електричне енергије, добијање струје из јоносфере, добијање нафте из сунчеве енергије, добијање нафте из биомасе, како да издвојите ЦО2 из атмосфере уз помоц́ сунчеве енергије итд. Како да на пример по хектару можете да добијете 100 тона нафте на основу фотосинтезе. Али на томе се, што се Србије тиче, све и завршило.“ Бесплатно грејање за читаву Србију Он тврди да би на основу његовог пројекта све топлане у Србији могле да се снабдевају бесплатном сунчевом енергијом. „Зрачење Сунца у Србији је отприлике 0,6 киловата по квадрату. Пошто је у хектару земље 10.000 квадрата, дакле 6.000 киловата, од 2.000 сати Сунца у Србији, добијате 12 милиона киловат часова сунчеве енергије по хектару. Моји концентратори у Бадњевцу код Крагујевца развијају температуру од 1.700 степени. Али ако вам треба ниска температура, можете да акумулирате енергију из земље. Акумулирате 12 милиона киловат часова, од тога 20 одсто изгубите, десет милиона киловат часова вам остаје. Тако можете да грејете 1.500 станова по хектару.“ Наш саговорник оцењује да је тужно што су само странци препознали потенцијал и што ће сутра Србија куповати технологију од странаца по много већој цени него што би је коштало да је одлучила да откупи патенте. „То је јефтина технологија, коју свако може да изведе, можете целу Србију тако да угрејете. Почнете да скупљате енергију по хектару земље од априла месеца. У октобру имате 200 степени у земљи. Кад почне грејна сезона, до краја фебруара та температура падне на 40 степени. Онда се користе топлотне пумпе, од тога добијете 10 киловата топлотне енергије, а утрошите један киловат електричне енергије. Тако може да се греје не само Србија, већ цео свет.“ Петровић каже да за покретање тог система нису потребна велика улагања и истиче да је у Бадњевцу акумулатор топлоте који фантастично функционише и који акумулира 400 киловат часова по кубику. „У свету се производи 80 до 100 киловат часова по кубику. И такав акумулатор кошта 130 евра по киловат часу, а ово решење кошта 0,3 евра. За то је заинтересована фирма из Дрездена, док у Србији није било интересовања. Немци су схватили да на основу акумулатора топлоте може да се користи енергија из ветра и да се тако греју читави градови.“ Петровић сматра да Србија није заинтересована за ове револуционарне пројекте због некомпетентности, да људи који одлучују немају довољно знања из ове области. „Вратио сам се из иностранства у Србију зато што сам желео да живим овде и да од мојих патената корист има моја земља. У Шумадији сам направио парк од два хектара где моји патенти беспрекорно функционишу у пракси. Нажалост, потенцијал су уочили само странци.“ Србија као Дубаи Петровић каже да је развио и систем за добијање нафте из биомасе и да комплетну биомасу коју имамо у Србији можемо директно да претворимо у нафту. Он тврди да званична теорија о настанку нафте није тачна, да се нафта не добија таложењем планктона већ на потпуно други начин. „Вода продире у дубину земље и долази близу магме. Кад сагорите циклохексан са кисеоником добијате угљен диоксид и водену пару. А из тога поново може да се добије нафта. Али за то је неопходно 15.000 бари. Ако то урадите, потрошићете више енергије него што сте добили. Али на основу мог реактора, може се користити сунчева енергија за добијање нафте, на 15.000 бари. Вода реагује са кречњаком и тако добијамо нафту.“ Алтернативна енергија ресурс будућности Петровић је у Србији завршио Машински факултет и радио као професор у Техничкој школи у Крагујевцу, био је потпредседник „Гоше“, а затим је постао технички директор крагујевачке фирме „Романија“. Давне 1972. године отишао је у Франкфурт где је за само шест месеци постао шеф „Манесманове“ испоставе у Манхајму. Био је и шеф развоја инжењеринга у концерну „Круп“ у Есену, која запошљава 180.000 радника. За две године је докторирао у Ахену. Написао је 55 научних радова, а има и 36 патената. У Србију се вратио 1998. године и у Крагујевцу отворио фирму „Алтернативне енергије“ у којој ради на производњи соларне, геотермалне и енергије ветра. https://www.srbijajavlja.rs/2018/09/revolucija-srbin-izumeo-koncentrator-koji-moze-da-greje-celu-srbiju-besplatno-i-to-nije-sve/

Стефан Србин први је познати српски композитор. Из периода од краја XII до краја XIV века није сачуван ниједан српски музички запис, тако да нисмо у могућности да реконструишемо најстарије српске мелодије. Литургијске песме забележене у рукописима без нотације „кројене" су — преношене усменим путем. Песме Стефана Србина забележене су касновизантијском неумском нотацијом. Различите титуле: протопсалт (први певач десног хора), доместик (солиста и управитељ хора), кир (господин), приписиване су уз Стефаново име изнад његових пет до сада откривених литургијских песама на српскословенском и грчком језику. На основу упоредне мелодијско-ритмичке анализе ових песама установљено је да се ради о истом аутору. Стефанова најзначајнија и најдужа песма је „Ниња сили небесније с нами невидимо служет". Пева се уместо херувимске песме на литургији пређеосвећених дарова у време великог поста. Једини запис ове музички и уметнички веома вредне песме налазио се у зборнику из XV века у Народној библиотеци у Београду (бр. 93), познатом и као „псалтикија". Драгоцено је да је композитор и музички писац Коста П. Манојловић снимио још 1937. године дванаест фотографија из тог рукописа укључујући и ову песму насловљену „твореније доместика кир Стефана Србина" (Архив САНУ, VII/433), јер је рукопис изгорео 1941. приликом немачког бомбардовања Београда. Испод, а затим и изнад црквенословенског текста српске редакције црвеним тушем забележен је и грчки текст ове песме, што сведочи да је певана на два језика. Ова једногласна песма први пут је изведена у цркви Св. Софије у Охриду, поводом Дванаестог међународног конгреса византолога (1961). Четири друге Стефанове композиције — причасне песме на грчком — забележене су у дванаест рукописних зборника из XIV—XVI века. Мањи број рукописа је сачуван у појединим грчким библиотекама, док већина потиче из скрипторије молдавског манастира Путна у Румунији. Ови зборници садрже литургијске песме — највећим делом мелизматичне — најпознатијих византијских и молдавских аутора које су се истицале својим уметничким квалитетима. Међу њих су сврстана и дела Стефана Србина која су на тај начин добила антологијско значење. У Стефановим творенијима, ствараним у византијској традицији, приметна је својеврсна изградња мелизматичних одсека са поступним узлазним и силазним мелодијским кретањем, ненаметљивим понављањима, широким амбитусом мелодије, квинтним скоковима и карактеристичним ритмичким мотивима. Захваљујући овим мелодијско-ритмичким карактеристикама и уравнотеженој комбинацији одсека постигнут је изузетан склад који оставља дубок уметнички утисак и на извођача и на слушаоца. О Стефану Србину доста је писано у земљи и у иностранству. Нажалост још увек немамо поузданих података о његовом животу и деловању. Ћорђе Сп. Радојичић је пронашао три рукописа која је исписао „Степан доместик", „Стјефан доместик у граду Смедереву" и „Стјепан дијак" средином и у другој половини XV века, за Лазара и Гргура Бранковића, синове деспота Ћурђа. Сматрао је да су композитор „кир Стефан Србин" и „Стефан доместик" иста личност. Луција Цернић је пронашла још два рукописа, такође из XV века, које је писао „Стефан доместик". А. Е. Пенингтон је, међутим, изразила сумњу да су „кир Стефан Србин" и „доместик Стефан" у граду Смедереву иста личност, пошто у пет рукописа које је писао „Стефан доместик" нема неумске ногације. Андрија Јаковљевић сматра да је Стефан Србин живео у периоду између 1360—1430, међу грчким монасима у неком од манастира на Атосу, можда у Хиландару. У време кир Стефана Србина деловали су и други српски и византијски музичари. Дела јеромонаха Исаије Србина и Николе Србина налазимо у зборнику с краја XV века за који претпостављамо да потиче из манастира Матејче у Скопској Црној гори (рукопис бр. 928 Народне библиотеке у Атини). Неколико византијских аутора били су на известан начин повезани са Србијом. To cy чувени Јован Кукузељ, затим Јован монах, Јоаким монах — обојица из харсијанитског манастира у Цариграду, Мануил Раул и Мануил Хризафис. Тако се слика о литургијском музичком животу у средњовековној Србији постепено употпуњава сабирањем низа песама српских и византијских музичара који су бележили своја творенија неумским писмом. Ови музички записи сведоче о монасима — уметницима који cy y тешким временима турског продирања на Балкан својим делима допринели обогаћењу литургијског и духовног живота у манастирима (највећим делом светогорским). Шире посматрано, те древне мелодије својом лепотом и снагом представљају сведочанства наше старе музике и културе. Савремени српски композитори (Војин Комадина, Душан Радић, Вук Куленовић) користили cy y својим инструменталним делима мотиве из песама Стефана Србина. Стефан Србин је недавно добио своје заслужено место у водећој светској музичкој енциклопедији The Grove's Dictionary of Music, vol. 18, London 1980, стр. 93. Др. Димитрије Стефановић Ниње сили небеснија с нами невидимо служат; се бо входит цар слави, се жертва тајнаја, совершена, дориноситсја, вјероју и љубовију приступим, да причасници жизни вјечнија будем. Алилуја, алилуја, алилуја.

Јевгениј Вучетић је каменом обликовао једну целу епоху Совјетског Савеза, са заносом који се ретко среће... Берлин, 30. април 1945. године. Град је опкољен, у рушевинама. С обода дејствују „каћуше”, док војници Црвене армије незадрживо надиру ка Рајхстагу. Последња одбрана престонице „Хиљадугодишњег Рајха” чији је вођа управо тог дана извршио самоубиство. Иако се ради о старцима и деци, мобилисаним у очајничком покушају да се избегне коначни пораз, црвеноармејци не напредују лако. Зато се свако гнездо отпора без милости уништава. У свом том мноштву затекао се и наредник Николај Масалов. Ветеран са Стаљинграда и Курска ратни пут завршавао је баш тамо где је сваки совјетски војник и намерио. У Берлину. Његова јединица сламала је џепове одбране. Одједном, неколико километара од циља, у близини Ландвер канала, зачуо је крик детета. Звук је допирао с друге стране улице, негде из рушевине. Николај је решио да испита о чему се ради. Само, до тамо је ваљало претрчати брисани простор, преко кога је шарао немачки митраљез. Гнездо је било у дну улице. Саборци су га одговарали, тврдили су да је можда и нека животиња, али је наредник био неумољив. Наредио је да га колико год могу покривају. Црвеноармејци су осули паљбу по митраљесцу и приковали га иза зида. Николај се дао у трк. Тих неколико корака деловало му је као вечност. Улетео је у рушевину и почео да преврће греде, шут. Плач се и даље чуо. Испод неког бетона крила се трогодишња девојчица. Немица. Када је видела непознатог војника, устукнула је. Он је забацио пушку на леђа, узео дете у наручје, и штитећи је својим телом, опет преко улице, улетео међу саборце. Дете су оставили болничарима, а они су наставили ка Рајхстагу. Ова прича убрзо се рашчула међу војницима. Пропагандисти нису могли да добију бољи поклон. Масалов је убрзо позван у штаб 8. гардијске армије, где га је примио генерал Василиј Чујков. Апарати су шкљоцали, а ту се нашло и неколико ратних сликара да овековече јунака. Међу њима и Јевгениј Вучетић, чувени вајар. И он је нешто цртао у скицен-блоку, али се није превише истицао. Отац „државни непријатељ” Рат је завршен, Немачка је капитулирала, Масаловљев подвиг готово је заборављен у општем одушевљењу. Стварала се нова слика Европе и света. Онда је, после Потсдамске конференције, августа 1945. године, маршал СССР Климент Ворошилов предложио да се у берлинском парку Трептов, где је сахрањено неколико хиљада совјетских војника, подигне споменик Стаљину. Замисао је била да бронзани генералисимус у руци држи Земаљску куглу. Разматрало се ком вајару ваља поверити тако одговоран посао. Тада се неко сетио Вучетића. Позвали су га и рекли шта очекују од њега. Јевгениј је одмах прихватио посао, без обзира на шкргутање зуба неких присутних. А и те како су имали разлог за бес. Наиме, тада тридесетседмогодишњи Вучетић није био баш подобног порекла, поготово за пролетерску државу. Рођен је у породици Виктора Вучетића, пореклом из Црне Горе, учесника Руско-јапанског рата 1905. године. Оно неподобно је Викторово учешће у грађанском рату, у коме је био официр Беле армије. Борио се против бољшевика, а после победе револуције вратио се у Ростов на Дону. Није баш најјасније како је Вучетић старији после рата успео да избегне прогон, казну, нити како је успео да остане у земљи, када су му стотине хиљаде сабораца биле што под земљом, што у изгнанству. Тек, официрски син Јевгениј је од малих ногу веће занимање показивао за вајање, него за сабљу. Од пластелина је правио фигурице животиња. У Ростову је завршио уметничку школу, а потом и Лењинградски универзитет ликовних уметности. По дипломирању вратио се у Ростов, где је постао председник месног савеза уметника, својим скулптурама украшавао нова здања, није се одвајао од архитеката. Провинција му је убрзо постала тесна, па се 1935. године преселио у Москву, која се градила пуном паром. Друговање с градитељима му је много помогло, па је постао један од твораца стила познатог као „стаљински ампир”. У њему су сједињени елементи барока, ампира, позног класицизма и арт декоа. Раскошно и монументално, како би се одразила снага совјетске државе. Такви су и били и чувени хотел „Москва” и библиотека „В. И. Лењин”, у чијој изградњи је учествовао Вучетић. Године 1937. држава га је послала на Светску изложбу у Париз. Вратио се овенчан славом и златном медаљом за скулптуру Климента Ворошилова. И то у конкуренцији Вере Мухине и многих других чувених вајара. То му је донело нове послове, па је радио по целом Совјетском Савезу. Ту идилу прекинуо је рат. Одмах по нападу Немачке као добровољац одлази на фронт. Почео је као обичан војник, митраљезац, да би временом напредовао до потпуковника. Ко зна докле би догурао, да 1943. године није рањен. после опоравка у Москви Вучетић је распоређен у Атеље војних уметника „М. Б. Греков”. С колегама је одлазио на све фронтове, правио скице, бисте, како се не би заборавила ратна страдања. Мачеве у плугове Јевгениј Вучетић се прихватио задатка да изваја споменик Стаљину у Берлину. Само, она кугла у руци, из првобитне замисли, превише је подсећала на краљевску и царску јабуку па је зато одмах избачена. Вајар је, бојажљиво, Стаљину предложио и друга решења. И то она која нису укључивала његов лик и бркове. На чуђење свих, па и оних злурадих, који су само чекали да Вучетића спакују на воз за одмор у Сибиру, Стаљин је прихватио потпуно друго решење. Оно које је представљало војника који у једној руци држи аутомат „шпагин”, док другом држи немачку девојчицу. Тачније, представу Николаја Масалова с једном изменом – уместо „шпагина”, нека војник држи мач којим разбија свастику. Вајар је послушао и у руку војника ставио мач псковског кнеза Гаврила, који је с Александром Невским сломио германску најезду неколико векова раније. Поред Масалова, позирали су и војници-спортисти Иван Одарченко и Виктор Гуназ. Одарченко се касније сећао да му је при позирању у рукама била нека немачка девојчица, а касније трогодишња Света, кћи тадашњег ратног команданта Берлина, генерала Котикова. Резултат је био изузетан. На петогодишњицу капитулације Немачке, 8. маја 1949. године, откривен је споменик „Војнику ослободиоцу”. С постаментом је висок око 30 метара, док је сама фигура висока 12, а тешка 72 тоне. Вучетић се брзо вратио у Москву, где је наставио с послом. Низале су се скулптуре Лењина, Стаљина, маршала, генерала. Готово сваке године добијао је Стаљинову награду, а 1951. године додељено му је звање народног уметника РСФСР. Позвали су га и када је ваљало извајати скулптуру за седиште УН у Њујорку. Тамо је отишла скулптура „Прекујмо мачеве у плугове”. Симболика тешко да је могла да буде прикладнија, а откривена је 1957. године. Већ следеће године откривен је још један споменик. Овај пут Феликсу Ђержинском, оснивачу Чеке, политичке полиције. И то на Лубјанском тргу у Москви, испред седишта КГБ. Сасвим прикладно, названа је „Гвоздени Феликс”. А онда је уследио позив који је Вучетићу променио живот. Те године совјетско руководство одлучило је да подигне огроман меморијални комплекс посвећен Стаљинградској бици. И одмах позову Вучетића. Овај се неко време нећкао. Није био сигуран да ли ће моћи да одговори таквом задатку. Онда је отишао у Стаљинград. Мамајев курган Водали су га по целом граду. Јесте све било обновљено, али је ту и тамо остала нека зграда страдала током борби. Тачније, њен костур. А онда су га одвели на Мамајев курган, брдо на војним картама означено као „кота 102,0”. Било је поприште најжешћих борби, спаљено, изровано експлозијама и засуто крхотинама граната. На сваком квадратном метру нађено је од 500 до 1.250 гелера. Ту је сахрањено и 34.505 војника погинулих у одбрани града. И баш ту је Вучетић требало да подигне споменик. Вратио се у Москву пун утисака. Ушао је у атеље, из ког недељама није избијао. Само рад, рад и рад. Понекад би се сетио да презалогаји, а спавао је два-три сата. Резултат грозничавог рада биле су скице споменика. Предлог је начелно прихваћен, па је уметник приступио изради макета. Тек када су видели предлог, надлежни су дали зелено светло. Споменик је назван „Мајка Отаџбина зове”. Приказана је као жена која своје синове позива у бој до победе. Огртач који се увија иза њених леђа личи на крила Нике, античке богиње победе. А у руци држи подигнут мач и хрли напред. У мају 1959. године почела је припрема терена. Био је то озбиљан посао, пошто је насуто преко 150.000 тона земље, како би се ојачали темељи за монументалну скулптуру. Предвиђено је да сама статуа буде висока 85 метара. Од тога, 33 метра само за мач. Када је Стаљинов наследник Никита Сергејевич Хрушчов усвајао пројекат, имао је само један додатни захтев. Да статуа буде виша од Кипа слободе у Њујорку. Жеља му је испуњена. Заједно са архитектом Белопољским, Вучетић готово да није избијао с градилишта, проводећи на њему ноћи и дане, недеље, месеце. То се претворило у године. Употребљено је 5.500 тона бетона и 2.400 тона метала. За костур скулптуре употребљена је тада револуционарна техника. Од армираног је бетона, а изнутра су засебне ћелије. Све се то придржава затегнутим сајлама унутар скулптуре. Свака од сајли тешка је 60 тона. Због тежине скулптуре, од око осам хиљада тона, постоље високо 16 метара укопано је у земљу. Напољу је само мали део, свега два метра. Коначно, цео комплекс отворен је 15. октобра 1967. године. Тада је посебно свечано откривен споменик дивовских размера, у том тренутку највиши на свету. Вучетић је рекао да се трудио да прикаже несаломиви морал бораца и потпуну преданост отаџбини. Зато су на врх, испод споменика, пренети остаци 34.505 страдалих. До врха води две стотине степеника, који представљају 200 дана борбе за Стаљинград. Пут у парк уметности Како то обично бива, убрзо су се појавили и они који су злурадо коментарисали Вучетићево дело. Занимало их је зашто су уста Мајке Отаџбине отворена. То је крајње неуобичајено за скулптуре. Дуго се расправљало о том детаљу. Вајар је у почетку објашњавао да она виче, позива у бој. А онда су га неки функционери питали исто питање по ко зна који пут. Вучетић је одговорио: – Она виче „За отаџбину... мајку вам вашу”! Више га нико није питао зашто има отворена уста. Мамајев курган је врло брзо постао једно од најпосећенијих места у СССР. Тако је и данас, када је Совјетски Савез упокојен. И сви се диве величанствености споменика. Кад је завршио са Стаљинградом, у Москви је основао сопствени уметнички атеље. Извео је многе ученике, а деведесетих је та кућа на северу престонице једва сачувана од рушења. Потомци су сачували све макете споменика у дворишту атељеа. Ту је глава „Мајке Отаџбине”, недовршени дивовски Лењин, то јест, његова глава, и многи други радови.. Ако су спасли кућу, поједине његове радове нису могли. После пропасти СССР, 1990. године склоњен је споменик Ђержинском. Заједно с многим споменицима совјетске епохе пребачен је у Парк уметности „Музеон”. Сам уметник није доживео да то види. Умро је 12. априла 1974. године. Поред грандиозних споменика, житеље Москве на њега данас подсећа сеновита улица у центру, као и споменик подигнут у његову част 1981. године. Немања БАЋКОВИЋ

У Бечу јутрос банални вербални сукоб трагично завршен. Перици Гавриловићу (37) заривен нож у срце. Нападач побегао, полиција моли грађане за помоћ. Србин Перица Гавриловић (37) родом из Беле Цркве, убијен је јутрос у бечкој општини Отакрингер штрасе, када му је засада непознати нападач зарио нож у срце. Том приликом нападач је повредио и Гавриловићевог друга, 28-годишњег држављанина Босне и Херцеговине, који после указане лекарске помоћи, није у животној опасности. Како пишу аустријски медији, Перица је био власник угоститељског објекта у Бечу. Према писању истих медија, који преносе речи портпарола полиције Томаса Киблингера, Србин и Босанац су видели две жене на улици и уделили им комплимент. То је, међутим, изнервирало њихове пратиоце, па је један од њих извадио нож и избо је Перицу и његовог друга. Нападач и његова "пратња" су побегли, а полиција је двојицу тешко повређених мушкараца затекла како леже на тротоару. Превезени су у бечку Општу болницу, али је нажалост Перица Гавриловић, који је имао озбиљне повреде по грудима, убрзо по пријему преминуо. Његов друг је ван животне опасности, али је и даље на интензивној нези. Полиција је саопштила да је нападач у бекству и да се трага за њим. Према писању појединих медија у Србији, нападачи су албанске националности, са њима у друштву су биле две девојке, плавуше, такође Албанке, од којих је једна била у џинсу и белој мајици. ВОЛЕО ПОРОДИЦУ И ЗВЕЗДУ УБИЈЕНИ Перица Гавриловић је био власник кафића "Спејс бар ланџ" у Бечу, у који су углавном долазили Срби који живе у аустријској престоници. Иза њега су остале супруга и малолетна ћерка. Волео је спорт, навијао за Црвену звезду, био велики фан Новака Ђоковића, а прошле године је присуствовао Олимпијади у Рију. http://www.novosti.rs/вести/насловна/хроника.405.html:681586-Убијен-српски-угоститељ-у-Бечу У блицу ни слова, на б92 ни слова... Мање-више ријетко који портал је о овоме писао. Није ми циљ да поредим жртве, јер жртва је жртва ма ко он био! Ал`срамотно је колико ћутимо кад су наши у питању и то не само у овом случају, него и у ранијим, а тек да не причам за рат(ове). Синоћ или прексиноћ неки Британац у Београду, који је ноћ прије тога правио проблеме у хотелу, упао у неки кафић који се реновирао и исјекао момка само зато што му је рекао да је објекат у отварању и да не служе алкохол.

Православље је на Сејшелска острва стигло тек у 21. веку, а донео га је Србин — отац Сергиос (Срђан) Јаношевић (70). На далеки архипелаг у Индијском океану са породицом, супругом Весном и ћерком Срђаном, стигао је пре скоро три деценије. Рођени Београђанин, дипломирани хемичар, цео свој радни век провео је радећи у ЈАТ-у у Сарајеву и у сејшелској авио-компанији, а његова супруга Весна, Сарајка, свршени филолог француског језика, провела је више од 40 година у новинарству. Ћерка Срђана се школовала на Сејшелима и у Енглеској, радила је као новинар на сејшелској телевизији и била је портпарол председника земље Џејмса Мичела. Једина је Српкиња која је обављала ту важну функцију у некој страној земљи и једина је у свету која је православну литургију превела на креолски језик. На ова егзотична острва стигли су осамдесетих година прошлог века на позив сејшелске Владе, која им је понудила да раде за њих, свако у својој професији. Дошли су са идејом да ту остану неколико година, али рат у Босни деведесетих година омео је њихове планове и променио им живот из корена. Све што су имали у Сарајеву изгубили су и нису имали где да се врате. Живећи далеко од своје земље, родбине и пријатеља, ослонац су пронашли у православној вери. Након пензионисања, Срђан Јаношевић је 2009. године рукоположен у Солуну за свештеника Александријске (грчке) патријаршије. У својој седмој деценији живота, отац Сергиос је постао први, а и даље је једини православни свештеник на Сејшелима. Данас је потпуно посвећен вери и ширењу православља међу локалним становништвом. Зидане цркве нема, па недељне литургије служи у малој капели Светог Димитрија Солунског, која је адаптирани део њихове породичне куће и прима око тридесетак верника. Ту нас је отац Сергиос и дочекао и угостио током овог месеца, у недељу ујутру, уочи свете литургије. Капела и дом Јаношевића налазе се у насељу Макабе, на главном и највећем сејшелском острву Махе, на узвишици са које поглед „пуца“ на смарагдно-тиркизни индијски океан. © SPUTNIK/ ОЛИВЕРА ИКОДИНОВИЋ Већ на самом уласку у капелу осећа се узвишена енергија и љубав коју су Јаношевићи уткали у сваки кутак овог светог места. Капела је у приземљу куће, а када смо стигли већ је била пуна верника — Руса и Украјинаца. Углавном су то дипломате — представници руске амбасаде, лекари и бизнисмени и њихове породице, који живе и раде у овом рајском кутку планете. Међу њима је била и једна Креолка — прва Сејшелка која је примила православље. Крстио ју је отац Сергиос. © SPUTNIK/ ОЛИВЕРА ИКОДИНОВИЋ Уз благослов митрополита Танзаније и Сејшела господина Димитриоса, отац Сергиос службу држи на енглеском језику Спуштених погледа, удубљени у смисао молитва и песама које се певају, са дубоком вером и побожношћу верници стоје и моле се. Има деце, младих, старих. Већина жена је у сукњама или хаљинама, са марамама на главама — цела слика подсећа на ону каква се најчешће виђа у руским црквама и светињама. Тек повремени поглед на палме и океан кроз терасу подсети да се налазите на „крају света“, далеко од Србије, Русије или Украјине. Необично је било слушати свечану литургију на више језика — енглеском, црквенословенском, грчком, руском и српском. Уз благослов митрополита Танзаније и Сејшела, господина Димитриоса, отац Сергиос службу држи на енглеском језику да би сви разумели, јер парохијана има из скоро свих православних земаља света. © SPUTNIK/ ОЛИВЕРА ИКОДИНОВИЋ Ћерка Срђана је хоровођа (десно) Ћерка Срђана је хоровођа. Супруга Весна такође пева, прави нафору и „помаже у свему што је жени дозвољено у цркви“. У хору пева и Рускиња Ана, а млади Украјинац Никита приноси кандило и прискаче у помоћ у свему што је потребно. Стиче се утисак да су се отац Сергиос и његови парохијани потпуно духовно ујединили, да су постали једна велика породица. После свете литургије, окупљају се на тераси, која се надовезује на капелу и дуго разговарају. Свако доноси специјалитете из своје земље, па се на трпези могу наћи руска јела од „гречке“ (хељде), украјински вареники и креолска самоса. О оцу Сергиосу његови парохијани имају само речи хвале. Он је њихов духовник и пријатељ. Чак и они који су по завршетку уговора отишли са Сејшела и данас му се јављају. Он је човек благог осмеха и топлог погледа, који готово да милује речима док говори. Волео би да једног дана са својим верницима подигне православну цркву на Сејшелима и да у њој служи. Живот на Сејшелима им је, каже Весна, леп. Заволели су ту земљу, али за Србијом и Београдом чезну. Данас на Сејшелима живи тек десет до петнаест Срба. Углавном су то успешни људи у својим професијама. Има лекара, архитекти, кувара… © SPUTNIK/ ОЛИВЕРА ИКОДИНОВИЋ Недељна литургија у малој капели Светог Димитрија Солунског, која је адаптирани део породичне куће оца Сергиоса Са оцем Сергиосом и његовом породицом срели смо се баш уочи њиховог годишњег одмора и пута у Србију. На растанку су нам даривали иконице, крстиће од палминог лишћа које отац Сергиос сам прави и це-де са документарним филмом, на српском и руском језику — „Од Наисуса до Константинополиса“, који је својевремено, у години великог јубилеја Миланског едикта, уз ћеркину помоћ снимила Весна са циљем да хришћанском свету приближи живот и значај цара Константина. Са супругом Весном, отац Сергиос ће у наредних неколико недеља боравити у Србији, а пред повратак на Сејшеле традиционално ће посетити Солун, да би се поклонили моштима Светог Димитрија Солунског, у чију част православна капела на Сејшелима носи име. Свети Димитрије Солунски је и крсна слава Јаношевића. Оливера ИКОДИНОВИЋ View full Странице

Ποмаже Бог! Да ли можда неко има ноте од горе наведених композитора или зна неког ко има? Хвала унапред!

Како је Милош Мајло Драговић, као агент чувене Пинкертонове детективске агенције, решио тајну рудника духова... Крипл Крик, у Колораду, САД. Један од најчувенијих рударских градова на западу земље. Када је 1890. године сасвим случајно, како то обично бива, откривена богата златна жила у околини града, на дотад мирно месташце нагрнуло је тушта и тма људи жељних брзог богаћења. Уз оне који су то планирали у зноју, уз рударски пијук и мало (више) среће, накупило се и неких других. Од коцкара, преко оних што су покушавали да продају разна чуда невиђена, којима је поспешено откривање нових жила, до надрилекара и превараната. И сви са једним циљем: брза и лака зарада. На све стране су се отварали салуни, бордели, више или мање прикривени. Туче, пуцњаве, убиства, разна чуда и покоре као свакодневне појаве. А гробар ради пуном паром. У тај и такав Крипл Крик (у преводу – Богаљев поток) негде крајем лета 1893. године ујахао још један незнанац. Очигледно издалека, коњ и јахач једва су се назирали испод наслага прашине. Ништа неуобичајено, тешко да је неко обраћао пажњу на непознатог јахача у граду који је за две године са пет стотина становника нарастао на десет хиљада. Још један који је решио да окуша срећу. А и врео је дан, на улици нема много радозналаца. Освета утвара Незнанац се распитивао где је шериф. Кад је коначно нашао канцеларију човека са значком, сјахао је. А изнутра допире дрека. Прашњави незнанац је ипак ушао, само да би затекао шерифа који покушава да некако обузда госте. Притворенике који се још од синоћ трезне иза решетака. Рудари су дошли у град да се мало разоноде, избила је туча, па су после уништавања инвентара салуна добили бесплатно преноћиште. И сада хоће напоље, а шериф покушава да их смири, не примећујући придошлицу. А онда је дотични замолио шерифа да се мало помере у страну и представио се. На име човек са звездом и није обратио пажњу, деловало му је чудно и неразумљиво. Али је врло добро разумео наставак. Незнанац је био Пинкертонов агент. По молби шерифа и угледних грађана, дошао је право из Чикага. У Крипл Крику постојао је озбиљан проблем, према коме су оне туче и пуцњаве деловале као дечја игра. Агенту је убрзо уприличен састанак у кући једног од богатијих трговаца, Џоа Џексона. Њих неколико углас је покушавало да му објасни о чему се ради. У околини града почињено је неколико убистава. Оно што је већини становника уливало страх јесте да се није радило о уобичајеним злочинима због пљачке или решавања неке размирице. Масакриране су три породице, у размаку од неколико недеља. Куће су им спаљене, а у животу нису остављене чак ни животиње. Све што је дисало на тим имањима било је мртво. Некада давно, за такве злочине врло брзо би оптужили осветнички расположене Индијанце или неке одметнуте индијанске банде, али њих одавно није било у тим крајевима. А што је најчудније, починиоци нису оставили никакве трагове за собом. Сведоке још мање. Напади су извођени ноћу, увек по истом обрасцу. Сутрадан би шериф и његови људи могли само да пребројавају лешеве. Покушавали су да организују потере, заседе, претраге терена. Ништа, изгледало је као да јуре духове. Онда се неко досетио приче да је на брду испод ког су била имања несрећних досељеника некада давно постојао неки рудник. Жиле су исрцпљене давних дана, окна затворена, али је остала легенда да су последњи власници рудника у њему неке од радника оставили живе затрпане. Мора да су се сада они вратили, па се свете људима који живе у околини. То би могло да објасни недостатак било каквих трагова, пошто их, као што је познато, духови не остављају. А објашњава и свирепост и мржњу у којој је побијено све што се креће. Један од најгорљивијих заступника теорије да се ради о духовима био је онај трговац у чијој су кући држали састанак, а који се успут бавио и спиритизмом. Како потраге нису дале резултат, решено је да се посао повери Пинкертоновој агенцији, као најпознатијој детективској агенцији у САД. Грађани су сакупили новац између себе, обратили се на право место и онај агент чудног имена дошао је да испита ствар. И ако икако може, да нађе убице. Човек се дао на посао, нема дангубљења. А на зиду... гусле Шериф га је одвео до куће која је прва страдала. Подножје брда, у залеђу куће густа шума. Агент је почео да се мота по згаришту, да преврће нагореле греде у нади да ће наићи на какав траг. Нигде ничега. Само остаци некадашњег живота. Разбацано полупано посуђе, ствари које су некада твориле дом. Онда му је поглед пао на једини преостали зид. Агента су прошли трнци. Неким чудом, на зиду је остао да виси неки дрвени предмет. Пинкертонов човек разгрнуо је греде које су пале преко и пришао. Јесте, на зиду је стајао инструмент. Гусле. Човек је препознао о чему се ради. Како и не би, када му је оно чудно име које шериф није могао да разабере било Милош Драговић. Или Мајло, како се представљао. Тридесетогодишњак, родом из Херцеговине, на пут преко океана одважио се деценију раније, као и многи његови земљаци. По приспећу у САД, радио је све замисливе послове. Од истоварања бродова, преко рударења, до одржавања реда у кафанама Чикага. Тамо су га запазили људи који су врбовали радну снагу за Пинкертонову агенцију и понудили му посао. Природно бистар, није му дуго требало да се покаже. Неколико успешно решених случајева касније, постао је један од најбољих агената. А није се устезао ни од употребе песница и ватреног оружја у сврху „убеђивања”. Кад је мало дошао себи, држећи и даље гусле у руци, код шерифа се распитао о породици. Ни овај није много знао, тек да су досељеници негде из Европе. Неколико година раније, када је Крипл Крик још увек био бестрагија, купили су комад земље и населили се. Да, и њихово презиме некако је подсећало на Мајлово. То, и оне гусле, чудом читаве после пожара, биле су довољне да убеде агента да је реч о неким несрећним земљацима. Наставили су да трагају. На следећем згаришту слична прича. Нигде никаквог трага. Поред куће свеже хумке, и то је све. Онда је Милош решио да пођу до тог старог рудника, из кога наводно наваљују осветољубиве утваре. Тешком муком узверали су се узбрдо, све до окна. Тих неколико стотина метара очигледно нико веома дуго није прешао. Стаза зарасла у шибље, готово да се није ни видела. Око самог окна нешто разбацане рударске опреме, неколико деценија старе. Милош је чак силазио у окно. Свега неколико метара од улаза обрушена земља препречивала је пролаз. А трагова нигде. Ако су и духови, биће да су баш моћни, пошто успут нису померили ни најмању гранчицу. Нема им друге него да се врате у град. Ћирилица на пијуку Драговић се дао на испитивање свих који су могли да имају било какве везе с настрадалима. И увек исти одговор: нико ништа не зна, нико ништа није видео ни чуо. Једино је потврдио своју сумњу о пореклу настрадалих, оне прве породице. Један старац, такође земљак, потврдио је да су дошли негде из Херцеговине. Будзашто су купили земљу, а отац породице је неколико месеци пред смрт почео нешто да буши и копа око оног рудника. Био је тајанствен, чак ни земљацима није хтео да ода о чему се ради. Само је говорио да ће се већ чути. И то је било све. А Милош је опет био на почетку истраге. Изнова је обишао спаљене куће, у нади да ће наћи неки, макар мали, траг. Нигде ничег. Па опет до оног старог рудника. Прича оног старца из завичаја није му давала мира. Сада је потрагу проширио и на околину окна. Базао је кроз шуму. Одједном је наишао на трагове копања. За разлику од оних око старог рудника, ови су били прилично свежи. Неколико десетина метара даље, јасно се видело место за одлагање јаловине и шљаке. А ње није било мало. Нашао је и пијук у неком жбуњу. А на њему ћирилицом урезано презиме Петровић. Милош је схватио да је набасао на оно место о коме му је причао старац. А онда, таман кад је почео да се спушта ка згаришту, нешто је блеснуло. Комадић злата. Биће да је несрећни Петровић нашао златну жилу, то је могло да објасни његово чудно понашање. А коцкице су полако почеле да се слажу... Чим се вратио у град, Милош је почео да се распитује о Петровићима. Било их је шесторо, отац, мајка, две кћери и двојица синова. Нису били превише дружељубиви, долазили су у град неколико пута месечно, кад им затреба провијант. Од бакалина је сазнао да су у почетку узимали ствари „на црту”, а онда је отац породице једног дана исплатио све дугове и почео редовно да плаћа намирнице. Ипак, на њима се није видело да су се обогатили. Петровић није причао, бакалин није питао, важно је да се плаћа. Поново је одржан састанак са послодавцима. Трговац Џексон је и даље упорно понављао да се ради о гневним духовима, којима су се Петровићи и остале жртве нашли на путу. Ако неко зна о духовима, то је он, онолико их је призвао. И те како умеју да буду осветољубиви, поготово ако су са овог света отишли неком неправдом. Зато, можда је Крипл Крику потребнији свештеник, него Пинкертоново агент. А Драговић ионако није нашао ништа. Исплатиће га, како је договорено, па он пут под ноге, а они у потрагу за неким ко уме са нечистим силама. Милош је тражио још неколико дана. Тешком муком, одбор грађана се сложио. Састанак код Џексона Отишао је код гробара. Од њега је сазнао да леш једног од Петровићевих синова никад није пронађен. Тражили су га около, помислили су да је неким чудом избегао масакр, али ништа нису нашли, изузев крвавих трагова који су водили ка шуми. Гробар је био убеђен да је рањени дечак побегао ка шуми, где су му главе дошле животиње. Драговић је решио да још мало поприча с оним старчићем. Можда се сети још нечега. У разговору је поменуо трагове ископавања које је нашао у близини старог рудника. Деда ништа поуздано није знао о томе, а као кроз маглу сећао се да му је Петровић поменуо да му неки моћни људи из града нуде новац за кућу и земљу. И то повелик новац. Њему није падало на памет да прода, а деди се то није учинило важним. Милош је полако почео да чињенице повезује у слику. Два дана је лутао по шумама око Петровићевог имања. Па око оних других. Чудно је било то што се радило о комшијским поседима који су правили ланац око оног брда на коме је рудник. А онда је од некога сазнао да се тај ланац протеже и на само брдо. И решио је да дела. Спустио се у град и сазвао састанак код Џексона. Рекао је да је у шуми нашао Петровићевог сина. Дечак је био лакше рањен, али је некако успео да преживи. Успео је да му исприча да је видео неке чудне сподобе које нападају на њихову колибу са бакљама у рукама. Онда се пробудио у шуми. Плашио се да приђе граду, па је преживљавао хранећи се шумским плодовима. И што је најважније, сада је у граду, и сећање му се полако враћа. Сетиће се свега. Присутни заграјаше. Поготово Џексон. Коначно се потврдила његова прича да се ради о духовима. Драговић им је објаснио да је дечак у његовој соби у хотелу, и да ће га сутра или прекосутра показати одбору, па нека сам каже шта је видео. До тада, Милош ће пазити на њега. Сви присутни су се сложили. Драговић је отишао до свог хотела. Ушао је у собу, у којој би требало да буде и кључни сведок. Наравно, од сведока ни трага. Нити је нашао дечака, нити је знао шта је с њим. Једноставно је бацио удицу, и могао је само да се нада да ће се убица упецати. Наместио је кревет да изгледа као да у њему спавају одрастао човек и дечак, револвер ставио у крило, сео у ћошак и чекао. Ноћ се спуштала. Кад утвара нанишани Сати су пролазили, чак су се и рудари и остали гости салуна смирили. Поноћ је одавно прошла. Милош се у столици борио да остане будан. Неколико пута му је сан дошао на очи, чак је испустио и револвер. Решио је да се клати на столици, то му неће дозволити да заспи. А онда је, негде пред зору, нешто чуо. У тренутку се расанио и откочио оружје. Начуљио је уши. Јесте, у ходнику испред врата зашкрипала је подна даска. Врло тихо, али је зашкрипала. Неколико секунди тишине, па опет. Као да је неко врло пажљиво прилазио вратима собе. Милош се сместио у угао који се није видео са врата и чекао са спремним револвером. Квака је почела полако да се окреће. Кликнуло је, и врата су се одшкринула. Милиметар по милиметар. Онај са друге стране је то радио врло пажљиво, да не узбуни спаваче. Врата су се коначно отворила и у собу је ступило нешто бело. Милош није могао да верује својим очима. То нешто деловало је као дух. Биће да је Џексон ипак био у праву, дух рудника сишао је у град да заврши започети посао. Тада му је синуло да духови углавном не носе револвере. Не дишу тешко и не пришуњавају се кревету. А свакако не носе чизме. Утвара, или шта је већ то било, нагла се над двојицу „спавача”. Полако је напела ороз и нанишанила. А онда је Милош у приказу у белом сасуо свих шест метака из буренцета. Један за другим. Дух се срушио на под, кркљајући. Крв се ширила по белини. На врата су нагрнули људи из хотела који су чули пуцњаву. Соба пуна барутног дима, нешто бело на поду управо умире, а изнад стоји Милош Драговић, са револвером у рукама. А цев се пуши. Пришао је духу и повукао прекривач. Оно бело било је управо то, прекривач. Указало се лице трговца Џоа Џексона. Из уста му је цурила крв, закашљавао се. Док је испуштао душу, признао је да је организовао напад на имања Петровића и комшија. Некако је дознао да је откривена нова жила, па је решио да до тога дође по било коју цену. Није му било тешко да окупи банду кољача, са задатком да глуме духове и побију све што се миче. Чак је тражио да доведу Пинкертоновог агента, који, веровао је, ништа не би нашао. И онда би он будзашто откупио „проклета” имања. Био је веома близу остварења тог плана. А онда се појавио Милош Мајло Драговић са „сином”. Тајна рудника духова коначно је решена. Петровићев налаз добио је неки рођак, који се појавио неколико месеци касније. Живот у Крипл Крику вратио се у уобичајене токове. Туче, пуцњаве... Све док налазишта нису исцрпљена, што је многе отерало у пропаст. А Милош Драговић могао је мирно да одјаше. Никад се више није чуло о њему. Немања БАЋКОВИЋ

Ми смо окупирана земља и ми смо у рату који сада није конвенционалан, али у такав може да се претвори кад год неким центрима моћи на западу то буде било згодно и потребно. И у таквој дубиозној ситуацији ми душманима помажемо тако што им стављамо додатно оружје у руке, тако што ћемо национални корпус почистити од ЛГБТ елемената. Крајем априла у Паризу је, на његовом најпознатијем булевару, исламиста пуцњем из ватреног оружја убио француског полицајца. Није било ничег херојског у тој смрти, чиста егзекуција изведена док је полицајац јео сендвич. Овим никако не умањујем трагику догађаја и овог безумног убиства. Уследило је опште национално одавање почасти. Грађани су остављали букете цвећа на месту злочина, организоване су шетње а једно вече на терасама и прозорима широм Француске гореле су запаљене свеће у знак почасти убијеном полицајцу Ксавијеру Жужелу. На више ми је нивоа овај тужни догађај био занимљив. Медији су, наиме, одмах по нападу, објавили да је убијени полицајац био геј и у браку са мушкарцем. Штавише, био је геј активиста и активни члан једне организације која се бави проблематиком геј и трансродних припадника француских полицијских снага. Дакле, и то постоји, помислих. Чинило се да чињеница да је убијени полицајац геј, у браку са мушкарцем и активиста, није утицала на дубоку ожалошћеност нације за њим. Штавише, неколико дана касније постхумно је одликован орденом Легијом части на церемонији у дворишту Les Invalides (француског војног музеја) у ком се такве церемоније иначе и одржавају. Био је присутан и председник француске републике. Што је почаст највишег ранга. На испраћају уз војне почасти говорио је и партнер убијеног полицајца. Заиста, морате бити или без срца или толики хомофоб па да вас његов говор не дирне до суза. Између осталог, поменуо је како је волео Мадону и Селин Дион. Ово са Мадоном изазвало ми је инстант идентификацију – ко би мени држао говор а изоставио тај детаљ, ко да ништа није рекао. Штавише, предвиђам да у опоруци напоменем да ме испрате уз звуке Like a Virgin. Више ми је момената било чудно на тој церемонији које су испратиле апсолутно све француске телевизије. Гледано са стране човек би рекао да је у питању неко ко је погинуо јуначком смрћу у некаквом тешком окршају. Наравно, он јесте изабран за мету јер је носио француску полицијску униформу чиме је исламиста хтео да пошаље симболичну поруку да „француска држава неће имати мира“. Али, тог дана је на улицама француских градова било десетак хиљада полицајаца на дужности тако да је мени ова погибија заиста била у рангу „јеботе, каква глупа смрт“, ко да се, отприлике, откачила једна кабина на вртешци у Дизниленду. С друге стране, одавањем највећих државних почасти настрадалом полицајцу, Француска је на послату поруку одговорила једнако јаком симболиком – Француска не заборавља оне који су погинули за њу. Тако сам гледао церемонију и размишљао – наша национална авио компанија има авион који се зове по Горану Бреговићу, који изјављује да није ни Србин ни Хрват ни Босанац, што је све легално и нико му не спори, али не постоји ниједан авион који се зове по пилоту који је свесно отишао у смрт бранећи српско небо од небројено пута јачих НАТО злочинаца. Уосталом, помислио сам, код нас се не одаје почаст никоме, па ево ниједног ћошка, а камоли улице или трга или споменика за војнике који су изгинули на Кошарама. И колико само таквих Кошара имамо. Ма ни за стрејт јунаке немамо почасти камоли за геј, помислио сам даље. И ту се укључила лампица на узбуну. Чекај бре, хетеро или хомо, какве то благе везе сад има?! Јер то што је неко хомосексуалац а дао је живот за своју отаџбину умањује његову жртву? Је ли међу свим погинулим Солунцима није било ниједног да је геј? Тешко. Међу свим на Косовом пољу? Па само међу девет Југовића вероватноћа је велика да је један био геј, и ако хумор још није под анатемом, можда нам је народни песник оставио и миг који – Веселин (gay). Да ли се у српским касарнама и рововима никад није десила романса између два момка? Кога желите да убедите у то, заиста? Да ли су Срби можда имали и геј владара? Постоје јаке индиције да је деспот Стефан, свакако један од највећих српских владара (имајући у виду околности у којима је владао) био геј (нежења, владар, у оно време?) а да је „Слово љубве“ један од бисера српске средњевековне књижевности написао за љубавника. У сваком случају пажљиво читање његовог житија из пера Константина Филозофа, даје слику једног ренесансног владара и ренесансног двора. У грубом преводу – геј. На нивоу свакодневнице, јер то у Србији не постоји ниједан геј хирург који људима свакодневно спашава животе? Или професор који вам учи децу да сутра у нечему буду успешна? Откуд онда толика мржња? Највећи ресурс једне земље су њени људи. То нису ни нафта ни залихе злата ни дијаманти ни речни токови ни плодне равнице. То су људи. Доказ за то вам је, рецимо, Израел који нема ништа од природних ресурса. А регионална је сила у односу на све вишеструко веће околне државе којима петродолари испадају практично кад одврнеш славину у кујни. У светлу ове чињенице, мора да се нека мудрост крије иза тога. Приликом једне од мојих посета Израелу, локални геј активисти који су ме упознавали са историјатом геј покрета у тој земљи (Тел Авив је данас једна од најпопуларнијих геј дестинација у свету) поменули су ми једног Мосадовог агента од пре неколико деценија, који је био један од бољих којег су имали и требало је да буде унапређен и да му се повере озбиљнији и осетљивији задаци. Мосадовци су кренули у уобичајену процедуру провере у оквиру које су разговарали и са једном баком, његовом сусетком. “Ах, они! Дивни људи, нађу ми се а и волим кад ме поведу са собом у куповину, забавни су!“ „Који они?“ „Па он и његов момак.“ Агент је био отпуштен по хитном поступку a онда је неко из врха почео да се распитује зашто. Сазнавши да је разлог његова хомосексуалност, закључио је да је савршено бесмислено да због тога изгубе једног од својих најбољих оперативаца. Агент у питању враћен је у службу. Није да је ова једна епизода променила став Јевреја, познатих по привржености традицији, а у појединим елементима и конзервативни више него Срби, према хомосексуалности. Али покренула су се питања. Данас у израелској војсци можеш да се изјасниш не само као геј већ и трансродна особа. И јел то нешто слаби израелску војску? Не, она је једна од најефикаснијих на свету. Више од тога, израелска тајна служба, обзиром на то да се та земља налази у екстремно непријатељском окружењу, ако вам то изазива неке асоцијације, регрутује своје оперативце и међу припадницима ЛГБТ популације рецимо Палестинаца који се од прогона и хомофобије (често фаталне, то јест, смртне) склањају у Израел. Политички противници Израела ту праксу осуђују, називајући је Pink Washing. Укратко, у рату који се води, а рат може да се води и неконвенционалним средствима а не само бомбама, Израелци су били довољно паметни да непријатељу избију оружје из руку. Логика је једноставна. Неко ко је непрестано исмеван, омаловажаван, психички злостављан и сатериван у срамоту и ћутњу, или чак физички угрожен због своје ненормативности нема никакву мотивацију да брани друштво које га на тај начин злоставља. Прост је и лако схватљив психолошки механизам да у на тај начин злостављаној и, незаборавимо, суштински обесправљеној особи, ко летњи шумски пожар може да букне отворено непријатељство према таквом друштву. Бранити слободу и друштво које те штити је већ нешто друго. Такође, солидарност не омане никад. Кад би српско друштво у целини показало солидарност према сопственој ЛГБТ популацији, потпуно сам убеђен у то да иста солидарност не би закаснила ни са друге стране. Уосталом, јел Срби мисле да своје ЛГБТ сународнике држе обесправљене довека? Па то је бесмислено и смешно колико и идеја да се научна истина укине петициом о увређености. Која је исто тако подметачина из западних центара моћи који против нас воде специјални рат – СПЦ у својој историји никада није имала проблем са научним истинама. Тешко да је била неки поглед у будућност, али нема ниједног научника спаљеног на ломачи. Гејеви су последњи жртвени јарац хришћанства. То су некад били и Јевреји и жене и црнци. Чињеница да их је данас немогуће обесправљивати, без да то изазове реакцију јавности, последица је универзалне правне заштите коју данас уживају. Можете се позивати на религију и бога колико хоћете. Неизбежно је да се то догоди и са припадницима ЛГБТ заједнице. Питање је само хоће ли Србија бити међу првим (за то је већ касно) или међу последњим земљама које ће то учинити (и нађе се у нечасном друштву земаља какве су Саудијска Арабија, Катар и Сомалија). Некада је Србија била авангарда слободе. Звали су je Слободија у 19. веку и људи су бежали у њу. ТО ЈЕ СРПСКА ТРАДИЦИЈА – СЛОБОДА. Сетимо се Сретењског устава који предвиђа слободу за сваког одбеглог роба који се докопа српске територије у време када је робовласништво било још увек нормална ствар у такозваним цивилизованим земљама. Ко ће први да почне и искорачи? Питање је луксуз за који немамо могућности. Да ли су српски гејеви по правилу неродољуби, да не употребим тежу реч, отворени издајници. Нису. То су они које виђате по медијима и које разне НГО плаћају и подржавају за посао који обављају, а банални десничари и богобојажљиви им у томе свесрдно помажу. Српска ЛГБТ заједница родољубива је у истој оној мери у којој и толико мноштво других хетеронормативних Срба. И то упркос вербалном злостављању коме су непрестано изложени. Ако овај мазохизам није доказ родољубља шта онда јесте? Да будем скроз јасан, банални десничари, канонске и сертификоване патриоте, као и богобојажљиви који мисле да се српска политичка ситуација може решити шетање икона по улицама и молебанима, заправо су, онако како ја видим ствари, корисни идиоти за оне који нам раде о глави. Ми смо окупирана земља и ми смо у рату који сада није конвенционалан, али у такав може да се претвори кад год неким центрима моћи на западу то буде било згодно и потребно. И у таквој дубиозној ситуацији ми душманима помажемо тако што им стављамо додатно оружје у руке, тако што ћемо национални корпус почистити од ЛГБТ елемената. Сваке године кад дође тренутак параде у Београду, дигне се кука и мотика и покоја бејзбол палица да је спречи. У претходних годину дана прогута се свако могуће срање које нам наша колаборационистичка политичка елита сервира. Сваки бриселски споразум, корупцијска афера, фалсификовање диплома … списак је бесконачан. А онда дође парада и то је питање и живота и смрти. Статус Косова зависи од ње, сами опстанак српства зависи од ње. Креће сезона таргетирања и отвореног линча. На сопствене грађане. Ја се слажем да је подршка ЕУ и страних амабасадора српској геј паради контрапродуктивна. Просечан Србин мисли „то су људи који подржавају отцепљење Косова и његове мафијашке трговце људским органима, дакле, парада је антисрпска“. Јел ми можемо бити мудрији од тога? Зашто је вечни српски усуд реакција уместо акција? Они који су увек у позицији да реагују (уместо да буду проактивни) осуђени су да буду објекат у туђим рукама. Оптуже нас да смо нецивилизовани, недемократични и дивљаци а ми онда изађемо на улице да тучемо сопствене грађане да им то и потврдимо. Генијално, зар не? А могли су да прошетају и ником ништа. Не само ником ништа, једним потезом који не захтева никакав посебан напор и логистику, избијеш душманину оружје из руке. Макар једно. То што је могућа будућа премијерка Србије лезбејка је најмање спорна ствар. Заправо није спорна уопште. Њене тесне везе са америчким невладиним организацијама, а доказано је да су по правилу стране агентуре у питању, треба да су предмет евентуалне истраге. Највиши могући ниво права за српску ЛГБТ заједницу није само морално питање. Оно је и национално. А у ситуацији у којој смо немамо право да не будемо мудри. Александар ЛАМБРОС