Марко Делић: Лице и наличје једне фаме или „Вести“ и Епархија франкфуртска

[александар живаљев]

Преносимо лични став докторанда теологије г. Марка Делића о збивањима у Епархији франкфуртској и све Немачке. Као личан, овај став је под ризиком да буде оптужен као једностран. Заиста има у њему и неких нервозних тонова, који можда могу да се оправдају, дуго нерешеним питањима у овој, тако важној епархији наше Цркве. Толико вишегодишње (скоро деценијско) лоше стање заиста узнемирава.

Молимо се Господу да умудри и наше пастире и њихово стадо у Немачкој, а свештеноначалију наше Цркве да снаге да нађе права решења.

А.Ж.

20суботајан 2018

Posted by Стање ствари in Разномислије

“

Објављујемо реаговање тибингеншког докторанда теологије и потпредседника Црквене општине у Штутгарту, Марка Делића, поводом скорашњих дешавања у Епархији франкфуртској и све Немачке. Текст је писан за недељник српске дијаспоре, „Вести“, али је уређивачки колегијум тог листа одбио да га објави

Епископ Андреј (Ћилерџић)

 

Када данас упитате просечно обавештеног интелектуалца, па, богме, и теолога, да ли је у Византији поред официјелне црквене књижевности постојала још нека форма литерарног изражавања, мало је оних који би знали да је на политичко-црквеним маргинама цветала еротска као и хумористичко-сатирична књижевност. Управо једна згода из ове друге литерарне врсте долазила ми је на ум при ишчитавању приговора што су се, поводом управе епископа Андреја и његових сарадника дијацезом Српске Православне Цркве у Немачкој, на страницама дневног листа „Вести“ појављивали. Листа, не треба то посебно наглашавати, врло приземне новинарске културе. Наиме, у једној сатири из XII века појављује се, на оном свету, митски лекар, Асклепије, и то у необичном издању. Огрнут је дотични некаквим златастим велом, и то тако да он своје свеже упокојене саговорнике може да види, док они њега, захваљујући том велу, опазити не могу. Могу слушати само његове речи.

Неком врстом вела, само у тривијалном контексту наших епархијских прилика у Немачкој, заоденули су се они што су петицијом подигли медијску жалбу против управе па и личности епископа Андреја Ћилерџића. Подигли су је они, наводно, у име еванђелских принципа, премда онај који ово пише основано сумња да су свештеници-приговарачи уопште прочитали Нови завет, док сумњу уопште нема да Стари завет нису ни прелиставали. Стога ће, онај који ове редове бележи, мало да разгрне вео овдашњи, додуше саткан не од златастих струна већ испреден бурлескно-лакрдијашким бојама, те да читаоцу добре воље, у неколико тачака, предочи оно што му се чини важним.

Прво: Епархија франкфуртска и све Немачке неоспорно се налази, на унутрашњем плану, у духовној, интелектуалној и материјалној кризи, са озбиљно нарушеним угледом у друштвеној и екуменско-црквеној јавности. За такво стање, међутим, ваља одати признање не епископу Андреју Ћилерџићу, већ његовим претходницима, епископима Константину Ђокићу и Сергију Карановићу. После кратке администрације патријарха Иринеја, када су се коначно постигли значајни резултати, а насукани брод поново изашао на пучину, доласком епископа Сергија наступа период заустављања процеса консолидације и ваљаних тенденција. На пољу међуцрквених односа долази до равнодушности према дијалогу, што је међу угледницима Римокатоличке и Евангеличке Цркве означено као рестаурација Константиновог система изолације, у шта се и лично, а не преко гласина или из медија, уверио и писац ових редова, будући активно укључен у теолошке и међуцрквене разговоре.

Један од прилога у франкфуртским „Вестима“

Друго: У јавној делатности, епископ Сергије није радио готово ништа, а и оно што је покушавао – боље би било да се посла није ни лаћао. Свака врста озбиљнијег друштвено-екуменског ангажовања изостајала је, а поменути владика окруживао се радо управо онима из редова свештеника-приговарача, којима је до духовне и пастирске делатности било стало колико и до лањскога снега.

Треће: И епископ Сергије имао је своје издање већ помињаног златастог вела. Покушавао је властиту неукост и врло слабо познавање Библије да огрне неком врстом тоталитарног начина епископовања, утемељеног на једној трибалистичкој, идеолошкој матрици, присутној, нажалост, делом и у православној теологији. По томе би епископ био нека врста омнипотентног субаше, коме се треба покоравати и не мислити скоро ништа, или тачније – ништа. Отуда и отпор епископа Сергија према недогматичним појединцима и отклон од оних теолога који, наместо удворичког и ума лишеног климања главом, настоје да мисле. У то се и лично уверио писац ових редова када му је, на запрепашћење, један од врлих потписника петиције, што у слободно време воли да се разговара са онима из надрилекарско-магијске бизнис-бранше, преко посредника, за његово добро, послао добронамерни савет епископа Сергија с којим се то непоћудним минхенским теолозима не би смело ни у разговор ступити.

Четврто: Где ли се, они који данас Андреју Ћилерџићу постављају ултиматуме, премда елементарне културе лишени, дедоше да укажу на правно недопустив чин ad hoc смењивања благајника Црквене општине у Минхену од стране епископа Сергија и његове свите? Или да дигну глас, преко медија или бар колегијалном подршком, против тоталне дифамације честитог минхенског свештеника, o. Предрага Гајића и његове породице? Онај који ово пише одбио је – из протеста према поменутим поступцима бившег немачког владике, противним статуту минхенске парохије, регистроване као eingetragener Verein[1] – да учествује у програму обележавања епархијске славе.

Пето: Где су они којима је до правде стало, у Химелстиру и око њега, па да подигну глас што у време епископовања Сергија Карановића седница Епархијског управног одбора две године није одржавана?

Манастир Успења Пресвете Богородице у Химелстиру (Фото: Р. Лукић/Вести)

Шесто, и потоње: Епископ Андреј Ћилерџић на место администратора није дошао из ћефа нити каквог личног ћара, већ је за администратора промишљеном одлуком Архијерејског Сабора постављен, и то стога да решава големе проблеме које му је, у наслеђе, оставио његов знаменити претходник. Он их, и поред тешкоћа, решава. Преименовање манастира Химелстира у женски манастир, у којем свој подвижничко-духовни живот воде угледне монахиње, представља чин еманципације а не деградације манастира. Од манастира на чијем челу се налазила врло проблематична фигура бившег игумана Германа, који је, будући без основних богословских компетенција, хришћанство сводио на племенско-националне тонове, манастир Химелстир постао је местом у коме се одвија аутентични богослужбени живот, у коме „нема више Јудејца ни Грка, нити роба нити слободњака, нити мушког нити женског“ (Гал. 3,28).

Као личност изузетног моралног интегритета, коју за разлику од свог претходника – садашњег бихаћко-петровачког владике – красе скромност, познавање библијске теологије, еманципованост и схватање епископства као служења и координирања а не деспотског владања, управо је епископ Андреј, по расуђивању оног који ово пише, најпогоднија личност која може повратити углед епархији којом администрира.

У поређењу са епископом Андрејем, који умногоме наставља управо тамо где је патријарх Иринеј био стао, његови нападачи баштиници су оне врсте критике, која је то само по имену, а коју су за нијансу суптилније предузимали њихови духовно-идеолошки преци, представљени на оној познатој литографији с краја 19. столећа, која имађаше претензију да понуди ликовну представу познатог појма што га је сковао Карл Маркс: појма лумпенпролетаријат. „Критика“ лумпенпролетаријата ондашњег имала је место у локалним сеоским крчмама. Ова њихових потомака осване и у медијима. Само тога ради латих се пера, посвећујући овај запис благонаклоном читаоцу.

Маркo Делић je дипломирани теолог Православног богословског факултета у Београду, а од 2016. докторанд теологије на Универзитету у Тибингену. Бави се, у оквиру дисертације, рецепцијом епикурејске филозофије у Оригеновој расправи „Против Келса“. Поред теологије, бави се филозофијом, теоријом књижевности и политичком теоријом. Рођен је у Тополи, живи у Штутгарту

Текстови у рубрици „Разномислије“ одражавају ставове њихових аутора, а не нужно и став „Стања ствари“

View full Странице