Милош Н. Ђурић: Софија против мракољубља

[Милан Ракић]

Преводећи и тумачећи старогрчке митове и сам је за живота постао својеврстан мит. Исписао је хиљаде страница о античкој филозофији, уметности и етици, али је највише поштовао три личности које нису написале ни једно једино слово.

Необично и значајно писмо стигло је у јануару 1922. године из Њујорка у Београд:

„Поштовани Господине,
Прочитао сам Вашу расправу ’Философија панхуманизма’, и радосно Вам признајем да сам био очаран Вашим филозофским мислима и Вашим песничким речима којима сте изразили Ваше врло лепе мисли. Ја нисам филозоф од струке, него сам физичар и математичар, али као сваки човек који се бави испитивањем природних појава ја се покаткад упуштам и у чисто филозофску анализу света. Та ме је анализа довела до закључака који су умногоме слични Вашој филозофији. Али признајем да их ја не бих могао обући у онако лепо одело као што сте Ви учинили, јер Ви нисте само филозоф него и песник. Ви се позивате не само на ум него и на срце. Ја Вас уверавам да је тај Ваш дични позив нашао најодушевљенијег одјека у моме срцу и у мојој души...”

Писмо је упућено Милошу Н. Ђурићу, тридесетогодишњем професору филозофије и класичне филологије у Земунској реалној гимназији, а написао га је Михајло Пупин, славни научник и професор теоријске физике Универзитета Колумбија у Њујорку. Уз мноштво врлина због којих је деценијама био изузетно цењен, Професор Ђурић био је и веома скроман човек: никада није помињао своју преписку ни са Пупином ни са другим значајним мислиоцима широм света.

Софија против мракољубља

Не, није грешка: реч Професор сасвим је оправдано написана великим словом. Од многих угледних професора Београдског универзитета само је Милош Н. Ђурић за житеље Београда био једноставно Професор, годинама једна од живих знаменитости града. У том обраћању садржано је искрено поштовање према његовом знању, човечности и храбрости, чак и оних који никада нису слушали његова позната предавања. За студенте је био и остао чика Миша, очински близак и племенит, правичан и омиљен, по многоме јединствен ум у српској мисли и култури. Професор Ђурић, наш највећи хелениста, најпознатији је као врстан преводилац „Илијаде” и „Одисеје”, човек који је свом народу даровао Хомера. Зато је за њега речено:

„Да није урадио ништа више сем та два величанствена превода, и то би било сасвим довољно да га славимо.”

Често се каже да је он сам више превео и написао него што су многи прочитали. Говорио је да „срећа није постигнуће циља, већ путовање ка циљу” и да „права срећа може бити само властити рад”. Следећи ове мисли Ђурић је за 55 година оставио иза себе 32 књиге превода најзначајнијих дела античких и других писаца, филозофа, научника. Преводио је са грчког, латинског, енглеског, немачког и руског језика. Без његовог преводилачког подвига наши љубитељи књижевности вероватно не би читали оно чиме су човечанство обогатили Есхил, Софокле, Еурипид, Аристофан, Платон, Аристотел, Ксенофонт, Епикур, Лукијан, Сенека, Плутарх, Тукидид, Херодот...

„Толико је срастао с древним временима антике и толико је упио у себе дух јунака с којима је деценијама живео да је и сам постао као они”, рекла је за Милоша Н. Ђурића Исидора Секулић.

Професор Ђурић увек се залагао да се пише и изговара философија а не филозофија, јер ова сложеница, која је нама дошла посредством немачког језика, потиче од две грчке речи: filos – вољен и sofia – мудрост. Зофиjа значи мрак. Дакле, тврдио је Професор, појам са „з” не означава љубав према мудрости већ према мраку, или, како је он у шали говорио, то је мракољубљe!

Напомињући увек да је „човек човеку светиња” и да је „човек у срцу исти као пре 5.000 година”, залагао се за „светску културу која повезује цео глобус”. Бавио се филозофијом, историјом и културом не само балканских и европских, већ и далеких народа, највише Индије и Кине. О њима пише још тридесетих година 20. века, кад са енглеског јeзика преводи „Национализам” славног Рабиндраната Тагора и обимну расправу „Ум царује” Вила Дјуранта.

Са немачког преводи (стварајући притом за наш језик и науку нову, стручну терминологију) „Психолошке типове” Карла Густава Јунга и „Познавање човека” Алфрeда Адлера. Управо то велико знање из психоанализe Профeсор Ђурић примењује у тумачењу античког човека, па су и због тога његови радови о овој тематици тако упечатљиви, живописни и јасни. Као жесток борац за чистоту језика, студентима и преводиоцима често је понављао сопствено језичко становиште:„Идите увек на кладенац!”

Олимп за под главу

Готово цео живот, непуних седам деценија, провео је у учионици: у њу је ушао као седмогодишњи дечак, а напустио ју је као легендарни седамдесетпетогодишњи академик, хуманиста и просветитељ. Ретки су ствараоци који су успели да своја филозофска, уметничка и морална начела рада и живота сједине у складну општељудску и непролазну целину као што је то учинио Ђурић. Целокупно његово дело саздано је на дубоком уверењу да су за човека најважнији људскост, слобода и морал и он од тога никада није одступио, чак ни кад је доживљавао личне трагедије, понижења и неправде.

А његова чудесна преданост зову и поруци древних митова јавила се у раном детињству, далеко од Олимпа и грчких острва, и њу ће за сав живот понети дословно с прага родне куће. У њој је Милош, рођен 14. јануара 1892. године, био прво од десеторо деце Николе и Теофаније Теје Ђурић. Никола Ђурић тада је службовао у селу Бенковац код Славонске Пожеге. Иако провинцијски учитељ, био је веома образован. Писао је приче за децу, приповетке и позоришне комаде, уређивао часописе и преводио с енглеског и грчког, измећу осталог, и Еурипида.

Породица се често сели и Милош се школује у Славонском Броду, Пожеги и Загребу, где у класичној гимназији полаже матуру 1911. године. Филозофију и класичну филологију студира у Загребу и на Филозофском факултету у Београду. Ту је и дипломирао 1920. године. Докторску тезу „Проблеми философије културе” брани у Загребу 1929. године. Полувековни и плодоносни рад професора који је оплеменио и бројне нараштаје ђака и студената, почиње још пре дипломирања, 1916. године, у сремскомитровичкој Реалној гимназији.

Младалачко писање љубавних сонета замењује потпуна посвећеност народној поезији, филозофији, историји и превођењу. Још 1925. године приређује четрнаест томова српских народних песама и два тома приповедака.

„Један од првих мојих превода био је Софоклова ’Антигона’, објављен 1922. године”, сећао се. „Тај превод, међутим, завршио сам још 1914, кад сам имао 22 године, и предао га Јовану Скерлићу да га објави у ’Српском књижевном гласнику’. Скерлић је то и намеравао, али је све прекинуо рат.”

Кад је Сунце најлепше

Његови ђаци или студенти били су многи наши познати писци, научници, преводиоци, глумци... Свако од њих могао је да исприча о њему бар неколико анегдота које такође осликавају научну, просветитељску и људску појаву Милоша Н. Ђурића. У разним тешким околностима призиван је питањем: „Шта би сад рекао Професор?”

А он се још памти како увек са старинском ташном, кишобраном и шеширом жури од стана у улици Стевана Сремца ка Филозофском факултету. Корачао је увек брзо, иако је притом препознатљиво вукао ноге – доживотна последица смрзавања у студени Бањичког логора... Међутим, то његовом неуморном духу није сметало да са студентима пешачи по Авали и Стражилову, тим часовима знања и мудрости у природи. Тада би Професор лично за све доносио две велике кутије сендвича и колача. Следили би сати његовог надахнутог казивања о музама и боговима, етици, вину и митолошким лепотицама. На полугласну примедбу једног студента да лепа Хелена, због које је избио Тројански рат, и није била баш тако млада, професор Ђурић је одмах упитао:

– А кад је Сунце најлепше?
– Наравно, на заласку – одговорио је студент.
– Дакле? – враголасто се насмешио Професор. – Мој младићу, нису о њеном савршеном лику и обличју говорили одушевљено само момци као ти, већ и старији људи. А кад старци казују о лепоти – то је нешто!

У учионицу је улазио с прикривеним осмехом плавих очију и седао на столицу испред студената – никад за катедру. Све је знао поименце, пратио шта студенти пишу и објављују, заустављао их на улици, давао примедбе, похвале, упутства.

„Иди за својом искром и нећеш погрешити”, саветовао је. „И не заборави: мудрост се патњом стиче.”

Увек „у потрази за добрим људима”, благ, незлобив и добронамеран, жестио би се и зевсовски грмео на глупост, лењост и незнање: сматрао је крајњим неваспитањем ако би се студент појавио на испиту неспреман. Некима је био и најпоштованија званица на свадби, одржавши тада свечану здравицу на – латинском! Предавао је и на некадашњој Позоришној академији. После говора о старогрчким трагедијама, замолио би будуће глумце да му нешто одрецитују. Они су знали за његову „слабост” – казивали су Професору омиљене стихове Лазе Костића:

Снове снивам, снујем снове,

снујем снове бисерове,

у сну живим, у сну дишем,

ал’ не могу ситне снове,

не могу их да напишем.

Посвета на трагедијама

У лето 1941. године власт у окупираном Београду тражи од угледних интелектуалаца да потпишу злогласни „Апел српском народу” којим се строго захтевају „ред и послушност”. Кад је у свечаној сали Ректората прозван да и он стави свој потпис, Професор Ђурић је устао и мирно кренуо ка излазу.

– Стани, Милоше, хоћеш ли да ти скину главу? – покушао је шапатом да га задржи познати композитор, диригент и професор Музичке академије.

– Лако је теби, мој колега, ти својим студентима предајеш у дипле свирати, а ја мојима прeдајем етику!” – чуо се гласан одговор.

По повратку кући, седамдесетпетогодишњи отац Никола рекао му је да је знао да ће поступити баш тако. Тада су се видели последњи пут. Милош је ухапшен и спроведен у логор на Бањици. Ту, окружен смрћу и језивим патњама невиних, почиње да на прокријумчареним комадићима хартије кришом пише знамениту „Историју хеленске књижевности”, своје животно дело , које у коначном облику износи 800 страна! О боравку у логору говорио је ретко и нерадо. Само му се често враћао призор како ујутро броји капуте оних који су те ноћи били бесповратно одведени.

У јесен 1944. године мобилисан је и осамнаестогодишњи Растко М. Ђурић и упућен на Сремски фронт. Ђурић продаје клавир да би голобрадом сину купио ципеле „гојзерице” и топлу одећу. Страшне битке трају целу зиму и пролеће, исто толико и бесана стрепња у дому Ђурићевих. Само четири дана пре коначног пробоја фронта и месец дана пре дана победе, најмлађег Ђурића занавек прекрива гранатама разрована тамна сремска земља. Очајни отац данима по доскорашњем бојишту узалуд тражи његов гроб... Три године касније објављене су „Одабране трагедије” Есхила, Софокла и Еурипида, са посветом: „Сени свога јединца Растка М. Ђурића, свршеног матуранта, који у одбрани отаџбине јуначки погибе 8. IV 1945. године, посвећује своје преводе Милош Н. Ђурић”.

Његово име носи једна улица у Београду на Карабурми, а бронзани лик, рад вајара Миодрага Живковића, налази се на Калемегдану, међу другим великанима српске историје и културе. У децембру сваке године додељује се за најуспелији књижевни превод награда „Милош Н. Ђурић”.

На Професоровом столу остало је последње дело са насловом „Да ли је Афродита Милоска лепа и кад је нико не гледа?”

Иван ЛОНЧАР