Георгије Флоровски: Проблематика поновног хришћанског уједињења

[александар живаљев]

У издању Епархије Браничевске, као што су читаоци Поука обавештени, изашло је прво од планираних четири кола Сабраних дела најутицајнијег православног богослова 20. века, оца Георгија Флоровског. Честитајући издавачу на овом јединственом подухвату, који се темељи на свеобухватном и висококвалитетном преводу свих радова оца Флоровског, који ће свакако попунити наше празнине и у познавању његовог дела и у сопственом хришћанском самосазнању, преносимо извод есеја из 1933. године, који ни до данас није изгубио своју актуелност.

Тада ако вам ко каже: Ево, "овде је Христос" или "онде" не верујте. (Мт.24, 23)

1. Црква је једна, и то јединство јесте сама њена суштина. Црква јесте јединство, јединство у Христу /.../ Тако јесте и тако треба да буде. Међутим, у хришћанској историји то јединство није пројављено и откривено. Оно у хришћанској историји остаје и даље нерешен проблем чије се решење помера и одлаже према последњем есхатолошком догађају. У хришћанском искуству нема јединства и хришћански свет живи у стању подељености. /.../ Међу хришћанима, односно међу онима који верују у Његово име, нема сагласности о Њему, Његовим делима и Његовом деловању, и то је камен спотицања и саблазни. Црква је једна и недељива у свом јединству, али је хришћански свет подељен и разбијен. Христос је "исти јуче, данас и у векове" (Јевр. 13, 8). Међутим, хришћани се деле по питању Христа, и не само да мисле него чак и верују различито, и у различите ствари се надају и различите ствари желе. Црква се не дели, није се делила и није подељена, она је неподељива и нераздељива, и сама реч "црква" у строгом и тачном значењу и употреби речи нема и не допушта множину, осим у преносном и фигуративном смислу. И поред тога хришћански свет је у раздору и подељености, и можда је чак и крајње време да отворено признамо да је у неком распаду./.../ Тема хришћанског јединства и уједињења постаје тема епохе, тема овог времена, тема историје, и у стиду и забринутости се открива сва противприродност раскола, немира и недостатка љубави у Христу. Међутим, воља за јединством не може и не треба да остане самоузнемирујућа брига и трептај срца. Сентиментализам у Христу је прелест и самообмана, јер јединство у Христу је остварљиво само у трезвености и духовном бдењу, док је потребно да се воља за јединством види и ојача у покајничком преиспитивању и у подвигу вере.

2. /.../ Шта значи ујединити се и бити једно у Христу? У чему је смисао тог поновног уједињења? И где су путеви или пут ка јединству? У историји је био не мали број покушаја, а може се рећи да их је било чак и превише, поновног успостављања хришћанског јединства, покушаја да се међу хришћанима оствари неки "трајни мир". Међутим, потребно је одмах признати да ти покушаји нису били успешни. Ништа тако не омета даље зближавање и уједињење као ти неуспешни покушаји/.../ У сваком случају, пре свега је потребно разумети и установити у чему је смисао и суштина те трагичне хришћанске поделе, чиме је она изазвана и чиме се сада узрокује, и шта је, наиме, потребно да би се она превазишла. Потребно је почети превасходно од таквог покајничког преиспитивања и суђења нама самима, ма колико тешка и мучна била та својеврсна аутопсија хришћанског света. Прво што је потребно осетити и разумети на самом почетку је то да питање о подели и уједињењу не треба црпсти и решавати само из моралних категорија, јер то уопште нису само питања мирољубивости и трпљења. Такво свођење "проблематике уједињења" на неодговарајуће моралистичке оквире је њено изопачавање и упрошћавање. Историчар је пре свега дужан да протестује против сваког покушаја такве исхитрене и једностране морализације историје. Историја хришћанских подела не може се сводити и утемељавати на нетрпељивости, као ни на гордости, властољубљу, похоти или подлости. Наравно, људске страсти се са свом снагом узбуркавају и пројављују у подели између хришћана, али није у моралној изопачености или слабости човека првобитан извор тих хришћанских раскола и подела, већ у заблуди. Ту мисао је могуће изразити тако да је извор подела у недостатку љубави. Овде, према томе, недостаје, пре свега, не љубави према ближњем него љубави према Богу, и због тога се помрачује духовни видик човека, и ту он већ не може да свог Небеског Оца, јер само чисти срцем у чистоти свога срца виде Бога. Онај који не препознаје Оца, не препознаје и не може да препозна ни своју браћу. Другим речима, узрок подела и раскола је пре свега у различитим ставовима о Истини. Подела хришћанског света има пре свега догматски карактер. То је увек подела у вери, у самом искуству вере, а не само у формулацијама и исповедањима вере. Због тога ће се подела превазићи не толико братољубљем колико сагласјем и једномислијем, духовним прогледавањем у јединству Истине. Потребно је директно рећи да је јединства љубави и јединства у љубави мало и недовољно, јер је неопходно волети и непријатеље, па чак и противнике Истине, и то их морамо волети баш као браћу и старати се о њиховом спасењу и уподобљавању лику Христовом. Међутим, таква љубав још увек не ствара искрено јединство, јер тешко да је могуће искрено јединство љубави без јединства вере и јединства у вери. У основама раскола увек се осећа разномислије и разногласије, различито виђење и разумевање, и због тога раскол не може бити превазиђен само сентименталним братољубљем и послушањем него једино у унутрашњој сагласности. "Ујединитељски" морализам већ сам по себи садржи "догматске" претпоставке, и прећутно се намеће то да за раскол није било и нема довољно основа, да читава подела јесте само некакав трагичан неспоразум, да су несагласности непомирљиве једино због недостатка међусобне љубави, и то не због немогућности, већ због недостатка жеље да се разуме да и поред свих разлика и различитости постоји довољно јединства и сагласности око онога што је најбитније. Међутим, истицање "најбитнијег" и јесте врло спорно, јер по питању оногау чему нема сагласности предлаже се да се то не сматра суштинским како би се на тај начин избегло неслагање. Тако је "морализам" увек неки облик догматског минимализма, ако није и адогматизам. /.../ Моралиста не само да се уздиже изнад и да постоји изнад подела, колико се просто навикава да гледа на њих са висине./.../

Често се сумња у саму могућност општезначајних заједничких мишљења у догматици, па чак и у метафизици, и сами догмати се претварају у етику или етичке символе и постултате. /.../ Једном речју, морализам је уздржање, али не толико у смирењу и аскезиколико у равнодушности или сумњи. Успут, да ли је могуће ујединити се у у порицању и сумњи? Уједињење и заједништво потребно је тражити у богатству и пуноћи, а не у оскудици и сиромаштву. То значи: не кроз снисхођење и прилагођавање најслабијем, него кроз усхођење и стремљење ка најјачем. Образац и пример је показан и он је само један и то је Христос Спаситељ. Постоје спорна питања на које Црква није дала и нема једнозначне и општеобавезујуће одговоре. На тај начин се и овде у потпуности искључује скептичка неопредељеност и непријатно и успокојавајуће ignoramibus, јер је сва пуноћа вођења добијена у почетку, у искуству и сазнању Цркве, и њу је потребно само препознати. И управо у том препознавању потребно је да постоји максимализам. Дакле, јединство у вери, а не само јединство у љубави. Али ни јединство у вери још не представља јединство Цркве, јер јединство Цркве је пре свега јединство живота, то значи јединство и заједничарење у тајнама.

Са ових, назовимо, методолошких  полазишта, Георгије Флоровски у овом есеју даље нелицемерно разматра проблеме уједињења са реформацијом, од које тражи повратак у светотајински живот и јерархију, и Римском црквом којој признаје дубоко очуване Свете Тајне, на неки начин усађену жељу за јединством, али "хиперисторичност" која Христа замењује Намесником што доводи до папског догмата. Католици с православнима не деле ни искуство вере, доживљај Васкрсења и божанских енергија.

О томе много више у књизи коју свесрдно препоручујемо: 

View full Странице

[Zoran Đurović]

Ко је тај Флоровски, упита @Ivan Marković?

[александар живаљев]

@Zoran Đurović Само сам те чекао да препишем још нешто из књиге. Говорећи да је реформацији нужно присаједињење јер им је дом напуштен и остао пуст о Риму, Флоровски у истом есеју каже:

За разлику од њега, Римски храм је дом који никако није остао пуст и остављен. Облак славе Божје је још увек над скинијом, и Дух Божији дише у римокатоличанству, и томе не могу да засметају ни сва нечиста испарења погубних страсти и људских грехова. Спаситељна нит апостолског прејемства није прекинута. Тајне се свршавају. Бескрвна жртва се приноси и узноси. И ко може да се усуди да каже да се она не прима у наднебесни Жртвеник као духовни миомирис?

Зато Рим остаје пут за реформацију.

За Рим и Исток је потребан, по Флоровском, људски подвиг, могућ јер Дух Утешитељ је један и недељив чак и у расколу.

Али уз све препреке, које набројах, папство, различито искуство вере итд, када смо код валидности тајни римокатолика, Флоровски  је нарочито киван на "источни обред" под папом:

На делу се показује да Рим уопште не познаје "Источни обред" и да то уопште није обред него жива реалност хришћанства, различитог од римокатоличког. Због овог има више доследности и разумевања код присталица једноставне латинизације јер је то трезвенија тачка гледишта. Раскол између Запада и Истока не састоји се само у обреду и јурисдикцији, него управо у вери и опиту.

 

 

 

 

[Ведран*]

пре 45 минута, александар живаљев рече

Флоровски  је нарочито киван на "источни обред" под папом:

Па на томе је и пукло у мешовитој комисији пре дугогодишњег затсоја у преговорима. Зато што је и археп. Стилијанос (председавајући са православне стране) био нарочито киван на унијатство. А Зизиуласа је ураво поводом овога оштро испрашио када је овај, након што је од њега преузео функцију, изјавио нешто као да је то проблем помесних цркава (тј. оних где унијати постоје) а не питање о којем треба да се расправља на састанцима мешовите комисије. Стилијанос је тада изјавио "коме овај то прича, људима без мозга? И још се као бави систематским богословљем" у том стилу. 

[Zoran Đurović]

пре 2 часа, александар живаљев рече

За разлику од њега, Римски храм је дом који никако није остао пуст и остављен. Облак славе Божје је још увек над скинијом, и Дух Божији дише у римокатоличанству, и томе не могу да засметају ни сва нечиста испарења погубних страсти и људских грехова. Спаситељна нит апостолског прејемства није прекинута. Тајне се свршавају. Бескрвна жртва се приноси и узноси. И ко може да се усуди да каже да се она не прима у наднебесни Жртвеник као духовни миомирис?

Где си био пре кад сам се расправљао са @Архимандрит Сава Јањић? Испали само ја и Калист Вер да од модерних признајемо причешће католициома, кад давно пре нас то Флора тврдио! Што би рекао Иван Марковић, теологуменон!

[Перезвон]

пре 6 часа, александар живаљев рече

Потребно је почети превасходно од таквог покајничког преиспитивања и суђења нама самима, ма колико тешка и мучна била та својеврсна аутопсија хришћанског света.

Татко на јагањци. Достојан имена Богослов.

[александар живаљев]

пре 11 минута, Zoran Đurović рече

кад давно пре нас то Флора тврдио!

Морам да признам да је то мене и пријатно и непријатно изненадило. Прво, сам уопште поражен (препознајем се) у овом "морализаторском екуменизму", који критикује Флоровски. Претпостављам да је и он сам морао да се "чисти" од њега, некако то видим као покајање поштеног научника после силне литературе прочитане на тему.

Пријатно ми било када би стварно "ставили карте на сто" и тај морализаторски екуменизам из теологије пребацили у белетристику. Непријатно сам изненађен што став Флоровског о Светим Тајнама римокатолика, а то је из 1933., православни теолози нису ни прихватали ни оповргавали, (добро, било је познато његово учење о границама Цркве и ти си вероватно из тога извукао део аргументације), али бар код нас ово није било познато, а на то се не осврће ни Зизјулас, ни Руси...

[Zoran Đurović]

пре 16 минута, александар живаљев рече

Морам да признам да је то мене и пријатно и непријатно изненадило. Прво, сам уопште поражен (препознајем се) у овом "морализаторском екуменизму", који критикује Флоровски. Претпостављам да је и он сам морао да се "чисти" од њега, некако то видим као покајање поштеног научника после силне литературе прочитане на тему.

Пријатно ми било када би стварно "ставили карте на сто" и тај морализаторски екуменизам из теологије пребацили у белетристику. Непријатно сам изненађен што став Флоровског о Светим Тајнама римокатолика, а то је из 1933., православни теолози нису ни прихватали ни оповргавали, (добро, било је познато његово учење о границама Цркве и ти си вероватно из тога извукао део аргументације), али бар код нас ово није било познато, а на то се не осврће ни Зизјулас, ни Руси...

Наравно да је имао развоја. интересантно је видети историју његових диспута са Атинагором, а сам је извршио утицаја на Николаја да овај мало избруси своје формулације (Еванстон). Ја пак нисам стручњак за ову област. Није ни Иван, али га то не спречава да талибанише. Поновно сједињење ће се десити само када се створи критична маса на једној и другој страни. И мораће да се искристалишу богословски ставови око црквености неправославних, да се јасно каже да ли се људи спашавају или не ван цркве итд., све ово што овде износим да бих показао недоследност Ивана, Боксита и компаније. И то ће сутра бити догмат, па ко неће да га пригрли биће одсечен од Цркве. 

Иначе, Руси не причају пуно него делују. Зато примају и католичке свештенике у чину, као што ниједном не пада напамет ова неканонска дела као у Радовића да се покрштавају католици. 

[александар живаљев]

пре 11 минута, Zoran Đurović рече

Поновно сједињење ће се десити само када се створи критична маса на једној и другој страни. И мораће да се искристалишу богословски ставови око црквености неправославних, да се јасно каже да ли се људи спашавају или не ван цркве итд

У овом чланку, и ту (обећавам издавачу) прекидам са крађом, Флоровски се уздао да ће Господ приближавањем есхатона, да разбуди и есхатолошку свест код хришћана која ће довести до јединства. Препреке су огромне, само Милост Божја и рад без сентиментализма су савезници. У том смислу, то што називаш талибанизмом нас можда спасава од ових пис брадерс салонских екумениста.

[Justin Waters]

пре 11 минута, Zoran Đurović рече

Поновно сједињење ће се десити само када се створи критична маса на једној и другој страни. И мораће да се искристалишу богословски ставови око црквености неправославних, да се јасно каже да ли се људи спашавају или не ван цркве итд.,

Ne znam čini mi se da bi se to pitanje crkvenosti nepravoslavnih trebalo ostaviti čisto Božijem sudu. Postoje ljudi koji nikad u životu za Hrista na direktan način nisu čuli, a još manje o jevanđelju i šta hrišćanstvo uči pa prema tome svaka špekulacija da su oni prema tome osuđeni na vječnu propast bi bila hodanje po tankom ledu tj ulaženje u Božije sudove. Možda da se iznese neki opšti stav da postojanje Crkve u svijetu doprinosi mogućem spasenju svakog pa i nekrštenog čovjeka i to je to dalje ne treba previše ulaziti duboko. 

A što se tiče samog ujedinjenja, ono bi trebalo doći kao potreba radi suočavanja hrišćanstva sa izazovima koje nudi moderno doba. Hrišćanstvu treba jedan novi svjež dah. Sve su prepreke za ujedinjenje otklonjenje, sad je potrebna samo dobra volje obe strane, a vrlo moguće kako to i neizbježno slijedi i da malo neka politička figura to pogura. Ako ikad i dođe do toga gotovo je neizbježno da se pojave talibani od nekud, ali to prosto nije moguće izbjeći i ne treba nikad zazirati od jedinstva radi moguće pojave raskola, jer takvi već razjedinjeni žive u lažnom jedinstvu.  

[Ведран*]

пре 15 минута, александар живаљев рече

Флоровски се уздао да ће Господ приближавањем есхатона, да разбуди и есхатолошку свест код хришћана која ће довести до јединства.

Мес чини да ће бити као и на почетку што је било, у прво време, кад почну опет (али све) да нас кољу и распињу због имена Христовог. А то ти је исто ово, есхатолошко, само из ове земаљске перспективе. 

[ГрешниСлуга]

Флоровски се овом проблематиком бави и у осталим књигама. На пример у зборнику Црква је Живот има пар есеја у којима говори о проблемима екуменизма као што су нестрпљивост, одбацивање заједничке историје, екуменистичка патња итд...

[александар живаљев]

@ГрешниСлуга  У овом првом колу Сабраних дела  на српском изашле су књиге на ту тему: Екуменски дијалог: Теологија и историја 1, Екуменски дијалог: Теологија и историја 3 и Упоредно богословље: Јединство у различитости. Значи биће још књига са сличном тематиком, чак ако занемаримо да је он имао икуменску перспективу и када је писао Аскетске оце итд. Оно што је карактеристика читавог подухвата јесте да су сабрани сви чланци Флоровског (углавном са Харварда) и сви се преводе са изворног језика на коме су оригинално објављени.

[Бранко Авдагић]

On 15.12.2017. at 10:49, Zoran Đurović рече

Где си био пре кад сам се расправљао са @Архимандрит Сава Јањић? Испали само ја и Калист Вер да од модерних признајемо причешће католициома, кад давно пре нас то Флора тврдио! Што би рекао Иван Марковић, теологуменон!

To nije nikakva crkva već jedna država i multinacionalna korporacija koja se na Drugom vatikanskom saboru odrekla i samog hrišćanstva.

Isus Hrist nije došao da pravi državu sa apostolskim prestolom, gardistima, državnom bankom, poštom, sa ambasadama i ambasadorima po svetu...

[Zoran Đurović]

пре 6 часа, Бранко Авдагић рече

To nije nikakva crkva već jedna država i multinacionalna korporacija koja se na Drugom vatikanskom saboru odrekla i samog hrišćanstva.

Isus Hrist nije došao da pravi državu sa apostolskim prestolom, gardistima, državnom bankom, poštom, sa ambasadama i ambasadorima po svetu...

Теби је већ речено да за тебе не постојим. Не интересују ме твоја булажњења.