ЦРКВА И БИБЛИЈА - Две парадигме: традиционално и неопротестантско хришћанство

[Поуке.орг инфо]

ЦРКВА И БИБЛИЈА

Две парадигме: традиционално и неопротестантско хришћанство

- Владимир Ђошић -

 

 

„Треба се држати само онога што пише у Библији“. Вероватно сте, посебно ако имате пријатеља неопротестанта[1], некад у животу чули ову реченицу, а уколико сте и сами неопротестантски настројени, можда и Ви мислите тако. Хајде да се, не негирајући искреност онога ко је изговара, поближе позабавимо овом изјавом.

Најпре, откуда нам уопште Библија? Свето Писмо је део хришћанског Предања, дакле књига Цркве. Извадити Библију из Цркве би било као када бисмо ишчупали срце из људског организма и рекли: „Нас занима само ово, а не цео човек“. Црква је писала Писмо, сачувала га, канонизовала. Уколико бисмо прихватили тезу да је Црква „пала“ после смрти апостолâ, требало би да одбацимо и канон Новог Завета, јер он је коначно утврђен тек крајем четвртог века[2], дакле од стране већ увелико „пале Цркве“.

„Али, зар не пише да је ’све Писмо од Бога дано’ (2. Тимотију 3:16)?“ Свакако, но када је то речено постојало је само Писмо Старог завета, и то, највероватније, са девтероканонским књигама.[3] „Да, али Црква је постепено одступала од онога што пише у Писму.“ Од чега? „Па, ето, зар не пише на толико места да је Божије име Јехова?“, рећи ће припадник једне верске заједнице. Да, то је једно од Божијих имена која се помињу у Старом Завету. Али, тешко да су Му се и грчки хришћани тако обраћали.

„Како може неко да каже да је дозвољено јести свињетину, када, ено, цело поглавље постоји о чистој и нечистој храни?“, рећи ће, са искреном убеђеношћу, припадник друге верске заједнице. Заиста постоји. Но, то се поглавље налази у сред Левитске књиге, па се поставља питање зашто не бисмо практиковали и све друге ствари из те књиге? „Хоћеш да кажеш да је Закон укинут?“ Не, пријатељу. Није укинут, али је - барем за нејевреје - промењен начин на који се Закон држи (вид. на пример, Дела апостолска 15:24-29; 21:25; Колошанима 2:16,17[4]).

Не обрезујемо се више телесно, већ обрезујемо наша срца. Не светкујемо суботу телесно, већ се свагда одмарамо у Господу (вид. Јеврејима 4), и свагда не чинимо оно што нам је драго, а то проглашавамо милином (вид. Исаија 58:13). Не светкујемо дословно бесквасне хлебове, него се чистимо од квасца пакости и лукавства (вид. 1. Коринћанима 5:8). Не славимо стару Пасху, већ верујемо у Христа који је наша Пасха (вид. 1. Коринћанима 5:7). Не избегавамо дословно свињетину, него се трудимо да не будемо „свињског“ карактера, то јест, да се не враћамо у каљугу греха из које смо изашли (вид. 1. Петрова 2:22). Дакле, ништа није укинуто, већ се све држи на један много стварнији начин.[5]

„Али, речено је да ће онај ко поквари једну од најмањих заповести бити најмањи у Царству небеском (вид. Матеј 5:19).“ Да, драги пријатељу, но ништа се не квари, него, напротив, још и утврђује (вид. Римљанима 3:31). Уосталом, ако бисмо читали тај текст на начин који предлажеш, сви бисмо били у прилично незгодном положају, јер чисто сумњам да ико од нас дословно држи сваку заповест из Торе.

Све су то ствари које се лако могу разумети ако се погледа како су их хришћани од раних дана схватали. Али, ако пођемо од претпоставке да је Црква након смрти апостолâ пала, и да ју је било потребно подићи у 19-ом (или, евентуално, 16-ом) веку, врло лако ћемо прихватити погрешно тумачење Писма, а искрено мислећи да се само непристрасно држимо онога што пише у Библији.

„Али, рани хришћани су светковали суботу.“ У ранохришћанским списима можемо видети другачију слику (вид. на пример, Павлове посланице, Дидахи, Варнавина посланица, Дијалог Јустина Философа са Трифоном, Посланица Диогнету). „Добро, можда нису, али откривење је прогресивно, па је светковање суботе истина за данашње време.“

Слажем се да је откривење прогресивно, но прогресија тешко да може ићи путањом:

апостоли → 18 векова (малтене) ништа → одређена верска заједница.

Прогресивно откривење подразумева да су неке ствари у Библији дате у рудиментарном облику, па су онда разрађиване следећом путањом:

апостоли → апостолски оци (директни ученици апостолâ[6]: Климент Римски, Игњатије Антиохијски, Поликарп Смирнски, итд.) → апологете и теолози 2. и 3. века (Јустин Философ, Иринеј Лионски, Кирил Јерусалимски, Климент Александријски, Кипријан Картагински, итд.) → оци 4.[7], 5., 6. и 7. века (Атанасије Александријски, Василије Цезарејски, Григорије Нанзијански, Григорије Ниски, Јефрем Сирин, Јован Златоусти, Августин Хипонски, Кирил Александријски, пустињски оци, Јован Лествичник, Максим Исповедник, Исак Сирин, Андреј Критски, итд.) → Васељенски сабори (од 4. до 8. века) → каснији оци (Јован Дамаскин, Симеон Нови Богослов, Григорије Палама, Никола Кавасила, Марко Ефески, Серафим Саровски, Јован Кронштатски, итд.) → све до савремених богослова[8].

„Али, Црква је тако корумпирана!“ Наравно. У њој и данас, као и некада, седе Ане и Кајафе. Но, за њу нам је речено да је „стуб и тврђава истине“ (1. Тимотију 3:15) и да је „врата пакла неће надвладати“ (Матеј 16:18). У њој се, дакле, налазе исправни догмати и пунина вере. Уосталом, Кајафа је, чак и док је планирао смрт нашег Господа, учио исправну доктрину, рекавши да Један треба да умре за све (вид. Јован 11:49-51).

Вратимо се сада на почетак нашег текста: да ли се треба држати онога што пише у Библији? Наравно да треба. Питање је само како читамо и тумачимо Писмо. А, да ли се треба држати само онога што пише у Библији? Не, нити то ико и чини. Свака верска заједница прихвата Библију + још неке списе. То просто тако мора да буде, јер Библији је потребно тумачење. На нама је да изаберемо да ли ћемо прихватити историјско тумачење Цркве или каснија тумачења. Да ли сматрамо да је Дух Свети, након смрти Дванаесторице, ћутао 18 векова и онда проговорио? Или је, пак, водио, усмеравао, чувао и подучавао Своју Цркву? Да ли се можда, тиме што нисмо заинтересовани за списе црквених отаца, оглушујемо о апостолов савет да „не гасимо Духа“ (вид. 1. Солуњанима 5:19[9])?

На крају, кажимо и ово: међу браћом неопротестантима има дивних људи, на чији хришћански карактер и љубав према Библији можемо само да се угледамо. Па и Господ нам је за узор у милосрђу дао милостивог Самарјанина (= кривоверника), а не милостивог Јеврејина (= правоверника). Али, као и Самарјанки[10] на студенцу, и нашим драгим пријатељима неопротестантима могу бити упућене следеће речи: „Ви не знате чему се молите; а ми знамо чему се молимо: јер спасење долази од Цркве“ (параф. Јован 4:22).

---

[1] Под неопротестантским заједницама подразумевамо заједнице реформацијске баштине (настале након првог таласа реформације): баптисте, адвентисте, пентакосталце, па и Јеховине сведоке (иако не признају нека темељна хришћанска учења, те нису у потпуности упоредиви са осталим неопротестантима).

[2] На помесним саборима у Хипону (393. г. н.е.) и Картагини (397. г. н.е). Пре тога је Атанасије Александријски, у ускршњој посланици 367. г. н.е., први пут набројао 27 књига Новог Завета које и ми данас прихватамо. О каноничности Откривења Јовановог се дискутовало још пар векова након тога. Дакле, свако ко изговори реч „Библија“, већ тиме признаје ауторитет Цркве. Препорука за даље читање: Џејмс Бернштајн, „Шта је било прво: Црква или Нови Завет?“, (http://www.verujem.org/sveti_oci/stajebilo.html)

[3] Наиме, стручњаци се слажу да је Библија ране Цркве била Септуагинта – грчки превод Старог завета (који је садржао и: 2. и 3. књигу Јездрину, Књигу о Товији, Књигу о Јудити, Премудрости Соломонове, Премудрости Исуса сина Сирахова, Посланицу Јеремијину, Књигу пророка Варуха, 1.,2. и 3. књигу Макавејску, као и проширеније верзије неких старозаветних књига). То мишљење се темељи на чињеници да је велика већина старозаветних цитата у Новом Завету (и другим ранохришћанским списима), укључујући и веома важне месијанске текстове, узета управо из Септуагинте.

[4] Наша сабатаријанска браћа често аргументују да се у Колошанима 2:16,17 говори о годишњим суботама. Међутим, довољно је погледати логику самог текста: да вас нико не осуђује за годишње, месечно, седмично. Не би, дакле, имало много смисла да се каже: „да вас нико не осуђује за празнике, младине и празнике“. Још један занимљив аргумент је да се ту заправо говори о приношењу жртава. Не спорим да се можда мисли и на жртве, али је очигледно да није реч само о томе, већ о целокупном старозаветном систему. „Ту не може бити речи о седмичној суботи, јер Сам Бог је ’починуо’ након шест дана Стварања (вид. 1. Мојсијева 2:2,3)“, рећи ће наш искрени сабатаријански брат у Христу. Да, и ми вером улазимо управо у тај благословени и посвећени ’Дан’ (који се једини није завршио вечери и јутром, као остали дани Стварања), и у њему свагда пребивамо, чистећи се од греха. Јер, Христос је наш Одмор, наша Субота (вид. Матеј 11:28-30). Дакле, Јевреји су телесно улазили у тај одмор, а ми духовно, као што је случај и са осталим заповестима из те категорије Закона.

[5] Евентуално би се могло рећи да је укинут стари начин држања Закона.

[6] Заиста је мала вероватноћа да ми можемо боље разумети апостолску науку од оних који су познавали апостоле.

[7] Четврти век је посебно занимљив у контексту наше теме, јер се у односу на њега најочигледније примећују разлике између две парадигме о којима говоримо. Наиме, браћа неопротестанти тај век сматрају веком највећег кварења хришћанске вере, а традиционални хришћани веком највећег процвата теологије; јер гоњења су престала, па су теолози најзад могли да се посвете богословљу. Наравно, и једни и други се слажу да су тада многи људи постали хришћани из опортунистичких разлога.

[8] Јер Црква је, заправо, континуирана Педесетница.

[9] Овде се, наравно, може упутити контрааргумент да апостол у наставку каже и „све кушајући добро држите“ (1. Солуњанима 5:20). Но, Црква је управо то и радила, бранећи се од погрешних учења која су долазила у наредним временима: гностицизма, докетизма, маркионитства, манихејства, аријанства, савелијанства, монофизитства, несторијанства, пелагијанства, монотелитства, месалијанизма, евионитизма, итд.

[10] Занимљиво је да је једно од значења речи „Самарија“ – кула стражара (http://www.biblestudytools.com/dictionary/samaria/), како гласи наслов најпознатијег магазина Јеховиних сведока.

 

 

 

ИЗВОР: Поуке.орг

View full Странице

[Хајдук]

ако је ово православни текст онда су протестанти православни. Ко пише оваве глупости како га не мрзи.

[Trifke]

Tekst je potpuni promasaj. Cak i medju neoprotestantima mu nebi mogao da prodje 

[Кратос]

пре 8 часа, Хајдук рече

ако је ово православни текст онда су протестанти православни. Ко пише оваве глупости како га не мрзи.

A što je tekst nepravoslavan?

[Натан]

Уопштено, умањује се значај Светог Писма, у односу на то какво место заиста има у Цркви.

 

 

[Кратос]

Управо сада, todor рече

Уопштено, умањује се значај Светог Писма, у односу на то какво место заиста има у Цркви.

 

 

Ja ne vidim da umanjuje već govori o tome da je SP čeljade Crkve i da ga u tom smislu treba shvatati a ne bukvalistički.Da nije Pismo stvorilo Crkvu nego Crkva Pismo.

[Iulianus]

пре 10 часа, Кратос рече

A što je tekst nepravoslavan?

Ako mene pitaš (a ne pitaš) ja zaista ne znam. 

Mis`im, nisam teolog al` mogu da pogledam ()

[Страле]

Библија није нека књига која је директно пала с неба, него је настала из пера различитих чланова Цркве (Старозаветне и Новозаветне) надахнутих Духом Светим. Тако да је прво била Црква, па Свето Писмо. А што се тиче Предања и Писма, уобичајено је да се каже да су то две основна извора наше вере, али мислим да не бисмо погрешили да кажемо да она нису онако оштро подељена међу собом (као што мисле протестанти,па их је то довело до  потпуног одбацивања Предања), него да је Предање изнедрило Писмо.

Чланак је одличан.

[Хајдук]

 

Молитва пре читања Светог Јеванђеља
На Литургији Св. Јована Златоустог

Запали у срцима нашим, човекољубиви Владико, бесмртну светлост твога богопознања, и отвори очи ума нашег да бисмо разумели Твоје еванђелске проповеди. Усади у нас и страх Твојих блажених заповести, да бисмо, победивши све телесне похоте живели духовним животом, мислећи и творећи што је Теби угодно. Јер си Ти просветљење душа и тела наших, Христе Боже, и Теби славу узносимо, са беспочетним Твојим Оцем и пресветим и благим и животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.


 

Молитва пре читања Светог Јеванђеља
На Литургији Св. апостола Марка

Владико Господе Исусе Христе, савечна речи беспочетног Оца, који си ради спасења нашег, постао сличан нама у свему осим у греху, и који си послао Твоје свете ученике и апостоле да проповедају и поучавају јеванђељу Царства Твога, и исцељују сваку болест и сваку немоћ Твога народа, сам и сада, Владико, пошаљи светлост Твоју и истину Твоју, и просвети очи ума нашег за разумевање божанствених Твојих речи, и удостој нас да будемо њихови слушатељи, и не само слушатељи, него и извршиоци речи, оспособљени да дајемо плодове, и да доносимо добре плодове тридесетократно и стократно, како бисмо се удостојили Царства Небеског. Јер си Ти Благовест, Спаситељ и Чувар душа и тела наших, Господе Боже, и Теби славу и благодарност и трисвету песму узносимо, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек, и у векове векова. Амин.



 

Молитва после читања Светог Јеванђења
На Литургији Св. апостола Јакова

Боже, који си нас поучио Твојим божанским и спаситељним речима, просвети душе нас грешних да могу усвојити оно што је досад прочитано, да не будемо само слушаоци духовних изрека, него и делатељи добрих дела, поборници нелицемерне вере, непорочног живота и беспрекорног живљења.