Претражи Живе Речи Утехе

Јевгениј Вучетић је каменом обликовао једну целу епоху Совјетског Савеза, са заносом који се ретко среће... Берлин, 30. април 1945. године. Град је опкољен, у рушевинама. С обода дејствују „каћуше”, док војници Црвене армије незадрживо надиру ка Рајхстагу. Последња одбрана престонице „Хиљадугодишњег Рајха” чији је вођа управо тог дана извршио самоубиство. Иако се ради о старцима и деци, мобилисаним у очајничком покушају да се избегне коначни пораз, црвеноармејци не напредују лако. Зато се свако гнездо отпора без милости уништава. У свом том мноштву затекао се и наредник Николај Масалов. Ветеран са Стаљинграда и Курска ратни пут завршавао је баш тамо где је сваки совјетски војник и намерио. У Берлину. Његова јединица сламала је џепове одбране. Одједном, неколико километара од циља, у близини Ландвер канала, зачуо је крик детета. Звук је допирао с друге стране улице, негде из рушевине. Николај је решио да испита о чему се ради. Само, до тамо је ваљало претрчати брисани простор, преко кога је шарао немачки митраљез. Гнездо је било у дну улице. Саборци су га одговарали, тврдили су да је можда и нека животиња, али је наредник био неумољив. Наредио је да га колико год могу покривају. Црвеноармејци су осули паљбу по митраљесцу и приковали га иза зида. Николај се дао у трк. Тих неколико корака деловало му је као вечност. Улетео је у рушевину и почео да преврће греде, шут. Плач се и даље чуо. Испод неког бетона крила се трогодишња девојчица. Немица. Када је видела непознатог војника, устукнула је. Он је забацио пушку на леђа, узео дете у наручје, и штитећи је својим телом, опет преко улице, улетео међу саборце. Дете су оставили болничарима, а они су наставили ка Рајхстагу. Ова прича убрзо се рашчула међу војницима. Пропагандисти нису могли да добију бољи поклон. Масалов је убрзо позван у штаб 8. гардијске армије, где га је примио генерал Василиј Чујков. Апарати су шкљоцали, а ту се нашло и неколико ратних сликара да овековече јунака. Међу њима и Јевгениј Вучетић, чувени вајар. И он је нешто цртао у скицен-блоку, али се није превише истицао. Отац „државни непријатељ” Рат је завршен, Немачка је капитулирала, Масаловљев подвиг готово је заборављен у општем одушевљењу. Стварала се нова слика Европе и света. Онда је, после Потсдамске конференције, августа 1945. године, маршал СССР Климент Ворошилов предложио да се у берлинском парку Трептов, где је сахрањено неколико хиљада совјетских војника, подигне споменик Стаљину. Замисао је била да бронзани генералисимус у руци држи Земаљску куглу. Разматрало се ком вајару ваља поверити тако одговоран посао. Тада се неко сетио Вучетића. Позвали су га и рекли шта очекују од њега. Јевгениј је одмах прихватио посао, без обзира на шкргутање зуба неких присутних. А и те како су имали разлог за бес. Наиме, тада тридесетседмогодишњи Вучетић није био баш подобног порекла, поготово за пролетерску државу. Рођен је у породици Виктора Вучетића, пореклом из Црне Горе, учесника Руско-јапанског рата 1905. године. Оно неподобно је Викторово учешће у грађанском рату, у коме је био официр Беле армије. Борио се против бољшевика, а после победе револуције вратио се у Ростов на Дону. Није баш најјасније како је Вучетић старији после рата успео да избегне прогон, казну, нити како је успео да остане у земљи, када су му стотине хиљаде сабораца биле што под земљом, што у изгнанству. Тек, официрски син Јевгениј је од малих ногу веће занимање показивао за вајање, него за сабљу. Од пластелина је правио фигурице животиња. У Ростову је завршио уметничку школу, а потом и Лењинградски универзитет ликовних уметности. По дипломирању вратио се у Ростов, где је постао председник месног савеза уметника, својим скулптурама украшавао нова здања, није се одвајао од архитеката. Провинција му је убрзо постала тесна, па се 1935. године преселио у Москву, која се градила пуном паром. Друговање с градитељима му је много помогло, па је постао један од твораца стила познатог као „стаљински ампир”. У њему су сједињени елементи барока, ампира, позног класицизма и арт декоа. Раскошно и монументално, како би се одразила снага совјетске државе. Такви су и били и чувени хотел „Москва” и библиотека „В. И. Лењин”, у чијој изградњи је учествовао Вучетић. Године 1937. држава га је послала на Светску изложбу у Париз. Вратио се овенчан славом и златном медаљом за скулптуру Климента Ворошилова. И то у конкуренцији Вере Мухине и многих других чувених вајара. То му је донело нове послове, па је радио по целом Совјетском Савезу. Ту идилу прекинуо је рат. Одмах по нападу Немачке као добровољац одлази на фронт. Почео је као обичан војник, митраљезац, да би временом напредовао до потпуковника. Ко зна докле би догурао, да 1943. године није рањен. после опоравка у Москви Вучетић је распоређен у Атеље војних уметника „М. Б. Греков”. С колегама је одлазио на све фронтове, правио скице, бисте, како се не би заборавила ратна страдања. Мачеве у плугове Јевгениј Вучетић се прихватио задатка да изваја споменик Стаљину у Берлину. Само, она кугла у руци, из првобитне замисли, превише је подсећала на краљевску и царску јабуку па је зато одмах избачена. Вајар је, бојажљиво, Стаљину предложио и друга решења. И то она која нису укључивала његов лик и бркове. На чуђење свих, па и оних злурадих, који су само чекали да Вучетића спакују на воз за одмор у Сибиру, Стаљин је прихватио потпуно друго решење. Оно које је представљало војника који у једној руци држи аутомат „шпагин”, док другом држи немачку девојчицу. Тачније, представу Николаја Масалова с једном изменом – уместо „шпагина”, нека војник држи мач којим разбија свастику. Вајар је послушао и у руку војника ставио мач псковског кнеза Гаврила, који је с Александром Невским сломио германску најезду неколико векова раније. Поред Масалова, позирали су и војници-спортисти Иван Одарченко и Виктор Гуназ. Одарченко се касније сећао да му је при позирању у рукама била нека немачка девојчица, а касније трогодишња Света, кћи тадашњег ратног команданта Берлина, генерала Котикова. Резултат је био изузетан. На петогодишњицу капитулације Немачке, 8. маја 1949. године, откривен је споменик „Војнику ослободиоцу”. С постаментом је висок око 30 метара, док је сама фигура висока 12, а тешка 72 тоне. Вучетић се брзо вратио у Москву, где је наставио с послом. Низале су се скулптуре Лењина, Стаљина, маршала, генерала. Готово сваке године добијао је Стаљинову награду, а 1951. године додељено му је звање народног уметника РСФСР. Позвали су га и када је ваљало извајати скулптуру за седиште УН у Њујорку. Тамо је отишла скулптура „Прекујмо мачеве у плугове”. Симболика тешко да је могла да буде прикладнија, а откривена је 1957. године. Већ следеће године откривен је још један споменик. Овај пут Феликсу Ђержинском, оснивачу Чеке, политичке полиције. И то на Лубјанском тргу у Москви, испред седишта КГБ. Сасвим прикладно, названа је „Гвоздени Феликс”. А онда је уследио позив који је Вучетићу променио живот. Те године совјетско руководство одлучило је да подигне огроман меморијални комплекс посвећен Стаљинградској бици. И одмах позову Вучетића. Овај се неко време нећкао. Није био сигуран да ли ће моћи да одговори таквом задатку. Онда је отишао у Стаљинград. Мамајев курган Водали су га по целом граду. Јесте све било обновљено, али је ту и тамо остала нека зграда страдала током борби. Тачније, њен костур. А онда су га одвели на Мамајев курган, брдо на војним картама означено као „кота 102,0”. Било је поприште најжешћих борби, спаљено, изровано експлозијама и засуто крхотинама граната. На сваком квадратном метру нађено је од 500 до 1.250 гелера. Ту је сахрањено и 34.505 војника погинулих у одбрани града. И баш ту је Вучетић требало да подигне споменик. Вратио се у Москву пун утисака. Ушао је у атеље, из ког недељама није избијао. Само рад, рад и рад. Понекад би се сетио да презалогаји, а спавао је два-три сата. Резултат грозничавог рада биле су скице споменика. Предлог је начелно прихваћен, па је уметник приступио изради макета. Тек када су видели предлог, надлежни су дали зелено светло. Споменик је назван „Мајка Отаџбина зове”. Приказана је као жена која своје синове позива у бој до победе. Огртач који се увија иза њених леђа личи на крила Нике, античке богиње победе. А у руци држи подигнут мач и хрли напред. У мају 1959. године почела је припрема терена. Био је то озбиљан посао, пошто је насуто преко 150.000 тона земље, како би се ојачали темељи за монументалну скулптуру. Предвиђено је да сама статуа буде висока 85 метара. Од тога, 33 метра само за мач. Када је Стаљинов наследник Никита Сергејевич Хрушчов усвајао пројекат, имао је само један додатни захтев. Да статуа буде виша од Кипа слободе у Њујорку. Жеља му је испуњена. Заједно са архитектом Белопољским, Вучетић готово да није избијао с градилишта, проводећи на њему ноћи и дане, недеље, месеце. То се претворило у године. Употребљено је 5.500 тона бетона и 2.400 тона метала. За костур скулптуре употребљена је тада револуционарна техника. Од армираног је бетона, а изнутра су засебне ћелије. Све се то придржава затегнутим сајлама унутар скулптуре. Свака од сајли тешка је 60 тона. Због тежине скулптуре, од око осам хиљада тона, постоље високо 16 метара укопано је у земљу. Напољу је само мали део, свега два метра. Коначно, цео комплекс отворен је 15. октобра 1967. године. Тада је посебно свечано откривен споменик дивовских размера, у том тренутку највиши на свету. Вучетић је рекао да се трудио да прикаже несаломиви морал бораца и потпуну преданост отаџбини. Зато су на врх, испод споменика, пренети остаци 34.505 страдалих. До врха води две стотине степеника, који представљају 200 дана борбе за Стаљинград. Пут у парк уметности Како то обично бива, убрзо су се појавили и они који су злурадо коментарисали Вучетићево дело. Занимало их је зашто су уста Мајке Отаџбине отворена. То је крајње неуобичајено за скулптуре. Дуго се расправљало о том детаљу. Вајар је у почетку објашњавао да она виче, позива у бој. А онда су га неки функционери питали исто питање по ко зна који пут. Вучетић је одговорио: – Она виче „За отаџбину... мајку вам вашу”! Више га нико није питао зашто има отворена уста. Мамајев курган је врло брзо постао једно од најпосећенијих места у СССР. Тако је и данас, када је Совјетски Савез упокојен. И сви се диве величанствености споменика. Кад је завршио са Стаљинградом, у Москви је основао сопствени уметнички атеље. Извео је многе ученике, а деведесетих је та кућа на северу престонице једва сачувана од рушења. Потомци су сачували све макете споменика у дворишту атељеа. Ту је глава „Мајке Отаџбине”, недовршени дивовски Лењин, то јест, његова глава, и многи други радови.. Ако су спасли кућу, поједине његове радове нису могли. После пропасти СССР, 1990. године склоњен је споменик Ђержинском. Заједно с многим споменицима совјетске епохе пребачен је у Парк уметности „Музеон”. Сам уметник није доживео да то види. Умро је 12. априла 1974. године. Поред грандиозних споменика, житеље Москве на њега данас подсећа сеновита улица у центру, као и споменик подигнут у његову част 1981. године. Немања БАЋКОВИЋ

После распада Совјетског Савеза жене нису могле да буду војни пилоти. То се променило ове године, после многобројних молби које су руске девојке упутиле Министарству одбране. Ове године је 16 девојака уписало Краснодарску високу школу војне авијације. Прве ласте Шеснаест девојака је положило војну заклетву 30. септембра у Краснодарској високој школи војне авијације. У савременој историји Русије ово су прве особе женског пола које започињу обуку за војног пилота. Руски министар одбране Сергеј Шојгу саопштио је 12. августа да су регрутовани пилоти женског пола. Шојгу је рекао да је добио безброј писама од девојака из целе Русије које су изразиле жељу да служе у редовима руског ратног ваздухопловства. Сада је њихов сан остварен. Ипак, лет у небо захтева много труда. Девојке су морале да положе много тешких испита и тестова да би постале кадеткиње Краснодарске високе школе војне авијације. Након психичког, физичког и медицинског тестирања од 214 девојака остало је само 15. Њихова школска година почела је 1. октобра. Нема одустајања Једна девојка није могла да се помири са коначним резултатима селекције. Ани Шчербаковој из Перма недостајао је само један бод да би била примљена, па се обратила лично Шојгуу. Њени родитељи, бивша војна лица, такође су написали министру и приложили писма препоруке из Анине школе и Пермског института фискултуре који је похађала. Ана Шчербакова, Николај Хижњак Посебним налогом министра одбране Ана Шчербакова је примљена међу кадеткиње. „Имала сам циљ, радила сам на њему и постигла сам га”, рекла је Ана не скривајући радост. Важан дан Церемонија полагања заклетве одржана је по ведром и сунчаном дану, што није уобичајено за тај део југа Русије у ово доба године. Будући пилоти руског ратног ваздухопловства су положили заклетву пред стотинама мушких кадета, високих официра из Министарства одбране и пред телевизијским камерама. То је сигурно било узбудљиво! Николај Хижњак На лицима девојака очигледна радост се мешала са узбуђењем и поносом, иако је церемонија захтевала да се емоције не показују. Родитељи никако нису могли да сакрију осећања – њихова деца су званично убројана у војну елиту и сада стоје раме уз раме са почасним гостима као што је политичар и бивши космонаут Јелена Серова. Она је била члан жирија и пратила је девојке кроз све фазе тестирања. Серова се присетила Другог светског рата, када су се жене-пилоти бориле заједно са мушкарцима. „Ви сте руски патриоти”, рекла је. „Од вас зависи живот наше земље”. Заменик команданта руског ваздухопловства Сергеј Дронов рекао је да кадеткиње треба да буду поносне. На крају церемоније девојке су посадиле дрворед од 16 садница и закопале капсулу са поруком коју ће отворити за пет година, када се њихово школовање приближи крају. Николај Хижњак Остварена жеља из детињства Кадеткиња Владислава Григоренко из Чељабинска од детињства жели да буде војни пилот. Увек је са одушевљењем посматрала војне авионе на паради поводом Дана Победе на Тргу Револуције у Чељабинску. Највише јој се свиђа Су-27, а сада јој се може указати прилика да управља њиме. Ивана Розалик из Калињинграда више воли војне теретне авионе и машта о томе да лети на Ил-76. Највише искуства има Јекатерина Пчела из града Енгелс у Саратовској области. Она је завршила школу за цивилно ваздухопловство, али жели да се опроба и у војној области, у кабини свог омиљеног Су-35. Николај Хижњак Јелена Шмит је одувек била заинтересована за војску. Учествовала је у неколико војних парада у свом граду Јејску на обали Азовског мора. Покушала је чак и да упише војну падобранску школу, али није примљена. Када је сазнала да ће руско ратно ваздухопловство примати девојке, решила је да покуша и успела је. За поједине кадеткиње небо није граница. Јулија Бабич жели да лети у отворени космос и сигурна је да ће јој војна професија омогућити да постане космонаут и да се вине у вртоглаве висине. Она жели да буде херој. Борис ЈЕГОРОВ

16. август 1956. године обележио је нови подстицај совјетских власти у облику кампање „Девичанска поља”. Милиони људи су отпутовали у источне регионе земље како би покушали да повећају пољопривредну производњу. Међутим, ствари су после охрабрујућег почетка кренуле низбрдо. Аутор: Алексеј Тимофејчев, Руска реч Никита Хрушчов, колхоз "Московски". Извор: Валентин Соболев/TАСС Кампања „Девичанска поља”, са циљем искоришћавања нових земљишта за пољопривредну производњу, покренута је 1954. године. Била је то идеја Никите Хрушчова, који је био на челу Совјетског Савеза током хладног рата. Он је планираио да претварањем необрадивих територија у обрадиве површине драматично повећа производњу житарица и да се на тај начин бори са несташицом хране у СССР-у. Влада је 16. августа 1956. године донела декрет: „Наводњавање и крчење Девичанских поља”. Преко 1,5 милиона људи је отпутовало у степе Казахстана, у Поволожје, Сибир и Урал како би узгајали житарице. Москва, СССР. Чланови Комунистичке партије Совјетског Савеза организују састанак како би учествовали у кампањи Девичанска поља, осмишљеној за повећање приноса усева. Извор: В. Зуњин / ТАСС Власти су се ослањале на ентузијазам младих. У пројекту је волонтирало око 300 хиљада чланова Комсомола (Комунистичког омладинског савеза, основаног 1918). У кампањи је током педесетих година учествовало укупно 1,7 милиона људи. Демобилисани совјетски војници одлазе на Девичанска поља, 1. јула 1960. Извор: Михаил Озерски/ТАСС Леонид Брежњев, који је 1964. године заменио Хрушчова на челу СССР-а, раније је био именован за првог секретара Комунистичке партије Казахстана 1955. године. Касније је објавио књигу „Девичанска поља”. Извор: Николај Жиганов/ТАСС „Врхунац снаге Девичанских поља била је 1956. година. Приноси су били огромни”, написао је Брежњев. Заиста, те године принос је био изузетно висок. Произведено је преко 125 тона житарица, што је била највећа годишња производња коју је Совјетски Савез доживео. Половина тога је произведена на Девичанским пољима. Међутим, производња је након тога непрекидно падала. Казачка ССР, СССР. Колона камиона пуних жита с Девичанских поља. Извор: Владимир Давидов/ТАСС Резултати кампање били су амбивалентни. Са једне стране, земљишна маса коришћена за узгој житарица повећана је за 45 милиона хектара. Већа количина житарица је неко време ублажавала несташицу хране, али то није било дугорочно решење проблема. С друге стране, свака жетва је била непредвидива. Такође, животни услови оних који су дошли да култивишу Девичанска поља били су оскудни. Није било довољно машина. Услови суве земље у Казахстану нису били повољни за производњу житарица, а проблем је постала и ерозија тла. Извор: ТАСС Током касних педесетих година Девичанска поља су „гутала” 20% свих совјетских улагања у пољопривреду. Критичари истичу да је програм занемарио остала рурална подручја Совјетског Савеза. Један од Хрушчовљевих противника у совјетском врху - Вјачеслав Молотов - тврдио је да је величина кампање била грешка, називајући је „непромишљеним покушајем”.

Пратећи све што пишу западни медији, стиче се утисак да Русија непрестано нарушава ваздушно пространство НАТО земаља. Међутим, амерички авиони су од почетка Хладног рата пуно пута спроводили шпијунске мисије на совјетском небу. „Руска реч“ подсећа на девет случајева у којима су се такви упади завршили обарањем америчких летелица. Новембар 1951. Совјетски МиГ-15 оборио је америчкии P2V Neptune изнад Јапанског мора, 30 км од Владивостока, убивши десет чланова његове посаде. Представници америчке морнарице су рекли да је авион био нападнут током извиђачког лета. Тек након Хладног рата су Американци признали да се заправо радило о шпијунској мисији ЦИА. Март 1953. Два авиона МиГ-15 оборила су Avro Lincoln B2 који је наводно обављао тренинг лет у ваздушном коридору Берлина. Летелица је припадала експерименталном тиму који је вршио извиђања радарским технологијама. Погинуло је седам чланова посаде. Јул 1953. Америчку „супертврђаву“ RB-50G оборила су два МиГ-17 у близини Владивостока. Преживела је само једна особа, коју су извукли из воде. Септембар 1958. Четири МиГ-17 пресрела су и уништила C-130 који је ушао у совјетски ваздушни простор на турско-јерменској граници током непознате извиђачке мисије. Погинуло је 17 путника. Мај 1960. Изнад Свердловска оборен је познати авион Централне обавештајне агенције U-2 којим је управљао Френсис Гари Пауерс. Двајт Ајзенхауер је негирао да се радило о шпијунској мисији, а касније када се сазнало да је пилот преживео а амерички председник лагао, шеф америчке владе је одбио да се извини. Пауерс се вратио кући након размене на познатом „мосту шпијуна“ у Берлину. Јул 1960. RB-47H је оборен совјетским МиГ-19 изнад Баренцовог мора, 210 км северно од полуострва Кола. МиГ-ом је управљао поручник Василиј Пољаков. Један од чланова посаде, капетан Бил Палм, погинуо је у инциденту. Два члана посаде су преживела, преосталу тројицу никада нису нашли. Јануар 1964. AT-39 Sabreliner са базе у Висбадену (Западна Немачка) је оборен совјетским авионом МиГ-19 изнад Тирингије, на територији Источне Немачке. Погинула су три члана посаде. Март 1964. МиГ-21 је напао RB-66 Destroyer на извиђачкој мисији на небу Источне Немачке. Бомбардер двомоторац је оборен, посада је преживела и враћена кући. Званично објашњење америчке стране је било да су пилоти залутали због поквареног компаса. Октобар 1970. RU-8 Seminole је полетео из Турске и нестао у ваздушном простору тада совјетске републике Јерменије. У свим службеним документима САД-а (Federal Research Division) се наводи да је RU-8 Seminole оборио Совјетски Савез. Хаиме НОГЕРА, Руска реч