Дефектологија - реч или наука, термин или емоција?

[АлександраВ]

Према мом мишљењу, које уопште не мора да буде тачно нити је од општег значаја, али имам потребу да га изнесем подстакнута вишегодишњим препуцавањима око терминологије и назива, места, улоге и потребе кадра, дефектолози су, на почетку свог професионалног постојања на овим просторима, млади и помало несигурни из многих разлога, кокетирали и са другим професијама са којима су уско сарађивали (којима су се грешком од почетка потчињавали) и са другим академцима (професорима, доцентима, асистентима због непостојања сопственог стручног кадра) и са популацијом на коју су усмерена практична сазнања из области којом се баве, ради потврђивања своје потребности... и чинили су бескрајне и безбројне уступке, сводивши себе понекад на набављаче доручка читавом колективу... притом су били тихи и невидљиви и сами несигурни у своју професионалну усмереност. Срећом, захваљујући појединцима, пионирима, јаким и сигурним људима, заљубљеним у свет Дефектологије, који су препознали потребу афирмације једне овакве дивне професије засноване на човекољубивој науци - Дефектологији, кренули су гласно и бескомпромисно да се гурају, гле! на свом рођеном простору, и поред огорчености, кукњаве и љутње других професија које су се сасвим безраложно рашириле на дефектолошком простору, и успели да од више школе сазидају факултет, да оду један степеник више и да отворе очи другим професијама и да објасне свету да су они које је Дефектологија пригрлила, људи међу људима. Успели су да уреде да се сви нађу на истој страни, у истој борби, и стручњаци и родитељи и деца и сви људи и све установе. Међутим, оно првобитно кокетирање је тихо живело у већини дефектолога, и када су отишли они који су били гласни и бескомпромисни у томе да ова наука и ова професија, имају свој спецификум, и као такви и свој простор, своју историју, своју сврху, своју будућност, почело је чињење уступака, гуркање, поделе и све остало. Промена имена као уступак за професионални простор (што је био намнетнути услов који није морао да се прихвати), поделе око приоритета смерова, расправе ко је клиничар а ко није зарад продора у школе или пак продора у клинике, кокетирање са медицином, педагогијом, физикалном медицином и рехабилитацијом, неуропсихологијом, психологијом, офталмологијом, неурологијом, оториноларингологијом, педијатријом, невладиним организацијама због запошљавања (па по цену да се у обим посла дефектолога угура и посао око равноправности и афирмације рома, лгтб и осталих), родитељима, удружењима, бављење темама које су популаристичке а потпуно небитне за конкретни практични успех, и тако даље и тако даље..... Дефектологију су исцепкали, она је избледела, расула се, изгубила име и нестала, постала је Специјална едукација и рехабилитација... према Вујаклији, специјалан значи нарочит, особен, посебан, одређен, тачан, поближи; едукација - васпитање, одгој, одгајање, подизање; рехабилитација - успостављање, враћање у раније стање.... господо, терминолошки, потпуни промашај за ову науку и струку.... мој драги пријатељ не жели да буде лице са посебним потребама, јер, како сам каже, он нема посебне потребе већ идентичне потребе као и остали, он за себе каже да је особа са инвалидитетом...други пријатељ се определио за термин хендикеп,.. и тако даље... и то је у реду, у терминолошкој папазјанији коју су генерацијски наслеђивали дефектолози од професора који нису имали јачину да се терминолошки одреде на овом простору и ставе тачку, јер на то имају право (и то им је у крајњој линији и обавеза чим носе неко наставно-научно звање), нормалне су овакве различитости... али Дефектологија је НАУКА, нема ту личног опредељења нити би смело бити чињења уступака незадовољним појединцима или организацијама, нити чињења уступака тренутној светско-политичкој и домаће-политичкој клими. Наука не почива на емоцијама. Због чега је одбачен руски концепт "дефектолошки" и преузет ограничени концепт "специјалне едукације" и "терапеутске педагогије - Heilpädagogik" са запада? Када науку поробе политички и лични моменти. Све у свему, код нас је заиста другачије него у осталим професијама, нисмо ни стасали а већ нестајемо, заплашени мало вишим тоном сваког појединца, групе или организације који себи дају за право да се мешају, изграђујемо добре односе са свима само не са собом самима. И дозлогрдиле су ми хајке на дефектологе због терминологије. Па ко нормалан може да помисли да један дефектолог не жели добро особама којима је посветио трећину (најмање) свог живота колико проводи на послу? И ако се ја „зовем“ дефектолог, ја никако том речју не могу да омаловажавам, вређам и понижавам. Дефектолог се на почетку свог професионалног пута опредељује на чијој ће страни бити, дефектолог је на правој страни, опредељен заувек.

[александар живаљев]

Коначно да неко постави права питања везана за статус дефектологије. Дефектологија је можда за данашњи политичко коректни "дискурс" мало груб термин, али они пионири који су га користили од од легенди као што су Вељко Рамадановић, Миодраг Матић, Антон Скала, или велики геније Лав Виготски, сигурно то нијесу чинили у пежоративном смислу.

Код нас та покондиреност, кошта, како си приказала и професионално-концепцијски, али и буквално. Када је уведена "специјална едукација и рехабилитација" по угледу на загребачко Свеучилиште, на бгд факултету је писало дословно да сви који имају диплому са увредљивим називом "дефектолог" морају да доплате не малу суму како би им се издала политкоректна диплома.

Не само то, преписивање са Загребачког факултета није било доследно. Док је код њих јасно дефинисано да свој научни допринос дају на подручју "одгојних знаности" (што одговара и смислу и Међународној класификацији образовања УНЕСКО 1997., код нас је у универзитетској реформи "специјална едукација и рехабилитација" уписана у подручје медицинских наука. Везама у министарству и на универзитету скоро све се може. Кажем скоро, јер кад је дошло до тога да нпр професори методике сурдопедагогије добију статус професора медицине, професори Медицинског факултета су се побунили, тачно примећујући да дефектолози - методичари не дају никакав научни допринос медицини. Е, тек када су суочени са губитком сопственог звања и могућности напредовања, професори специјалне едукације и рехабилитације су "претрчали" у поље друштвено-хуманистичких наука, и избрисали ону срамну наплату "заосталим дефектолозима" са сајта факултета.

[АлександраВ]

Управо тако.

пре 13 минута, александар живаљев рече

на бгд факултету је писало дословно да сви који имају диплому са увредљивим називом "дефектолог" морају да доплате не малу суму како би им се издала политкоректна диплома.

Било је нас који смо се бунили и нисмо хтели то да урадимо и који смо са љубављу и поносом управо истицали да смо дефектолози и да је наука на којој смо професионално одрасли - Дефектологија. Било је и оних других, заплашених и глупих, који су почели да пишу нпр. само логопед, а јасно нам пише - дипломирани дефектолог, смер логопедија, па тако ако ја напишем само логопед у званичној документацији, то не значи ништа (друго је рецимо као овде нпр. на форуму где је написано само логопед ради боље претраге и усмеравања на проблематику о којој се пише). Ја сам дипломирани дефектолог - логопед. Е сад, што је некога срамота да напише дефектолог или је то "политички некоректно" то је ствар емоција а не науке и звања.

пре 17 минута, александар живаљев рече

код нас је у универзитетској реформи "специјална едукација и рехабилитација" уписана у подручје медицинских наука.

То је била општа свађа између друштвењака и медицинара. Свако је вукао на своју страну, али не са неког нормалног становишта него буквално премо емотивном набоју личних жеља. Потпуно је јасно да су логопедија и олигофренологија у клиничким условима место за здравственог сарадника, с тим што ми нисмо учитељи нити смо лекари. И уместо да јачамо свој спецификум и да га наметнемо као посебан ентитет, ми смо морали некоме да се додамо и "продамо". Тако сада један афазиолог стручне и научне радове објављује као "друштвењак" а раније су методичари наставе објављивали као "медицинари". Дефектолог је као и рецимо психолог, на клиници је здравствени сарадник, клиничар, у школи "друштвењак. И уместо да наш професорски "крем" осмисли и изгура причу о дефектолошком спецификуму и потребности и да даље јача науку и струку, он се окренуо само својим личним промоцијама не остављајући, или веома оскудно остављајући квалитетне наследнике. Мени је заиста поражавајућа чињеница да разне НВО исплаћују вртоглаве плате дефектолозима да би се бавили популаризацијом права рома (какве везе ми имамо с тим?), док је покривеност реалних проблема који су заиста поље рада дефектолога, препозната како од државног тако и од приватног сектора, тужно мала. Па тако, дефектолози иду у поље НВО, у поље лајфкоучинга, у поље релаксационе масаже и штатијазнам, а родитељи, деца и особе са инвалидитетом тражећи политички коректне називе лутају од једног до другог специјалног едукатора и рехабилитатора који ни сами не знају ни где су ни шта су. Катастрофа. Хвала Богу па има дивних и посвећених појединаца које интересује само стање на терену без измишљених и наметнутих и непотребних "преумљења", па људи раде свој посао својски и људски.