Претражи Живе Речи Утехе

НАЈБОЉИ ОД НАС Новак Ђоковић: Бити Србин Пише: МУХАРЕМ БАЗДУЉ Недеља, 11. јул 2021, 17:55 -> 18:59 Он је вратио понос једној оклеветаној култури и једном упропаштеном језику. Сам. Има ваљда и десетак година како се вирално ширила она досетка да смак света мора да је близу пошто је најбољи репер на планети - белац, а најбољи голфер - црнац. Новак Ђоковић је и тада био међу бољим савременим тенисерима, али тешко да је ико - осим можда њега самог - веровао да ће постати најбољи свих времена. А то је толико велико достигнуће да се од њега не може правити досетка, мада је много веће чудо да један Србин буде најбољи светски тенисер свих времена, него да у једном историјском тренутку белац буде најбољи светски репер, а црнац најбољи голфер. Штоно кажу, прва ствар је дијахронијска, а друга синхронијска. Али има и још нешто: више је Новак Ђоковић Србин, него што је Еминем белац, а Тајгер Вудс црнац. Не мислим, наравно, да постоји „српство", „белство" и „црнство" као неки апстрактни квалитет који ова или она особа има у овом или оном проценту. Мислим на начин на који је сваки од њих глобално перципиран кроз припадност колективитету. Много је више Ђоковићу „фактурисано" то што је Србин, него овој двојици што је први белац, а други црнац; на известан начин је платио и већу цену. Вимблдон 2021. Новак Ђоковић се родио у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији, почео је тренирати тенис у Савезној Републици Југославији, започео професионалну каријеру у бојама Државне заједнице Србија и Црна Гора, али је постао велики играч играјући под заставом Републике Србије. У време док је постојала било каква Југославија, српство и југословенство често су функционисали као синоними. Наоко парадоксално, у том смислу су сличан став имали искрени Југословени из Србије и заклети антијугословени из остатка Југославије као и из иностранства, углавном са немачког говорног подручја. За прве је то била посве природна верност практично консензуалном избору српске елите с почетка двадесетог века, за друге пак шифра о, из њихове перспективе, непоправљиво хегемонистичкој природи целокупног југословенског пројекта. Међутим, кад је свака Југославија престала да постоји, наоко још парадоксалније, обе ове групације су одустале од поменуте синонимизације: за бивше искрене српске Југословене, Југославија је постала име за највећу и најпогубнију српску заблуду, док је за бивше антијугословене од Љубљане и Загреба до Франкфурта и Минхена, Југославија одједном постала леп сан који није имао шанси да се заиста оствари. Стога је у међународној пропаганди, крајем осамдесетих и почетком деведесетих, југословенство била тек злокобна маска за погубни српски национализам, док је тридесетак година касније постало лирска кантилена за утопију којој опет Срби нису дали да се оствари. Српство као српство пак је у оба случаја носило негативну ауру, али касније чак и више него пре, ако ништа друго, а оно јер више није имало конкуренцију. Негде крајем пролећа 1992, кад је српство као такво већ почело стицати статус који један новинар скоро свакодневно назива „црном легендом", песника Стевана Тонтића је један његов дугогодишњи колега и пријатељ упитао шта то уопште значи бити Србин, уписујући у ту именицу максимум негативног капацитета; бити Србин за њега је у том тренутку било горе него бити злочинац. Све се то збива у опкољеном Сарајеву. Тонтић је одговорио антологијским есејом „Бити Србин" објављеним на једином месту и у једино време у којима то тада има смисла. Већ скоро петнаест година, Новак Ђоковић сваком својом победом практично одговара на исто питање. Медијске провокације, на први поглед ирационално навијање против њега, анализе тобоже базиране на статистици које потцењују његове резултате у поређењу с Федереровим или Надаловим, све је то последица заставе под којом игра. А он је истовремено редак пример шампиона који заиста личи на своју земљу и свој народ. Свако ко је живео у западној Европи или Скандинавији или барем тамо боравио туристички иоле дужи период, има то искуство када у маси, искључиво по стасу и цртама лица, препозна „нашег човека". Новак Ђоковић у том смислу изгледа као стереотипни Динарац, као неки лик из „Горског вијенца" или „Старца Вујадина". Истовремено, он никад, ниједним својим потезом нити исказом, није заступао идеју да „бити Србин" представља неку вредност само по себи. Чувена је она његова реченица да су Срби и Хрвати мање-више иста ствар. Кад је у време поплава нашем народу делио хуманитарну помоћ, није правио ни етничку ни географску селекцију. Он само, што рече један мудар и добар човек у једној давној полемици, не налази потребу да мења личну карту. Крлежа је говорио како су му Достојевског омрзнули људи који су се у њега заклињали. Да бисте заволели Ђоковића, довољно је видети ко су људи који га мрзе и клевећу. Било да се изнервирано испсује, било да похвали доктора Несторовића или Семира Османагића, било да се изгрли са Ханком Палдум, наћи ће се каква квазиелитистичка будала да га извређа. Као играч, он је истовремено савршен пример балканског менталитета и сасвим небалканске менталне и сваке друге дисциплине. Један наш песник је за Балканце рекао да су „северни јужњаци, јужни северњаци, западњаци истока и источњаци запада". Све је то и Новак Ђоковић, само је и више од тога. Он је вратио понос једној оклеветаној култури и једном упропаштеном језику. Замислите српску историју од 2006. године, потпуно исту каква је и била, само да нема Новака. Има озбиљних људи који тврде да је Немачку као земљу и као друштво спасила светска фудбалска титула из 1954. Без икакве друге паралеле, оно што су за Немачку урадили Турек, Посипал, Либрих, Колмејер, Екел, Мај, Ран, Морлок, Отмар Валтер, Фриц Валтер и Ханс Шафер, на челу са Сепом Хербергером, за Србију је сам самцит, са своје две руке и десет прстију, урадио Новак Ђоковић. Бог га поживео.

Због чега је по некима данас легитимно бити Бошњак, Муслиман, Албанац, Хрват и Црногорац и не бити „грађански оријентисан“, али је бити Србин легитимно само ако си „грађански оријентисан“ Недуго прије почетка пандемије вируса COVID-19, британски историчар Брендан Симс, код нас најпознатији по књизи Најсрамнији тренутак: Британија и уништавање Босне, објавио је нову и опширну биографију Адолфа Хитлера. У уводу књиге, Симс примјећује да је о Хитлеру и Трећем рајху досад написано 120.000 књига и научних чланака, али да је упркос томе Хитлерова слика каква постоји у науци и широј јавности ипак некомплетна. Симс исписује биографију човјека о коме је већ исписано толико биографских књига, али стављањем акцента на неке аспекте Хитлеровог живота и размишљања о којима је досад мање писано успјева да створи узбудљиво штиво које се повремено чита попут трилера. ХИТЛЕРОВ АНТИСЕМИТИЗАМ Могло би се о овој књизи писати из јако пуно перспектива, али мени су из неког разлога нарочиту пажњу привукли цитати из појединих Хитлерових говора и јавних наступа гдје се јасно виде патолошке размјере његовог антисемитизма. На једном састанку са Гебелсом и Розенбергом, рецимо, Хитлер је говорио овако: „Јеврејски геополитички дискурс националистички је мит у опреци са стварношћу и због те опреке није могуће конституисати јасан и трајан геополитички поредак космополитске оријентације“. Објашњавајући на састанку са кључним људима НСДАП-а зашто је важно да се неке књиге повуку из библиотека и униште, истицао је „канибалске стихове јеврејских пјесника“. Адолф Хитлер током једног скупа са својим присталицама (Фото: Heinrich Hoffmann/Time Life Picture/Getty Images) На партијском митингу у Нирнбергу 1937. Хитлер грми: „Тај канцер, тај меланом на ткиву херојске њемачке земље нешто или неко храни. И да, то су либерали, који попут угљених хидрата поје и доје рак јеврејског фашизма“. Након абдикације краља Едварда VIII, за коју је био увјерен да је резулатат јеврејских сплеткарења, у једном интервјуу Хитлер појашњава: „Уколико се ови трендови наставе врло скоро ћемо имати ситуацију у којој ће јеврејски национализам моћи битно значајније утјецати на ове просторе, него до сада.“ Напосљетку, приликом једне Мусолинијеве посјете Берлину, Хитлер му каже: „Национализми имају своје циклусе. Осим јеврејског. Он је трајан.“ МАЛА РОКАДА Читалац се можда већ пита – шта је овом Баздуљу? Оно, јест му ова колумна на Преокрету, еклектична, али шта је сада нашао да пише приказ књиге, уз то још код нас и непреведене. Добро, признајем, цијела ова прича је мали трик. Књига заиста постоји и све оно што сам написао о њој стоји, али наведени цитати нису заиста Хитлерови. Они су ту зарад експеримента. Сви су они заправо преузети из јавних иступа истакнутих регионалних интелектуалаца и умјетника, уз врло малу „рокаду“. Наиме, тамо гдје је стајао придјев „српски“, ја сам стављао ријеч „јеврејски“. Изворне цитате потписују Нерзук Ћурак, Миле Стојић, Драган Бурсаћ, Драган Марковина и Милорад Поповић. Ништа у њима, понављам, није мијењано осим што је придјев „српски“ замијењен придјевом „јеврејски“. Новинар Драган Бурсаћ (Фото: Снимак екрана/Јутјуб) Ако су читаоцу у измијењеној варијанти били грозни и одбојни, требало да би да се преиспита ако му у оригиналној варијанте звуче мање грозно и одбојно. Људи који су ове реченице написали или изговорили нису на гласу као националисти, него баш напротив. То је заправо у цијелој причи најстрашније. Та врста антисрпског сентимента је толико неосвијешћена, да људи у томе више не препознају нешто проблематично. Замислите да неко крене да пише о „канибалским стиховима бошњашких (или хрватских) пјесника“, да неко каже како сви национализми имају своје циклусе, а само албански је трајан, или да неко било који народ назове канцером на тијелу неке јуначке земље. Тешко је то и замислити. Добрица Ћосић је с разлогом био изложен критикама кад је о Албанцима писао као о „социјалном, политичком и моралном талогу трибалног варварског Балкана“. Имам осјећај да неко напише такву реченицу о Србима да би добио само аплаузе. САБОР СРБА НЕГРАЂАНА Чак су и наведени цитати малтене пронађени по методи случајног узорка. Велехваљени говор Немање Батричевића на митингу Ђукановићевих присталица има у себи и ове реченице: „Да пошаљемо поруку нашој браћи Бошњацима, Муслиманима, Албанцима и Хрватима, који већ данима стријепе у својим домовима – ви нијесте сами. Заједно с вама стријепе и Црногорци и грађански оријентисани Срби.“ Практично свим бројнијим етничким групама у Црној Гори овдје се у цјелини даје право постојања, уз један изузетак. Ту су скупа (сви) Бошњаци, Муслимани, Албанци, Хрвати и Црногорци, а мјеста, ето, има и за Србе, али само ако су „грађански оријентисани“. Легитимно је, дакле, бити Бошњак, Муслиман, Албанац, Хрват и Црногорац и не бити „грађански оријентисан“, али је бити Србин легитимно само ако си „грађански оријентисан“. То долази из исте оне матрице која је учинила да цијели низ „регионалних миротвораца и космополита“ кад желе да покажу како су широки обавезно јавности ставе до знања да није све у Србији и са српским народом језиво, грозно и мрачно јер, ето, постоје Соња Бисерко и Жарко Кораћ. Немања Батричевић током говора на тзв. Патриотском скупу у Подгорици, 06. септембар 2020. (Фото: Снимак екрана/Јутјуб) Нико не спори улогу српског национализма и Милошевићеве политике у распаду Југославије и ратовима који су га пратили. Мало је феномена у новијој историји који су опширније обрађени у научној литератури и медијским приказима. Милошевић је умро у затвору, Караџић и Младић су осуђени за (између осталог) геноцид, са казном доживотне робије, десетине и стотине починилица ратних злочина над несрпским становништвом осуђени су на цијелом низу судова, између осталог и на судовима у Републици Србији. Ипак, скоро пуних четврт вијека од потписивања Дејтонског споразума, такозвани интелектуални крем региона није у стању да искорачи из пакла интелектуалне и моралне лијености илустроване понављањем флоскула и предрасуда. Ако би у будућности код коришћења придјева „српски“ барем размислили како би им реченице звучале да је умјесто њега придјев који се односи на неки други народ, можда би им и мишљење те закључци бивали мало тачнији и прецизнији. Насловна фотографија: Hulton Archive/Getty Images Извор Preokret.info