Suzanne Moore: Koliko poznajemo Ameriku (Odnos Amerikanaca prema posedovanju vatrenog oružja)

[Милан Ракић]

Kada sam prvi put otišla na večeru kod moje drugarice Sherry, ugledala sam rupe od metaka na njenim belim kuhinjskim ormarićima. Sherry mi je bila nova drugarica, u stvari jedina, jer sam tek bila stigla u Majami. Njena majka je videla šta gledam i objasnila mi: „Tu se Shane upucao“. Shane je bio Sherryin rođak. Njenu majku je najviše pogodilo to što se upucao pištoljem njenog muža. Bila sam suviše pristojna da bih pitala da li je Shane izvršio samoubistvo ili je stradao nesrećnim slučajem. Imao je 16 godina.

Johnson Valley, USA, foto: Neda Radulović-Viswanatha

Čim nam se pridružio, Sherryn tata mi je pokazao svoju ogromnu zbirku pušaka. Komad po komad. Ćutala sam i klimala glavom, jer nisam znala šta da kažem. Imala sam 21 godinu i doselila sam se u Majami jer sam mislila da je Njujork suviše opasan (da, znam – sada znam). Svaki momak sa kojim sam izlazila u Majamiju davao mi je svoj pištolj da ga nosim u torbi dok smo van kuće. To mi je postalo normalno. Amerika mi je bila u krvi, doslovno – otac mi je Amerikanac – i pretpostavljala sam da biti Amerikanac znači upravo to.

Moj otac je mojoj majci pružio američki san: bekstvo iz varošice u Safolku u zemlju pontijaka i ogromnih frižidera. Toliko je volela Ameriku da se dva puta udavala za Amerikance (između njih i za jednog Engleza). „Tvoj otac mi je poklonio divan mali revolver“, rekla mi je jednom. Za nju je to bio glamurozan detalj, kao njene mentol cigarete – pravi damski pištolj.

Odnos Amerikanaca prema posedovanju vatrenog oružja varira od države do države. SAD su u stvari skup različitih zemalja. Na primer, kada sam se 80-ih godina vratila u Njujork, opšti stav je bio da je nasilje vatrenim oružjem najgori mogući zločin. Otišla sam u Ameriku jer sam verovala da ću tu ostvariti svoje snove. Ubrzo sam shvatila da je američka kultura suštinski različita od britanske. To se ne vidi na prvi pogled zbog iluzije sličnosti koju stvara popularna kultura. Britanci masovno veruju da poznaju Ameriku zato što su jednom ručali na Menhetnu: oni su isti kao mi samo su im porcije veće i kada bi nas slušali, svi njihovi problemi bi bili rešeni.

To je naravno samoobmana. SAD su nesaznatljive i samima sebi, što najbolje pokazuju izbor Donalda Trumpa za predsednika i debata o kontroli oružja. Gnevni belac sedi u Beloj kući, pa gnevni belci koji ubijaju mnogo ljudi iz vatrenog oružja ne mogu biti teroristi. Reakcija građana na masovna ubistva je kupovina još vatrenog oružja da bi se bolje zaštitili. Ovaj mentalitet je mnogima od nas nerazumljiv. Amerikanci prosto imaju pojačanu sklonost da se ubijaju vatrenim oružjem i opijatima. Oni žive u strahu od terorizma koji nadire spolja, preko nekog mitskog zida, a zapravo je teror deo njihove kulture.

Posle svakog masovnog masakra navode se iste brojke. Procenjuje se da SAD imaju najveći broj komada vatrenog oružja u privatnom vlasništvu – 2012. godine navođeno je 300 miliona komada u posedu približno jedne trećine stanovništva (dovoljno da svaki muškarac, žena i dete u Americi imaju svoj pištolj ili pušku). Druga zemlja na ovoj listi je Jemen. U SAD svakoga dana 18 mladih ljudi izgubi život od metka. Pored toga, samoubistvo – najčešće iz vatrenog oružja – drugi je po redu uzrok smrti Amerikanaca od 15. do 34. godine.

Jedan od najtužnijih delova potresne knjige Garyja Younga Another day in the death of America / Još jedan dan smrti Amerike je onaj kada roditelji upucane dece priznaju svoje olakšanje. Majka Tyshona Andersona, koji je u 18. godini ubijen u obračunu bandi, kaže: „Bar više ne moram da brinem da li on puca u nekoga ili neko u njega.“

Svaki pošteni američki liberal može da se pozove na Australiju, gde je kontrolom oružja smanjen broj ubistava. Zakoni bi mogli da nametnu niz provera pre nego što se nekome odobri posedovanje oružja. Pa ipak, to se ne dešava. Na američkim sajmovima oružja čovek se oseća kao antropolog u nekoj stranoj kulturi. Ko su ti ljudi? NRA (National Rifle Association) je moćna organizacija, a nedavno smo na ulicama Šarlotsvila videli samozvanu lokalnu miliciju. I to nije samo zaostala i „zanemarena“ Amerika, već zemlja strana zapadnom posmatraču.

Narativ o decentralizovanoj državi podrazumeva i mahanje drugim amandmanom, ali deo problema s kontrolom oružja je upravo reč „kontrola“. I Obamacare je odbačen kao nešto što ima veze sa kontrolom. Uznemirava me to što ne vidim rešenje za masovna ubistva u Americi, u smislu da ne volim američku zavisnost od kola, ali ne mogu da zamislim tu zemlju bez njih.

U debati o kontroli oružja prevladala je slika o dva sukobljena dela društva koji preteći kruže jedan oko drugoga. Čini se kao da je veliki deo Amerike izgubio karakteristike razvijenog zapadnog društva. Pogledajte stepen nejednakosti, stopu dečjeg mortaliteta, zavisnost od narkotika, fenomen samoranjavanja. Odbacivanje centralizovane države je deo američkog shvatanja slobode. Posledica toga je da mnogi ljudi američku kulturu sve manje doživljavaju kao svoju.

Kada me je jedan bivši američki policajac učio da pucam, naglasio je da deca što ranije treba da stiču to znanje. „Sa koliko godina po vašem mišljenju dete treba da dobije svoje prvo oružje?“ upitala sam ga.

„Tri.“

Suzanne Moore 

Prevela Slavica Miletić 

[Milan Nikolic]

Ne shvatam poentu teksta.

[Volim_Sina_Bozjeg]

http://www.standard.rs/svet/38934-контроверзе-масакра-у-лас-вегасу

КОНТРОВЕРЗЕ МАСАКРА У ЛАС ВЕГАСУ

• четвртак, 05 октобар 2017 22:56

ПОЛ КРЕЈГ РОБЕРТС

Хоћемо ли опет експертима лепити етикету „теоретичара завере“, као што смо урадили са онима који су довели у питање званичну верзију 11. септембра?

Поштовани читаоци, ценим поверење које ми указујете вашим мејловима у којима ме питате за моје мишљење о пуцњави у Лас Вегасу. Многи од вас сумњају да се ради о још једној false flag (лажна застава) операцији, па ме питате за њен мотив.

Не знам да ли се ради false flag операцији, и, акојесте, ко је одговоран и због чега. Не очекујем да ћу икад сазнати. Ту причу створили су владини званичници и медији. Једни начин да икад нешто сазнате је да лично истражујете. Морали бисте да одете у Лас Вегас, истражите место злочина, постављате питања у хотелу, проучите одговоре (ако их уопште добијете), пронађете и интервјуишете рањене, присуствујете сахранама и прегледате тела убијених, причате са њиховим породицама, распитате се о оружју које је наводно коришћено и покушате да из њега пуцате у мете које се налазе далеко испод вас, упоредите број жртава са бројем пуцњева који се чују на снимцима итд. Другим речима, морали бисмо да урадимо посао који су раније радили новинари. Али тога више нема.

Утисак је као да се од нас крије права прича. На пример, из медијских извештаја сазнајемо да је место догађаја одмах прекопута улице где је хотел. Нисам знао да се „прекопута улице“ користи за дистанцу од 350 метара.

Будући да не очекујем да ћу икад имати поуздано мишљење о ономе што се догодило, не обраћам много пажње на масовне пуцњаве, или наводне пуцњаве. Толико нас лажу и обмањују да нисмо сигурни кад нам говоре истину. Дмитриј Орлов је у праву када каже:

„Лажи рађају друге лажи и убрзо непристрасно прикупљање података, рационална анализа и адекватно планирање мисије постају немогући“;

„...репутација искрености се може изгубити само једном и од тада коришћење фразе 'амерички обавештајни извори' постаје синоним за 'завера безочних лажова'“;

„Коју год поруку Вашингон и западни масовни медији покушавају да пошаљу, савршено валидан одговор је истицање свих њихових лажи из прошлости, уз пропратно једноставно питање: 'Кад су то престали да лажу?'“

ГДЕ СУ МРТВИ?
Званична објашњења оваквих догађаја попут Лас Вегаса, Сенди Хук итд. увек служе као црвене заставе, јер свако пут игноришу  друге сведоке и другачије доказе. Такође, често нема чак ни телефонских видео записа мртвих и рањених људи. Колико ми је познато, у видео евиденцији дешавања из Лас Вегаса не појављују се 573 мртва и рањена тела. С обзиром на сумњу коју такви догађаји изазивају, човек би помислио да ће се влада потрудити да прикаже тела мртвих и рањених. У другим масовним злочинима наводна тела изгледају као лутке или су тако прекривена да их није могуће разликовати од прекривене гомиле нечега другог. Присуство кризних глумаца на лицу места, као у случају бомбашког напада на Бостонски маратон, подстиче нова питања.

Сећам се времена кад се очекивало да ће полиција и медији истражити све доказе и отклонити контрадикције. Сада само добијамо – инстант спремљену – званичну причу коју медији и званичници непрекидно понављају. То само по себи изазива сумњу.

Мораћете сами да донесете закључке о Лас Вегасу. Ево неких чињеница из извештаја које би требало размотрити:

• Укупан број убијених и рањених је 573. То је величина једног војног батаљона. Веома је тешко чак и у најжешћим борбама онеспособити цео батаљон користећи ручно оружје. Не знам да се то икада догодило. Може ли једна особа која није прошла војну обуку пуцати са 32. спрата (што захтева специјално знање о техникама нишањења) са дистанце од 350 метара (четири стадиона за амерички фудбал) и погодити 573 човека у року од само неколико минута? Џон Рапорт сматра да не може; 

• Као и прогресивни Стив Лендман;

• Има извештаја да је било више пуцача;

• Има извештаја о сигналима светлосном лампом са четвртог спрата;

• Прозори на хотелу се не могу отварати и за то је било потребно разбити стакло;

Стивен Педок се не уклапа у профил психопате. Има извештаја да је био мултимилионер са авионом и личним пилотом. Уживао је у животу. Његов брат је запањен, тврди да нема никаквог смисла да је Стивен пуцао.

ЗБОГ ЧЕГА 23 ПУШКЕ?
Хотел Мандалеј беј је наводно казино. Ако је тако, безбедносне камере налазе се свуда. Због чега онда нема видеа Стивена Педока како уноси 23 пушке и муницију? Како је послуга могла три дана да чисти собу и да не примети 23 пушке и муницију? Нема логике.

Због чега 23 пушке? То је преко сваке мере. Велики број пушака као да указује да је цео догађај осмишљен тако да личи на инцидент повезан са контролом оружја. Велики број пушака, велики број жртава. Коначно, најзад, довољно „оружаног насиља“ за увођење контроле наоружања. (САД су једна од ретких земаља у свету где свако може легално поседовати лично оружје, а то је једно од најделикатнијих политичко-идеолошких спорних питања између либерала и конзервативаца, које се сваки пут изнова актуелизује након масовних пуцњава; прим. прев.)

Скептци чекају да им надлежни објасне како неко са те дистанце може упуцати толико људи у тако кратком временском периоду и са којим аутоматским оружјем и калибром је то учињено. Будући да је у тај део приче нарочито тешко поверовати, вероватно нећемо добити објашњење.

Нису само власт и преститутке они које демантује истина. Приметан је и недостатак интегритета код људи са лични мотивима. На пример, Пол Стрит, пишући за CounterPunch, наводи: „Масакр у Лас Вегасу је само последњи у дугом низу терористичких напада Оружаног лобија на америчком тлу“. Чланак је насловљен: Последњи терористички напад NRA на америчком тлу. Можете га прочитати овде.

Лоби за контролу наоружања има велики лични интерес у оваквој званичној верзији догађаја. Смео бих у живот да се кладим да ће они игнорисати апсолутно сваку проблематичну тврдњу из званичне верзије. Прича је тачно онаква каква им је потрбена за напредак у реализацији њихове агенде. Кампања већ траје.

ПРОКАЗАНИ БЕЛИ МУШКАРАЦ
Будући да је Падок богати бели мушкарац, прича се уклапа у политику идентитета. Падок је још један пример злих белих мушкараца. Овако Вашингтон пост целу ствар повезује са политиком идентитета: „Широм Америке бели мушкарци, млади и средовечни, претварају се у вукове. Сваки пут пошто изведу терористички чин, открије се да починиоци ипак нису били мушкаци. Били су звери, безумна чудовишта чија злоба је апстрактна, хладна и језива“.

Људи су више заинтересовани да потврде своја веровања и предрасуде него да открију истину. Да је Падок био муслиман, исламофобични грађани би се држали званичне верзије.

Истина захтева да људи више верују истини него сопсвеним предрасудама и резонима. У САД такви људи су све ређи.

Увек запамтите римско питање: „ко од тога има корист?“. Ту ћете наћи одговор.

Падокова девојка га описује као „љубазног, брижног и тихог“ човека са којим је замишљала „мирну будућност“. Жена познаје мушкарца. Њене речи не личе на опис психопате.

Причао сам са искусним експертима, укључујући и маринце снајперисте. Не верују ни реч званичне верзије. Хоћемо ли још једном откачити експерте лепећи им етикету „теоретичара завере“, као што смо урадили са 3.000 архитеката и инжењера који су довели у питање званичну верзију 11. септембра?

Превео АЛЕКСАНДАР ВУЈОВИЋ

Блог П. К. Робертса

[Avocado]

пре 11 часа, Volim_Sina_Bozjeg рече

Хоћемо ли опет експертима лепити етикету „теоретичара завере“, као што смо урадили са онима који су довели у питање званичну верзију 11. септембра?

Ma jok, to bi bio "understatement"... postoje mnogo bolji izrazi da opisu nekog ko stvarno misli da je neko mogao sve to da iscenira...