Претражи Живе Речи Утехе

Premijerno o prvom srpskom pseudo-satelitu, priča o tome kako je iz Jagodine izvezen avion u Ameriku i kako napreduje razvoj srpske borbene bespilotne letelice Da će drugi Vazduhoplovni vazduhoplovni samit jugoistočne Evrope biti najinteresantniji i najveći do sada ubedili smo vas „spamovanjem“ na svim našim kanalima (izdržite još malo). Kada kažemo „najveće okupljanje vazduhoplovne industrije u regionu“ to zaista i mislimo – do danas se na učešće za oba dana samita prijavilo preko 350 delegata iz 85 kompanija uz prisustvo 7 škola i fakulteta. Ove godine SEAS popirma i izložbeno-sajamski karakter. Ispred glavne sale gde će se održavati prezentacije i panel diskusije biće postavljeno 20 štandova domaćih i inostranih vazduhoplovnih kompanija. Zahvaljujući Aedoromu Nikola Tesla domaća publika imaće priliku da vidi i dva trenutno najmodernija „body-scannera“: Od ove godine SEAS je i izložbena manifestacija Panel nad panelima… U moru interesantnih panela i prezentacija (ažuriranu agendu pogledajte na SEAS sajtu) jedan od najuzbudljivijih svakako će biti „Spectacular aircraft made in Serbia“. Na ovom panelu govoriće osnivač i vlasnik fabrike aviona Aero East Milorad „Mago“ Matić, osnivač i direktor kompanije Composite Technology Team Petar Matunović i predstavnik kompanije EDePro. Petar Matunović iz CTT-a će na samitu prvi put javnosti predstaviti svoj najambiciozniji projekat do sada – pseudo-satelit nazvan „Pupin“. Reč je o letelici koja će leteti na visinama od preko 20 kilometara a biće pogonjena elektromotorom za čiji će rad energiju prikupljati foto-električne ćelije: – Na samitu ćemo prvi put prikazati naš novi projekat, preciznije segment krila koji spada u tzv. „extreme light structures“. To je segment od dva metra koji ima samo 600 grama mase. Posetioce će moći da ga uhvate i osete koliko je lagan. Letelica će imati ekstremno trajanje leta od po nekoliko meseci. Jedna od SEAS premijera – Pupin Osnovna namena Pupina biće usko regionalno pokrivanje teritorije radio signalom, signalom mobilne telefonije, internetom, HDTV-om. Osmatranja u naučne svrhe, sondiranje atmosfere, špijunske i bezbednosne misije, rana upozoravanja, praćenja u slucaju nezgoda i elementarnih nepogoda. Nazvali smo je Pupin po čoveku čija je inovacija omogućila prenos telegrafa na velike daljine. Trenutno smo jedna od pet kompanija na planeti koja se upušta u ovakav razvoj. Tri su prikazale svoje letelice do sada – među poznatijim kompanijama to su Facebook, Google i Airbus. – rekao je za Tango Six Petar Matunović i naglasio da je projekat u fazi potrage za investitorima, da se nada pomoći države ali pre svega privatnom kapitalu. Drugi panelista biće dobro poznati vazduhoplovni industrijalac iz Kraljeva koji je pre nekoliko meseci svoju fabriku ultra-lakih aviona preselio u Jagodinu. Pored njegove uvek interesantne preduzetničke priče čućemo ekskluzivno i više detalja o njegovom najnovijem poduhvatu – izvozu prvih aviona u Ameriku: – Izvezli smo prva dva aviona u Ameriku pre nekoliko nedelja i to je samo početak. U planu je izvoz oko 50 letelica sa „full glass“ kokpitom. Od 10.-15. aprila Aero East će prvi put izlagati u Lakelandu na poznatom „Sun ‘n’ Fun“ sajmu koji je, kad pričamo o LSA kategoriji, možda i popularniji od Oskosha. – kaže Matić. Prvi izvoz novog srpskog GA proizvoda u Ameriku nakon više decenija / Foto: Aero East Ovaj impozantan triling proizvođača letelica iz Srbije otvoriće predstavnik kompanije EDePro koji će predstaviti evoluciju projekta borbene bespilotne letelice Stršljen koju je Tango Six pratio od njenog nastanka. Na SEAS-u iz prve ruke o detaljima redizajniranog Stršljena / Foto: Ministarstvo odbrane Ukoliko još niste, registrujte se za drugo izdanje SEAS-a na ovom linku – www.seas.rs

Amerika je najhladnije mesto na planeti, hiljade turista zarobljeno je na snagom zavejanim Alpima, dok je Kinu pogodila najteža ledena oluja od 2008. godine u kojoj je poginulo više od 10 osoba.

Kada sam prvi put otišla na večeru kod moje drugarice Sherry, ugledala sam rupe od metaka na njenim belim kuhinjskim ormarićima. Sherry mi je bila nova drugarica, u stvari jedina, jer sam tek bila stigla u Majami. Njena majka je videla šta gledam i objasnila mi: „Tu se Shane upucao“. Shane je bio Sherryin rođak. Njenu majku je najviše pogodilo to što se upucao pištoljem njenog muža. Bila sam suviše pristojna da bih pitala da li je Shane izvršio samoubistvo ili je stradao nesrećnim slučajem. Imao je 16 godina. Johnson Valley, USA, foto: Neda Radulović-Viswanatha Čim nam se pridružio, Sherryn tata mi je pokazao svoju ogromnu zbirku pušaka. Komad po komad. Ćutala sam i klimala glavom, jer nisam znala šta da kažem. Imala sam 21 godinu i doselila sam se u Majami jer sam mislila da je Njujork suviše opasan (da, znam – sada znam). Svaki momak sa kojim sam izlazila u Majamiju davao mi je svoj pištolj da ga nosim u torbi dok smo van kuće. To mi je postalo normalno. Amerika mi je bila u krvi, doslovno – otac mi je Amerikanac – i pretpostavljala sam da biti Amerikanac znači upravo to. Moj otac je mojoj majci pružio američki san: bekstvo iz varošice u Safolku u zemlju pontijaka i ogromnih frižidera. Toliko je volela Ameriku da se dva puta udavala za Amerikance (između njih i za jednog Engleza). „Tvoj otac mi je poklonio divan mali revolver“, rekla mi je jednom. Za nju je to bio glamurozan detalj, kao njene mentol cigarete – pravi damski pištolj. Odnos Amerikanaca prema posedovanju vatrenog oružja varira od države do države. SAD su u stvari skup različitih zemalja. Na primer, kada sam se 80-ih godina vratila u Njujork, opšti stav je bio da je nasilje vatrenim oružjem najgori mogući zločin. Otišla sam u Ameriku jer sam verovala da ću tu ostvariti svoje snove. Ubrzo sam shvatila da je američka kultura suštinski različita od britanske. To se ne vidi na prvi pogled zbog iluzije sličnosti koju stvara popularna kultura. Britanci masovno veruju da poznaju Ameriku zato što su jednom ručali na Menhetnu: oni su isti kao mi samo su im porcije veće i kada bi nas slušali, svi njihovi problemi bi bili rešeni. To je naravno samoobmana. SAD su nesaznatljive i samima sebi, što najbolje pokazuju izbor Donalda Trumpa za predsednika i debata o kontroli oružja. Gnevni belac sedi u Beloj kući, pa gnevni belci koji ubijaju mnogo ljudi iz vatrenog oružja ne mogu biti teroristi. Reakcija građana na masovna ubistva je kupovina još vatrenog oružja da bi se bolje zaštitili. Ovaj mentalitet je mnogima od nas nerazumljiv. Amerikanci prosto imaju pojačanu sklonost da se ubijaju vatrenim oružjem i opijatima. Oni žive u strahu od terorizma koji nadire spolja, preko nekog mitskog zida, a zapravo je teror deo njihove kulture. Posle svakog masovnog masakra navode se iste brojke. Procenjuje se da SAD imaju najveći broj komada vatrenog oružja u privatnom vlasništvu – 2012. godine navođeno je 300 miliona komada u posedu približno jedne trećine stanovništva (dovoljno da svaki muškarac, žena i dete u Americi imaju svoj pištolj ili pušku). Druga zemlja na ovoj listi je Jemen. U SAD svakoga dana 18 mladih ljudi izgubi život od metka. Pored toga, samoubistvo – najčešće iz vatrenog oružja – drugi je po redu uzrok smrti Amerikanaca od 15. do 34. godine. Jedan od najtužnijih delova potresne knjige Garyja Younga Another day in the death of America / Još jedan dan smrti Amerike je onaj kada roditelji upucane dece priznaju svoje olakšanje. Majka Tyshona Andersona, koji je u 18. godini ubijen u obračunu bandi, kaže: „Bar više ne moram da brinem da li on puca u nekoga ili neko u njega.“ Svaki pošteni američki liberal može da se pozove na Australiju, gde je kontrolom oružja smanjen broj ubistava. Zakoni bi mogli da nametnu niz provera pre nego što se nekome odobri posedovanje oružja. Pa ipak, to se ne dešava. Na američkim sajmovima oružja čovek se oseća kao antropolog u nekoj stranoj kulturi. Ko su ti ljudi? NRA (National Rifle Association) je moćna organizacija, a nedavno smo na ulicama Šarlotsvila videli samozvanu lokalnu miliciju. I to nije samo zaostala i „zanemarena“ Amerika, već zemlja strana zapadnom posmatraču. Narativ o decentralizovanoj državi podrazumeva i mahanje drugim amandmanom, ali deo problema s kontrolom oružja je upravo reč „kontrola“. I Obamacare je odbačen kao nešto što ima veze sa kontrolom. Uznemirava me to što ne vidim rešenje za masovna ubistva u Americi, u smislu da ne volim američku zavisnost od kola, ali ne mogu da zamislim tu zemlju bez njih. U debati o kontroli oružja prevladala je slika o dva sukobljena dela društva koji preteći kruže jedan oko drugoga. Čini se kao da je veliki deo Amerike izgubio karakteristike razvijenog zapadnog društva. Pogledajte stepen nejednakosti, stopu dečjeg mortaliteta, zavisnost od narkotika, fenomen samoranjavanja. Odbacivanje centralizovane države je deo američkog shvatanja slobode. Posledica toga je da mnogi ljudi američku kulturu sve manje doživljavaju kao svoju. Kada me je jedan bivši američki policajac učio da pucam, naglasio je da deca što ranije treba da stiču to znanje. „Sa koliko godina po vašem mišljenju dete treba da dobije svoje prvo oružje?“ upitala sam ga. „Tri.“ Suzanne Moore Prevela Slavica Miletić