Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'последњи'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Одлучила сам да убијем Павелића од великог бола, због тога што се он шета слободно са својом усташком гардом, а нашим мученицима ни данас се не зна гдје су гробови, причала је Милева Милева Гаћеша Пићан, последња жива особа која је учествовала у организацији атентата на Анта Павелића 1957. године у Аргентини, преминула је у 97. години у Буенос Ајресу. Од кад је отишла из Лике, Милева је живјела у Аргентини и била је последњи живи свједок онога што се у Буенос Ајресу догодило 1957. године. У покушај убиства бившег поглавника Независне Државе Хрватске било је укључено неколико људи, а Милева је о свему говорила 30. јануара 2020. године, у ексклузивној исповијести за емисију Око магазин "Благоје Јововић и Анте Павелић, било једном у Аргентини". Испричала је да су у организацију атентата били укључени њен брат Милан Гаћеша, њен муж, свештеник Радојица Поповић и она. Павелића су до куће гдје је живио, у градићу Ломас дел Паломар, надомак Бунеос Ајреса, пратили Мило Kривокапић и Благоје Јововић, који је и пуцао на Павелића. Све се одиграло у улици која данас носи назив Санчез, у једном тренутку се са Анте Павелићем Јововић у тој улици нашао Благоје Јововић сам. Ранио га је 10. априла 1957, на 16. годишњицу оснивања НДХ. Прво питање упућено Милеви Гаћеши Пићан 2020. било је, наравно, зашто су одлучили да га убију, а она је одговорила овако. ФОТО: ОКО МАГАЗИН, РТС - Од великога бола и мржње према њему, због тога што се он шета слободно, са својом усташком гардом, а нашим мученицима ни данас се не зна гдје су гробови-причала је Милева. Милева је рођена је 1925. године у селу Штикада код Грачаца у Лики. Њеног оца Петра Гаћешу усташе су одвеле 1941. године. Након рата она ће се заједно са групом Срба исељеника наћи у Аргентини. Наравно, у тој земљи много ће бити бројнија усташка емиграција која је такозваним пацовским каналима стигла у Аргентину. Kретање Анте Павелића данас је углавном познато, о томе су писали и хрватски историчари, прије свих Богдан Kризман. Анте Павелић из Загреба је побјегао пред сам улазак партизана, 6. маја 1945. Још у августу 1944. у конзулату НДХ у Грацу добија аусвајс под именом Антон Сердар. Са њим ће 1945. прећи у америчку или британску окупациону зону у Аустрији. Ту ће га пронаћи свештеник близак усташкој власти Kрунослав Драгановић, секретар Братства светог Јеронима у Риму. Са јаким везама у Ватикану код самог папе Пија 12, и као хрватски представник у Црвеном крсту, успео је да Павелићу добави исправе Црвеног крста. Са кривотвореним перуанским документима под именом Педро Гонер, Анте Павелић, прерушен у католичког свештеника, у мају 1946. стиже у Ватикан. ФОТО: РТС У јануару 1947. Павелић је био у Сан Јерониму, у фебруару у самостану Сан Сабина, на лијевој обали Тибра. Амерички официри добијају налог да га ухапсе. Међутим, стиже им друго наређење писано руком. На њему је писало "hands off", односно не дирати га. Прије неколико година ЦИА је објавила документ у којем се наводи да је Ватикан све вријеме штитио Павелића од хапшења. Мада многи данас вјерују да је има много више од једног савезника. Било како било, у јесен 1947. одлази у Ђенову. А у новембру 1948. као мађарски држављанин из Рима Пал Арањос бродом "Сестриере" отпловио је за Аргентину. Негдје у то вријеме, у Аргентину стиже и цијела група Срба. Павелић је живио у новом насељу Вртни град у градићу Ломас дел Паломар, 30 километара од Буенос Ајреса. Сваке године оглашавао се поводом годишњице НДХ-а, али наводно увијек из Уругваја или са друге непознате локације. Међутим, сви су већ претпостављали да је Павелић у Аргентини. - Ми смо сазнали преко рођака мог мужа који је био комесар у Мар дел Плати. Kад је кренуо у Буенос Ајрес, видело се да су документи на неког другог, а да је пред њим био неко други, тако смо сазнали да је у Аргентини - свједочила је Милева. Овако је, причала је, изгледала сама организација атентата. - Била су два пиштоља, један је дао мој муж, а да ли је други послао прота или донио Благоје то се не сјећам. Била су два пиштоља, пуцали смо у једну саксију да видимо да ли ваљају, оба су била добра. Kоји је од та два пиштоља Благоје Јововић употријебио, то не могу да вам кажем- причала је Милева за Око магазин. Прича да је атентат организовала УДБА апсолутна лаж Дуго је постојало увјерење да је атентат на Павелића извршила југословенска УДБА, међутим, Милева каже да је то апсолутна лаж. - Ми смо се мучили, организовали, више пута нисмо имали да платимо аутобус, али некако смо се снашли, па смо га пратили од Буенос Ајреса до провинције гдје је живио- говорила је она. Организатори су Павелића пратили из кафане у Буенос Ајресу гдје се виђао са припадницима усташке емиграције, за њим су ишли градским превозом, аутобусом и возом, и пратили га до мјеста гдје је живио. Шта се тачно десило тог 10. априла 1957. године знали су само Благоје Јововић и Анте Павелић, јер су њих двојица остали сами. Kасније је вјероватно ту причу осталима испричао сам Благоје Јововић. - По причању проте Радојице, Мило Kривокапић и Благоје Јововић пратили су га до провинције, до његовог стана, прва стража је био Благоје, друга стража је био Мило, ако случајно Благоје промаши- причала је Милева. Након што су чули пуцњаву, брзо су се на мјесту атентата нашли припадници обезбјеђења Павелића. - Ту је почела пуцњава од стране страже усташа, Благоје и Мило су побјегли, и тако се завршила та акција - испричала је Милева. Kад се чуло за пуцњаву, поново је актуелизована југословенска потјерница за Павелићем, Београд је тражио изручење, али је 18. априла Павелић напустио своју вилу у насељу гдје је рањен. Неколико мјесеци се крио по Буенос Ајресу, да би крајем јула успио да пређе границу и уђе у Чиле. Одатле је у децембру 1957. одлетио у Франкову Шпанију. Павелић је умро у Шпанији 28. децембра 1959. године. Две метка су му била у тијелу, а како због старости и болести није могао да буде оперисан, вјерује се да је умро због рана добијених у Буенос Ајресу.
  2. Pol Antoan - Srbi, poslednji „varvari“ Evrope - Novi Standard STANDARD.RS Danas Beograd i Balkan predstavljaju novu političku avangardu, model opstanka i mirnog suživota za ceo svet.
  3. Преминуо последњи Србин у Дечанима Бошко Ћирић (58), једини Србин који је живео у Дечанима, пронађен је мртав у свом стану и верује се да је смрт наступила ненасилно, потврђено је Спутњику у манастиру Високи Дечани. Ћирић је последњих месеци био лошег здравља, а сахраниће да дечански монаси на православном гробљу које се налази у близини манастира. © Фото : Facebook/Bosko Ciric (Ćira) Ћирић је рођени Дечанац, а свој завичај је морао да напусти у јуну 1999. године. Вратио се пре десетак година и прве три године, док није повратио стан у центру вароши, боравио је у дечанском манастиру. Албанци су га поштовали и никада није имао проблем зато што је Србин. Ћирићев нестанак су полицији пријавили његови пријатељи, пошто се неколико дана није јављао на телефон. Уз судско одобрење и у присуству Унмика и Кфора, у Ћирићев стан су провалили ватрогасци и њега затекли мртвог на поду. Тело је већ било у фази распадања и пребачено је у Клинички центар у Приштини где ће бити обављена обдукција. https://srbin.info/drustvo/preminuo-poslednji-srbin-u-decanima/?lang=lat#
  4. Зашто је СПЦ, са свим својим слабостима, толико на тапету медија? Једноставно – Зато што је то ЈЕДИНА преостала институција која стоји на путу до апсолутне колонизације српског народа. ... Бројимо дане када се налазимо у незапамћеној ситуацији. Корона вирус је за веома кратко време склонио у страну онај уобичајени начин живота који смо тако олако схватали и натерао нас да се суочимо са променама огромних размера. Многи од нас су збуњени, уплашени за своје и здравље својих најмилијих, као и суочени са опасношћу од губитка посла и мишљу да многе ствари можда више никада неће бити исте. У таквим условима многи се окрећу Богу, вери, и наравно Српској Православној Цркви. Међутим, скоро да не прође ниједан дан а да у медијима не осване нека прича која приказује Српску Православну Цркву у крајње негативном контексту. Пре неколико дана били смо сведоци огромне халабуке која се дигла због начина на који се врши причешће, па је другосрбијански део јавности једва дочекао нови повод да саспе паљбу по Цркви. Лако се стиче утисак да се свако ко не разуме ни суштину ни важност причешћа осећа позваним да попљује и Цркву и вернике. Кафић-атеисти, Твитер-секуларци и помодарски антидуховници, убеђени да је једино њихово (најчешће крајње плитко и црно-бело) гледиште исправно, иако и о Цркви и о корона вирусу знају само оно што су прочитали у таблоидима између два продужена еспреса, испољавају чист говор мржње према Цркви, док са презиром вређају вернике и багателишу веру. Међутим, ово није напис о причешћу, а ни о корона вирусу. Образложење и објашњење како и зашто се неко причешћује, чак и у овим опасним околностима, желим да оставим људима који су далеко упућенији на то од мене. Ово је напис о наизглед тихом рату који је објављен Српској Православној Цркви, а који не јењава већ дуго. Не треба много размишљати да би се схватило да су чак и пре злокобног вируса пропагандни про-западни медији типа Н1, Данас, Време, НИН, Блиц, Курир, Ало, итд, имали тенденцију да стављају у први план блаћење Цркве, иако готово увек постоје неупоредиво важније теме од реалног животног значаја, које често падају у сенку или бивају игнорисане. У пљувању СПЦ таблоидима здушно помаже твитерашки интелектуални плићак који тобожњим згражавањем или исмејавањем Цркве такве приче упорно држи пред очима јавности. Ту доминира медијско инсистирање на идеји о личном богаћењу свештеника на рачун народа, корупција, педофилија, диловање дроге, пијанства и баханалије, и свакаква неморална дела, као и мешање Цркве у свакодневни живот грађана. Наравно, у народу који једва саставља крај с крајем, и који је махом васпитаван у комунизму и његовима каснијим дериватима, све ово ствара огромну мржњу према СПЦ и гађење према свему што она представља. Сличне ударе можемо све чешће приметити и у комшијским државама, пре свега у овој и оваквој Црној Гори. Извор: Снимак екрана/N1 Ипак, треба поставити питање – зашто се све то дешава и зашто медији те приче гурају у први план? То да у СПЦ заиста постоји много свештеника који нису ни интелектуално ни морално дорасли свом звању је апсолутна чињеница и било би непоштено тврдити другачије. Нажалост, ако рачунамо само новију историју, СПЦ је у последњих 75 година прошла кроз огромна искушења и проблеме, пре свега са комунизмом који ју је тлачио на све начине, а онда и са децом и унуцима тих комуниста који данас владају и раде на издаји земље. Много нечасних и неподобних је прошло кроз СПЦ, а неретко су свештеници убацивани и као шпијуни разних служби. Такође, велики број „морално посрнулих“ људи, наркомана, пијанаца, психички нестабилних особа је спас тражило у религији, па су многи уписивали Богословски факултет. Због тога се и данас дешава да се међу њима нађу они којима дрога или алкохол нису страни. Лично, заиста немам право никоме да судим јер као Хришћанин први сам међу грешницима, али нажалост истина јесте да је потребна једна велика и озбиљна чистка да се СПЦ отараси свих оних који незаслужено припадају њеном свештенству. Међутим, много је важно не изгубити из вида чињеницу да је СПЦ буквално највећи разлог што ми као народ данас постојимо. Да није било институције СПЦ која је одржавала дух, културу, образовање, идентитет, јединство народа кроз стравична времена турске, аустроугарске, комунистичке, па чак и тренутне евроатлантске окупације, ми већ одавно не бисмо постојали. Карикатура Предрага Кораксића у листу Данас, 27. 3. 2020. Али – зашто је данас СПЦ, са свим својим слабостима, манама и недостацима, баш толико на тапету медија? Једноставно – Зато што је то ЈЕДИНА преостала институција која стоји на путу до тоталне и апсолутне колонизације српског народа на свим нивоима, како културолошки, тако и друштвено-политички. Ако погледамо, СВЕ остале битне институције су или угашене, или уништене, или компромитоване. Војска је под контролом НАТО генерала. САНУ је упропашћена готово до бесмисла, национална култура скоро уништена, судство деградирано, а полицију боље ни не помињати. Дакле, само још како-тако на путу стоји СПЦ, и зато је колонизаторима важно да је огаде народу, да је компромитују, да је понизе и учине крајње ирелевантном. Данас, кад смо на корак од издаје Косова, СПЦ једина стоји као препрека на том путу издаје, и зато по плану колонијалиста мора бити огађена народу, јер огадивши СПЦ огадиће и Косово. А кад се то деси можемо заиста да заборавимо да смо икада постојали. Свакако да има свештеника који јесу злоупотребили свој позив и подлегли профитерству, који возе скупа кола. Али, такође, свако ко зна мало више о Цркви зна и да је огромна већина свештеника заиста поштена, морална и часна, и да много чине за свој народ. Наравно, у сваком позиву има негативних примера. Као што има корумпираних и лоших лекара или учитеља, тако има и свештеника. Али да ли то значи да због таквих треба окренути леђа медицини или образовању? Извор: Nova.rs Но, подмукла кампања против СПЦ евидентно бива све јача, а народ који никада није заправо и на прави начин био учен о вери, народ који је често не разуме, који великим делом чине деца комуниста, они који су у цркву последњи пут ушли 1998. (ако су икад), или који у незнању или из помодарства славе Славу, такав народ је лако убедити и медијски обликовати у шта год колонизатори пожеле. Дакле: да ли је Црква савршена и безгрешна? Не! Да ли у СПЦ има много „кукоља који би требало очистити“? Да! Да ли СПЦ треба да много поради на себи? Апсолутно! … АЛИ, да ли треба наседати на сваки медијски петпарачки сензационализам? Не! Да ли треба омаловажавати и пљувати Цркву на сваком кораку? Дефинитивно не! Без обзира да ли је неко верник или не, тај мора да схвати историјски, културни и друштвени значај СПЦ као институције која једина још колико-толико може народ да држи уједињен и сложан. Како смо кренули, за коју деценију заиста може да нас више нема. Не само као народа, већ и као људи. https://stanjestvari.com/2020/03/27/nikola-cobic-udar-na-poslednji-stub-srpsku-pravoslavnu-crkvu
  5. Тужна вијест: упокојио се Епископ ваљевски Милутин…Вршећи своју архипастирску дужност био је у сталном контакту са народом и својим свештенством. Примио је негдје корона вирус. Владика је, нијесмо то до сада знали, и раније био нарушеног здравља. Опаки вирус је, изгледа, убрзао његову смрт. Одлазак овог дивног архијереја је велики губитак за богољубиво свештенство, преподобно монаштво и благочестиву паству Епархије ваљевске. Велики губитак и за нас, његову сабраћу архијереје Српске Православне Цркве. Али ништа не бива без Божијег промисла. За нас на земљи губитак и бол, на небу добитак и радост. Увјерени смо да нашег почившег владику Милутина чека вијенац славе у вишњем Јерусалиму према коме је стремио од свог дјетињства и најраније младости. Као монах он је засијао молитвеношћу, послушањем, кротошћу и смирењем. Такав је остао и послије примања архијерејске и архипастирске службе, у беспрекорној посвећености Богу и својој у Христу пастви. Узоран примјер мудрог, трудољубивог, богољубивог и човјекољубивог архијереја који је свијетлио свијету својим врлинама као добри архипастир и монах. У овим тешким временима свеопште епидемије вируса COVID 19 отпутовао је наш владика Милутин да изађе пред лице Божије. Увјерени смо да ће због чистоте своје вјере, са нетрулежним омофором изатканим од божанских врлина и добрих дјела дати добар одговор Господу. И да ће добити слободу да се моли пред престолом Божјим да нам Бог опрости премноге гријехе и да нас брзо обасја својим милосрђем. Наш народ каже да повремено, а то је вишња педагогија за нас који још остајемо на земљи, Бог узима к себи најбоље између нас. Тако је Господ узео владику Милутина, душу која је у земаљској башти замирисала као рајски цвијет и пресадио је у своје непролазно Царство гдје ће вјечно цвјетати и славити Бога заједно са свима светима. Вјечан спомен блаженопочившем и драгом у Христу брату Епископу Милутину. Амин. Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије Извор: Епархија будимљанско-никшићка
  6. Последњег дана посете Антиохијској Патријаршији делегација Српске Православне Цркве у петак, 7. јуна 2019, у преподневниим часовима посетила је манастир Светог Јакова Персијског. Манастир се налази у селу Дедех у округу Ел Коура у Либану. Манастир је изграђен високо на платоу на северном рубу села и гледа на обалу града Триполија, који се налази на око седам километара. У манастиру живи 29 монахиња. Игуманија манастира је мати Февронија. Манастир је стар преко 800 година, иако историјска истраживања потврђују да се његова изградња проширивала у различитим историјским периодима, о чему сведоче зидови зграда, изградња бране, кровна конструкција, дебљина зидова и још много тога. После доксологије надлежни архијереј, Митрополит триполија Јефрем поздравио је делегацију Српске Православне Цркве на челу са Патријархом Иринејом рекавши: „Данас у овом манастиру дочекујемо у великој радости Његову Светост Патријарха српског Иринеја, светкујући и празник Вазнесења Господа нашег који смо јуче литургијски посебно обележили, Спасовдан. Славимо празник Господа нашега Исуса Христа који је победио смрт, који се узнео на небеса и сео с десне стране Бога Оца. Данас смо, браћо и сестре, сви ми радосни, јер српску црквену делегацију дочекујемо у оваквом сабрању. Данас имамо благослов над благословима! Благодаримо Вам, Ваша Светости, зато што сте дошли да нас посетите у тешким данима веома деликатним, јер су наша Црква, наш народ и наша држава преживели тешка времена. А све то је од нашег Господа који жели да нас опомене, али и ободри, подучи. Господ је прошао кроз сва села и градове проповедајући своје учење и исцељујући све болесне, тако помажући људима. Такође и Ви, Ваша Светости и Ваше Блаженство, својом посетом потврђујете да смо једна Православна Црква и да гајимо њено јединство, да смо свуда јединствени као једна Црква у свету. Сви морамо чврсто чувати то јединство, превазилазити сваку тешкоћу, све невоље ових ратова иза нас изазване великим силама и другачијим политикама света. Ваш долазак овде потврђује, кажемо искрено, колико љубави имате, колико љубави имамо као једна Црква и како је проживљавамо као љубав која царује у Светој Тројици. Данас смо се срели са Вама у овом манастиру Светог Јакова Персијанца, што је један од првих манастира који је основан у најранијем периоду наше историје. Сада много настојимо на томе како да обновимо монашки православни живот у нашој Цркви Антиохије. Наши монаси и монахиње су узносили своје молитве све време до данас, а са своје стране просимо Ваше молитве, које имају велико дејство да очисте савременог човека од свих ђаволских сила и искушења. Желимо да будете доброг здравља како би проносили мир Божији међу нама и другима.” Добродошлицу Српском Патријарху упитила је и Високопреподобна игуманија Февронија рекавши: „Данас је наше срце радосно, јер су наша уста почела певати нашем Господу што је дозволио да данас будете с нама кад можемо да добијемо Ваше благослове и, што је најважније, благослове Светога Саве, првог архиепископа Српске Цркве. Наше срце је такође пуно радости што је с нама Његово Блаженство Јован, који је увек спреман да нас подучи топлим речима. Ово свето место је преживело тешка времена. Манастир је био увек чврста стена, као Христова, прошао је кроз дугу историју. Године 1956. св. Јаков Персијанац је обновио овај манастир са шест монахиња и отпочео обнову духовног живота. Имали су благодат од Бога и дали су све од себе, принели себе као жртву Господу благодаћу Светога Духа. Било нам је веома тешко кроз историју. Мати игуманија се разболела и 2015. г. преставила се у Господу. Оставила је иза себе дела и речи као узор нама. И Ваша земља Србија коју Вам је Бог дао, носила је кроз историју велики крст. Много сте пропатили за своју веру и за наше заједништво. Искусили смо шта то значи да се човек бори за своју веру. Најбољи начин да се боримо у тешком времену јесте ако носимо чврсто Крст. Као што је рекао Ваш претходник патријарх Павле, ми смо се научили кроз искушења, кроз ратове да носимо велики терет. За годину дана смо изгубили много људи. Обновили смо, у својим могућностима, све што је срушено и изгубљено, и можемо потврдити речи великог учитеља вере Српске Цркве, светог Јустина Поповића: Крст грли све што постоји на свету, посебно човека. Због тога можете да нас убијете, али не можете да нас уништитете. Морамо бити сведоци Бога, да Га славимо и прослављамо, гајећи наду у васкрсење. Молимо Ваш благослов да завлада братство међу нашим Црквама, да обављамо своје дужности у тешким искушењима, да будемо сведоци молитве Богу и да прослављамо реч Божју. Молимо се, и Ви се молите за нас и пред нашим светима и пред Вашим светима, а највише пред Светим Савом који је узор за нас. Скромност је философија човека, и тиме се одликовао Сава Немањић. Треба да будемо сви скромни, јер кроз њу долази мудрост, а кроз мудрост добијамо светлост која обасјава све око нас и, ако будемо свети, освећујемо све људе око себе. Ваше Блаженстгво Патријарше Јоване, захваљујемо што сте дозволили да будемо с Вама и узмемо Ваш свети благослов. Иако је време кратко с нама, благослов је за нас и велика радост што су с нама Божји људи који нам доносе благослов. Молите се за нас, јер молитва може да нас упути шта да радимо како бисмо се уподобљавали животу нашег Господа. Још једном: Добро дошли међу нас! И добро дошли у Вашу обитељ!” Беседа Патријарха Иринеја у манастиру Св. Јефрема у Триполију „Ваше Високопреосвештенство, Високопреподобна игуманијо и часне сестре монахиње, Браћо и сестре, Данас је тренутак велике радости духовне, јер су речи које смо чули од Високопреосвећеног Митрополита и од мајке игуманије пуне духа и благодати Божје. Хвала Вам што сте нам предложили да посетимо овај манастир и његово сестринство. Ова земља је некада у историји била земља великих манастира и запаженог монаштва. Хвала Господу што се после много проблема и тешкоћа који су народ и Црква преживели манастири ипак обнављају, а и нови се подижу. Монаштво је мера духовног живота у једној Цркви и у једном народу; монаштво шири духовност не само речима, него и животом који је исто тако упечатљив као и речи. Зато се и ми радујемо што, хвала Богу, постоје манастири, постоје монаси који у манастиру пружају пример јеванђељског начина живота. И наша Српска Црква има знатан број манастира и монаха и монахиња. За развој монаштва код нас веома је заслужан Николај Велимировић, жички епископ. Он је дошао у Жичу из манастира Св. Наума на Охриду и развио велики покрет и љубав према монаштву. А да није било Другог светског рата, Србија би цветала у монасима и монаштву. Нажалост, после тог рата успостављена је комунистичка атеистичка власт, ништа мање опаснија од негдашњих Османлија. Владика Николај је одведен у логор Маутхаузен и одатле се није могао вратити у Србију, јер му је тадашња власт то забранила. Иако Николај није био у Србији, његов утицај је био присутан у Србији у којој се надаље развијала љубав према монаштву. Умро је у Америци, и наша Црква га је прогласила за светитеља. Поред њега имали смо оца Јустина Поповића, који је такође много допринео развоју монаштва. У манастирима су се појавиле значајне личности које су снажно делале на неговању побожности и развоју хришћанског духа у народу. Нажалост, ратно и поратно стање учинило је да су се многи одселили у свет, па је мање житеља у Србији и тиме је мање оних који би се замонашили. С друге стране, овај свет нуди свој поглед на људски живот у овоме свету чиме чини да се многи окрећу од вере и Цркве. Срећом, народ се ипак враћа Цркви, посебно омладина, што је велика срећа и наша радост. Наш живот није лак, тражи велики подвиг и одрицање, али ако поредимо живот монаха и обичних световњака, живот монаха је много лакши и радоснији, јер све чине у славу Божју. Тако, монасима и монахињама у овом манастиру и овој Цркви желимо много среће у обраћању човека Цркви и вери нашој. Они су светли и светле животом, а то такође привлачи многе као и реч Божја, реч о Богу и вери. Нека Господ благослови монаштво и овде и у нашој Цркви и у читавом православном свету! Молитве њихове су велике пред Богом. Хвала Вам, Ваше Блаженство, што сте нас довели у ову предивну светињу да видимо монахиње које су посветиле живот Богу и Цркви. Благодарим на даровима које сте нам уручили и који ће нас подсећати на овај боравак овде. Нека Бог благослови наше монаштво и сав хришћански народ!“ У манастиру Пресвете Богородице у Хамату Следећа посета уприличена је Манастиру Пресвете Богородице у Хамату. Велики број људи дочекао је Српског Патријарха уз већ уобичајен свечани начин. После доксологије локални епископ, Митрополит Библоса (Вивлоса), Ботриса и Ливанских гора, г. Силуан пожелео је добродошлицу делегацији СПЦ на челу са Свјатјејшим Патријархом Иринејом и рекао: Слово митрополита Силуана Ваша Светости Иринеју, митрополите београдско-карловачки и Ваше Блаженство патријарше Јове Х, патријарше Антиохије и свега Исток, Ваше еминирање, високи, пречасни осеци и монаси, Брао и сестре у Христу, "Благословен Бог и Отац Господа нашега Исуса Христа, Отац милосрђа и Бог свате утехе, који су нам теши у своме невојом нашој, да би ми могли да останемо они који су у свакој невољици, утехом нас саме теше Бог. Ако се мучимо, за вашу је утеху и спасење које се постижу подношећи оних истих страдања које и ми трпимо, ако се утешава, за вашу утеху и спасење “(2) Кор. 3-6). Овим ријечима апостол Павле је сакрао значећа која је подједнако прихваћена од стране обе Цркве, Српске и Антиохишке, гдје је њихово учешће у јединственом телу Христомова, уз веро, чини нас оним који имају уде у истом патња, утехи и спасење. Ово је светлост која је апостол Павле посведочио на писање Дамаска, града до кога сам Вас прао на почетку Вашег посета. То је светлост која сјаја у овом свету манастира под покровитељством Богородице, мајке Светлост, чије се и завршава последњи дан вашег боравка Цркви. Између два покушаја, урођена у божанском светлу, наша Црква живи свој веро и свече о томе док је путовала путовање које је Бог учинио на начин на који би могли да се обрате много патње које су проживљене. Заправо, наша Архиепископија је поновно рођена у закону који је преживла највише ратне ране. Седиште Архиепископије и више од четрдесет цркара били су уништени, а десетине хиљада староседелаца је било расељено или присилно да емигрира, али је ипак обновљено оно што је уништено, а многи су се вратили на земљу која су остали. Штавише, наша Архијепископија је претрпела патње народа земље, као и сусједне земље, чије су становнице прешле из различитих разлога, а Црква је настојала да помогне што је било могуће. Све ово је десило захвјујућих претходника, џевом Високопеосвештенству митрополиту Георгију (Кходр), који су за Ваш благослов и који су дали заклетву да не би обнавили седиште Архијепископије четрдесет година до нашег верног народа неће бити обновљене домове и цркве које су угрожене. Овај велики отац и пастир довео је светлост Христову кроза своју свештеничку и епископску службу целим својим божијим засједањем Патријаршије како би украјински Цркву верници који су били Христа и служе вредно и верно Цркво и проповеднички речи, са преданошћу, љубављу и знању, као и посвећењем монашком животом који је поставио самог јогром оживљавања монашког живота у Антиохијској Патријаршији. Саграђени на свим подножијама у VI веку, збир бројних појмова Богородице у светлости, које је спасавала марсаре од олуја и све броодолмичке стављале под својим заштиту. Манастир се повезује са светитећем који прослављам 26. јанура, а да су свети Јован, који је живео као монах у овом манастиру, и био свет светих Ксенофонта и еголе супруге Марије, и брат светог Аркадије, који су живео као монах у Палестини. Нови манастир, где сада стојимо, датира из 1890. године. У сваком насељу се налазе пјећи који потичу из првих хришћанских векова, у којима је живело много аскета. У нашој Архијепископији живе осам манастира које су жене духовне зидове, као и 153 цркве у много градова и села Ливанске горе. Ваша Светости, Било ми је је драго чути од Вас да сте ову апостолску посету ставили у контекст утеловљења јединства Православне Цркве и да се то одражава у многим детаљима Ваше посете. Ми смо уједињени у Исусу Христу, у нашем заједничком сведочењу Њему и служењу ближњима, службом која се заснива на нашој ”вери која се изражава кроз љубав" (Галатима 5,6). Историјске везе су нас окупиле још од ХII века захваљујући архиепископу Српске Цркве, Светом Сави, који је пренео из манастира Светог Саве Освећеног икону Богородице Тројеручице, коју је свети Јован Дамаскин у тај манастир донео у VIII веку. Знамо да је Свети Сава два пута посетио Антиохију на свом другом поклоничком путовању у Свету земљу, између 1234. и 1235. године. И сада се радује са неба што Ви ојачавате ове везе својим доласком, и благосиљајте све вернике, свештенике и монахе наше Цркве, као и ову Архиепископију, заједно са Његовим Блаженством, нашим патријархом Јованом Х и члановима обеју делегација. Наше историјске везе су ојачане у савременом добу захваљујући многобројним комисијама и конференцијама на свеправославном нивоу; стога, немојте се изненадити што су нам ваши савремени светитељи добро познати, посебно Свети Николај Велимировић (+1965) и Јустин Поповић (+1979). Неки од њихових списа преведени су на арапски и шпански језик. Драго ми је што могу представити Вашој Светости знак наше љубави кроз благослове који сте нам донели. Ово је икона наших оснивача, јеванђелиста Марка и апостола Силе, као и икона Мајке Божје Свјетлости. Такође Вам представљам збирку књига о српским светитељима, као што су Свети Сава, Свети Николај (Велимировић) и Свети Јустин (Поповић), као и неке друге поклоне из историјског подручја Библоса. На крају, надам се да ћете бити праћени светлошћу Христовом, која се појавила Павлу и успоставила га као апостола, и светлошћу Утешитеља, кога Мајка Божије Свјетлости великодушно и непрестано излива на оне који траже њено заступање са вером, у нади да ћете донети ово светило Вашим молитвама и нама, речима утјехе, Вашој апостолској служби, и тешком послу за добро Православне Цркве и њених сведока данас. Молимо за Ваше молитвено сећање. Беседа Патријарха Иринеја у Манастиру Пресвете Богородице у Хамату Врло је важно да знамо какву је улогу у прошлости имала ова светиња. А то значи да ако ју је имала у прошлости, има је и данас, а имаће је и сутра и за свагда. Српски манастири су имали велику улогу у нашој историји, но, нажалост, турским ропством у 15. веку прекинута је та улога и дуго времена смо провели у ропству. Овде у Либану манастири су, пак, исто имали врло значајну улогу у духовном животу народа. Народ се у најтежим приликама окупљао у манастирима и добијао реч утехе и снагу да издржи све невоље и страдања која су га задесила. Ви сте, између осталог, превели нека дела познатих наших теолога, као епископа Николаја и Јустина Поповића, и тиме сте још више зближили наше две страдалне Цркве. Напомињем да је владика Николај објавио 14 томова студија, проповеди, сазерцања... Истина, имате Ви традицију древних Апостола Цркве, али и дела ових савремених учитеља Цркве биће вам на ползу. Користим прилику да захвалим на Вашој драгоценој помоћи нашој Цркви у Аустралији, која успоставља своју пастирску улогу; многе сте прихватили, помагали и они су вам веома благодарни. Један Ваш свештеник је помогао нашу Цркву и много му хвала. Нека Господ благослови Вашу Митрополију, Ваш народ и све народе православне и људе добре воље. Ми данас напуштамо тле Либана, носећи велике успомене и богата знања која смо стекли, а још више што смо упознали благочестив народ, добре архијереје и свештенике. Нека Господ помогне Вашем и нашем народу да пребродимо страдања и искушења и да дочекамо дане слободе и заблагодаримо Господу на свему што нам дарује. Хвала Господу што нас је удостојио да посетимо овај благочестив народ који се успешно руководи благодаћу и силом Христовом. Вама и Вашем свештенству, монаштву и благочестивом народу желим изобилне Божје благослове. Живели на многаја љета! Најбројнија и најутицајнија верска заједница у Либану је Маронитска црква. У Либану постоји верска подела функција по којој је председник Либана увек маронит. На челу Маронитске (Римокатоличке) Цркве је маронитски патријарх са титулом од Антиохије. Када се изабере нови патријарх, он тражи причест од Римског папе и на тај начин одржава везе са Римокатолоком Црквом. Деле исту доктрину, али имају своју Литургију као и јерархију. Литургијски језик је сиријски. Свештеници и епископи се могу женити. Оснивач ове древне Цркве био је Св. Марон Си­риј­ски који је живео крајем 4. века. Први патријарх Маронитске Цркве био је Јован Марон (7. век). У почетку су били доследни монотелитске христологије, међутим крајем 12. века под утицајем крсташа почели да нагињу ка Римокатоличкој Цркви, што је довело до настанка Маронитске цркве. Његова Светост Патријарх српски Иринеј и делегација Српске Православне Цркве заједно са делегацијом Антиохијске Патријарије коју је предводио Његово Блаженство Патријарх Антиохије и свег Истога Јован посетили су у петак, 7. јуна 2019, Маронитског патријарха од Антиохије Марбутрус Пшара ел Раи. Обраћање Маронитског патријарха од Антиохије Ми и наш Свети Сабор, који је имао годишње заседање, радујемо се да дочекамо Вас и Патријарха антиохијског Јована Х и Ваше делегације. У љубави и поштовању радујемо се, радује се томе наша знаменита Богородица која чува наш трон. Ваша благословена посета треба да учврсти односе наше Цркве и Ваше Цркве. Ваша посета много значи, теолошки и духовно; она много обогаћује у Христу све нас, наше Цркве, наш народ. Заиста, треба да размишљамо о делу наше Цркве и да знамо све о нашем литургијском и теолошком животу. Све то можемо учинити кроз молитву и можемо бити заједно, што је од нас тражио Господ наш пре своје смрти - да будемо заједно, да будемо једно! Ми смо увек били молитвено с Вама, пратили смо како развијате духовни живот у народу, како чувате Ваш народ српски. Имате 1500 манастира и цркава, посебно на Косову и Метохији, за које сте рекли да је центар Ваше Цркве. Истакли сте да Србија не може напред ако човек изгуби центар свога идентитета, историје, Косово. Одувек сте хтели да останете на Косову, ма како да је тежак живот тамо. И рекли сте да све што се одузме силом од Србије, може да се врати. Нас радује што сте храбри да чувате земљу и народ, традицију и културу. Поздрављамо Вас што се борите да не изгубите свој идентитет. Ви знате како је велика сила водила рат у Ираку и Сирији. Срушили су многе светиње, на силу су протерали наш народ. И тако су водили два рата, прво убијањем народа, а друго политиком како бисмо изгубили свој идентитет. Сиријске и ирачке избеглице треба да се врате у своје земље да не изгубе идентитет; ако се не врате, онда подржавају оне које су их напали и истерали. Ми смо за то да се Палестинци врате на своју земљу, што је међународно право. Не желимо да Јерусалим буде главни град Израела, зато што они узимају да је Света земља јеврејска, а да наши Палестинци и наш народ сиријски и либански треба да буду избеглице због њихове политике на рачун њиховог идентитета, културе, историје, правде. Зато треба да будемо сви заједно, због тога, Ваша Светости, како сте рекли, све што се узима на силу, може да се поврати, али све што ми сами дајемо, не може се никад вратити. Историјска је дужност свих Цркава на Истоку да чувају хришћански живот. Овде је било оваплоћење Господа, у ове наше земље се проширило Јеванђеље, овде смо уздигли Крст Господњи, живот човечанства, овде је Црква основана. Одавде се проширило хришћанство у свету преко Апостола, и зато треба да будемо једна Црква, заједно да чувамо свој идентитет. И зато верујмо у нашег Господа Исуса Христа, јер Он је рекао: Ја сам са вама у сведане до свршетка века! Обраћање Патријарха Иринеја За мене је и за браћу архијереје који су са мном велика радост, драго нм је што смо у овој светињи. Хвала на речима да смо једна Црква и да јединство треба да чувамо као што су га чували наши преци. Ми смо дуго времена били једна Христова Црква. Сигурно нам је заједнички Господ и Спаситељ Исус Христос и Апостоли који су нам објавили Његову реч преко којих је дошла и до нас. Имали сте велике личности Цркве који су тумачили тајну Откривења. Знамо да је Ваша Црква, као и наша, имала великих проблема и страдања и великих сведочења вере. Иако много страдамо, подносимо та страдања, јер Господ нам даје и снаге да посведочимо своју веру у Њега. Моћници данашњега света чине велику неправду народима, гложећи наше и Ваше људе, али им Господ даје снаге да дочекају боље дане у своме животу. Знамо да је Ваша Црква много пострадала, како у прошлости тако и у данашњем времену. То је судбина хришћана, али нам Господ даје снаге да својим страдањима посведочимо своју веру. Хвала Вам што смо споменули велику тему, велику ране наше Цркве и народа, а то је питање Косова и Метохије. Косово је наша света земља, наш небески Јерусалим. Све наше велике вредности су на Косову. Сви значајни историјски догађаји везани су за Косово и тичу се Косова. У последње време Косово су населили Албанци и живели су дуго са првославнима као браћа, али сад настоје да освоје Косово и да оно буде без Срба, да буде само њихова земља, где нико осим њих не треба да живи. Нажалост, такву политику подржавају моћне политичке силе. И што је најтрагичније, не желе само да узму Косово, него и да га даду као што човек даје јабуку пријатељу. Врше велике притиске на нашу државу да се одрекне КМ и свих тамошњих светиња. Боримо се свим силама, уз помоћ других држава, пре свега Русије и других европских народа који нису дали свој глас за независност те наше области. Како да се одрекнемо Косова? Резиденција српских патријараха, Пећка патријаршија, остала би у туђој земљи. Шта тек да кажемо за Дечане и многе друге светиње које су опстале и после рушења у турска времена? Надамо се у правду и истину код других народа који нас подржавају, али највише у своје свете чије мошти почивају на Косову, као светог Стевана Дечанског кога поштују православни Срби и муслимани. Хвала Либану, хвала Сирији што не пристају да признају Косово и Метохију. Хвала Вам на речима гостопримства које сте нам упутили. Вашем Светом Синоду који заседа у Бејруту желим успеха и доношење одлука на добро верника. Данас завршавамо своју посету. Носимо најдубље успомене на све оно што смо доживели. Носимо дивне успомене које ћемо пренети нашем народу, а то је да хришћани овде живе у пуном заједништву са својом браћом. Не само с припадницима Цркава, него и с припадницима других религија, што је свакако за велику похвалу. Молимо се Господу да благослови народ хришћански и све друге народе и људе добре воље. Поздрављам Вашу Светости, свете оце архијереје који заседају на Светом Архијерјском сабору, а Вама и Вашем благочестивом народу нека Господ излије своју изобилну милост!“ Последња дестинација био је Патријарашки манастир Св. пророка Илије у Схваии на брду изнад Бејрута. Историја овог манастира почиње негде у шестом веку. После османске влдавине овим крајевим, манастир је био одредиште руских конзула, научника и истраживача. Игуман нанастира је Епископ Константин. После доксологије Владика је пожелео добродошлицу Патријарху Иринеју и рекао: „Добро дошли међу нас. Радује нас што сте с нама као изасланик мира и љубави. За нас Ваш долазак представља благослов. Овом посетом показујете љубав према монаштву. Желим Ваше молитве и благослов за наше братство које је мало, али које је на сигурном пусту, јер желимо да сведочимо Господа нашега Исуса Христа, који је истина, и да проносимо јеванђељске речи као једино спасавајуће. Желимо да благословом Његовог Блаженства будемо снажни у Господу. Желимо казати свету: ми гледамо увек унапред, никад уназад, држећи се речи св ап. Павла. Увек ћемо угледати према Господу и угледати се на Његову смерност да бисмо надвладали зла и имали благослов. Просимо Ваше молитве и молитве Његовог Блаженства.“ Беседа Патријарха Иринеја у Манастиру Св. Илије Код нас кажу: Конац дело краси. Ово је круна наше посете светој Цркви Сирије и Либана. Видели смо дивне манастире, дивне цркве, дивно свештенство, диван народ и Сирије и Либана, и носимо лепе успомене у нашу Отаџбину и међу наш народ. И овај свети манастир заузеће посебно место у нашим срцима и у нашем сећању. Ви сте много ближе Богу од других и гледате у овој свет озго. А очи свих вас уперене су Богу нашему. У самој Библији Ваше место је споменуто због свог положаја. Тражи се мало подвига да би се дошло овде. Али сви верни који овде долазе, чине то на славу Божју и на спас своје душе. Завршавамо своју посету светој Цркви Сирије и Либана. Ово је, како рекох, круна наше посете! Хвала Његовом Блаженству на свој љубави и доброти које сте нам указали, митрополитима, свештенству, монаштву, благочестивом народу што су нас примили као своје. Ми смо и заиста дошли међу своје и своји су нас примили као своје. Овој светињи желимо пуно благодати и милости Божје да освећује и просвећује свој народ данас и сутра, као што је то чинила кроз читаву своју историју. Хвала много. Висока делегација Српске Цркве вратила се у Београд у суботу рано 8. јуна 2019. године. Протођакон Дамјан Божић Извор: Српска Православна Црква
  7. Постоји само једна шанса. И најдужи живот је тако кратак у лицу Вечности... Није битно колико дуго живимо, јер када погледамо уназад, све ће изгледати веома кратко, као један дан. Постоји само једна шанса. Постоји толико много ствари које нисмо искусили, које можемо искусити. Постоји само једна шанса да спознамо шта је права љубав, по први пут. И никада и нећемо спознати, ако нисмо спремни да за то жртвујемо себе - и више од тога, да умремо за то по стотину пута. Након што умремо, више никада не можемо учинити ту жртву, више никада не може остетити сласт бола. Постоји само једна шанса да сазнамо да философија, менталитет и религија 90-тих нису једине (и 2000-тих прим. прев.). И да су можда постојале боље у прошлости, другим местима. Да није истина оно што су нас учили - што модерније то боље. Постоји само једна шанса да више не будемо робови времена и моде, модерне контракултуре и културе. Посебно што су нас обе изневериле. Постоји само једна шанса да живимо. Постоји само једна шанса да покажемо храброст. Постоји само једна шанса да променио ствари и курс. Постоји само једна шанса да се издигнемо изнад пасивности и сумње у којима смо заробљени телевизијом и другим медијским стимулацијама. Постоји само једна шанса да живимо виртуозно. Постоји само једна шанса да одемо у планине и гледамо залазак сунца међу дрвеће. Постоји само једна шанса да седимо на литици изнад океана и да се питамо зашто смо овде. Постоји само једна шанса да видимо звезде. Да чујемо откуцаје срца. Постоји само једна шанса да будемо слободни. Истинска слобода не долази из узимања живота, већ из давања. Самоубиство је једини неопростив злочин, зато што је то једини злочин после којег не можемо молити опроштај. Након тога, улазиш у будући живот у којем нема више шанси. И то је, уколико нисте искористили једину шансу која вам је дата, прави пакао. Самоубиство сваке године узима 6,000 живота младих људи у САД. Овај феномен је нешто нечувено у историји целог света. Зашто се ово дешава, ако свет заиста постаје боље место? Самоубиство је последњи геноцид. Монах Дамаскин, Death to the World No. 4 (PDF)
  8. Када се помиње учење о крају времена, мислили смо да смо чули све 'бисере', али овај последњи - да ће се антихрист појавити за пар месеци, пре избора у Израелу је ипак победник, шлаг на торти. Једина дилема је да ли да се човек смеје или да плаче од муке? Па зашто је толико тешко да се особа коју то занима упозна са истинским учењем Цркве о томе? https://www.facebook.com/o.danil.sisojev/
  9. Pošto je pre neki dan ispraćen i poslednji voz koji je krenuo sa železničke stanice Beograd, koja još uvek nije zamenjena s novom, što je uostalom i sasvim normalno za Srbiju koja ne funkcioniše po principu menjamo staro za novo, već po onom rušimo staro a onda ćemo već nešto smisliti, skrpiti i slepiti od tih ruševina, evo da i ja tome dodam svoju. Da opišem svoje poslednje putovanje vozom iz stare železničke stanice koja je sad već ušla u istoriju. Bilo je to pre par meseci kad sam vozom koji je kretao u 18.10, u jeftinoj varijanti od 6600 dinara povratna, išla za Grčku s tim što je voz išao samo do Gevgelije odakle se prelazilo na autobus koji je nastavljao do Soluna. Sva srećna dođem na stanicu dvadesetak minuta ranije, od voza ni traga. 18.10 nema. 18.20, 18.30, 18.40 redovno najavljuju kašnjenja koja pomeraju za 10-15 minuta. Najzad se svečano pojavi voz. Ponosan, gord, može mu se. Stoji još pola sata – sat u stanici. Razlog – treba da prođe osoblje da očisti vagone. Voz je poluprazan u kupe mi ulazi neki mladić iz jednog mesta na sat –dva od Beograda, koji radi u Bg na građevini pa se svako veče vraća kući. Ima ženu decu, mesečnu kartu, jes malo naporno ali ovako mu je jeftinije nego da iznajmljuje stan. Posle desetak minuta pristojnog razgovaora cap, mlada kršna radnička ruka pravo na koleno. Pa opali po nežnosti. Onoj iskonskoj s kojom se tako ponosimo na ovim prostorima. Ja mu kažem dete, majka mogu da ti budem, nema veze, ništa da ne brinem on voli matorke. A usput da li ja uopšte znam šta to znači da se svaki dan cima po dva sata ujutro i uveče, do Beograda i nazad za neku bednu crkavicu, samo da bi prehranio porodicu. Pa mora i on s nečim da se zabavi, da ubije dosadu, i on je živo biće. A moje koleno i butina su idealan rekvizit za to. Malo samilosti i razumevanja molim. Tako je to s dečurlijim u nedostatku boljeg oni od svega naprave igračku. Ali pošto mentalni sklop putnika nije problem železnice, da ih ne krivim i za to. Posle dva dana klackanja, duplo više vremena nego što je bilo potrebno da se stigne do iste destinacije onda kad su železnice nastale, dovučemo se sa nekoliko sati zakašnjenja do Gevgelije. Tamo nas čeka grčki autobus sa grčkim vozačem koji je u međuvremenu doručkovao svario, popapao užinu i nju svario, odgledao filmski maraton a još malo pa bi došlo i vreme bilo ručku dok ne dočeka voz – smiren, blažen, kako i ne bi bio. Pretopstavljam da mu je ta tura jedino što radi za ceo dan, jer dok dođe do Gevgelije, sačeka nepredvidljiv broj sati i vrati se nazad prođe mu i radno vreme tako da nema čemu da se žali. O Grčkoj neću jer bi to zahtevalo poseban post. Na povratku iz Soluna ista priča. Autobusom do Gevgelije, hvala i doviđenja, pređemo na stanicu još iz doba Tiletovih radnih akcija - raspad. Nit čoveka nit voza na vidiku. Sablasno kao u nekom prostoru posle nuklearne eksplozije. Stanica ogoljena i oguljena, otpadajuća fasada, nigde svetla, informacija, niti bilo koga da pitaš. Pada neka kišica, putnici mahom stranci na proputovanju, rasporedili se između dve polurazvaljene nadstrešnice i čekaju Godoa, Boga Oca ili prvog koji se pojavi. Mole boga da im ono što je ostalo od krova ne padne na glavu. Nailazi nešto što liči na voz, ista priča kao i u Beogradu s tom malom razlikom da je Gevgelija slepo crevo jedne nedefinisane države, a ne prestonica suverene države, samozvanog garanta stabilnosti na Balkanu, grad prepun lepih devojaka i dobre zabava koji iz godine u godinu privlači sve više stanaca. Osim nešto malo Makedonaca koji silaze u Skopju u vozu su pretežno stranci. Iz naših krajeva, znajući situaciju, niko normalan ne ide vozom u Grčku pa se vozom i ne vraća. Kod mene u kupe uđe jedna Austalijanka. Mlada, zgodna, atraktivna, pita da li je slobodno , eto ja sam sama pa žensko a pošto prvi put dolazi u naše krajeve nije baš najsigurnija da sedi sama, svakakvog sveta ima. Ja joj se zahvalim što me odmah ošacova i izdvoji od tih svakakvih i tako krenusmo da ćaskamo. Na proputovanju je po Evropi, tri nedelje, ide u Srbiju jer je čula da je totalno otkačena zemlja, zapad je ne zanima, tamo je sve sterilno a ona bi malo života i egzotike. E sad pošto je mlada dama ostala još uvek u priči iz doba hladnog rata ispriča mi svoj plan putovanja – ona bi do Beograda i malo da šnjuva po Srbiji, a onda bi da skokne do Mađarske, Češke, Poljske jer joj je jedna baka poreklom Čehinja koja živi u Australiji puno pričala o Češkoj iz doba komunizma pa bi da vidi šta je ostalo od toga. Šta da joj kažem osim sestro slatka ako si mislila da tražiš egzotiku u Češkoj odmah da te obavestim da si zakasnila dobrih 30 godina, tad kad je moglo da se vidi ono što tebe zanima ti nisi bila ni spermatozoid u nastajanju, ako ti je do ''ludila'' i nadrealnih scena onda ti je bolje da se držiš Srbije, eventualno skokneš do Bosne, Albanije, možda Rumunije i Bugarske jer to što ti tražiš u Poljskoj i Češkoj sigurno nećeš naći. I dok mi tako ćaskamo uđe kondukter – karte na pregled, i kad je video da s njom pričam engleski zamoli me za jednu uslugu – pošto je voz pun stranaca, u Preševu je ušlo puno migranata a on engleski ne zna da li bih ja mogla da mu malo pomognem i strancima objasnim da voz ne ide direktno do Beograda već da ide samo do Resnika gde ima autobus s kojim mogu do centra, a on će me posle s nečim nagraditi. I tako ja s njim od kupea do kupea, Kanađani, Afganistanci, Nemci, Sirijci i ostala bratija, za Beograd, za Beograd, objasnim ja svima njima i onim sledećima koji su u međuvremenu ulazili, a kondukter pošto smo mu bile zanimljive sedne u naš kupe i krene da nam priča svoje dogodovštine vezane za železnice Srbije. I krene on – moj prvi radni dan. Ispriča nam kako je bio tek zadužio železničko odelo, čisto novo izašlo iz plastike i kako je s tim novim odelom krenuo da proverava karte. Prvi dan. Relacija Niš – Beograd. Sav ponosan, jedinac od majke, sigurno radno mesto u državnoj službi, plata socijalno i sve što uz to sleduje. I stigne voz do Male Krsne kad ono na sred stanice Cige kolju prase i pevaju. Ulaze u voz s koritancem prase priklano ali ne i zaklano koprca se i skiči dok se oni muče da ga dokolju. Nagurali se tako u delu pored wc-a, između dva vagona, pevaju, sviraju, krv šprica na sve stane a on ne sme da pređe u sledeći vagon da ne bi isprljao odelo. Na sledećoj stanici silaze sa prasetom, čekaju ih svatovi sa mladom i mladoženjom. Prevodim Austalijanki ona vrišti od smeha. Vidi on da se našoj dragoj gošći s južnog dela ravne ploče sviđaju njegove pričea pa ne bi da je liši ugođaja nastavlja dalje. Poznato je naširoko to naše gostoprimstvo i ljubav prema strancima. Priča tako o nekoj sredovečnoj ženi koja da prehrani porodicu prodaje svoje usluge u vozu. Žena putuje na relaciji od tačke A do tačke B bez gaća i brushaltera pa u zavisnosti od toga koliko stranka ima da potroši diskretno diže suknju ili majicu. A može i jedno i drugo ako se mušterija proalavi. To ide s popustom. I kaže fino joj ide. Lepo njima dobro njoj, on se pravi da ne vidi, zašto bi se mešao ljudima u posao, njemu ni iz džepa ni u džep. Nastavlja dalje neku najskoriju priču o nekom očajniku, depresivcu koji je hteo da iskoči iz voza i izvrši samoubistvo kog su nahvatali taman pred završnim činom dok je recitovao poslednje reči molitve i držali ga za noge sve do Mladenovca gde su ga predali hitnoj i policiji. I tako uz razne dogodovštine s konfetama i bez, uz povremene preveode sve ređim strancima dođošmo mi skoro do destinacije. I kao što je obećao – pošten čovek reši da me nagradi za sav moj trud i prevode, iz kondukterske torbice vadi gomilu pletenih narukvica koje sam pravi u slobodno vreme i prodaje na veliko po pijacama ili ljudima na koje naleti usput a za koje mu se učini da su zainteresovani. Da namiri. Šta ćeš, plata mala, ne sećam se koliko reče i svaki dinar je dobrodošao. Ali pošto sam zaslužila on mi jednu poklanja, mogu da biram. Inače ih prodaje za 100 dinara. Australijanka gleda ne može da veruje, kupuje odmah pet komada a pošto nema u dinarima da li može u evrima, može naravno ali kurs je malo veći pa joj poklanja jednu... Biznis cveta. Ona zadovoljna, nije još nogom ni kročila u Srbiju a već je spopali napadi egzotike... očekivala je sve ali ne i scene ovakvog preživljavanja, prizore iz Indije i Azije usred civilizovane Evrope. Mislila je da je ovde koliko toliko sređeno. Znala je da su plate male ali je mislila da od njih ljudi ipak mogu da prežive, ni sanjala nije da čovek od 43 godine koji ima redovan posao mora da plete narukvice da bi uspeo da plati račune. I tako dovukosmo se do Resnika – siđosmo na stanicu busa nema. Kako sam objasnila ljudima a kako se i meni činilo u suludom naletu optimizma mislila sam da će nas na stanici sačekati neki autobus koji su unajmile železnice Srbije da pokriju taj deo puta – jok. Tip nas uputi na GSP, Australijanka me sad već ne ispušta jer vidi da je vrag odneo šalu. Dođe autobus broj četrdeset i neki i kad je vozač video šta ga čeka samo se okrenu i ode. Pa ti Sonja sad opet objašnjavaj tim istim strancima da autobus ide u garažu jer te blam da im kažeš da vozača mrzi da vozi svu tu rulju. On jeste plaćen da trpi sav naš bes, ispade i crne energije ali nije plaćen da prevozi tri puta više tih besova, ispada i crnih energija. Za to treba da dobije tri plate a pošto mu ih niko neće dati čovek ode ostavljajući nas sve na stanici smatrajući to za njegovo pravo. A na stanici opšti haos, Pakistanac sa četvoro dece i dva džaka koja zauzimaju mesto bar za još dva putnika u kojima nosi dragocenu ćebad koja mu trebaju da se pokrije ako ga dočeka noć u nekom bespuću, migranti sa decom, stranci sa glomaznim ultramodernim hi-tech rančevima... svi na stanici da se ukrcaju u jedan GSP busić koji čak nije ni onaj dupli ''harmonika.'' Austalka me drži i kaže – jel sad vidiš zašto sam htela da dođem ovde i da vidim baš Srbiju? Ovakvog haosa nema više nigde na svetu, samo kod vas. Nema sestro slatka, nema! Преузето са фејсбук профила Соње Зељковић https://www.facebook.com/sonja.zeljkovic.5/posts/1730035520414866
  10. У поподневним часовима, у пратњи викарног епископа Кирила и протођакона Николе Радиша и Владимира Јарамаза, Митрополит Амфилохије је отишао на пријем код Митрополита Аргентинског и јужноамеричког Игњатија Московске Патријаршије. Пријему је присуствовао и епископ Јован Каракаски и јужноамерички заграничне руске Цркве. У пријатној атмосфери уз богато постављену трпезу љубави, господа архијереји су размијенили мишљења о путевима и могућностима за унапређење мисије Православне Цркве у Јужној и Централној Америци. Општи закључак је био да треба што више радити у духу јединства и заједништва Једне Свете Саборне и Апостолске Православне Цркве. Архијереји руске Цркве су испричали о утисцима са скоро одржаног јубиларног сабора Руске Православне Цркве, по поводу 100 година од обнављања титуле Патријарха у Русији. Такође је било говора о прослави јубилеја 100 година страдања Светих Царских Мученика Романових следеће године. Угодан састанак је завршен размјеном пригодних поклона. У вечерњим сатима Митрополит Амфилохије је изашао у сусрет молби породице Никчевић и крстио у Православну Вјеру трогодишњу Јулију Мацавара – Никћевић која је трећа кћер Ђорђа Мацаваре и Олге Никчевић. Крштењу је била присутна породица Никчевић на челу са Изабелом Никчевић, која има бројну породицу, синове, кћери и унучад. Кумови малој Јулији су били Ирина и Георгина Никчевић и Матео Кастро Десћутер и Риотаро Катајама који је поријеклом Јапанац. Високопреосвећени Митрополит ће се сјутра 21 децембра упутити из Аргентине у Црну Гору гдје се очекује његово долазак 22 децембра око 12 сати. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  11. При крају овогодишње своје посјете епархији јужне и централне Америке којом администрира високопреосвећени Архиепископ Цетињски и Митрополит Црногорско – Приморски г. Амфилохије је такође имао бројне активности. Прије подне Митрополит је присуствовао светог литургији коју су служили новорукоположени свештеник Миленко Ралевић и јерођакон Давид (Јанкетић). У поподневним часовима, у пратњи викарног епископа Кирила и протођакона Николе Радиша и Владимира Јарамаза, Митрополит Амфилохије је отишао на пријем код Митрополита Аргентинског и јужноамеричког Игњатија Московске Патријаршије. Пријему је присуствовао и епископ Јован Каракаски и јужноамерички заграничне руске Цркве. У пријатној атмосфери уз богато постављену трпезу љубави, господа архијереји су размијенили мишљења о путевима и могућностима за унапређење мисије Православне Цркве у Јужној и Централној Америци. Општи закључак је био да треба што више радити у духу јединства и заједништва Једне Свете Саборне и Апостолске Православне Цркве. Архијереји руске Цркве су испричали о утисцима са скоро одржаног јубиларног сабора Руске Православне Цркве, по поводу 100 година од обнављања титуле Патријарха у Русији. Такође је било говора о прослави јубилеја 100 година страдања Светих Царских Мученика Романових следеће године. Угодан састанак је завршен размјеном пригодних поклона. У вечерњим сатима Митрополит Амфилохије је изашао у сусрет молби породице Никчевић и крстио у Православну Вјеру трогодишњу Јулију Мацавара – Никћевић која је трећа кћер Ђорђа Мацаваре и Олге Никчевић. Крштењу је била присутна породица Никчевић на челу са Изабелом Никчевић, која има бројну породицу, синове, кћери и унучад. Кумови малој Јулији су били Ирина и Георгина Никчевић и Матео Кастро Десћутер и Риотаро Катајама који је поријеклом Јапанац. Високопреосвећени Митрополит ће се сјутра 21 децембра упутити из Аргентине у Црну Гору гдје се очекује његово долазак 22 децембра око 12 сати. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  12. Од искушења времена опстајемо захваљујући милости Божијој Владика Лукијан (фото: www.eparhija-osjeckopoljskabaranjska.hr) Разговор са Његовим Преосвештенством Епископом осјечкопољским и барањским Г. Лукијаном Разговарала Снежана Крупниковић Историја нас учи да је живот православних Срба северно и западно од река Саве и Дунава увек био пун изазова, искушења, страдања, али наш народ је увек васкрсавао и опстајао захваљујући, пре свега, милости Божијој, али и својој мудрости, вери, непоколебљивости, знању и другим врлинама које красе велике народе. Српска Православна Епархија осјечкопољска и барањска једна је од пет епархија СПЦ на подручју Републике Хрватске. Од 1991. године, када је одлуком Светог Архијерејског Сабора поново успостављена, на њеном челу налази се Епископ осјечкопољски и барањски Његово Преосвештенство Господин Г. Лукијан (Владулов), до тада настојатељ манастира Бођани. „Осјечко поље“ је назив с почетка 18. века, за подручје које је обухватало сав крај око града Осијека, тачније међуречја доњег тока Драве, Дунава и практично целога тока реке Вуке. Што се тиче историјског контекста у коме је ова епархија настала, прво треба навести Сабор у манастиру Крушедолу 1710. године, на коме је Епископ Софроније изабран за врховног Митрополита Срба под аустроугарском власти, а подручје „Осјечког поља“ дато је на старање новоизабраном Епископу Никанору (Мелентијевићу), као „Епископу мохачком, сигетском и осјечкопољском“. Затим је, године 1721, за Епископа осјечкопољског изабран Максим (Гавриловић), настојатељ манастира Бешенова. Овај Епископ купио је у осјечкој Доњој вароши велелепну кућу која је била епископска резиденција. Као самостална епархија остала је до 1733. године, када је укинута. Њен угарски део придружен је Будимској епархији, а славонски део Сремској архидијецези. Међутим, већ Патријарх Арсеније Четврти (Јовановић) предао је Епархију осјечкопољску на духовно старање, 1746. године, своме Епископу Јовану (Георгијевићу). Резиденција Епископа Јована била је у Осијеку. Убрзо, после избора новог Митрополита 1748. године, Архијерејски Синод поново је придружио Осјечкопољску епархију Славонско- пакрачкој. Од 1758. године Епархија осјечкопољска дефинитивно је дошла у састав Сремске дијецезе, у чијем саставу је остала до 1991. године. Како је Свети Архијерејски Сабор СПЦ 1991. године обновљеној Осјечкопољској епархији придружио целу Барању, она данас покрива географско подручје источне Славоније, западног Срема и Барање. О крсту српског народа, о опстанку, вери и суживоту на територији ове епархије, за новине Српске Патријаршије Православље, разговарали смо са Преосвећеним Владиком Лукијаном. Од оснивања Епархије осјечкопољске и барањске Ви сте на њеном челу као Архијереј. Тачније од 1991. године. Биле су то тешке године за српски живаљ, страдални тренуци за православни народ који је на том подручју живео вековима. Како су живљене и преживљене те године? – Историјско битисање српског православног народа на простору који данас покрива Епархија осјечкопољска и барањска вишевековно је. Православни Срби су се населили на поменуте просторе још пре Велике сеобе. Бројна су сведочанства кроз писане трагове и многобројне тапије која сведоче у прилог томе. Историја нас учи да је живот православних Срба северно и западно од река Саве и Дунава увек био пун изазова, искушења, страдања, али наш народ је увек васкрсавао и опстајао захваљујући, пре свега, милости Божијој, али и својој мудрости, вери, непоколебљивости, знању и другим врлинама које красе велике народе. Наш избор за Епископа богоспасаване, васпостављене Епархије осјечкопољске и барањске догодио се 23. маја 1991. г., када се на овим просторима већ назирао рат. Када смо устоличени, у Саборном храму Св. великомученика Димитрија у Даљу, 18. августа исте године, и настанили се у Патријаршијском двору – летњиковцу, затекли смо „мерзост и запустјеније“, нигде и ништа. Преосвећени Еп. Лукијан испред вуковарског Саборног храма Светог Николаја 1992. године Саборнa црква Светог Оца Николаја у Вуковару данас (фото: Википедија) Двор је био празан, запуштен. Нисмо имали секретара, па ни возило, те је наше кретање по епархији било веома отежано и ограничено. Затекли смо мали број свештеника, јер су неки већ пребегли у Србију. Када се рат мало притајио, кренули смо у обилазак црквених општина и парохија. Храмови су били опљачкани, оскрнављени, а они најлепши и најбогатији до темеља разрушени. Те ране још увек крваре и нису још у потпуности зацељене. Када се рат мало притајио, кренули смо у обилазак црквених општина и парохија. Храмови су били опљачкани, оскрнављени, а они најлепши и најбогатији до темеља разрушени. Те ране још увек крваре и нису још у потпуности зацељене. Колико је пре распада СФРЈ и последњих ратних разарања било православних верника на територији Ваше епархије, а колико их је преостало данас? – На ово питање тешко је у потпуности тачно одговорити. Пре распада Југославије много већи број Срба живео је на просторима наше епархије, по неким проценама више од 100.000, али многи од њих нису се изјашњавали као припадници Православне Цркве, уосталом као и у остатку тадашње државе. Како било, чињенице говоре да се велики број православних Срба иселио са простора источне Хрватске после реинтеграције тог подручја у уставно- правни поредак данашње државе. Чак и данас када је, наизглед, лакше утврдити тачан број православних верника на овом простору, иако имамо и званичне податке са одржана два послератна пописа становништва, 2001. и 2011. године, тај број је и даље предмет спорења. Наиме, често се званични резултати пописа становништва у Републици Хрватској које имамо на увид, а које можемо сазнати из релевантних државних тела, не подударају са подацима које добијамо од наших свештеника, из наших парохија. Разлози оваквој диспропорцији у бројкама су вишеструки. Многи наши епархиоти су везани за свој завичај из имовинских разлога, други, пак, после уласка Хрватске у ЕУ 2013. г., траже и виде своју шансу за бољим животом у некој од земаља ЕУ, тамо остају и тек повремено долазе својим кућама. Са разочарењем морамо нагласити и то да још увек немали број наших сународника и верника и после 20 година од завршетка рата на овим просторима, осећају нелагоду, одређени притисак, па чак и страх да се слободно изјасне о својој верској и националној припадности. То је, заиста, несхватљиво и неприхватљиво, с обзиром на то у којем веку и на којим просторима живимо. Коначно, по нашим подацима, негде око 28.000 људи се изјашњавају као припадници СПЦ, али, нажалост, тај број је из дана у дан све мањи. Преосвећени, да ли се може говорити о повратницима, да ли их има и како тече тај процес? – Што се тиче повратника, ситуација у нашој епархији је нешто другачија него у осталим деловима Хрватске. Након завршетка грађанског рата у Југославији, на простору источне Хрватске дошло је до потписивања Ердутског споразума којим је окончан сукоб на поменутом подручју. Многи Срби су тада одлучили да напусте своја огњишта. Углавном су се људи преселили у нашу матичну државу Србију, највише у Војводину. Разлози тако великог одлива православног становништва су углавном јасни и добро познати. Тешко је за очекивати да ће се ти људи вратити на ове просторе као повратници. Многи су се већ снашли и скућили, пронашли посао, деца су им тамо рођена… Данас, када је Европу па и добар део света погодила економска криза, која није заобишла ни нас овде, наставља се, нажалост, исељавање Срба из Хрватске, поготово младих, који одлазе у потрази за бољим животом. Но, с друге стране, верујемо да ће многи и остати, чекајући нека боља и срећнија времена за све нас који живимо на овим просторима па и шире. После сваке кише и таме, сунце гране и обасја и загреје земљу и људе. У ужасима ратних разарања страдали су људи, али и светиње. Обнављају ли се богослужбене православне светиње, има ли нових, каква је ситуација по том питању? – Иако све претходно речено, наизглед, не буди претерани оптимизам и наду, иако смо често као народ имали својих успона и падова, ипак, као што смо већ рекли, ми смо народ који зна да савладава разна искушења, да се бори и избори са њима. Епархија осјечкопољска и барањска је, чак и у време ратних сукоба, била, али то и данас јесте, једно велико градилиште. Но, пре него што конкретно одговоримо на Ваше питање, рекли бисмо неколико речи о нечему још важнијем, а када је у питању обнављање или, можемо рећи, препород наше Свете Цркве на овим просторима. На првом месту, ми смо васпоставили живу, евхаристијску Цркву! Многе наше парохије, па и оне најудаљеније и најсиромашније, добиле су духовне пастире, образоване и младе свештенослужитеље који су, уз помоћ и подршку старије и искусније браће свештеника, неуморно и са пуно духовног елана кренули у окупљање народа Божијег, уплашеног и расутог, око Цркве Христове, храбрећи их, проповедајући и сведочећи им да ће се „у име Његово уздати народи“ (Мт. 12, 21). Неуморно смо подстицали наше свештенике да се, заједно са својим народом, храбро носе са свим недаћама на које ће наилазити, да не посустану. У основним и средњим школама широм поверене нам епархије веома успешно се изводи верска настава као веома важна мисијска и јеванђелска делатност наше Цркве и као таква она има веома велики значај за очување, како верског, тако и националног идентитета Срба у Републици Хрватској. Школујемо, у исто време, велики број богословске омладине. Двојица ће од њих, верујемо, већ ове године, понети висока академска звања у рангу доктора теолошких наука. То је за нас, за овако територијално и бројчано малу епархију, веома значајно и поносимо се тиме. Нека Господ благослови трудове наше. Веома успешно је организована душебрижничка служба кроз коју је омогућено да свештеник из наше Цркве може да посети болне у болницама, сужње у тамницама, старе и немоћне у старачким домовима. Никога нисмо и нећемо заборавити. Следујући Христове речи: „Кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте“ (Мт. 25, 40). „Ако и мајка заборави пород свој, ја те нећу заборавити“, говори Господ. Када је у питању обнова светих храмова и других пратећих објеката рећи ћемо следеће – нема готово нити једне црквене јединице у епархији у којој није нешто урађено. Многи свети храмови, парохијски домови и црквене сале су генерално обновљени, а у неколико парохија саграђени су потпуно нови свети храмови и парохијски домови. У неким местима никада у историји није забележено да је постојала православна црква. Данас та места красе велелепни православни храмови, рецимо у Борову насељу, Силашу, Бијелој Лози, Каранцу. Патријаршијски двор у Даљу, наша привремена резиденција, генерално је обновљен и опремљен. Враћен му је првобитни сјај и слава, те данас представља, као уосталом и кроз своју дугу историју, важну тапију и белег свести вековног присуства православних Срба на овим просторима. Манастир Успења Пресвете Богородице у Даљској планини, такође је велико градилиште. Манастирски храм генерално је обновљен, захваљујући свесрдној помоћи Владе Републике Србије. Подигнут је и нови манастирски конак, а генерално је обновљен и чардакна извору лековите воде који је средином 19. века подигао Патријарх Јосиф Рајачић. Овде треба истакнути да су ова два значајна објекта, али и многи други пројекти, реализовани захваљујући финансијским средствима која СПЦ у Хрватској добија од хрватске државе, а на темељу Уговора од заједничког интереса, који су склопиле 2002. године Влада Републике Хрватске и представници СПЦ у Хрватској. Такође, многе парохијске храмове, сведоке и светионике наше вере, обнављамо и враћамо им стари сјај и лепоту. Даљ, Вуковар, Осијек, Винковци, Бели Манастир, Дарда, Кнежеви Виногради, Бршадин, Трпиња, Чепински Мартинци, Будимци, Сотин, Бобота, Бијело Брдо, Сремске Лазе, Болман, Јагодњак, Габош, Острово, Маркушица – парохије су у којима су храмови генерално обновљени или се тренутно на њима изводе радови, а неки су и потпуно нови саграђени. У Борову, Боботи, Борову насељу, Винковцима, Вуковару, Габошу, Сремским Лазама, Будимцима, Поповцу, Негославцима, Вери, Бијелом Брду, Мирковцима, Сремским Чаковцима подигнути су нови парохијски домови са пратећим просторијама – салама и канцеларијама. Неки свештенички домови започети су пре нашег доласка за Епископа, а завршени су у наше време. Све ово не би било могуће урадити без помоћи наше матичне државе Србије, финансијске дотације од хрватске државе загарантоване поменутим Уговором, као и сваком и најмањом лептом коју прилаже наш благочестиви народ, ма где год се налазио. Предстоји нам још неколико значајних пројеката, као што су генерална обнова светога храма у Борову, изградња новог парохијског центра у Белом Манастиру, обнова минираног и порушеног храма у Чепину. Свакако да је српској заједници у Хрватској додатно отежавајући, једнострано наметнути, осећај кривице и одговорности за сва страдања и једнога и другога народа на просторима на којима данас живимо. Проблеми се јављају у мешовитим срединама, поготово где су страдања била израженија. ] ] Са освећења новоподигнуте Цркве Рођења Пресвете Богородице у Бијелој Лози (фото: www.eparhija-osjeckopoljskabaranjska.hr) Како живи данас Србин православне вероисповести у Вашој епархији? По Вама, који су највећи проблеми са којима се суочавају СПЦ и православни верници у Хрватској? – Није лако данас готово нигде. Поменули смо проблеме које тиште младе људе. Не могу наћи запослења иако многи завршавају високе школе, стичу академска образовања. То умногоме утиче на опште расположење код свих, не само код Срба. Када је у питању црквена имовина, можемо да кажемо да нисмо у потпуности задовољни са динамиком враћања одузете нам имовине, све то тече споро и отежано. Верујемо да ће се и ту стање поправити и да ћемо, коначно, поново постати власници онога што је наше и што нам је неправедно одузето. Свакако да је српској заједници у Хрватској додатно отежавајући, једнострано наметнути, осећај кривице и одговорности за сва страдања и једнога и другога народа на просторима на којима данас живимо. Проблеми се јављају у мешовитим срединама, поготово где су страдања била израженија. Надамо се, дубоко верујемо, можемо рећи и све чинимо, колико је до нас, да се ти и такви проблеми и непријатности којима смо неретко изложени, што пре превазиђу, да окренемо нови лист у нашим међусобним односима, да покажемо свету, али превасходно сами себи, да смо хришћани, народ Божији, који умемо да се кајемо и да праштамо. „Никтоже без грјеха токмо једин Бог!“ На крају, Преосвећени Владико кажите нам каква су Ваша искуства у вези са сарадњом Римокатоличке и Српске Православне Цркве у Хрватској? – Сарадњу наше две Цркве назвао бих коректном. Она се креће од уобичајене куртоазне, али искрене и братске кореспонденције поводом великих празника, значајних јубилеја или догађаја, па до спонтаних сусрета или одазивања на позиве једних према другима. Бројни сусрети и корисни разговори су иза нас, верујем и пред нама. Сви смо позвани да служимо Христу, али и једни другима, да у другоме пронађемо Христа. Тако ћемо се показати свету као истински хришћани и достојни најсветијег имена којим се зовемо – именом Христовим. Сигурно је једно, а то је да дијалог између Православне и Римокатоличке Цркве треба да постоји, на свим нивоима, да се кроз тај дијалог и међусобно уважавање, уз Божију помоћ, допринесе да сви људи који живе на просторима Републике Хрватске не угрожавају једни друге, да живе слободно и без страха, негујући, притом, различитости идентитета као богатство наслеђа и врхунско начело слободе. Епископ осјечкопољски и барањски † Лукијан
  13. У Даљу, у Недељу пачисту, лета Господњег 2015, Блаженог Спомена епископ осечкопољски и барањски г. Лукијан, дао је интервју "Православљу - новинама Српске Патријаршије" (објављен у броју 1152). Од искушења времена опстајемо захваљујући милости Божијој Владика Лукијан (фото: www.eparhija-osjeckopoljskabaranjska.hr) Разговор са Његовим Преосвештенством Епископом осјечкопољским и барањским Г. Лукијаном Разговарала Снежана Крупниковић Историја нас учи да је живот православних Срба северно и западно од река Саве и Дунава увек био пун изазова, искушења, страдања, али наш народ је увек васкрсавао и опстајао захваљујући, пре свега, милости Божијој, али и својој мудрости, вери, непоколебљивости, знању и другим врлинама које красе велике народе. Српска Православна Епархија осјечкопољска и барањска једна је од пет епархија СПЦ на подручју Републике Хрватске. Од 1991. године, када је одлуком Светог Архијерејског Сабора поново успостављена, на њеном челу налази се Епископ осјечкопољски и барањски Његово Преосвештенство Господин Г. Лукијан (Владулов), до тада настојатељ манастира Бођани. „Осјечко поље“ је назив с почетка 18. века, за подручје које је обухватало сав крај око града Осијека, тачније међуречја доњег тока Драве, Дунава и практично целога тока реке Вуке. Што се тиче историјског контекста у коме је ова епархија настала, прво треба навести Сабор у манастиру Крушедолу 1710. године, на коме је Епископ Софроније изабран за врховног Митрополита Срба под аустроугарском власти, а подручје „Осјечког поља“ дато је на старање новоизабраном Епископу Никанору (Мелентијевићу), као „Епископу мохачком, сигетском и осјечкопољском“. Затим је, године 1721, за Епископа осјечкопољског изабран Максим (Гавриловић), настојатељ манастира Бешенова. Овај Епископ купио је у осјечкој Доњој вароши велелепну кућу која је била епископска резиденција. Као самостална епархија остала је до 1733. године, када је укинута. Њен угарски део придружен је Будимској епархији, а славонски део Сремској архидијецези. Међутим, већ Патријарх Арсеније Четврти (Јовановић) предао је Епархију осјечкопољску на духовно старање, 1746. године, своме Епископу Јовану (Георгијевићу). Резиденција Епископа Јована била је у Осијеку. Убрзо, после избора новог Митрополита 1748. године, Архијерејски Синод поново је придружио Осјечкопољску епархију Славонско- пакрачкој. Од 1758. године Епархија осјечкопољска дефинитивно је дошла у састав Сремске дијецезе, у чијем саставу је остала до 1991. године. Како је Свети Архијерејски Сабор СПЦ 1991. године обновљеној Осјечкопољској епархији придружио целу Барању, она данас покрива географско подручје источне Славоније, западног Срема и Барање. О крсту српског народа, о опстанку, вери и суживоту на територији ове епархије, за новине Српске Патријаршије Православље, разговарали смо са Преосвећеним Владиком Лукијаном. Од оснивања Епархије осјечкопољске и барањске Ви сте на њеном челу као Архијереј. Тачније од 1991. године. Биле су то тешке године за српски живаљ, страдални тренуци за православни народ који је на том подручју живео вековима. Како су живљене и преживљене те године? – Историјско битисање српског православног народа на простору који данас покрива Епархија осјечкопољска и барањска вишевековно је. Православни Срби су се населили на поменуте просторе још пре Велике сеобе. Бројна су сведочанства кроз писане трагове и многобројне тапије која сведоче у прилог томе. Историја нас учи да је живот православних Срба северно и западно од река Саве и Дунава увек био пун изазова, искушења, страдања, али наш народ је увек васкрсавао и опстајао захваљујући, пре свега, милости Божијој, али и својој мудрости, вери, непоколебљивости, знању и другим врлинама које красе велике народе. Наш избор за Епископа богоспасаване, васпостављене Епархије осјечкопољске и барањске догодио се 23. маја 1991. г., када се на овим просторима већ назирао рат. Када смо устоличени, у Саборном храму Св. великомученика Димитрија у Даљу, 18. августа исте године, и настанили се у Патријаршијском двору – летњиковцу, затекли смо „мерзост и запустјеније“, нигде и ништа. Преосвећени Еп. Лукијан испред вуковарског Саборног храма Светог Николаја 1992. године Саборнa црква Светог Оца Николаја у Вуковару данас (фото: Википедија) Двор је био празан, запуштен. Нисмо имали секретара, па ни возило, те је наше кретање по епархији било веома отежано и ограничено. Затекли смо мали број свештеника, јер су неки већ пребегли у Србију. Када се рат мало притајио, кренули смо у обилазак црквених општина и парохија. Храмови су били опљачкани, оскрнављени, а они најлепши и најбогатији до темеља разрушени. Те ране још увек крваре и нису још у потпуности зацељене. Када се рат мало притајио, кренули смо у обилазак црквених општина и парохија. Храмови су били опљачкани, оскрнављени, а они најлепши и најбогатији до темеља разрушени. Те ране још увек крваре и нису још у потпуности зацељене. Колико је пре распада СФРЈ и последњих ратних разарања било православних верника на територији Ваше епархије, а колико их је преостало данас? – На ово питање тешко је у потпуности тачно одговорити. Пре распада Југославије много већи број Срба живео је на просторима наше епархије, по неким проценама више од 100.000, али многи од њих нису се изјашњавали као припадници Православне Цркве, уосталом као и у остатку тадашње државе. Како било, чињенице говоре да се велики број православних Срба иселио са простора источне Хрватске после реинтеграције тог подручја у уставно- правни поредак данашње државе. Чак и данас када је, наизглед, лакше утврдити тачан број православних верника на овом простору, иако имамо и званичне податке са одржана два послератна пописа становништва, 2001. и 2011. године, тај број је и даље предмет спорења. Наиме, често се званични резултати пописа становништва у Републици Хрватској које имамо на увид, а које можемо сазнати из релевантних државних тела, не подударају са подацима које добијамо од наших свештеника, из наших парохија. Разлози оваквој диспропорцији у бројкама су вишеструки. Многи наши епархиоти су везани за свој завичај из имовинских разлога, други, пак, после уласка Хрватске у ЕУ 2013. г., траже и виде своју шансу за бољим животом у некој од земаља ЕУ, тамо остају и тек повремено долазе својим кућама. Са разочарењем морамо нагласити и то да још увек немали број наших сународника и верника и после 20 година од завршетка рата на овим просторима, осећају нелагоду, одређени притисак, па чак и страх да се слободно изјасне о својој верској и националној припадности. То је, заиста, несхватљиво и неприхватљиво, с обзиром на то у којем веку и на којим просторима живимо. Коначно, по нашим подацима, негде око 28.000 људи се изјашњавају као припадници СПЦ, али, нажалост, тај број је из дана у дан све мањи. Преосвећени, да ли се може говорити о повратницима, да ли их има и како тече тај процес? – Што се тиче повратника, ситуација у нашој епархији је нешто другачија него у осталим деловима Хрватске. Након завршетка грађанског рата у Југославији, на простору источне Хрватске дошло је до потписивања Ердутског споразума којим је окончан сукоб на поменутом подручју. Многи Срби су тада одлучили да напусте своја огњишта. Углавном су се људи преселили у нашу матичну државу Србију, највише у Војводину. Разлози тако великог одлива православног становништва су углавном јасни и добро познати. Тешко је за очекивати да ће се ти људи вратити на ове просторе као повратници. Многи су се већ снашли и скућили, пронашли посао, деца су им тамо рођена… Данас, када је Европу па и добар део света погодила економска криза, која није заобишла ни нас овде, наставља се, нажалост, исељавање Срба из Хрватске, поготово младих, који одлазе у потрази за бољим животом. Но, с друге стране, верујемо да ће многи и остати, чекајући нека боља и срећнија времена за све нас који живимо на овим просторима па и шире. После сваке кише и таме, сунце гране и обасја и загреје земљу и људе. У ужасима ратних разарања страдали су људи, али и светиње. Обнављају ли се богослужбене православне светиње, има ли нових, каква је ситуација по том питању? – Иако све претходно речено, наизглед, не буди претерани оптимизам и наду, иако смо често као народ имали својих успона и падова, ипак, као што смо већ рекли, ми смо народ који зна да савладава разна искушења, да се бори и избори са њима. Епархија осјечкопољска и барањска је, чак и у време ратних сукоба, била, али то и данас јесте, једно велико градилиште. Но, пре него што конкретно одговоримо на Ваше питање, рекли бисмо неколико речи о нечему још важнијем, а када је у питању обнављање или, можемо рећи, препород наше Свете Цркве на овим просторима. На првом месту, ми смо васпоставили живу, евхаристијску Цркву! Многе наше парохије, па и оне најудаљеније и најсиромашније, добиле су духовне пастире, образоване и младе свештенослужитеље који су, уз помоћ и подршку старије и искусније браће свештеника, неуморно и са пуно духовног елана кренули у окупљање народа Божијег, уплашеног и расутог, око Цркве Христове, храбрећи их, проповедајући и сведочећи им да ће се „у име Његово уздати народи“ (Мт. 12, 21). Неуморно смо подстицали наше свештенике да се, заједно са својим народом, храбро носе са свим недаћама на које ће наилазити, да не посустану. У основним и средњим школама широм поверене нам епархије веома успешно се изводи верска настава као веома важна мисијска и јеванђелска делатност наше Цркве и као таква она има веома велики значај за очување, како верског, тако и националног идентитета Срба у Републици Хрватској. Школујемо, у исто време, велики број богословске омладине. Двојица ће од њих, верујемо, већ ове године, понети висока академска звања у рангу доктора теолошких наука. То је за нас, за овако територијално и бројчано малу епархију, веома значајно и поносимо се тиме. Нека Господ благослови трудове наше. Веома успешно је организована душебрижничка служба кроз коју је омогућено да свештеник из наше Цркве може да посети болне у болницама, сужње у тамницама, старе и немоћне у старачким домовима. Никога нисмо и нећемо заборавити. Следујући Христове речи: „Кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте“ (Мт. 25, 40). „Ако и мајка заборави пород свој, ја те нећу заборавити“, говори Господ. Када је у питању обнова светих храмова и других пратећих објеката рећи ћемо следеће – нема готово нити једне црквене јединице у епархији у којој није нешто урађено. Многи свети храмови, парохијски домови и црквене сале су генерално обновљени, а у неколико парохија саграђени су потпуно нови свети храмови и парохијски домови. У неким местима никада у историји није забележено да је постојала православна црква. Данас та места красе велелепни православни храмови, рецимо у Борову насељу, Силашу, Бијелој Лози, Каранцу. Патријаршијски двор у Даљу, наша привремена резиденција, генерално је обновљен и опремљен. Враћен му је првобитни сјај и слава, те данас представља, као уосталом и кроз своју дугу историју, важну тапију и белег свести вековног присуства православних Срба на овим просторима. Манастир Успења Пресвете Богородице у Даљској планини, такође је велико градилиште. Манастирски храм генерално је обновљен, захваљујући свесрдној помоћи Владе Републике Србије. Подигнут је и нови манастирски конак, а генерално је обновљен и чардакна извору лековите воде који је средином 19. века подигао Патријарх Јосиф Рајачић. Овде треба истакнути да су ова два значајна објекта, али и многи други пројекти, реализовани захваљујући финансијским средствима која СПЦ у Хрватској добија од хрватске државе, а на темељу Уговора од заједничког интереса, који су склопиле 2002. године Влада Републике Хрватске и представници СПЦ у Хрватској. Такође, многе парохијске храмове, сведоке и светионике наше вере, обнављамо и враћамо им стари сјај и лепоту. Даљ, Вуковар, Осијек, Винковци, Бели Манастир, Дарда, Кнежеви Виногради, Бршадин, Трпиња, Чепински Мартинци, Будимци, Сотин, Бобота, Бијело Брдо, Сремске Лазе, Болман, Јагодњак, Габош, Острово, Маркушица – парохије су у којима су храмови генерално обновљени или се тренутно на њима изводе радови, а неки су и потпуно нови саграђени. У Борову, Боботи, Борову насељу, Винковцима, Вуковару, Габошу, Сремским Лазама, Будимцима, Поповцу, Негославцима, Вери, Бијелом Брду, Мирковцима, Сремским Чаковцима подигнути су нови парохијски домови са пратећим просторијама – салама и канцеларијама. Неки свештенички домови започети су пре нашег доласка за Епископа, а завршени су у наше време. Све ово не би било могуће урадити без помоћи наше матичне државе Србије, финансијске дотације од хрватске државе загарантоване поменутим Уговором, као и сваком и најмањом лептом коју прилаже наш благочестиви народ, ма где год се налазио. Предстоји нам још неколико значајних пројеката, као што су генерална обнова светога храма у Борову, изградња новог парохијског центра у Белом Манастиру, обнова минираног и порушеног храма у Чепину. Свакако да је српској заједници у Хрватској додатно отежавајући, једнострано наметнути, осећај кривице и одговорности за сва страдања и једнога и другога народа на просторима на којима данас живимо. Проблеми се јављају у мешовитим срединама, поготово где су страдања била израженија. ] ] Са освећења новоподигнуте Цркве Рођења Пресвете Богородице у Бијелој Лози (фото: www.eparhija-osjeckopoljskabaranjska.hr) Како живи данас Србин православне вероисповести у Вашој епархији? По Вама, који су највећи проблеми са којима се суочавају СПЦ и православни верници у Хрватској? – Није лако данас готово нигде. Поменули смо проблеме које тиште младе људе. Не могу наћи запослења иако многи завршавају високе школе, стичу академска образовања. То умногоме утиче на опште расположење код свих, не само код Срба. Када је у питању црквена имовина, можемо да кажемо да нисмо у потпуности задовољни са динамиком враћања одузете нам имовине, све то тече споро и отежано. Верујемо да ће се и ту стање поправити и да ћемо, коначно, поново постати власници онога што је наше и што нам је неправедно одузето. Свакако да је српској заједници у Хрватској додатно отежавајући, једнострано наметнути, осећај кривице и одговорности за сва страдања и једнога и другога народа на просторима на којима данас живимо. Проблеми се јављају у мешовитим срединама, поготово где су страдања била израженија. Надамо се, дубоко верујемо, можемо рећи и све чинимо, колико је до нас, да се ти и такви проблеми и непријатности којима смо неретко изложени, што пре превазиђу, да окренемо нови лист у нашим међусобним односима, да покажемо свету, али превасходно сами себи, да смо хришћани, народ Божији, који умемо да се кајемо и да праштамо. „Никтоже без грјеха токмо једин Бог!“ На крају, Преосвећени Владико кажите нам каква су Ваша искуства у вези са сарадњом Римокатоличке и Српске Православне Цркве у Хрватској? – Сарадњу наше две Цркве назвао бих коректном. Она се креће од уобичајене куртоазне, али искрене и братске кореспонденције поводом великих празника, значајних јубилеја или догађаја, па до спонтаних сусрета или одазивања на позиве једних према другима. Бројни сусрети и корисни разговори су иза нас, верујем и пред нама. Сви смо позвани да служимо Христу, али и једни другима, да у другоме пронађемо Христа. Тако ћемо се показати свету као истински хришћани и достојни најсветијег имена којим се зовемо – именом Христовим. Сигурно је једно, а то је да дијалог између Православне и Римокатоличке Цркве треба да постоји, на свим нивоима, да се кроз тај дијалог и међусобно уважавање, уз Божију помоћ, допринесе да сви људи који живе на просторима Републике Хрватске не угрожавају једни друге, да живе слободно и без страха, негујући, притом, различитости идентитета као богатство наслеђа и врхунско начело слободе. Епископ осјечкопољски и барањски † Лукијан View full Странице
×
×
  • Креирај ново...