Претражи Живе Речи Утехе

Трансплантације органа све више представљају свакодневну хируршку праксу, на коју полажу наде хиљаде људи широм света, и није мали број оних који верују да су оне будућност хирургије. Већ је, од јануара 1988. године, па до априла 1994, у Сједињеним Америчким Државама 95.587 органа трансплантирано код 92.966 пацијената [JAMA 1998; 1153-1160], што значи да је у просеку на око 12.000 американаца годишње обављена операција пресађивања органа. Све листе примаоца органа су попуњене. У новембру 1998. године, у Сједињеним Америчким Државама било је 11.687 пацијената на листи чекања само за трансплантацију јетре, у тренутку када је 1997. обављено 4.167 ових операција. У међувремену, 1996. године, 923 људи је умрло услед недостатка јетри за трансплантацију, у поређењу са 1991, када је умрло њих 434. [United Network for Organ Sharing, American Medical News, Jan. 4. 1999] Најдуговечнијем пацијенту код кога је, у јануару 1970. године, успешно извршена операција трансплантације јетре, продужен је живот за око тридесет година! Од 1954. године, па надаље, у Сједињеним Америчким Државама је обављено скоро 200.000 трансплантација. Процењује се да данас у овој земљи живи око 70.000 људи који своје животе дугују пресађивању органа. У области срчане трансплантације, према подацима из Аmerican Heart Аssociation, 1997. године је обављено 2.290 трансплантација, у односу на 2.345 операција у 1996. години. Да је на располагању био довољан број трансплантата, око 16.000 американаца млађих од 55 година, односно њих око 40.000 испод 65, на годишњем нивоу, могло би да буде подвргнуто трансплантацији срца, са могућношћу преживљавања од око 82,5% једну годину, 78,2% две, 74,4% три и 70,4% четири године. [AHA, Hearth and Stroke Statistical Update] Ефикасност трансплантација органа, посебно након открића имуносупресива, значајно је порасла, јер проценат трогодишњег преживљавања трансплантираних у 742 центара у Сједињеним Америчким Државама, у односу на укупне трансплантације органа (изузев плућа и кардиопневмоније), тренутно износи око 91%. [JAMA 1998; 1153-1160.] У Грчкој је 1998. године обављено 92 операције трансплантације бубрега, 12 срца, 18 јетре и 150 рожњаче – ово последње уметањем трансплантаната. Поред тога, обављене су трансплантације плућа, панкреаса, коштане сржи, коже или понекад двоструких органа, на пример срце – плућа. Док је у 1991. години укупан број трансплантација достигао 200, у 1994. години дошло је до њиховог наглог пада на 130, што се у последње две године показало као пролазни феномен. Без обзира на све ово, у јавности је присутна одређена доза скептицизма и константног преиспитивања у односу на трансплантације органа, што последично доводи до ограничавања расположивости броја донатора орагана. На ширем Европском простору, ова празнина у трансплантацији бубрега се све више увећава. Раст броја извршених трансплантација много спорије прати ток умножавања броја особа које се уписују на листу чекања. Фактори који негативно утичу на доступност донатора орагана су: Емоционална, односно идеолошка потешкоћа да би некопостао донатор органа. Најчешћи одговори које су дали они који заузимају негативан став о идеји донирања органа су: Могу да ми ураде нешто пре него што будем стварно мртав. Лекари би могли да убрзају моју смрт. Не желим да размишљам о смрти. Не бих желео да неко после моје смрти сече моје тело. Нисам никада размишљао о томе. Желео бих да моје тело остане читаво за живот после смрти. Можда ово неће желети моја породица. Не дозвољава ми моја вера. Ово је превише компликована тема да бих (тек тако) дао свој пристанак. Остали фактори су: Медицинска некомпатибилност примаоца и донатора. Одбијање породице да да сагласност. Неприпремљеност кључних лекара интензивне неге, анестезиолога и болничког особља да породици образложи идеју донирања органа. Немогућност да се сви потенцијални донори испитају замождану смрт. Неуспех медицинских јединица да одрже потенцијалнедонаторе у хемодинамски стабилном стању. Пропуст кардиолошких клиника да релевантне трансплантационе центре на време информишу о постојању пацијената. Непостојање или присуство недовољног броја тимова затрансплантацију како би могао да се преузме већи број органа. Лоша информисаност и оглашавање у вези сатрансплантацијама органа у медијима. Према међународним статистичким подацима који су у оптицају, проценат потенцијалних донатора у Шпанији и Сједињеним Америчким Државама је око 50 на милион становника годишње. У Грчкој, њихов број се једва приближава 10 на милион. Поред тога, иако наша земља у посмртном донирању органа има најнижу стопу у Европи (5,5 донатора на милион становника), проценат донирања органа од живог даваоца је међу највишим у Европи (7,8 на милион); узрок овоме су тесни породични односи. Статистике показују да је проценат пристанка породице да донирају органе упокојеног сродника врло низак у нашој земљи – око 40%, док у земљама са развијеним здравственим системима овај број достиже 70-80% [Преузето из архиве Националног савета за трансплантацију. Сведочење проф. Ιωάννη Βλαχογιάννη]. Чини се да је у нашој земљи лакше да се донира свој орган од органа свог (преминулог) сродника. Ово је специфичност нашег народа која заслужује нарочиту пажњу, јер представља снажан показатељ да у нашој земљи кампања за тзв. „категоричку сагласност“ може да реши много више проблема од било ког покушаја за породичну или, још много више, „претпостављену сагласност“. У тренутку када сродници осећају да губе своју вољену особу, веома трагично и најчешће изненада, незамисливо је за грчку заједницу да један безличан ентитет, на пример Национална организација за трансплантацију (Е.О.М.), „претпостави“ сагласност умрлог даваоца, без узимања у обзир сагласност живих чланова његове породице. Питање донирање органа је мање ствар политичке или правне природе; оно је углавном ствар идеолошког обликовања и адекватне информисаности. У Шпанији, земљи са иновативним праксама у области донације органа, у последњих неколико година смањен је број саобраћајних незгода и, последично, случајева мождане смрти, али је значајно повећан број донатора. Наравно, у овој земљи, као и у Белгији, Аустрији и, од недавно, Италији, у законодавству је успостављена „претпостављена сагласност“ како би се превазишао проблем недостатка органа. Другим речима, сада се сматра да је донатор свако ко ово написмено не негира за живота. Како пролази време, читав свет постаје свестан да је донација органа, када је у одређеним случајевима препоручује медицина, и у моралном и логичком смислу, потпуно оправдана. Тако би, у Сједињеним Америчким Државама, око 55% беле популације и приближно 33% популације црнаца и Американаца хиспано порекла, желело да понуди властите органе за своје сроднике, без обзира на то што је у пракси само две трећине њих изразило жељу да да писану сагласност за донацију органа. Извор: Теологија.нет View full Странице

У издању Епархије Браничевске, као што су читаоци Поука обавештени, изашло је прво од планираних четири кола Сабраних дела најутицајнијег православног богослова 20. века, оца Георгија Флоровског. Честитајући издавачу на овом јединственом подухвату, који се темељи на свеобухватном и висококвалитетном преводу свих радова оца Флоровског, који ће свакако попунити наше празнине и у познавању његовог дела и у сопственом хришћанском самосазнању, преносимо извод есеја из 1933. године, који ни до данас није изгубио своју актуелност. Тада ако вам ко каже: Ево, "овде је Христос" или "онде" не верујте. (Мт.24, 23) 1. Црква је једна, и то јединство јесте сама њена суштина. Црква јесте јединство, јединство у Христу /.../ Тако јесте и тако треба да буде. Међутим, у хришћанској историји то јединство није пројављено и откривено. Оно у хришћанској историји остаје и даље нерешен проблем чије се решење помера и одлаже према последњем есхатолошком догађају. У хришћанском искуству нема јединства и хришћански свет живи у стању подељености. /.../ Међу хришћанима, односно међу онима који верују у Његово име, нема сагласности о Њему, Његовим делима и Његовом деловању, и то је камен спотицања и саблазни. Црква је једна и недељива у свом јединству, али је хришћански свет подељен и разбијен. Христос је "исти јуче, данас и у векове" (Јевр. 13, 8). Међутим, хришћани се деле по питању Христа, и не само да мисле него чак и верују различито, и у различите ствари се надају и различите ствари желе. Црква се не дели, није се делила и није подељена, она је неподељива и нераздељива, и сама реч "црква" у строгом и тачном значењу и употреби речи нема и не допушта множину, осим у преносном и фигуративном смислу. И поред тога хришћански свет је у раздору и подељености, и можда је чак и крајње време да отворено признамо да је у неком распаду./.../ Тема хришћанског јединства и уједињења постаје тема епохе, тема овог времена, тема историје, и у стиду и забринутости се открива сва противприродност раскола, немира и недостатка љубави у Христу. Међутим, воља за јединством не може и не треба да остане самоузнемирујућа брига и трептај срца. Сентиментализам у Христу је прелест и самообмана, јер јединство у Христу је остварљиво само у трезвености и духовном бдењу, док је потребно да се воља за јединством види и ојача у покајничком преиспитивању и у подвигу вере. 2. /.../ Шта значи ујединити се и бити једно у Христу? У чему је смисао тог поновног уједињења? И где су путеви или пут ка јединству? У историји је био не мали број покушаја, а може се рећи да их је било чак и превише, поновног успостављања хришћанског јединства, покушаја да се међу хришћанима оствари неки "трајни мир". Међутим, потребно је одмах признати да ти покушаји нису били успешни. Ништа тако не омета даље зближавање и уједињење као ти неуспешни покушаји/.../ У сваком случају, пре свега је потребно разумети и установити у чему је смисао и суштина те трагичне хришћанске поделе, чиме је она изазвана и чиме се сада узрокује, и шта је, наиме, потребно да би се она превазишла. Потребно је почети превасходно од таквог покајничког преиспитивања и суђења нама самима, ма колико тешка и мучна била та својеврсна аутопсија хришћанског света. Прво што је потребно осетити и разумети на самом почетку је то да питање о подели и уједињењу не треба црпсти и решавати само из моралних категорија, јер то уопште нису само питања мирољубивости и трпљења. Такво свођење "проблематике уједињења" на неодговарајуће моралистичке оквире је њено изопачавање и упрошћавање. Историчар је пре свега дужан да протестује против сваког покушаја такве исхитрене и једностране морализације историје. Историја хришћанских подела не може се сводити и утемељавати на нетрпељивости, као ни на гордости, властољубљу, похоти или подлости. Наравно, људске страсти се са свом снагом узбуркавају и пројављују у подели између хришћана, али није у моралној изопачености или слабости човека првобитан извор тих хришћанских раскола и подела, већ у заблуди. Ту мисао је могуће изразити тако да је извор подела у недостатку љубави. Овде, према томе, недостаје, пре свега, не љубави према ближњем него љубави према Богу, и због тога се помрачује духовни видик човека, и ту он већ не може да свог Небеског Оца, јер само чисти срцем у чистоти свога срца виде Бога. Онај који не препознаје Оца, не препознаје и не може да препозна ни своју браћу. Другим речима, узрок подела и раскола је пре свега у различитим ставовима о Истини. Подела хришћанског света има пре свега догматски карактер. То је увек подела у вери, у самом искуству вере, а не само у формулацијама и исповедањима вере. Због тога ће се подела превазићи не толико братољубљем колико сагласјем и једномислијем, духовним прогледавањем у јединству Истине. Потребно је директно рећи да је јединства љубави и јединства у љубави мало и недовољно, јер је неопходно волети и непријатеље, па чак и противнике Истине, и то их морамо волети баш као браћу и старати се о њиховом спасењу и уподобљавању лику Христовом. Међутим, таква љубав још увек не ствара искрено јединство, јер тешко да је могуће искрено јединство љубави без јединства вере и јединства у вери. У основама раскола увек се осећа разномислије и разногласије, различито виђење и разумевање, и због тога раскол не може бити превазиђен само сентименталним братољубљем и послушањем него једино у унутрашњој сагласности. "Ујединитељски" морализам већ сам по себи садржи "догматске" претпоставке, и прећутно се намеће то да за раскол није било и нема довољно основа, да читава подела јесте само некакав трагичан неспоразум, да су несагласности непомирљиве једино због недостатка међусобне љубави, и то не због немогућности, већ због недостатка жеље да се разуме да и поред свих разлика и различитости постоји довољно јединства и сагласности око онога што је најбитније. Међутим, истицање "најбитнијег" и јесте врло спорно, јер по питању оногау чему нема сагласности предлаже се да се то не сматра суштинским како би се на тај начин избегло неслагање. Тако је "морализам" увек неки облик догматског минимализма, ако није и адогматизам. /.../ Моралиста не само да се уздиже изнад и да постоји изнад подела, колико се просто навикава да гледа на њих са висине./.../ Често се сумња у саму могућност општезначајних заједничких мишљења у догматици, па чак и у метафизици, и сами догмати се претварају у етику или етичке символе и постултате. /.../ Једном речју, морализам је уздржање, али не толико у смирењу и аскезиколико у равнодушности или сумњи. Успут, да ли је могуће ујединити се у у порицању и сумњи? Уједињење и заједништво потребно је тражити у богатству и пуноћи, а не у оскудици и сиромаштву. То значи: не кроз снисхођење и прилагођавање најслабијем, него кроз усхођење и стремљење ка најјачем. Образац и пример је показан и он је само један и то је Христос Спаситељ. Постоје спорна питања на које Црква није дала и нема једнозначне и општеобавезујуће одговоре. На тај начин се и овде у потпуности искључује скептичка неопредељеност и непријатно и успокојавајуће ignoramibus, јер је сва пуноћа вођења добијена у почетку, у искуству и сазнању Цркве, и њу је потребно само препознати. И управо у том препознавању потребно је да постоји максимализам. Дакле, јединство у вери, а не само јединство у љубави. Али ни јединство у вери још не представља јединство Цркве, јер јединство Цркве је пре свега јединство живота, то значи јединство и заједничарење у тајнама. Са ових, назовимо, методолошких полазишта, Георгије Флоровски у овом есеју даље нелицемерно разматра проблеме уједињења са реформацијом, од које тражи повратак у светотајински живот и јерархију, и Римском црквом којој признаје дубоко очуване Свете Тајне, на неки начин усађену жељу за јединством, али "хиперисторичност" која Христа замењује Намесником што доводи до папског догмата. Католици с православнима не деле ни искуство вере, доживљај Васкрсења и божанских енергија. О томе много више у књизи коју свесрдно препоручујемо: View full Странице

Друштвени и црквени делатници, представници интелигенције и побожни Грци су изразили негодовање због новог закона „о слободној промени пола“ који је грчки парламент усвојио у првој редакцији. Изгласан је закон по којем сваки човек, напунивши петнаест година, може да поднесе писани захтев и да промени пол. О овој специфичној теми говорио је протонамесник Милорад Мировић, главни и одговорни уредник радија Беседе. Извор: Радио Беседа