Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'флоровски:'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Протојереј Георгије Флоровски, Екуменизам, књига прва: догматске теме, са енглеског превео протођакон Радомир Ракић, Бијељина 2019, 307 страна. Ове године је у издавачкој кући „Синај“ Епархије зворничко-тузланске објављен I том књиге „Екуменизам“ оца Георгија Флоровског. Премда су неки текстови из ове књиге били познати нашој читалачкој публици, они се сада појављују у новом, неупоредиво стручнијем преводу, читљивијем и у синтаксичко-стилистичком погледу. Преводилац је доказани прегалац на пољу теолошке филологије, протођакон Радомир Ракић, који је нашој стручној богословској јавности познат и као аутор двотомне „Библијске енциклопедије“. Протођакон Ракић је, када је реч о поновном превођењу оних текстова Георгија Флоровског који су били доступни на српском језику, отклонио многе незанемарљиве грешке које су постојале у преводима ранијих преводилаца. Преводећи са енглеског изворника, преводилац је уложио велики литерарни труд како реченице у српском преводу Флоровскове књиге не би биле само пуки филолошки аналогон реченица из изворника. Како у нашем црквеном издаваштву нема много добрих примера овакве преводилачке праксе, потребно је истицати добре примере. У овом случају, када је посреди преводилачки подухват Радомира Ракића, реч је о тексту који млађим преводиоцима може послужити као узор. Не мање признање треба одати епископу зворничко-тузланском Фотију, који је још у Епархији далматинској осмислио и покренуо, са својим сарадницима, веома запажено издаваштво, и са неумањеним прегалаштвом наставио и као епископ зворничко-тузлански. Књига Георгија Флоровског представља збирку његових студија, чланака и обраћања поводом разних црквено-теолошких питања. Све теме, пак, обједињује примарно еклисиолошка оптика из које се проматрају и питања екуменизма. Не мање актуелна него у време када је написана, ова збирка и данашње православне теологе и вернике православних Цркава упућује како на велики значај теме екуменизма, тако и на озбиљан богословски приступ овој тематици, који не би требало да има пуки социјални карактер. Писац предговора за српско издање Мирко Сајловић подсећа на то да је Флоровски био учесник многобројних конференција Светског савета цркава, не пледирајући никада за надконфесионални приступ овој важној проблематици. Напротив, писац студија о проблематици екуменизма одбијао је концепт својеврсне „Над-Цркве“ или „Супер-Цркве“. Књига „Екуменизам I“ састоји се из шест поглавља. Први део посвећен је питању поновног уједињења и тешкоћама с тим у вези. Споменуту тешкоћу о. Георгије Флоровски види и у друштвено-политичким антагонизмима који су владали у минулом веку, а који су добрим делу и данас на снази. Писац то време назива временом напетости и у циљу пластичног представљања свога времена посеже за сликовитом органском метафором Арнолда Тојнбија, који говори о расколу у телу друштва. У овом поглављу Флоровски предузима и имплицитну критику либералних теолошких тенденција у Православној Цркви, критикујући позиције догматског минимализма. Како подела међу хришћанима има првенствено догматски смисао, по Флоровском, отуда се она не може превазићи уљудношћу и братском љубављу. Штавише, према аутору књиге о екуменизму, настанком екуменског покрета постале су поделе и тешкоће још видљивијима. У том смислу, аутор реферира врло опсежно на чувену конференцију у Единбургу из прве половине прошлога века. Критички се осврћући на неке извештаје са конференције, Флоровски излаже критици и антиисторијски и антибогословски став појединих учесника. Сличну критику је поновио и у свом говору на Првој скупштини Светског савета цркава у Амстердаму 1948. године. Флоровски, наиме, увиђа оно што је и данас на снази: да јединство међу хришћанима врло често постоји у споредним питањима (indubiis), док нејединство влада у оним преко потребним (innecesariis). Одбијајући стратегију секуларног карактера као средство за постизање јединства, аутор пледира за богословски консензус као кључ јединства. Дотичући се суштинских еклисиолошких питања, Флоровски отвара друго поглавље своје књиге. Он уз опрез приступа максими светога Кипријана Картагинског о томе да су канонске границе Цркве уједно и њене харизматске границе. Иако практичне импликације овог става светог Кипријана Црква, по Флоровском, Црква није прихватила (па тако Православна Црква признаје крштење „расколника“), не следи да је Кипријанов став за одбацивање. На овом месту Флоровски подвргава критици чувену теорију о гранама („Branch Theory“), помоћу које се на раскол у Цркви гледа на оптимистичан начин. По Георгију Флоровском, „не постоје ‘гране’ с једнаким правима. Исправније је рећи: болесне гране не сасуше се сместа“. У оквиру овог другог поглавља, посвећеног учењем о Цркви, Флоровски разматра тему односа евхаристије и саборности. У споменутој студији, указујући на евхаристију као на откривење пуноће Цркве, аутор наглашава све оне богословске еклисиолошке поставке које су одавно постале општим местима у православном богословљу. То је опширније разрадио у чувеном есеју „Очев дом“, који следи након студије под називом „Евхаристија и саборност“, хришћанство идентификујући са Црквом. Надаље, у текстовима што следе у оквиру поглавља о Цркви, Флоровски ће се бавити темама еклисиолошког карактера црквеног васпитања, затим богословских основа светих тајни и молитвеног свакодневног живота. Треће поглавље доноси разматрање богословља Реформације и његове фундираности у Новом Завету. Флоровски се, то треба нагласити, не бави разматрањем Лутерових теолошких поставки тако што би анализирао његове текстове. Он реферира на начелне богословске премисе Реформације, и подвргава их критици. Своје разматрање започиње на необичан начин: питањем о библијској утемељености монаштва. Кратком анализом новозаветних етичких поставки Флоровски указује на дубоку библијску утемељеност монаштва, узгредно се полемички осврћући на порицатеље библијског утемељења монашког етоса. Веома значајан део представља Флоровскијева критика главних поставки књиге „Агапе и ерос“ Андерса Нигрена. Главна интенција Георгија Флоровског када је о Нигреновој књизи реч, састоји се у предочавању учитавања Лутерових поставки у ранохришћанску мисао, коју предузима овај шведски теолог. Дајући појму агапе радикално другачији смисао од појмова који су циркулисали у прехришћанској традицији, Нигрен је, по Флоровском, појму агапе дао моноенергистички карактер, одричући аспект људског подвига и учествовања у обликовању карактера љубави. Управо оваква поставка одлучујућа је и у одбацивању монаштва од стране теолога Реформације. Надаље, Флоровски указује на многе принципијелне разлике између православних богослова и протестантских поводом схватања усавршавања, милостиње, молитве, поста и девствености. Четврто поглавље отвара тему православног гледишта на екуменизам. Укратко, Георгије Флоровски држи да се Православна Црква с правом саморазумева као истинска Црква. У том саморазумевању, пак, нема гордости нити охолости, по Флоровском. То не значи, међутим, да је овде на Земљи она у стању пуноће, и неопходно је да решава историјске захтеве и проблеме, као и да се бави властитим историјским лутањима и проблемима. Надаље, отац Георгије Флоровски излаже и најпроблематичније тачке спорења у екуменским разговорима: богословски став о свештенству, питања причешћивања и интеркомуније, итд. У петом поглављу Флоровски излаже допринос Православља екуменском покрету. Укратко, деловање православних требало би да има мисионарски карактер, али не у смислу директне пропаганде или прозелитизма. Флоровски је свој концепт сажео у следећим речима: „Унутарњем убеђењу да је Православље апсолутна истина, требало би додати формално образложење зашто се Православље не може сврстати међу вероисповести, конфесије, па да се, споља гледано, под Православљем не могу подразумевати његови древни почеци и његова верност Предању. Православни богослов се не осећа изгубљеним међу колегама богословима другачијег опредељења или веровања, па и кад су ови у већини; ово управо из разлога што то нису његова лична схватања или теорије, нити је то тек неко богословско мишљење које он излаже пред колегама, него је то непорециво и неизменљиво учење васељенске Цркве“. У наставку поглавља, Флоровски посвећује пажњу путевима православнога богословља на тлу Русије и Америке, неретко заузимајући критички став према разним псевдоморфозама црквеног етоса. Шесто и потоње поглавље састоји се из рецензија и критика, које је Флоровски писао поводом екуменистичких позиција тројице теолога: Зандера, Хенрија Нелсона Вимана и Стефана Цанкова. Критички испитујући позиције њихове екуменистичке мисли, Флоровски обликује специфичан, православни приступ проблематици екуменизма. Православни приступ – али не у конфесионалном значењу те речи, већ у оном који је о. Георгију својствен – приступ евхаристијски и примарно догматски. За православну теологију у нашој помесној Цркви ова књига је од непроцењивог значаја. Иако није реч о уџбенику за екуменску теологију, књига „Екуменизам“ Георгија Флоровског умногоме представља систематизовано представљање многих важних проблема, актуелних и у данашњим међуцрквеним дијалозима. Коначно, она је опомињућа када је реч о пренагљеним, надконфесионалним стремљењима многих православних богослова, будући лишена тзв. вагирног или вагабундног карактера религиозности, да употребимо израз немачких социолога религије. Вагабундна религиозност подразумева етос прилагођавања ефемерним религијским и секуларним трендовима, и води брисању оних граница које Цркву одвајају од света. Иако те границе нису оштро повучене, те нисмо у стању увек да их разазнамо, несумњиво је да оне постоје. Марко Делић Извор: Инфо-служба СПЦ
  2. „Могуће је бити, за предањску и отачку веру и немати дух Христов, живети у братомржњи и безосећајности. Могуће је чинити добра дела, а не знати за живога Христа. Могуће је говорити о хришћанским начелима и идејама, а на своме личном пути никада не срести живога Христа Спаситеља… Бити хришћанин значи – живети у Христу, свагда стајати пред Њим, волети Га свом силом своје благодарне и жртвоване љубави, и ништа друго не волети више (од Њега), па чак ни оно што је само по себи достојно љубави… Истину треба волети не зато што је она корисна и утешна. У Бога треба веровати не зато што од Њега долазе животна добра и не ради тога да бисмо од Њега добили световно благостање. Њега треба волети некористољубиво.“ Г. Флоровски
  3. Од памтивека је било уобичајено да се човек у невољи или оскудици позове на Бога, окрене религији. Религија или вера нису биле посматране само као бег или утеха, већ и као упориште снаге и инспирације. „Потрпи (стрпљиво чекај) Господа, јуначи се и снажи се, срце моје, и потрпи Господа.“ (Пс 26, 14) И управо је религија била та од које су људи у прошлости очекивали коначан одговор на све њихове тензије, проблеме и крваве раздоре. Хришћанство је посебице било посматрано као исходиште и чувар мира и слоге – и тако је и било. „И на земљи мир.“ То је био возглас који највише запањује и могуће је да је често био криво схваћен. Јер он је, у ствари, био предговор и увод животу туге и боли, распетом животу напаћеног роба, „човека туге“. Једини пут ка истинском миру је пут крста. За нас се пројави као страшни шамар када у свом унутрашњем разочарењу откријемо да је свет религије, и пре свега хришћанства, такође увучен у ток дезинтеграције; врло је мало мира и мало слоге у хришћанству. Ниједна религија није општеприхваћена. И хришћанство је унутар себе подељено. Како хришћанство може „овоме свету“ да поврати његово здравље и мир, кад је и само увучено у исте проблеме хаоса и конфликта? У оваквом, поремећеном свету појединац је присиљен да бира, да заузима страну, тј. да пропагира стање подељености. Требало би да говорим о „богословским тензијама“… У модерно време врло је распрострањено и често сугерисано мишљење да је управо богословље првенствено одговорно за тензије и поделе унутар цркве, и на ширем подручју религије. Вероватно та предрасуда преовлађује у многим круговима и у наше време, такође. Често је сматрано да су „тензије“ и поделе управо биле инициране у моменту када је црква или, боље речено, када су њени поглавари и учитељи одлучили, тј. покушали да учврсте и формулишу веру. Када би само још једном људи могли да побегну у царство личне религиозности (како се сматрало), сва неслагања би била превазиђена. Религија и доктрина (прецизније, богословље) су у наше време, обично, супротстављене. Народ са црквених клупа понекад сматра да би био уједињен унутар свих историјских граница да није био спречен од стране оних на проповедничком месту, који их заводе раздељујућим „доктринама“. Просечан верник је уверен да чувену Гетеову изреку такође примени на свет религије: „Све теорије, тј. доктрине, сиве су и досадне, али дрво живота је увек зелено.“ Дакле, управо у овој тачки расте основна сумња. Берђајев је недавно навео да је, уствари, сив и досадан управо овај наш садашњи живот, и да једино у теорији (theoria), тј. у созерцању можемо поново открити размере истине. Та је сугестија, свакако, од помоћи. Међутим, пре свега, у свету „личне религиозности“ („непосредног“ религиозног искуства) сусрећемо се са управо безнадежним „мноштвом религијских искустава“ које избегава било какву интеграцију и стара се да не дође ни до каквог јединства. Слобода „личне религиозности“ је основни чинилац поделе и поремећаја нашег духовног живота. Јединство и „слога“ могу се једино постићи на подручју доктрине. Говорећи историјски, у хришћанској цркви, богословље је обично узимано као помоћно средство, као штит од унутрашњих проблема слободног искуства, једини начин да се превазиђу магловитости непосредног доживаљаја. Схизме, иако су се неизбежно одразиле на учење, по правилу не настају у царству доктрине. Стабилна доктрина је обично захтевана само да би спречио даљи распад заједнице и једномислија. Она није била само чвраста ментална и духовна дисциплина (иако је и дисциплина неизбежна). Понудио бих једну паралелу? Стојимо испред капије града, Града Божијег. Капија је закључана. Претпоставимо да један од нас има кључ, а други мапу ограђеног града. Са својим кључем, ја могу откључати капију и ући. Но, без мапе, бићу изгубљен. С друге стране, ни једна мапа нам неће помоћи уколико уз помоћ кључа не уђемо у град; са свим својим одличним познавањем мапе, остаћемо напољу. С једне стране, наравно, кључ је много вреднији од мапе. Али, најбоље решење би, свакако, било да имамо обоје. Поређење је, сигурно, недовољно. Доктрина је, свакако, мапа. У сваком случају, велика је несрећа уколико се мапа криво протумачи. Но, може бити и од огромне важности и вредности у рукама верујућег ходочасника. Доктрина није самодовољан систем, који може заменити искуство, али јесте мапа, водич, сапутник. Као што нема смисла изоставити мапу, тако нема смисла ни држати мапу у рукама и остати код куће. У сваком случају, ми већ живимо у време богословског буђења. Богословље је у наше време ослобођено, због огромног призива које чини, растућем броју верник и (бого)тражитеља широм света. Нема потребе да оправдавам ове тврдње. Оне су већ потврђене од стране велике групе људи у свим црквама. Истина је да је први исход садашњег повратка богословским истраживањима растућа тензија и нови облик међусобног отуђивања који се неочекивано пробија кроз многе традиционалне границе. Нада у лак договор је опет осујећена. Али, пре него што наставимо, да упутимо сами себи једно значајно питање: шта ми заиста намеравамо са својим напором да разрешимо већ постојеће „тензије“? Да ли, заиста, замишљамо искрсавање једног уједначеног система општих убеђења, у коме ће на свако питање постојати адекватан одговор, а за даља испитивања, неспоразуме и неслагања више неће бити простора? Настојања овог типа су недавно изложена са поражавајућим исходима; тензије нису попустиле, већ су неке нове веома болне тензије придодане савременом хаосу и очајању. Принуђени смо да најискреније преиспитамо сопствене намере: да ли заиста мислимо да све тензије треба разрешити и све разлике изгладити? Ја не проповедам релативност. Но, ма колико парадоксно и претећи деловала његова мисао, Паскал је вероватно био у праву када је говорио о философима и трагачима за истином, да „они искрено верују да трагају за спокојем, а уствари траже само узбуркавање“. Није ли верски неспокој обично симптом и предзнак духовног здравља? Inquietum est cor nostrum. Није ли наш живот неизбежна потрага? Потрага за истином, свакако. Но, како је истина по својој суштини бескрајна, чак и откриће апсолутне истине не би искреног трагача ослободило даљег испитивања и потраге са свим немиром и болом који они носе. Духовни живот је по својој суштини динамичан. Да ли је живот заиста могућ без проблема, ризика, несугласица и разилажења? Философија настаје са „уптаношћу“ или изненађењем и прераста у озрачје aporia. Религија настаје са почетним „страхом и трепетом“ и прелази у зону мистичности. Мистика је, свакако, у многоме озрачје религије. Мистерија Бога очигледно превазилази сво знање и разумевање, и коначна истина не може бити одговарајуће обухваћена никаквим ограниченим језиком. Богословље је обавезно да начелно и пре свега буде „апофатичко богословље“, само символ недокучиве тајне Бога, онолико колико је стварно откривена од самог Бога људима. Простор за потрагу не може бити укинут унутар религије, он је већ имплициран у исконско растојање, тј. „тензије“ између Бога и човека, Творца и створења, Спаситеља и недостојног слуге, који човек очигледно јесте. Зар није религија, по својој суштини, „напет однос“ између Бога и човека? Заиста, постоји двострука „тензија“, проистекла из двоструке „позиције“ човека – као створења (Божијег) и као грешника, и оне се морају пажљиво разликовати. Не можемо избећи потрагу, управо зато што коначна Истина није непокретни „свет идеја“, него „жива Личност“, и право познавање Истине није изучавање неких самобитних претпоставки и њима својствених дијалектика, већ је оно „лични сусрет и непрекидан однос са живим Богом“. Крајњи циљ вере (пре свега, хришћанске вере) је управо свети човек и света заједница, тј. света црква, а не само свети систем (учења). Свакако, морамо разликовати неизбежнe и здраве „тензије“ потраге, психолошке тензије, тамо где оне постоје, и патолошке које су саставни део нашег греха, који нам јесте отпуштен, али још увек не и у потпуности искорењен. У нашој садашњој пракси, здрава дијелектика трагања је још увек опасно угрожена дијалектиком заблуде. Још увек припадамо палом свету: јесте већ искупљен, али не и преображен. Било би претенциозно покушати да у кратком есеју закључимо преглед тренутне богословске ситуације у свету. И није за појединца, било да је теолог или свештено лице, да предлаже коначна решења. Но, ову последњу изјаву, тј. предлог, осећам да имам право да изнесем. Тренутно стање богословља, са свим његовим унутрашњим тензијама на богословском пољу много више обећава од богословске равнодушности недавне прошлости са свим њеним моралистичким, естетским и психолошким прибежиштима. Данас смо коначно схватили и разумели да појединац једноставно не може избећи истинску богословску потрагу и дискусију. Разлог томе је управо наше поновно откривање животне важности доктрине за веру, тј. откриће да је вера по својој суштини доктринарна. Вера није више само „побожно осећање“. Учење је њен саставни део, ако не чак и њена основа. Немци би рекли: Вера није само Erlebnis, него је управо eine Erfahrung. Но, због тога није мање „лична“. Ово поновно откриће истинске димензије богословља је можда највеће обећање нашег проблематичног времена, иако не обећава нити брз нити лак опоравак. Но, може нам помоћи да поново сјединимо делиће наше искривљене хришћанске традиције у нову синтезу која би истовремено била и опоравак једномислија првобитне цркве. Историја хришћанске доктрине је дуго времена изучавана и посматрана само као историја погрешака, историја непрестаних формулација непосредног „искуства“. Хајде да се подсетимо како је ова дисциплина заживела и са чије стране је установљена. Још увек смо под утицајем Баура и Харнака, чак и кад поричемо њихов ауторитет или се због нашег верског стајалишта од нас то очекује. Обично сви почињемо од њихових схема, чак и у сврху побијања. Но, то је погрешан почетак. Њихов приступ је потпуно небогословски. Подсвесно, ми још увек проучавамо историју доктрине као историју философије и самим тим смо осуђени да мимоиђемо суштину. Јер ни богословље, ни доктрина нису философија. Они нису спекулација на верске теме и проблеме, али не искључују ни богословско расуђивање. Али почињу озбиљно и недвосмислено са откривењем – не са урођеним „откривењем“ истине у људском уму, него са конкретним Откривењем у историји, са истинским сусретом. То је лични догађај – не зато што је то приватна ствар која се тиче само људских личности, већ је то самообелодањивање и изазов божанске Личности, личносног Бога. Хајде да размотримо наша богословска убеђења у овом новооткривеном светлу, размотримо их на нивоу животног Божијег изазова. И вероватно ће нам, историја хришћанске доктрине, зачета и извођена на овај начин, обезбедити врло битну мапу Обећане Земље. „Тензије“ неће бити моментално уклоњене али ће повратити свој првобитни смисао и значење. Дозволите ми један лични предлог: предложио бих да излаз из тренутне конфузије и пут у бољу будућност, неочекивано, иду преко прошлости. Поделе могу бити превазиђене једино кроз повратак једномислију ране цркве. Јер тада није постојала једнообразност, али је постојало једномислије. Извор: Теологија.нет
  4. Ми живимо у проблематичном времену, у извитопереном свету, „у свету тензија“. Ако прихватимо актуелну класификацију историјских доба на „органска“ и „критична“, бићемо принуђени да наше доба недвосмислено окарактеришемо као критично. Свакако, налазимо се у средишту неизбежне и корените кризе која утиче на све нивое и слојеве нашег постојања. Ако се послужимо Тојнбијевом мишљу рећи ћемо да постоји „схизма у телу друштва“ и „схизма у (његовој) души“. Ми осећамо да смо очајнички увучени у процес сигурног распада наше традиционалне цивилизације. Перспектива у потпуности делује мрачно и неизвесно. Појединац је непрестано приморан на апокалиптичне ставове и предвиђање неизбежне пропасти и нестајања своје историјске епохе. Од памтивека је било уобичајено да се човек у невољи или оскудици позове на Бога, окрене религији. Религија или вера нису биле посматране само као бег или утеха, већ и као упориште снаге и инспирације. „Потрпи (стрпљиво чекај) Господа, јуначи се и снажи се, срце моје, и потрпи Господа.“ (Пс 26, 14) И управо је религија била та од које су људи у прошлости очекивали коначан одговор на све њихове тензије, проблеме и крваве раздоре. Хришћанство је посебице било посматрано као исходиште и чувар мира и слоге – и тако је и било. „И на земљи мир.“ То је био возглас који највише запањује и могуће је да је често био криво схваћен. Јер он је, у ствари, био предговор и увод животу туге и боли, распетом животу напаћеног роба, „човека туге“. Једини пут ка истинском миру је пут крста. За нас се пројави као страшни шамар када у свом унутрашњем разочарењу откријемо да је свет религије, и пре свега хришћанства, такође увучен у ток дезинтеграције; врло је мало мира и мало слоге у хришћанству. Ниједна религија није општеприхваћена. И хришћанство је унутар себе подељено. Како хришћанство може „овоме свету“ да поврати његово здравље и мир, кад је и само увучено у исте проблеме хаоса и конфликта? У оваквом, поремећеном свету појединац је присиљен да бира, да заузима страну, тј. да пропагира стање подељености. Требало би да говорим о „богословским тензијама“… У модерно време врло је распрострањено и често сугерисано мишљење да је управо богословље првенствено одговорно за тензије и поделе унутар цркве, и на ширем подручју религије. Вероватно та предрасуда преовлађује у многим круговима и у наше време, такође. Често је сматрано да су „тензије“ и поделе управо биле инициране у моменту када је црква или, боље речено, када су њени поглавари и учитељи одлучили, тј. покушали да учврсте и формулишу веру. Када би само још једном људи могли да побегну у царство личне религиозности (како се сматрало), сва неслагања би била превазиђена. Религија и доктрина (прецизније, богословље) су у наше време, обично, супротстављене. Народ са црквених клупа понекад сматра да би био уједињен унутар свих историјских граница да није био спречен од стране оних на проповедничком месту, који их заводе раздељујућим „доктринама“. Просечан верник је уверен да чувену Гетеову изреку такође примени на свет религије: „Све теорије, тј. доктрине, сиве су и досадне, али дрво живота је увек зелено.“ Дакле, управо у овој тачки расте основна сумња. Берђајев је недавно навео да је, уствари, сив и досадан управо овај наш садашњи живот, и да једино у теорији (theoria), тј. у созерцању можемо поново открити размере истине. Та је сугестија, свакако, од помоћи. Међутим, пре свега, у свету „личне религиозности“ („непосредног“ религиозног искуства) сусрећемо се са управо безнадежним „мноштвом религијских искустава“ које избегава било какву интеграцију и стара се да не дође ни до каквог јединства. Слобода „личне религиозности“ је основни чинилац поделе и поремећаја нашег духовног живота. Јединство и „слога“ могу се једино постићи на подручју доктрине. Говорећи историјски, у хришћанској цркви, богословље је обично узимано као помоћно средство, као штит од унутрашњих проблема слободног искуства, једини начин да се превазиђу магловитости непосредног доживаљаја. Схизме, иако су се неизбежно одразиле на учење, по правилу не настају у царству доктрине. Стабилна доктрина је обично захтевана само да би спречио даљи распад заједнице и једномислија. Она није била само чвраста ментална и духовна дисциплина (иако је и дисциплина неизбежна). Понудио бих једну паралелу? Стојимо испред капије града, Града Божијег. Капија је закључана. Претпоставимо да један од нас има кључ, а други мапу ограђеног града. Са својим кључем, ја могу откључати капију и ући. Но, без мапе, бићу изгубљен. С друге стране, ни једна мапа нам неће помоћи уколико уз помоћ кључа не уђемо у град; са свим својим одличним познавањем мапе, остаћемо напољу. С једне стране, наравно, кључ је много вреднији од мапе. Али, најбоље решење би, свакако, било да имамо обоје. Поређење је, сигурно, недовољно. Доктрина је, свакако, мапа. У сваком случају, велика је несрећа уколико се мапа криво протумачи. Но, може бити и од огромне важности и вредности у рукама верујућег ходочасника. Доктрина није самодовољан систем, који може заменити искуство, али јесте мапа, водич, сапутник. Као што нема смисла изоставити мапу, тако нема смисла ни држати мапу у рукама и остати код куће. У сваком случају, ми већ живимо у време богословског буђења. Богословље је у наше време ослобођено, због огромног призива које чини, растућем броју верник и (бого)тражитеља широм света. Нема потребе да оправдавам ове тврдње. Оне су већ потврђене од стране велике групе људи у свим црквама. Истина је да је први исход садашњег повратка богословским истраживањима растућа тензија и нови облик међусобног отуђивања који се неочекивано пробија кроз многе традиционалне границе. Нада у лак договор је опет осујећена. Али, пре него што наставимо, да упутимо сами себи једно значајно питање: шта ми заиста намеравамо са својим напором да разрешимо већ постојеће „тензије“? Да ли, заиста, замишљамо искрсавање једног уједначеног система општих убеђења, у коме ће на свако питање постојати адекватан одговор, а за даља испитивања, неспоразуме и неслагања више неће бити простора? Настојања овог типа су недавно изложена са поражавајућим исходима; тензије нису попустиле, већ су неке нове веома болне тензије придодане савременом хаосу и очајању. Принуђени смо да најискреније преиспитамо сопствене намере: да ли заиста мислимо да све тензије треба разрешити и све разлике изгладити? Ја не проповедам релативност. Но, ма колико парадоксно и претећи деловала његова мисао, Паскал је вероватно био у праву када је говорио о философима и трагачима за истином, да „они искрено верују да трагају за спокојем, а уствари траже само узбуркавање“. Није ли верски неспокој обично симптом и предзнак духовног здравља? Inquietum est cor nostrum. Није ли наш живот неизбежна потрага? Потрага за истином, свакако. Но, како је истина по својој суштини бескрајна, чак и откриће апсолутне истине не би искреног трагача ослободило даљег испитивања и потраге са свим немиром и болом који они носе. Духовни живот је по својој суштини динамичан. Да ли је живот заиста могућ без проблема, ризика, несугласица и разилажења? Философија настаје са „уптаношћу“ или изненађењем и прераста у озрачје aporia. Религија настаје са почетним „страхом и трепетом“ и прелази у зону мистичности. Мистика је, свакако, у многоме озрачје религије. Мистерија Бога очигледно превазилази сво знање и разумевање, и коначна истина не може бити одговарајуће обухваћена никаквим ограниченим језиком. Богословље је обавезно да начелно и пре свега буде „апофатичко богословље“, само символ недокучиве тајне Бога, онолико колико је стварно откривена од самог Бога људима. Простор за потрагу не може бити укинут унутар религије, он је већ имплициран у исконско растојање, тј. „тензије“ између Бога и човека, Творца и створења, Спаситеља и недостојног слуге, који човек очигледно јесте. Зар није религија, по својој суштини, „напет однос“ између Бога и човека? Заиста, постоји двострука „тензија“, проистекла из двоструке „позиције“ човека – као створења (Божијег) и као грешника, и оне се морају пажљиво разликовати. Не можемо избећи потрагу, управо зато што коначна Истина није непокретни „свет идеја“, него „жива Личност“, и право познавање Истине није изучавање неких самобитних претпоставки и њима својствених дијалектика, већ је оно „лични сусрет и непрекидан однос са живим Богом“. Крајњи циљ вере (пре свега, хришћанске вере) је управо свети човек и света заједница, тј. света црква, а не само свети систем (учења). Свакако, морамо разликовати неизбежнe и здраве „тензије“ потраге, психолошке тензије, тамо где оне постоје, и патолошке које су саставни део нашег греха, који нам јесте отпуштен, али још увек не и у потпуности искорењен. У нашој садашњој пракси, здрава дијелектика трагања је још увек опасно угрожена дијалектиком заблуде. Још увек припадамо палом свету: јесте већ искупљен, али не и преображен. Било би претенциозно покушати да у кратком есеју закључимо преглед тренутне богословске ситуације у свету. И није за појединца, било да је теолог или свештено лице, да предлаже коначна решења. Но, ову последњу изјаву, тј. предлог, осећам да имам право да изнесем. Тренутно стање богословља, са свим његовим унутрашњим тензијама на богословском пољу много више обећава од богословске равнодушности недавне прошлости са свим њеним моралистичким, естетским и психолошким прибежиштима. Данас смо коначно схватили и разумели да појединац једноставно не може избећи истинску богословску потрагу и дискусију. Разлог томе је управо наше поновно откривање животне важности доктрине за веру, тј. откриће да је вера по својој суштини доктринарна. Вера није више само „побожно осећање“. Учење је њен саставни део, ако не чак и њена основа. Немци би рекли: Вера није само Erlebnis, него је управо eine Erfahrung. Но, због тога није мање „лична“. Ово поновно откриће истинске димензије богословља је можда највеће обећање нашег проблематичног времена, иако не обећава нити брз нити лак опоравак. Но, може нам помоћи да поново сјединимо делиће наше искривљене хришћанске традиције у нову синтезу која би истовремено била и опоравак једномислија првобитне цркве. Историја хришћанске доктрине је дуго времена изучавана и посматрана само као историја погрешака, историја непрестаних формулација непосредног „искуства“. Хајде да се подсетимо како је ова дисциплина заживела и са чије стране је установљена. Још увек смо под утицајем Баура и Харнака, чак и кад поричемо њихов ауторитет или се због нашег верског стајалишта од нас то очекује. Обично сви почињемо од њихових схема, чак и у сврху побијања. Но, то је погрешан почетак. Њихов приступ је потпуно небогословски. Подсвесно, ми још увек проучавамо историју доктрине као историју философије и самим тим смо осуђени да мимоиђемо суштину. Јер ни богословље, ни доктрина нису философија. Они нису спекулација на верске теме и проблеме, али не искључују ни богословско расуђивање. Али почињу озбиљно и недвосмислено са откривењем – не са урођеним „откривењем“ истине у људском уму, него са конкретним Откривењем у историји, са истинским сусретом. То је лични догађај – не зато што је то приватна ствар која се тиче само људских личности, већ је то самообелодањивање и изазов божанске Личности, личносног Бога. Хајде да размотримо наша богословска убеђења у овом новооткривеном светлу, размотримо их на нивоу животног Божијег изазова. И вероватно ће нам, историја хришћанске доктрине, зачета и извођена на овај начин, обезбедити врло битну мапу Обећане Земље. „Тензије“ неће бити моментално уклоњене али ће повратити свој првобитни смисао и значење. Дозволите ми један лични предлог: предложио бих да излаз из тренутне конфузије и пут у бољу будућност, неочекивано, иду преко прошлости. Поделе могу бити превазиђене једино кроз повратак једномислију ране цркве. Јер тада није постојала једнообразност, али је постојало једномислије. Извор: Теологија.нет View full Странице
  5. Овдје смо се сакупили најприје да поново упознамо једни друге. У ствари, да упознамо једни друге као ближње и браћу у Христу. Јер годинама смо били изоловани и удаљени једни од других. Морамо поново успоставити и открити заједнички језик. Овде смо сада као званични претставници сопствених „цркава“; тј. својих многоструких и разноврсних предања. То значи да претстављамо подијељено хришћанство, показујући првенствено међусобну различитост и удаљеност. И ма колико обећавајуће и важно наше окупљање може бити (и надајмо се биће), никакав екуменски састанак не може сам по себи анулирати, па чак ни сакрити наше стање подијељености. Морамо забиљежити наше размирице прије него што дођемо до било какве сагласности. Али никаква „сагласност“ сада није могућа. Имајмо на уму да нама није дата нити моћ, нити ауторитет да „доносимо законе за цркве“, тј. да задиремо изнад зидова подијела. Морамо бити самоувјерени и довољно храбри да би се суочили и прихватили ову чињеницу, ма колико тужна и непријатна она била. Само отворено препознавање ове тешке ситуације може нас поставити на прави пут, ако заиста намјеравамо направити напредак ка истинском рјешењу екуменске напетости. Јер заиста постоји напетост. Екуменска ситуација је антиномична и, штавише, двосмислена и екуменски проблем је трагичан. За хришћане трагедија није ништа друго него гријех. Зато не постоји „мирољубиво“ ријешење. Трагедија може само да кулминира у страхоти или кризи. Људска трагедија је већ кулминирала у страхоти крста. Људски одговор овој божанској кризи историје мора бити покајање и вјера. Мир и слава долазе само преко крста. То не значи да треба да игноришемо скорашња екуменска постигнућа, растућу хришћанску кохезију или заједничку тежњу хришћана једних ка другима, пораст међусобног разумијевања и пријатељства и спремности на разговор. Но, парадокс је у томе што на сваком кораку екуменског напретка откривамо нове и дубље потешкоће, нове разлике, нове и горуће тачке неслагања. Опет и опет морамо да преиспитујемо и исправљамо не само сопствену политику или тактику, него и саме наше циљеве и намјере. Проблем хришћанског помирења је бачен пред нас – мислим, пред нашу генерацију – прије свега из практичних разлога. Или да кажем, због нашег разочарења и очајања? Морамо признати да смо дирнути и збуњени првенствено тренутним „метежом човјечанства“, његовим тренутним хаосом и ћорсокацима, кризом и распадом наше цивилизације, пријетњом атомским оружијем и свеопштим ратом, крајем једне епохе. Налазимо се у алармантној ситуацији када се захтјева хитно и тренутачно дјеловање. „Наше несретне подијеле“ пројављују се све више и више као једна огромна сметња било каквој дјелотворној хришћанској акцији на било ком пољу, било да се ради о дјелотворном хришћанском отпору или било каквој борбеној иницијативи. Очигледно, само заједничка и споразумна акција има неку шансу за успјех. Некаква хришћанска кооперација, коалиција хришћанских снага нам је неопходна ако смо на путу да се сусретнемо са изазовом „непријатељских јеванђеља“ и потребом да као хришћани мијењамо свијет. Изгледа да хришћани морају доћи до споразума међу њима самима, са циљем да не компромитују сопствене циљеве међусобним препиркама и оспоравањима. Домет и обим ове очекиване сагласности је, у сваком случају, обично остављен магловит и нејасан. Нико неће оспорити тежину и значај свих ових стратешких разматрања. Поновно откриће смисла хришћанске одговорности за овај свијет је, свакако, истинско и драгоцијено екуменско достигнуће. Хришћанство, наравно, није само проглас одређених општих принципа, већ је оно темељни садржај свакодневног живота. Хришћанство мора бити практиковано и стављено у акцију овдје и сада, hic et nunc; мора бити прилагођено било којој и свим ситуацијама, у сваком погледу и у свако вријеме, semper et ubique. Онострани карактер и циљ хришћанске поруке не значи хладну равнодушност према овоземаљским потребама, потребама беспомоћног човијека који страда. Хуманост и милосрђе су обиљежја сваког истинског хришћанског живота. Људско достојанство и друштвена правда су неизбјежна питања унутар најургентнијих забринутости цркве. А Православна црква, посебно, никада не може да заборави енергичну молбу Св. Јована Злтоустог за друштвено милострђе и правду. А ипак, овакво примјењено хришћанство је највеће искушење цјелокупне људске историје, сада и увијек. Основну карактеристику чини ово: ми се суочавамо са искушењима овога свијета умјесто да сами искушавамо свијет. Предајемо се дубиозном задатку повременог одобравања или неодобравања догађаја и настојања овог пролазног свијета. Очајнички се расправљамо и препиремо да ли цркве треба да се приклоне комунизму или капитализму, или нечему другом, и који од постојећих друштвених и политичких програма треба да буде одобрен условном или безусловном хришћанском подршком. Ми једноставно посматрамо правац историје, коментаришући, понекад страствено, њене погрешке или достигнућа, понешто поздрављајући, а понешто осуђујући. Наше питање је: у овом свијету, шта је то што треба бити прихваћено и препознато од стране хришћана, а шта је оно чега се треба одрећи: на којим пољима могу и требају хришћани свесрдно или тактички да се придруже синовима овога свијета у заједничком напору ка преобликовању и управљању људском свакодневицом; и на којим пољима они морају да одбију било какву сарадњу и следе сопствани посебан пут? Оно што овдје заобилазимо је дух истинске хришћанске иницијативе. Начелни сукоб између јеванђеља и „овога свијета“ је управо тиме опасно замрачен и сакривен унутар наших екуменских разматрања. У опасности смо да будемо поробљени својом сопственом стратегијом. Право хришћанско мјерило није стратегија већ истина. Хајде да за тренутак прихватимо да се можемо некако сложити око неких мање или више одређених и карктеристичних ставова с обзиром на алармантне потребе овог нашег времена. Хајде да замислимо да заиста можемо говорити једним гласом о тренутној политичкој, друштвеној и међународној ситуацији. На неки начин, то би био заиста спектакуларан успјех, истинско стратешко достигнуће. Па ипак, да ли би то означило икакав прави напредак ка истинском екуменском рјешењу – мислим на рјешење правог екуменског проблема – исцјељење схизме? Усуђујем се истакнути да би то, по мом личном мишљењу, првенствено био катастрофалан промашај. Могу ли то овако да формулишем: Може ли истинско хришћанско јединство бити поново успостављено договором око секуларних питања? Зар то не би била апсурдна ситуација када би хришћани били јединствени по питању секуларистичких и несуштинских ствари, а у исто вријеме несложни око онога што је суштинско? Неприродно јединство у споредном, а нејединство у неопходном! Не би ли то истакло и показало да никаква доктринарна или вјероисповједна неслагања нису од виталне важности? Јер у том хипотетичком случају, хришћани би могли да се понашају као да су уједињени. Зар би појединац из црквених редова уопште затражио нешто боље? Зар не би, у том хипотетичком случају, површан људски споразум, постао лажна замијена за истинско хришћанско помирење? У сваком случају, опште лице хришћанства још увијек није поново уједињен хришћански свијет, нити је поново уједињена црква, нити Una Sancta. Суд почиње са Домом Господњим. Није довољно кренути ка екуменском помирењу некаквом стратегијом, била она мисионарска, јевангелистичка, друштвена или било каква друга, уколико хришћанска савијест није унапред свијесна да постоји узвишенији изазов, сам божански изазов. Морамо трагати за заједништвом или поновним јединством не због тога што би нас оно учинило ефикаснијим или боље опремљеним за нашу историјску битку (јер у сваком случају нико не би отишао много испред онога што се изричито захтјева због побиједе на бојном пољу), већ због тога што је јединство божански императив, божанска одлука и план, јер оно припада самој суштини хришћанства. Хришћанско нејединство, не значи ништа мање него неуспјех хришћана да буду истински хришћани. У подијељеном хришћанству, нико не може да буде пуни хришћанин, чак иако стоји у пуној истини и сигуран је у своју потпуну преданост и послушност истини „једном преданој светима“, јер никоме није дозвољена слобода од одговорности за друге. За све је – а то је привилегија хришћана, у исто вријеме омаржен и слављен – чувар сопственог братства. Католичност цркве никада није сломљена људским одцијепљењима, али је опасно угрожена „несретним подијелама“. Хришћански провинцијализам – „протестантизам локалне традиције“, да употријебимо Соловљевјеву мисао – није ништа мањи промашај од доктринарне грешке. И ако јерес превлада, зар то није првенствено зато што је свједок православне истине непримјерено или крајње занемарен. Хришћанско нејединство је отворена рана која крвари на величанственом тијелу Христовом. Учињена су настојања да се постојеће разлике и супротности прикажу као комплементарне; тј. као изоловани и преувеличани аспекти једне цијелине који могу бити помирени једноставно закључном и широм синтезом. Чак се тврдило да је историјска диференцијација неопходна припремна фаза на путу ка таквој синтези. Али ипак рашчлањена цијелина не може бити обновљена само помоћу једне аритметичке операције. Хришћанско нејединство није неизбјежно несавршенство прелазног периода црквене историје, док је црква још увијек на свом ходочашћу кроз овај свијет, још увијек in via, и пуна слава божанске отаџбине не може бити откривена, јер још није дошла пуноћа времена. Напротив, то је отворени промашај и безвјерје. Ми сувише добро знамо да је истинско хришћанско јединство заиста разбијено. Цијелина никада не може бити поновно успостављена једноставним здруживањем искривљених дијелова. Такође, многа од „предања“ су чисто негативна или полемичка и само стоје у опозицији. У сваком случају не могу бити сједињене таква каква су. Морају бити преобликована и поново укалупљена да би се уклопила у реинтеграцију. То значи да је једини пут ка екуменској синтези пут на коме се комбинују повратак и обнова, поновно рођење и покајање. Никакво јединство међу хришћанима не може бити постигнуто док год не изумру извесне историјске диференцијације. У „поновно уједињеној цркви будућности“, ако допустимо ову прилично двосмислену фразу, неће бити мјеста за оне који и даље тврде да су од Петра, Павла, Аполоса или било кога другог, ма какво модерно име такви нови Петри или Павли на себе узели. Разлике се морају превазиђи, а не једноставно превидјети. И паралелно постојање различитих традиција и тумачења, тешко да може бити допуштено. Некакав крајњи избор мора бити учињен. Истинска синтеза претпоставља способност разликовања. Указивати на ово не значи нужно залагати се за било какво брзоплето деловање или наметати некакву већ спремну шему поновног уједињења и помирења. Напротив, то значи изазвати или чак одбити такве шеме и упозорити на супротстављање било каквом неразумном или преурањеном деловању. У ствари, то значи позвати себе и све оне којима је благословено име Господа Исуса Христа сама Истина и изнад чијег имена не постоји име на овоме свијету, да позовемо себе и њих на пут крста, туге, патње и покајања. „Јер жалост која је по Богу доноси покајање за спасење, за које се не каје“ (2. Кор. 7, 10). Истинско екуменско братство може бити само општеважеће и свеобухватно. Али то не значи да оно може бити и да треба да буде једна „отворена заједница“. Извјесни врло строги и недвосмислени термини су неизбјежно прописани и претпостављени. Ми смо прихгватили основу конференције и сарадње, вјеру у Христа као Бога и Спаситеља. Но, свакако, неко би се могао запитати да ли је такав исказ довољно јасан и погодан. Могуће је да се у практичној сарадњи покаже да није. Но, опет та практична сарадња ни по чему не би требала да се изједначи са крајњим екуменским задатком и циљем. Морамо направити јасну разлику између крајњег циља тренутног настојања екуменског покрета. Било какава забуна по овом питању могла би бити катсрофалана и одвела би нас или ка утопистичкој обмани или ка хуманитарним тривијалностима. Крајњи циљ – истинско успостављање хришћанског јединства у вјери и љубави –свакако је изнад људских планова и људског домет, и можда чак и с оне стране свих историјских хоризоната. Крајње јединство може доћи једино свише, као безуслован дар свемогућег Бога. Наша тренутна настојања су много ограниченија,: да окончамо своје предрасуде и кратковидост, да се зближимо у разумијевању правог значења постојећих размирица и њихових правих коријена и узрока. Овакав екуменски преглед ћа донијети можда мало утјехе, али ће прије свега донијети трагичан немир. Али, пут спасења је неизбјежно узак пут. Отворено говорећи, Свијетски савјет цркава је у ствари оформљен само за сарадњу, конференције и консултације. Враћам се на Устав (Праграф III, Функције, тачка 4), и вјерујем да је ту суштина: „унаприједити растућу екуменску свијест међу члановима свих цркава“. Но, у овој тачки морамо се запитати најмање два слиједећа питања. Оснивачка скупштина Светског савета цркава, Амстердам 1948. Прво, да ли је довољно поновно открити „најмањи заједнички именилац“ свих деноминација (наравно, унутар оквира који је већ унапријед прихваћен) и прихватити га као доказ и знак јединства. Да будемо искрени, то би се показало као превише, minimum probat, и у исто вријеме не би показало баш ништа, nihil probat. Но, такав именилац постоји, врло реалан, рецимо Символ вјере. Но, да ли нас он узводи изнад нашег тренутног стања нејединства. Само то што га можемо заједно изговарати и сада док смо још увијек подијељени (и немојмо заборавити да неки од наше браће то и чине, али уз противљење и жаљење), показује да је то непримјерена основа за истинско помирење. Јер дозвољено нам је да га тумачимо како желимо. Но, свакако Символ вјере као ни Свето Писмо само по себи, да употребимо израз Св. Иларија, est non in legendo, sed in intelligendo. То јест, оно што је суштинско налази се у смислу, а не у самом слову по себи. Или, опет, није довољно да се сложимо по питању „историјског епископата“ бранећи обједињено доктринарно тумачење. Ријечи и институције не дјелују ex opere operato. Укратко, морамо трагати за дубоким богословким консензусом. То је једини гарант здравог буђења екуменске свијести. Само на том нивоу ће наша сарадња на практичном пољу такође бити права заједничка акција хришћана као хришћана. Није довољно регистровати постојеће споразуме да би утврдили постојеће јединство. Јединство за којим ми трагамо јесте управо оно јединство које не постоји, исторјски или емпиријски говорећи. У сваком случаји, екуменски не би требало да значи нити пан-протестантски, нити не-римски, нити ништа томе слично. Никаква истинска екуменска сарадња, нити истинско хришћанско братство, и очигледно поновно хришћанско уједињење не може бити постигнути уколико се Рим не укључи. Не мислим на садашњи Рим, већ на истину и насљеђе на којима је Рим стајао и још увијек стоји, упркос свему што би се могло рећи против „ромејства“. Крајња интеграција хришћанства мора бити истински потпуна и општа. Све друго је само дјелимично и привремено неизбјежно, начелно непримјерено и непотпуно и чак можда и обмањиво. Никакво сентиментално братимљење никада неће бити од помоћи. Но, не дајмо се збунити. У стању смо напредовати много више него што признајемо. Коријенита богословска потрага омогућиће нам да стекнемо шире погледе и превазиђемо беспотребне историјске страхове. Сувише смо његовали своје локалне традиције. Хајде да поново успоставимо саборни ум. Доктринарна прецизност неће спријечити, али ће помоћи истинско јединство. И друго – што је само други поглед на исту ствар – права снага хришћанске позиције је у „оностраности“. Јер, свакако, хришћанство није „од овога свијета“ и није само један од елемената уткан у платно овога свијета. Оно је свијет за себе. То је управо оно што непрестано губимо из вида и у чему не успијевамо опстати. Спутани смо сопственим страхом да ћемо бити одвојени од текућег живота. Али, у ствари, снага хришћанства је укоријењена у његовој супротстављености свему нехришћанском. Никакви секуларизовани савезници не могу помоћи хришћанску ствар, ма какво име да носе. Као хришћани, ми немамо осим једног небеског савезника, нашег Господа Исуса Христа, коме је дата сва моћ на небу и на земљи, чак и у оваквом компликованом и бунтовном свијету као што је наш. Из тога разлога хришћани не могу и не смију прихватити ни један други ауторитет чак ни у секуларним стварима. Христос је Господар и Владар над историјом, не само над нашим душама. То даје основни приоритет богословским темама. Јер наша неслагања у области праксе нас неизбјежно враћају на мноштво тумачења божанске поруке и божанског рјешења наше људске трагедије и пада. Сјетимо се величанствених Њуманових стихова. The night is dark, and I am far from home, Lead Thou me on. Keep Thou my feet! I do not ask to see The distant scene: one step enough for me. Ноћ је тамна, а ја сам далеко од куће Ти ме води даље. Чувај моје стопе! Не тражим да видим Удаљене призоре: један корак је довољан за мене. Надaјмо се и вјерујмо да ће нам сада и овдје љубављу Божијом, милосрђем Господа нашег Исуса Христа и надахнућем Духа Светога, бити допуштено да учинимо један сигуран корак ка истинском исцјељењу хришћанске схизме. Извор: Теологија.нет
  6. -Говор одржан приликом првог засједања Свјетског савјета цркава у Амстердаму, 1948.- Екуменски проблем је проблем схизме и њеног исцјељења. Хришћанство је у потпуности подијељено и поларизовано. Нема једномислија у хришћанском свијету. Први екуменски задатак је створити га. Не постоји јединствен глас који би говорио са ауторитетом и убједљивошћу за све хришћане или у име свих хришћана. Сва екуменска састајања су само изложбе хришћанског нејединства. Овдје смо се сакупили најприје да поново упознамо једни друге. У ствари, да упознамо једни друге као ближње и браћу у Христу. Јер годинама смо били изоловани и удаљени једни од других. Морамо поново успоставити и открити заједнички језик. Овде смо сада као званични претставници сопствених „цркава“; тј. својих многоструких и разноврсних предања. То значи да претстављамо подијељено хришћанство, показујући првенствено међусобну различитост и удаљеност. И ма колико обећавајуће и важно наше окупљање може бити (и надајмо се биће), никакав екуменски састанак не може сам по себи анулирати, па чак ни сакрити наше стање подијељености. Морамо забиљежити наше размирице прије него што дођемо до било какве сагласности. Али никаква „сагласност“ сада није могућа. Имајмо на уму да нама није дата нити моћ, нити ауторитет да „доносимо законе за цркве“, тј. да задиремо изнад зидова подијела. Морамо бити самоувјерени и довољно храбри да би се суочили и прихватили ову чињеницу, ма колико тужна и непријатна она била. Само отворено препознавање ове тешке ситуације може нас поставити на прави пут, ако заиста намјеравамо направити напредак ка истинском рјешењу екуменске напетости. Јер заиста постоји напетост. Екуменска ситуација је антиномична и, штавише, двосмислена и екуменски проблем је трагичан. За хришћане трагедија није ништа друго него гријех. Зато не постоји „мирољубиво“ ријешење. Трагедија може само да кулминира у страхоти или кризи. Људска трагедија је већ кулминирала у страхоти крста. Људски одговор овој божанској кризи историје мора бити покајање и вјера. Мир и слава долазе само преко крста. То не значи да треба да игноришемо скорашња екуменска постигнућа, растућу хришћанску кохезију или заједничку тежњу хришћана једних ка другима, пораст међусобног разумијевања и пријатељства и спремности на разговор. Но, парадокс је у томе што на сваком кораку екуменског напретка откривамо нове и дубље потешкоће, нове разлике, нове и горуће тачке неслагања. Опет и опет морамо да преиспитујемо и исправљамо не само сопствену политику или тактику, него и саме наше циљеве и намјере. Проблем хришћанског помирења је бачен пред нас – мислим, пред нашу генерацију – прије свега из практичних разлога. Или да кажем, због нашег разочарења и очајања? Морамо признати да смо дирнути и збуњени првенствено тренутним „метежом човјечанства“, његовим тренутним хаосом и ћорсокацима, кризом и распадом наше цивилизације, пријетњом атомским оружијем и свеопштим ратом, крајем једне епохе. Налазимо се у алармантној ситуацији када се захтјева хитно и тренутачно дјеловање. „Наше несретне подијеле“ пројављују се све више и више као једна огромна сметња било каквој дјелотворној хришћанској акцији на било ком пољу, било да се ради о дјелотворном хришћанском отпору или било каквој борбеној иницијативи. Очигледно, само заједничка и споразумна акција има неку шансу за успјех. Некаква хришћанска кооперација, коалиција хришћанских снага нам је неопходна ако смо на путу да се сусретнемо са изазовом „непријатељских јеванђеља“ и потребом да као хришћани мијењамо свијет. Изгледа да хришћани морају доћи до споразума међу њима самима, са циљем да не компромитују сопствене циљеве међусобним препиркама и оспоравањима. Домет и обим ове очекиване сагласности је, у сваком случају, обично остављен магловит и нејасан. Нико неће оспорити тежину и значај свих ових стратешких разматрања. Поновно откриће смисла хришћанске одговорности за овај свијет је, свакако, истинско и драгоцијено екуменско достигнуће. Хришћанство, наравно, није само проглас одређених општих принципа, већ је оно темељни садржај свакодневног живота. Хришћанство мора бити практиковано и стављено у акцију овдје и сада, hic et nunc; мора бити прилагођено било којој и свим ситуацијама, у сваком погледу и у свако вријеме, semper et ubique. Онострани карактер и циљ хришћанске поруке не значи хладну равнодушност према овоземаљским потребама, потребама беспомоћног човијека који страда. Хуманост и милосрђе су обиљежја сваког истинског хришћанског живота. Људско достојанство и друштвена правда су неизбјежна питања унутар најургентнијих забринутости цркве. А Православна црква, посебно, никада не може да заборави енергичну молбу Св. Јована Злтоустог за друштвено милострђе и правду. А ипак, овакво примјењено хришћанство је највеће искушење цјелокупне људске историје, сада и увијек. Основну карактеристику чини ово: ми се суочавамо са искушењима овога свијета умјесто да сами искушавамо свијет. Предајемо се дубиозном задатку повременог одобравања или неодобравања догађаја и настојања овог пролазног свијета. Очајнички се расправљамо и препиремо да ли цркве треба да се приклоне комунизму или капитализму, или нечему другом, и који од постојећих друштвених и политичких програма треба да буде одобрен условном или безусловном хришћанском подршком. Ми једноставно посматрамо правац историје, коментаришући, понекад страствено, њене погрешке или достигнућа, понешто поздрављајући, а понешто осуђујући. Наше питање је: у овом свијету, шта је то што треба бити прихваћено и препознато од стране хришћана, а шта је оно чега се треба одрећи: на којим пољима могу и требају хришћани свесрдно или тактички да се придруже синовима овога свијета у заједничком напору ка преобликовању и управљању људском свакодневицом; и на којим пољима они морају да одбију било какву сарадњу и следе сопствани посебан пут? Оно што овдје заобилазимо је дух истинске хришћанске иницијативе. Начелни сукоб између јеванђеља и „овога свијета“ је управо тиме опасно замрачен и сакривен унутар наших екуменских разматрања. У опасности смо да будемо поробљени својом сопственом стратегијом. Право хришћанско мјерило није стратегија већ истина. Хајде да за тренутак прихватимо да се можемо некако сложити око неких мање или више одређених и карктеристичних ставова с обзиром на алармантне потребе овог нашег времена. Хајде да замислимо да заиста можемо говорити једним гласом о тренутној политичкој, друштвеној и међународној ситуацији. На неки начин, то би био заиста спектакуларан успјех, истинско стратешко достигнуће. Па ипак, да ли би то означило икакав прави напредак ка истинском екуменском рјешењу – мислим на рјешење правог екуменског проблема – исцјељење схизме? Усуђујем се истакнути да би то, по мом личном мишљењу, првенствено био катастрофалан промашај. Могу ли то овако да формулишем: Може ли истинско хришћанско јединство бити поново успостављено договором око секуларних питања? Зар то не би била апсурдна ситуација када би хришћани били јединствени по питању секуларистичких и несуштинских ствари, а у исто вријеме несложни око онога што је суштинско? Неприродно јединство у споредном, а нејединство у неопходном! Не би ли то истакло и показало да никаква доктринарна или вјероисповједна неслагања нису од виталне важности? Јер у том хипотетичком случају, хришћани би могли да се понашају као да су уједињени. Зар би појединац из црквених редова уопште затражио нешто боље? Зар не би, у том хипотетичком случају, површан људски споразум, постао лажна замијена за истинско хришћанско помирење? У сваком случају, опште лице хришћанства још увијек није поново уједињен хришћански свијет, нити је поново уједињена црква, нити Una Sancta. Суд почиње са Домом Господњим. Није довољно кренути ка екуменском помирењу некаквом стратегијом, била она мисионарска, јевангелистичка, друштвена или било каква друга, уколико хришћанска савијест није унапред свијесна да постоји узвишенији изазов, сам божански изазов. Морамо трагати за заједништвом или поновним јединством не због тога што би нас оно учинило ефикаснијим или боље опремљеним за нашу историјску битку (јер у сваком случају нико не би отишао много испред онога што се изричито захтјева због побиједе на бојном пољу), већ због тога што је јединство божански императив, божанска одлука и план, јер оно припада самој суштини хришћанства. Хришћанско нејединство, не значи ништа мање него неуспјех хришћана да буду истински хришћани. У подијељеном хришћанству, нико не може да буде пуни хришћанин, чак иако стоји у пуној истини и сигуран је у своју потпуну преданост и послушност истини „једном преданој светима“, јер никоме није дозвољена слобода од одговорности за друге. За све је – а то је привилегија хришћана, у исто вријеме омаржен и слављен – чувар сопственог братства. Католичност цркве никада није сломљена људским одцијепљењима, али је опасно угрожена „несретним подијелама“. Хришћански провинцијализам – „протестантизам локалне традиције“, да употријебимо Соловљевјеву мисао – није ништа мањи промашај од доктринарне грешке. И ако јерес превлада, зар то није првенствено зато што је свједок православне истине непримјерено или крајње занемарен. Хришћанско нејединство је отворена рана која крвари на величанственом тијелу Христовом. Учињена су настојања да се постојеће разлике и супротности прикажу као комплементарне; тј. као изоловани и преувеличани аспекти једне цијелине који могу бити помирени једноставно закључном и широм синтезом. Чак се тврдило да је историјска диференцијација неопходна припремна фаза на путу ка таквој синтези. Али ипак рашчлањена цијелина не може бити обновљена само помоћу једне аритметичке операције. Хришћанско нејединство није неизбјежно несавршенство прелазног периода црквене историје, док је црква још увијек на свом ходочашћу кроз овај свијет, још увијек in via, и пуна слава божанске отаџбине не може бити откривена, јер још није дошла пуноћа времена. Напротив, то је отворени промашај и безвјерје. Ми сувише добро знамо да је истинско хришћанско јединство заиста разбијено. Цијелина никада не може бити поновно успостављена једноставним здруживањем искривљених дијелова. Такође, многа од „предања“ су чисто негативна или полемичка и само стоје у опозицији. У сваком случају не могу бити сједињене таква каква су. Морају бити преобликована и поново укалупљена да би се уклопила у реинтеграцију. То значи да је једини пут ка екуменској синтези пут на коме се комбинују повратак и обнова, поновно рођење и покајање. Никакво јединство међу хришћанима не може бити постигнуто док год не изумру извесне историјске диференцијације. У „поновно уједињеној цркви будућности“, ако допустимо ову прилично двосмислену фразу, неће бити мјеста за оне који и даље тврде да су од Петра, Павла, Аполоса или било кога другог, ма какво модерно име такви нови Петри или Павли на себе узели. Разлике се морају превазиђи, а не једноставно превидјети. И паралелно постојање различитих традиција и тумачења, тешко да може бити допуштено. Некакав крајњи избор мора бити учињен. Истинска синтеза претпоставља способност разликовања. Указивати на ово не значи нужно залагати се за било какво брзоплето деловање или наметати некакву већ спремну шему поновног уједињења и помирења. Напротив, то значи изазвати или чак одбити такве шеме и упозорити на супротстављање било каквом неразумном или преурањеном деловању. У ствари, то значи позвати себе и све оне којима је благословено име Господа Исуса Христа сама Истина и изнад чијег имена не постоји име на овоме свијету, да позовемо себе и њих на пут крста, туге, патње и покајања. „Јер жалост која је по Богу доноси покајање за спасење, за које се не каје“ (2. Кор. 7, 10). Истинско екуменско братство може бити само општеважеће и свеобухватно. Али то не значи да оно може бити и да треба да буде једна „отворена заједница“. Извјесни врло строги и недвосмислени термини су неизбјежно прописани и претпостављени. Ми смо прихгватили основу конференције и сарадње, вјеру у Христа као Бога и Спаситеља. Но, свакако, неко би се могао запитати да ли је такав исказ довољно јасан и погодан. Могуће је да се у практичној сарадњи покаже да није. Но, опет та практична сарадња ни по чему не би требала да се изједначи са крајњим екуменским задатком и циљем. Морамо направити јасну разлику између крајњег циља тренутног настојања екуменског покрета. Било какава забуна по овом питању могла би бити катсрофалана и одвела би нас или ка утопистичкој обмани или ка хуманитарним тривијалностима. Крајњи циљ – истинско успостављање хришћанског јединства у вјери и љубави –свакако је изнад људских планова и људског домет, и можда чак и с оне стране свих историјских хоризоната. Крајње јединство може доћи једино свише, као безуслован дар свемогућег Бога. Наша тренутна настојања су много ограниченија,: да окончамо своје предрасуде и кратковидост, да се зближимо у разумијевању правог значења постојећих размирица и њихових правих коријена и узрока. Овакав екуменски преглед ћа донијети можда мало утјехе, али ће прије свега донијети трагичан немир. Али, пут спасења је неизбјежно узак пут. Отворено говорећи, Свијетски савјет цркава је у ствари оформљен само за сарадњу, конференције и консултације. Враћам се на Устав (Праграф III, Функције, тачка 4), и вјерујем да је ту суштина: „унаприједити растућу екуменску свијест међу члановима свих цркава“. Но, у овој тачки морамо се запитати најмање два слиједећа питања. Оснивачка скупштина Светског савета цркава, Амстердам 1948. Прво, да ли је довољно поновно открити „најмањи заједнички именилац“ свих деноминација (наравно, унутар оквира који је већ унапријед прихваћен) и прихватити га као доказ и знак јединства. Да будемо искрени, то би се показало као превише, minimum probat, и у исто вријеме не би показало баш ништа, nihil probat. Но, такав именилац постоји, врло реалан, рецимо Символ вјере. Но, да ли нас он узводи изнад нашег тренутног стања нејединства. Само то што га можемо заједно изговарати и сада док смо још увијек подијељени (и немојмо заборавити да неки од наше браће то и чине, али уз противљење и жаљење), показује да је то непримјерена основа за истинско помирење. Јер дозвољено нам је да га тумачимо како желимо. Но, свакако Символ вјере као ни Свето Писмо само по себи, да употребимо израз Св. Иларија, est non in legendo, sed in intelligendo. То јест, оно што је суштинско налази се у смислу, а не у самом слову по себи. Или, опет, није довољно да се сложимо по питању „историјског епископата“ бранећи обједињено доктринарно тумачење. Ријечи и институције не дјелују ex opere operato. Укратко, морамо трагати за дубоким богословким консензусом. То је једини гарант здравог буђења екуменске свијести. Само на том нивоу ће наша сарадња на практичном пољу такође бити права заједничка акција хришћана као хришћана. Није довољно регистровати постојеће споразуме да би утврдили постојеће јединство. Јединство за којим ми трагамо јесте управо оно јединство које не постоји, исторјски или емпиријски говорећи. У сваком случаји, екуменски не би требало да значи нити пан-протестантски, нити не-римски, нити ништа томе слично. Никаква истинска екуменска сарадња, нити истинско хришћанско братство, и очигледно поновно хришћанско уједињење не може бити постигнути уколико се Рим не укључи. Не мислим на садашњи Рим, већ на истину и насљеђе на којима је Рим стајао и још увијек стоји, упркос свему што би се могло рећи против „ромејства“. Крајња интеграција хришћанства мора бити истински потпуна и општа. Све друго је само дјелимично и привремено неизбјежно, начелно непримјерено и непотпуно и чак можда и обмањиво. Никакво сентиментално братимљење никада неће бити од помоћи. Но, не дајмо се збунити. У стању смо напредовати много више него што признајемо. Коријенита богословска потрага омогућиће нам да стекнемо шире погледе и превазиђемо беспотребне историјске страхове. Сувише смо његовали своје локалне традиције. Хајде да поново успоставимо саборни ум. Доктринарна прецизност неће спријечити, али ће помоћи истинско јединство. И друго – што је само други поглед на исту ствар – права снага хришћанске позиције је у „оностраности“. Јер, свакако, хришћанство није „од овога свијета“ и није само један од елемената уткан у платно овога свијета. Оно је свијет за себе. То је управо оно што непрестано губимо из вида и у чему не успијевамо опстати. Спутани смо сопственим страхом да ћемо бити одвојени од текућег живота. Али, у ствари, снага хришћанства је укоријењена у његовој супротстављености свему нехришћанском. Никакви секуларизовани савезници не могу помоћи хришћанску ствар, ма какво име да носе. Као хришћани, ми немамо осим једног небеског савезника, нашег Господа Исуса Христа, коме је дата сва моћ на небу и на земљи, чак и у оваквом компликованом и бунтовном свијету као што је наш. Из тога разлога хришћани не могу и не смију прихватити ни један други ауторитет чак ни у секуларним стварима. Христос је Господар и Владар над историјом, не само над нашим душама. То даје основни приоритет богословским темама. Јер наша неслагања у области праксе нас неизбјежно враћају на мноштво тумачења божанске поруке и божанског рјешења наше људске трагедије и пада. Сјетимо се величанствених Њуманових стихова. The night is dark, and I am far from home, Lead Thou me on. Keep Thou my feet! I do not ask to see The distant scene: one step enough for me. Ноћ је тамна, а ја сам далеко од куће Ти ме води даље. Чувај моје стопе! Не тражим да видим Удаљене призоре: један корак је довољан за мене. Надaјмо се и вјерујмо да ће нам сада и овдје љубављу Божијом, милосрђем Господа нашег Исуса Христа и надахнућем Духа Светога, бити допуштено да учинимо један сигуран корак ка истинском исцјељењу хришћанске схизме. Извор: Теологија.нет View full Странице
  7. Поред тога, хришћански свијет је у стању разилажења, конфликта и – зар није вријеме да то признамо? – колапса. Рецимо да оно што се догодило није ни подјела Цркве нити „подијела Цркава“. Да будемо прецизнији, нећемо говорити о нејединству у Цркви, него о отуђивању од Цркве. Но, сама чињеница разилажења и шизме остаје. И црква не може зауставити шизму и комадање себе саме. Центрифугалне силе не само да превлађују у спољашњем свијету, већ продиру и у саму Цркву. Црква је жалосна и прогоњена-прогоњена не само од непријатеља и противника, него ништа мање учестало и од лажне браће. „Изгониће вас из синагога; али долази час када ће сваки ко вас убије мислити да Богу службу приноси“ (Јн. 16, 2). У овоме лежи основни парадокс хришћанске историје. И ту су епохе у којима су сва горчина и болови парадоксалне шизме и колапса проживљени и претрпљени са обновљеном страшћу. Ум је поражен овом загонетком људског отпора и тврдоглавости. Како је то могуће и шта то значи? „То значи тајну.“ Како ћемо превазићи пропадљивост и смрт? Чини се да ступамо- и свакако смо већ ступили – у такву једну епоху. Потреба за помирењем и јединством се разбуктва. Настојање око јединства је рођено и прикупиће снагу. Идеја хришћанског јединства и уједињења је тема вијека, тема времена, тема историје. Сва неприродност подијеле, непомирљивост и недостатак љубави за Христа су положене разголићене и у сраму и алармиране. Но настојања око уједињења не смију стати код магловите узбуне и трептаја срца. Сентиментализам око Христа је зачарана и импотентна самообмана. Јединство у Христу је оствариво једино кроз трезвеност и духовни опрез. Воља за јединством мора сазријети кроз покајничко искушавање и дјела вјере. Нико се не би супротстављао идеји да хришћански свијет треба да буде и постане обједињен. Тешко да било ко треба да доказује да је погодно и подесно уједињавати и разједињавати. Али из овог неоспоривог постулата било би мудро извући неке прецизне и практичне закључке. Свакако, основна потешкоћа лежи у нечему другом: како хришћански свијет може постати јединствен, тј. шта то значи постати обједињен и бити једно у Христу? Какав је значај овог поновног уједињавања? И гдје су путеви или пут ка јединству? У историји је било више од једног, чак и сувише покушаја да се обнови хришћанско јединство, да се оствари неки „вјечни свијет“, бар за Хришћане. Но, одмах нам мора бити јасно: ови покушаји нису били успјешни. А ништа толико не омета правац зближавања и обједињавања као ти неуспјели покушаји од којих су у најбољем случају остале само горке успомене и уморни недостатак наде. У сваком случају, морамо најприје објаснити и васпоставити смисао и суштину ове трагичне хришћанске подијеле, онога што се под тим сматрало и даље се сматра, што тачно захтрјева да буде превазиђено. Морамо почети од покајања и тешких искушења пуних предрасуда, ма колико тегобна и мучна ова аутопсија хришћанског свијета била. Прва ставр коју морамо осјетити и разумјети од самог почетка јесте да питања подијеле и уједињења не могу бити постављена и ријешена на чисто моралистичким основама. То дефинитивно нису питања која се тичу само мира и толеранције. Угурати „проблем јединства“ у неподесан моралистички оквир значи криво га представити и поједноставити. Историчар треба да се супростави најприје и прије свега против свих таквих наглих и једностарних настојања морализације историје. Историја хришћанских подјела, исто тако се не може дедуковати или изградити заснивајући се на принципима нетолеранције, нити на принципима гордости, жеђи за моћи, похотљивости или пакости. Наравно људска страст у својој пуној моћи је „заблистала“ и објелодањена кроз подјелу хришћанства. Но, почетни извор ових хришћанских подијела нису биле морална изопаченост, или људска слабост, већ обмана. Ову мисао можемо извучи из слиједећег. Да, извор подијела је недостатак љубави. Али прво и најважније, то није недостатак љубави за ближњег, већ управо недостатак љубави за Бога – и духовне очи човјека су стога замагљене и он више не препознаје свог небеског Оца. Свакако, само чисти срцем у незатамљености својих срца, виде Бога. А они који не познају Бога, не знају тј. Не препознају своју браћу. Другим ријечима, извор подијела и шизми лежи првенствено у различитости ставова о Истини. Подијела хришћанског свијета има првенствено догматски смисао. То је увијек подијела у вјери, у самом искуству вјере, а не само у формули и вјероисповједању. И подијела се стога превазилази, не толико уљудношћу и братском љубављу, већ кроз споразум и једномислије – кроз духовно просвјетљење, у заједници Истине. Треба чврсто формулисати: премало је јединства љубави и у љубави. Погодно је вољети и непријатеља, такође, па чак и непријатеља Истине – морамо их вољети управо као браћу и помучити се за њихово спасење и присаједињење заједници, и подобију Христа. Но, било како било, таква љубав још увијек не рађа истинско јединство. Право јеединство у љубави тешко да је могуће без јединства вјере и у вјери. Различитости у размишљањима као и различита опажања и разумјевања увијек су сматране за основу шизми. Управо зато шизма не може истински бити превазиђена само кроз сентименталну братску љубав и послушност, већ само кроз фундаменталан споразум. Морализам „уније“ сам у себи садржи сопствене „догматске“ премисе. Прећутно се подразумијева да нити су постојали нити постоје прави разлози за догађај подијеле, да је читава подијела само трагични неспоразум – да се разлике разлике у размишљањима чине непомирљиве само због недовољне љубавне наклоности према дргима, не због неспособности колико због недостатка жеље да се разумије да упркос свим различитостима и разноликости постоји довољно јединства и слоге око онога што је најважније. Издвајање „најважнијих“ тачака је врло спорна премиса. Предложено је посматрање спорних тачака као несуштинских, како би се избјегло неслагање. У овом случају „морализам“ је увијек нешто као догматски минимализам, ако не и у потпуности „не-догматика“. То се изродило и појавило из, назовимо то, догматске неосјетљивости, равнодушности, или кратковидости. Неко може да каже: то се изродило из неприродног укидања и супротстављања Истине и Љубави. Но, само у Истини постоји права и духовна љубав, а не само пуноћа душе и малаксалост. Прецизно говорећи, морализам је догматско оруђе, посебно „вјероисповједање“ у коме се сиромаштво позитивног садржаја уравнотежује одлучношћу преговора. И моралиста не издиже толико сам себе изнад подијела колико се навикава да гледа на њих са висине. То тешко да је доказ братске љубави, али у најмању руку показује једноставно поштовањ према вјери ближњег, која је у интерпретацији минималисте спуштена на ниво личног мишљења или тачке гледишта, и као таква је толерисана и прихваћена. У једној таквој интерпретацији нема чак ни довољно искрености. „Морализам“ је позив на јединство у сиромаштву, осиромашењу, у невољи – не сагласност, већ споразум у тишини и прошлости. То је изједначавање у неимаштини, у саглашавању са најслабијим заједнишким имениоцем. Оваква врста рјешења је понекад прихваћана из равнодушности, као средство за познавање Истине. Често, сама могућност заједничког значајног суда о догми или само метафизици позивала је у сумњу, и саме догме су прихватане у моралним или моралистичким символима или постулатима. Тада, наравно, није неопходно постићи јединство мисли и споразум на пољима сумње и неодлучности. Неријетко људи се крију у минимализму из страха и маловјерја, у очајању постизања договора на пољима на којима је било највише препирки и неспоразума. Једном ријечју, морализам је уздржање, али не толико у понизности и аскетизму, колико у равнодушности и сумњи. Но, може ли постојати јединство у порицању и сумњи? Уједињење и заједништво мора бити виђено у богатству и испуњености, не у сиромаштву. То значи: не кроз снисхођење и прилагођавање најслабијима, већ пењање са стремљењем ка најјачима. Само један лик и примјер нам је дат – Христос Спаситељ. Постоје предмети неслоге на које Црква није дала и нема једноставан одговор. Било како било, овдје је сувише скептична двосмисленост забрањена, и утешно „незнање“ је такоће непримјерено. Јер заиста, пуноћа слике је дата у доживљају и садржају Цркве и само треба да буде препозната. А за то препознавање потребан је максимализам – а то занчи јединство вјере, а не само јединство љубави. Али јединство вјере још увијек не исцрпљује јединство Цркве. Јер јединство Цркве је прије свега јединство живота – тј. Јединство и заједница у Тајнама. Истинско јединство може бити остварено само у Истини – тј. у пуноћи и снази, не у слабости и недовољности. У самом мистичном искуству и животу, у пуноћи „нераздјељиве вјере“, у потпуности Тајни. Право јединство може бити само то јединство Тајни, са свом пуноћом њихове јерархијске и теургичке стварности. Јер то је јединство у Духу, истинско „јединство Духа“. Но, постоји још једна мана „морализма“. У њему је сувише (само)задовољства и оптимизма. Помирење се чини близу, могуће и непроблематично – јер нема довољно озбиљности и храбрости у самој перцепцији и погледу на подијелу. Морализам је недовољно трагичан, и трагичност се не може уклопити унутар граница моралности, чак ни моралне трагедије, и то је до сада најјаснији доказ ограничености морализма као таквог. Уједињење је могуће само кроз искуство и подвиг ријешавања нерјешених питања, а не кроз уздржавање и удаљавање од њих. Овдје остаје извјесна количина непознатог која треба да буде пронађена и дефинисана. Сама подијела наговешта присуство питања. Проблем подијеле и шизме постоји. Немогуће га је негирати или замјенити сентиментализмом. Постоји стварна aporia јединства; то је проблематична стаза. Пут је тежак, „планински пут“ – пут храбрости и смјелости. Извор: “The Problematic of Christian Reunification: The dangerous Path of Dogmatic Minimalism”, Collected Works of Georges Florovsky, Vol. 13, 14–18. Превод: Стојана Валан
  8. Црква је једна. И то јединство је сама њена суштина. Црква је јединство, јединство у Христу, „јединство Духа свезом мира“ (Еф. 4, 3). Црква је била и јесте створена у свијету управо зарад јединства и заједнице – „да сви једно буду“ (Јн. 17, 21). Црква је једно „тијело“ – она је организам и Тијело Христово. „Јер се и једним Духом сви ми крстисмо у једно тијело“ (1. Кор. 12, 13). И само у Цркви је аутентично и право заједништво и једиство могуће и изводљиво, кроз тајну Христове љубави, кроз преображујућу моћ Духа, у слици и подобију Свете Тројице. Тако јесте и тако треба да буде. Но, јединство није израз или откриће које се десило унутар хришћанске историје. Оно једино остаје као нерјешен проблем и њено ријешење осцилира напријед назад, помјерајући се према крајњој есхатолошкој граници. У хришћанском искуству нема јединства. Хришћанство трпи подјелу- и не само подјелу већ разилажење, невољу и борбу. У хришћанској историји не видимо више јединства и слоге него у спољашњој, не-хришћанској историји. У хришћанском друштву, не само да подијеле које деморалишу и разарају „природни“ поредак живота, нису поништене или превазиђене – већ и расна и национална нетрпељивост није помирена или угашена (упоредимо са тзв. „филетизмом“ ). Штавише у самој хришћанској доктрини, у вјери у Христа, постоје темељи за међусобно отуђење, раздвајање и нетрпељивост, за непомирљиве доказе, за отворено непријатељство. Хришћански свијет је подијељен не само по питањима овога свијета, него и по питању самога Христа. Међу хришћанима, вјерним његовом имену, нема слоге по питању њега, његових дела и његове природе. То је камен спотицања и искушење. Црква је једна недјељива у свом јединству. Али хришћански свијет је у расцијепу и подјељен. Исус Христос је „исти јуче и данас и у вијекове“ (Јевр. 13, 9). Али хришћани се разилазе по питању Њега, и не само што мисле другачије већ и вјерују дручачије. И своју наду постављају на другачије ствари. Али не, Црква није подијељена, не бјеше подјељена, не дијели се. Црква није подијељена и не дијели се. И сама ријеч „црква“ у строгој и прецизној употреби, не подноси и нема облик множине – осим у фигуративном и пренесеном значењу. Поред тога, хришћански свијет је у стању разилажења, конфликта и – зар није вријеме да то признамо? – колапса. Рецимо да оно што се догодило није ни подјела Цркве нити „подијела Цркава“. Да будемо прецизнији, нећемо говорити о нејединству у Цркви, него о отуђивању од Цркве. Но, сама чињеница разилажења и шизме остаје. И црква не може зауставити шизму и комадање себе саме. Центрифугалне силе не само да превлађују у спољашњем свијету, већ продиру и у саму Цркву. Црква је жалосна и прогоњена-прогоњена не само од непријатеља и противника, него ништа мање учестало и од лажне браће. „Изгониће вас из синагога; али долази час када ће сваки ко вас убије мислити да Богу службу приноси“ (Јн. 16, 2). У овоме лежи основни парадокс хришћанске историје. И ту су епохе у којима су сва горчина и болови парадоксалне шизме и колапса проживљени и претрпљени са обновљеном страшћу. Ум је поражен овом загонетком људског отпора и тврдоглавости. Како је то могуће и шта то значи? „То значи тајну.“ Како ћемо превазићи пропадљивост и смрт? Чини се да ступамо- и свакако смо већ ступили – у такву једну епоху. Потреба за помирењем и јединством се разбуктва. Настојање око јединства је рођено и прикупиће снагу. Идеја хришћанског јединства и уједињења је тема вијека, тема времена, тема историје. Сва неприродност подијеле, непомирљивост и недостатак љубави за Христа су положене разголићене и у сраму и алармиране. Но настојања око уједињења не смију стати код магловите узбуне и трептаја срца. Сентиментализам око Христа је зачарана и импотентна самообмана. Јединство у Христу је оствариво једино кроз трезвеност и духовни опрез. Воља за јединством мора сазријети кроз покајничко искушавање и дјела вјере. Нико се не би супротстављао идеји да хришћански свијет треба да буде и постане обједињен. Тешко да било ко треба да доказује да је погодно и подесно уједињавати и разједињавати. Али из овог неоспоривог постулата било би мудро извући неке прецизне и практичне закључке. Свакако, основна потешкоћа лежи у нечему другом: како хришћански свијет може постати јединствен, тј. шта то значи постати обједињен и бити једно у Христу? Какав је значај овог поновног уједињавања? И гдје су путеви или пут ка јединству? У историји је било више од једног, чак и сувише покушаја да се обнови хришћанско јединство, да се оствари неки „вјечни свијет“, бар за Хришћане. Но, одмах нам мора бити јасно: ови покушаји нису били успјешни. А ништа толико не омета правац зближавања и обједињавања као ти неуспјели покушаји од којих су у најбољем случају остале само горке успомене и уморни недостатак наде. У сваком случају, морамо најприје објаснити и васпоставити смисао и суштину ове трагичне хришћанске подијеле, онога што се под тим сматрало и даље се сматра, што тачно захтрјева да буде превазиђено. Морамо почети од покајања и тешких искушења пуних предрасуда, ма колико тегобна и мучна ова аутопсија хришћанског свијета била. Прва ставр коју морамо осјетити и разумјети од самог почетка јесте да питања подијеле и уједињења не могу бити постављена и ријешена на чисто моралистичким основама. То дефинитивно нису питања која се тичу само мира и толеранције. Угурати „проблем јединства“ у неподесан моралистички оквир значи криво га представити и поједноставити. Историчар треба да се супростави најприје и прије свега против свих таквих наглих и једностарних настојања морализације историје. Историја хришћанских подјела, исто тако се не може дедуковати или изградити заснивајући се на принципима нетолеранције, нити на принципима гордости, жеђи за моћи, похотљивости или пакости. Наравно људска страст у својој пуној моћи је „заблистала“ и објелодањена кроз подјелу хришћанства. Но, почетни извор ових хришћанских подијела нису биле морална изопаченост, или људска слабост, већ обмана. Ову мисао можемо извучи из слиједећег. Да, извор подијела је недостатак љубави. Али прво и најважније, то није недостатак љубави за ближњег, већ управо недостатак љубави за Бога – и духовне очи човјека су стога замагљене и он више не препознаје свог небеског Оца. Свакако, само чисти срцем у незатамљености својих срца, виде Бога. А они који не познају Бога, не знају тј. Не препознају своју браћу. Другим ријечима, извор подијела и шизми лежи првенствено у различитости ставова о Истини. Подијела хришћанског свијета има првенствено догматски смисао. То је увијек подијела у вјери, у самом искуству вјере, а не само у формули и вјероисповједању. И подијела се стога превазилази, не толико уљудношћу и братском љубављу, већ кроз споразум и једномислије – кроз духовно просвјетљење, у заједници Истине. Треба чврсто формулисати: премало је јединства љубави и у љубави. Погодно је вољети и непријатеља, такође, па чак и непријатеља Истине – морамо их вољети управо као браћу и помучити се за њихово спасење и присаједињење заједници, и подобију Христа. Но, било како било, таква љубав још увијек не рађа истинско јединство. Право јеединство у љубави тешко да је могуће без јединства вјере и у вјери. Различитости у размишљањима као и различита опажања и разумјевања увијек су сматране за основу шизми. Управо зато шизма не може истински бити превазиђена само кроз сентименталну братску љубав и послушност, већ само кроз фундаменталан споразум. Морализам „уније“ сам у себи садржи сопствене „догматске“ премисе. Прећутно се подразумијева да нити су постојали нити постоје прави разлози за догађај подијеле, да је читава подијела само трагични неспоразум – да се разлике разлике у размишљањима чине непомирљиве само због недовољне љубавне наклоности према дргима, не због неспособности колико због недостатка жеље да се разумије да упркос свим различитостима и разноликости постоји довољно јединства и слоге око онога што је најважније. Издвајање „најважнијих“ тачака је врло спорна премиса. Предложено је посматрање спорних тачака као несуштинских, како би се избјегло неслагање. У овом случају „морализам“ је увијек нешто као догматски минимализам, ако не и у потпуности „не-догматика“. То се изродило и појавило из, назовимо то, догматске неосјетљивости, равнодушности, или кратковидости. Неко може да каже: то се изродило из неприродног укидања и супротстављања Истине и Љубави. Но, само у Истини постоји права и духовна љубав, а не само пуноћа душе и малаксалост. Прецизно говорећи, морализам је догматско оруђе, посебно „вјероисповједање“ у коме се сиромаштво позитивног садржаја уравнотежује одлучношћу преговора. И моралиста не издиже толико сам себе изнад подијела колико се навикава да гледа на њих са висине. То тешко да је доказ братске љубави, али у најмању руку показује једноставно поштовањ према вјери ближњег, која је у интерпретацији минималисте спуштена на ниво личног мишљења или тачке гледишта, и као таква је толерисана и прихваћена. У једној таквој интерпретацији нема чак ни довољно искрености. „Морализам“ је позив на јединство у сиромаштву, осиромашењу, у невољи – не сагласност, већ споразум у тишини и прошлости. То је изједначавање у неимаштини, у саглашавању са најслабијим заједнишким имениоцем. Оваква врста рјешења је понекад прихваћана из равнодушности, као средство за познавање Истине. Често, сама могућност заједничког значајног суда о догми или само метафизици позивала је у сумњу, и саме догме су прихватане у моралним или моралистичким символима или постулатима. Тада, наравно, није неопходно постићи јединство мисли и споразум на пољима сумње и неодлучности. Неријетко људи се крију у минимализму из страха и маловјерја, у очајању постизања договора на пољима на којима је било највише препирки и неспоразума. Једном ријечју, морализам је уздржање, али не толико у понизности и аскетизму, колико у равнодушности и сумњи. Но, може ли постојати јединство у порицању и сумњи? Уједињење и заједништво мора бити виђено у богатству и испуњености, не у сиромаштву. То значи: не кроз снисхођење и прилагођавање најслабијима, већ пењање са стремљењем ка најјачима. Само један лик и примјер нам је дат – Христос Спаситељ. Постоје предмети неслоге на које Црква није дала и нема једноставан одговор. Било како било, овдје је сувише скептична двосмисленост забрањена, и утешно „незнање“ је такоће непримјерено. Јер заиста, пуноћа слике је дата у доживљају и садржају Цркве и само треба да буде препозната. А за то препознавање потребан је максимализам – а то занчи јединство вјере, а не само јединство љубави. Али јединство вјере још увијек не исцрпљује јединство Цркве. Јер јединство Цркве је прије свега јединство живота – тј. Јединство и заједница у Тајнама. Истинско јединство може бити остварено само у Истини – тј. у пуноћи и снази, не у слабости и недовољности. У самом мистичном искуству и животу, у пуноћи „нераздјељиве вјере“, у потпуности Тајни. Право јединство може бити само то јединство Тајни, са свом пуноћом њихове јерархијске и теургичке стварности. Јер то је јединство у Духу, истинско „јединство Духа“. Но, постоји још једна мана „морализма“. У њему је сувише (само)задовољства и оптимизма. Помирење се чини близу, могуће и непроблематично – јер нема довољно озбиљности и храбрости у самој перцепцији и погледу на подијелу. Морализам је недовољно трагичан, и трагичност се не може уклопити унутар граница моралности, чак ни моралне трагедије, и то је до сада најјаснији доказ ограничености морализма као таквог. Уједињење је могуће само кроз искуство и подвиг ријешавања нерјешених питања, а не кроз уздржавање и удаљавање од њих. Овдје остаје извјесна количина непознатог која треба да буде пронађена и дефинисана. Сама подијела наговешта присуство питања. Проблем подијеле и шизме постоји. Немогуће га је негирати или замјенити сентиментализмом. Постоји стварна aporia јединства; то је проблематична стаза. Пут је тежак, „планински пут“ – пут храбрости и смјелости. Извор: “The Problematic of Christian Reunification: The dangerous Path of Dogmatic Minimalism”, Collected Works of Georges Florovsky, Vol. 13, 14–18. Превод: Стојана Валан View full Странице
  9. Тада ако вам ко каже: Ево, "овде је Христос" или "онде" не верујте. (Мт.24, 23) 1. Црква је једна, и то јединство јесте сама њена суштина. Црква јесте јединство, јединство у Христу /.../ Тако јесте и тако треба да буде. Међутим, у хришћанској историји то јединство није пројављено и откривено. Оно у хришћанској историји остаје и даље нерешен проблем чије се решење помера и одлаже према последњем есхатолошком догађају. У хришћанском искуству нема јединства и хришћански свет живи у стању подељености. /.../ Међу хришћанима, односно међу онима који верују у Његово име, нема сагласности о Њему, Његовим делима и Његовом деловању, и то је камен спотицања и саблазни. Црква је једна и недељива у свом јединству, али је хришћански свет подељен и разбијен. Христос је "исти јуче, данас и у векове" (Јевр. 13, 8). Међутим, хришћани се деле по питању Христа, и не само да мисле него чак и верују различито, и у различите ствари се надају и различите ствари желе. Црква се не дели, није се делила и није подељена, она је неподељива и нераздељива, и сама реч "црква" у строгом и тачном значењу и употреби речи нема и не допушта множину, осим у преносном и фигуративном смислу. И поред тога хришћански свет је у раздору и подељености, и можда је чак и крајње време да отворено признамо да је у неком распаду./.../ Тема хришћанског јединства и уједињења постаје тема епохе, тема овог времена, тема историје, и у стиду и забринутости се открива сва противприродност раскола, немира и недостатка љубави у Христу. Међутим, воља за јединством не може и не треба да остане самоузнемирујућа брига и трептај срца. Сентиментализам у Христу је прелест и самообмана, јер јединство у Христу је остварљиво само у трезвености и духовном бдењу, док је потребно да се воља за јединством види и ојача у покајничком преиспитивању и у подвигу вере. 2. /.../ Шта значи ујединити се и бити једно у Христу? У чему је смисао тог поновног уједињења? И где су путеви или пут ка јединству? У историји је био не мали број покушаја, а може се рећи да их је било чак и превише, поновног успостављања хришћанског јединства, покушаја да се међу хришћанима оствари неки "трајни мир". Међутим, потребно је одмах признати да ти покушаји нису били успешни. Ништа тако не омета даље зближавање и уједињење као ти неуспешни покушаји/.../ У сваком случају, пре свега је потребно разумети и установити у чему је смисао и суштина те трагичне хришћанске поделе, чиме је она изазвана и чиме се сада узрокује, и шта је, наиме, потребно да би се она превазишла. Потребно је почети превасходно од таквог покајничког преиспитивања и суђења нама самима, ма колико тешка и мучна била та својеврсна аутопсија хришћанског света. Прво што је потребно осетити и разумети на самом почетку је то да питање о подели и уједињењу не треба црпсти и решавати само из моралних категорија, јер то уопште нису само питања мирољубивости и трпљења. Такво свођење "проблематике уједињења" на неодговарајуће моралистичке оквире је њено изопачавање и упрошћавање. Историчар је пре свега дужан да протестује против сваког покушаја такве исхитрене и једностране морализације историје. Историја хришћанских подела не може се сводити и утемељавати на нетрпељивости, као ни на гордости, властољубљу, похоти или подлости. Наравно, људске страсти се са свом снагом узбуркавају и пројављују у подели између хришћана, али није у моралној изопачености или слабости човека првобитан извор тих хришћанских раскола и подела, већ у заблуди. Ту мисао је могуће изразити тако да је извор подела у недостатку љубави. Овде, према томе, недостаје, пре свега, не љубави према ближњем него љубави према Богу, и због тога се помрачује духовни видик човека, и ту он већ не може да свог Небеског Оца, јер само чисти срцем у чистоти свога срца виде Бога. Онај који не препознаје Оца, не препознаје и не може да препозна ни своју браћу. Другим речима, узрок подела и раскола је пре свега у различитим ставовима о Истини. Подела хришћанског света има пре свега догматски карактер. То је увек подела у вери, у самом искуству вере, а не само у формулацијама и исповедањима вере. Због тога ће се подела превазићи не толико братољубљем колико сагласјем и једномислијем, духовним прогледавањем у јединству Истине. Потребно је директно рећи да је јединства љубави и јединства у љубави мало и недовољно, јер је неопходно волети и непријатеље, па чак и противнике Истине, и то их морамо волети баш као браћу и старати се о њиховом спасењу и уподобљавању лику Христовом. Међутим, таква љубав још увек не ствара искрено јединство, јер тешко да је могуће искрено јединство љубави без јединства вере и јединства у вери. У основама раскола увек се осећа разномислије и разногласије, различито виђење и разумевање, и због тога раскол не може бити превазиђен само сентименталним братољубљем и послушањем него једино у унутрашњој сагласности. "Ујединитељски" морализам већ сам по себи садржи "догматске" претпоставке, и прећутно се намеће то да за раскол није било и нема довољно основа, да читава подела јесте само некакав трагичан неспоразум, да су несагласности непомирљиве једино због недостатка међусобне љубави, и то не због немогућности, већ због недостатка жеље да се разуме да и поред свих разлика и различитости постоји довољно јединства и сагласности око онога што је најбитније. Међутим, истицање "најбитнијег" и јесте врло спорно, јер по питању оногау чему нема сагласности предлаже се да се то не сматра суштинским како би се на тај начин избегло неслагање. Тако је "морализам" увек неки облик догматског минимализма, ако није и адогматизам. /.../ Моралиста не само да се уздиже изнад и да постоји изнад подела, колико се просто навикава да гледа на њих са висине./.../ Често се сумња у саму могућност општезначајних заједничких мишљења у догматици, па чак и у метафизици, и сами догмати се претварају у етику или етичке символе и постултате. /.../ Једном речју, морализам је уздржање, али не толико у смирењу и аскезиколико у равнодушности или сумњи. Успут, да ли је могуће ујединити се у у порицању и сумњи? Уједињење и заједништво потребно је тражити у богатству и пуноћи, а не у оскудици и сиромаштву. То значи: не кроз снисхођење и прилагођавање најслабијем, него кроз усхођење и стремљење ка најјачем. Образац и пример је показан и он је само један и то је Христос Спаситељ. Постоје спорна питања на које Црква није дала и нема једнозначне и општеобавезујуће одговоре. На тај начин се и овде у потпуности искључује скептичка неопредељеност и непријатно и успокојавајуће ignoramibus, јер је сва пуноћа вођења добијена у почетку, у искуству и сазнању Цркве, и њу је потребно само препознати. И управо у том препознавању потребно је да постоји максимализам. Дакле, јединство у вери, а не само јединство у љубави. Али ни јединство у вери још не представља јединство Цркве, јер јединство Цркве је пре свега јединство живота, то значи јединство и заједничарење у тајнама. Са ових, назовимо, методолошких полазишта, Георгије Флоровски у овом есеју даље нелицемерно разматра проблеме уједињења са реформацијом, од које тражи повратак у светотајински живот и јерархију, и Римском црквом којој признаје дубоко очуване Свете Тајне, на неки начин усађену жељу за јединством, али "хиперисторичност" која Христа замењује Намесником што доводи до папског догмата. Католици с православнима не деле ни искуство вере, доживљај Васкрсења и божанских енергија. О томе много више у књизи коју свесрдно препоручујемо:
  10. У издању Епархије Браничевске, као што су читаоци Поука обавештени, изашло је прво од планираних четири кола Сабраних дела најутицајнијег православног богослова 20. века, оца Георгија Флоровског. Честитајући издавачу на овом јединственом подухвату, који се темељи на свеобухватном и висококвалитетном преводу свих радова оца Флоровског, који ће свакако попунити наше празнине и у познавању његовог дела и у сопственом хришћанском самосазнању, преносимо извод есеја из 1933. године, који ни до данас није изгубио своју актуелност. Тада ако вам ко каже: Ево, "овде је Христос" или "онде" не верујте. (Мт.24, 23) 1. Црква је једна, и то јединство јесте сама њена суштина. Црква јесте јединство, јединство у Христу /.../ Тако јесте и тако треба да буде. Међутим, у хришћанској историји то јединство није пројављено и откривено. Оно у хришћанској историји остаје и даље нерешен проблем чије се решење помера и одлаже према последњем есхатолошком догађају. У хришћанском искуству нема јединства и хришћански свет живи у стању подељености. /.../ Међу хришћанима, односно међу онима који верују у Његово име, нема сагласности о Њему, Његовим делима и Његовом деловању, и то је камен спотицања и саблазни. Црква је једна и недељива у свом јединству, али је хришћански свет подељен и разбијен. Христос је "исти јуче, данас и у векове" (Јевр. 13, 8). Међутим, хришћани се деле по питању Христа, и не само да мисле него чак и верују различито, и у различите ствари се надају и различите ствари желе. Црква се не дели, није се делила и није подељена, она је неподељива и нераздељива, и сама реч "црква" у строгом и тачном значењу и употреби речи нема и не допушта множину, осим у преносном и фигуративном смислу. И поред тога хришћански свет је у раздору и подељености, и можда је чак и крајње време да отворено признамо да је у неком распаду./.../ Тема хришћанског јединства и уједињења постаје тема епохе, тема овог времена, тема историје, и у стиду и забринутости се открива сва противприродност раскола, немира и недостатка љубави у Христу. Међутим, воља за јединством не може и не треба да остане самоузнемирујућа брига и трептај срца. Сентиментализам у Христу је прелест и самообмана, јер јединство у Христу је остварљиво само у трезвености и духовном бдењу, док је потребно да се воља за јединством види и ојача у покајничком преиспитивању и у подвигу вере. 2. /.../ Шта значи ујединити се и бити једно у Христу? У чему је смисао тог поновног уједињења? И где су путеви или пут ка јединству? У историји је био не мали број покушаја, а може се рећи да их је било чак и превише, поновног успостављања хришћанског јединства, покушаја да се међу хришћанима оствари неки "трајни мир". Међутим, потребно је одмах признати да ти покушаји нису били успешни. Ништа тако не омета даље зближавање и уједињење као ти неуспешни покушаји/.../ У сваком случају, пре свега је потребно разумети и установити у чему је смисао и суштина те трагичне хришћанске поделе, чиме је она изазвана и чиме се сада узрокује, и шта је, наиме, потребно да би се она превазишла. Потребно је почети превасходно од таквог покајничког преиспитивања и суђења нама самима, ма колико тешка и мучна била та својеврсна аутопсија хришћанског света. Прво што је потребно осетити и разумети на самом почетку је то да питање о подели и уједињењу не треба црпсти и решавати само из моралних категорија, јер то уопште нису само питања мирољубивости и трпљења. Такво свођење "проблематике уједињења" на неодговарајуће моралистичке оквире је њено изопачавање и упрошћавање. Историчар је пре свега дужан да протестује против сваког покушаја такве исхитрене и једностране морализације историје. Историја хришћанских подела не може се сводити и утемељавати на нетрпељивости, као ни на гордости, властољубљу, похоти или подлости. Наравно, људске страсти се са свом снагом узбуркавају и пројављују у подели између хришћана, али није у моралној изопачености или слабости човека првобитан извор тих хришћанских раскола и подела, већ у заблуди. Ту мисао је могуће изразити тако да је извор подела у недостатку љубави. Овде, према томе, недостаје, пре свега, не љубави према ближњем него љубави према Богу, и због тога се помрачује духовни видик човека, и ту он већ не може да свог Небеског Оца, јер само чисти срцем у чистоти свога срца виде Бога. Онај који не препознаје Оца, не препознаје и не може да препозна ни своју браћу. Другим речима, узрок подела и раскола је пре свега у различитим ставовима о Истини. Подела хришћанског света има пре свега догматски карактер. То је увек подела у вери, у самом искуству вере, а не само у формулацијама и исповедањима вере. Због тога ће се подела превазићи не толико братољубљем колико сагласјем и једномислијем, духовним прогледавањем у јединству Истине. Потребно је директно рећи да је јединства љубави и јединства у љубави мало и недовољно, јер је неопходно волети и непријатеље, па чак и противнике Истине, и то их морамо волети баш као браћу и старати се о њиховом спасењу и уподобљавању лику Христовом. Међутим, таква љубав још увек не ствара искрено јединство, јер тешко да је могуће искрено јединство љубави без јединства вере и јединства у вери. У основама раскола увек се осећа разномислије и разногласије, различито виђење и разумевање, и због тога раскол не може бити превазиђен само сентименталним братољубљем и послушањем него једино у унутрашњој сагласности. "Ујединитељски" морализам већ сам по себи садржи "догматске" претпоставке, и прећутно се намеће то да за раскол није било и нема довољно основа, да читава подела јесте само некакав трагичан неспоразум, да су несагласности непомирљиве једино због недостатка међусобне љубави, и то не због немогућности, већ због недостатка жеље да се разуме да и поред свих разлика и различитости постоји довољно јединства и сагласности око онога што је најбитније. Међутим, истицање "најбитнијег" и јесте врло спорно, јер по питању оногау чему нема сагласности предлаже се да се то не сматра суштинским како би се на тај начин избегло неслагање. Тако је "морализам" увек неки облик догматског минимализма, ако није и адогматизам. /.../ Моралиста не само да се уздиже изнад и да постоји изнад подела, колико се просто навикава да гледа на њих са висине./.../ Често се сумња у саму могућност општезначајних заједничких мишљења у догматици, па чак и у метафизици, и сами догмати се претварају у етику или етичке символе и постултате. /.../ Једном речју, морализам је уздржање, али не толико у смирењу и аскезиколико у равнодушности или сумњи. Успут, да ли је могуће ујединити се у у порицању и сумњи? Уједињење и заједништво потребно је тражити у богатству и пуноћи, а не у оскудици и сиромаштву. То значи: не кроз снисхођење и прилагођавање најслабијем, него кроз усхођење и стремљење ка најјачем. Образац и пример је показан и он је само један и то је Христос Спаситељ. Постоје спорна питања на које Црква није дала и нема једнозначне и општеобавезујуће одговоре. На тај начин се и овде у потпуности искључује скептичка неопредељеност и непријатно и успокојавајуће ignoramibus, јер је сва пуноћа вођења добијена у почетку, у искуству и сазнању Цркве, и њу је потребно само препознати. И управо у том препознавању потребно је да постоји максимализам. Дакле, јединство у вери, а не само јединство у љубави. Али ни јединство у вери још не представља јединство Цркве, јер јединство Цркве је пре свега јединство живота, то значи јединство и заједничарење у тајнама. Са ових, назовимо, методолошких полазишта, Георгије Флоровски у овом есеју даље нелицемерно разматра проблеме уједињења са реформацијом, од које тражи повратак у светотајински живот и јерархију, и Римском црквом којој признаје дубоко очуване Свете Тајне, на неки начин усађену жељу за јединством, али "хиперисторичност" која Христа замењује Намесником што доводи до папског догмата. Католици с православнима не деле ни искуство вере, доживљај Васкрсења и божанских енергија. О томе много више у књизи коју свесрдно препоручујемо: View full Странице
×
×
  • Креирај ново...