Честа питања из догматике (Св. Јустин Ћ.) и Предања

[timjančica]

On 10/18/2017 at 22:46, Матусал рече

Мени је овај текст неразумљив. Мешају се два појма раскол и јерес.

Јерес је погрешно учење и тумачење вере и догматског је карактера.

Раскол може настати између две црквене јединице због канонских преступа који уређују јурисдикционо црквено устројство а да су притом обе стране потпуно православне, значи не мора бити никакве јереси.

Не разумем шта је свејерес екуменизма? Јерес је погрешно учење о неком питању вере. Да ли неко може да ми појасни коју јерес проповеда екуменизам?

Екуменисти могу да молећи се са инославнима врше канонски преступ, али то није јерес, као што се сваки крштени хришћанин који не дође на недељну литургију налази у канонском преступу али он није јеретик.

За превазилажење раскола је по мени потребно употребити здрав разум, а не тражити решење у нечијој личности.

 

Шта је то јерес?

Јерес је просто свако искривљавање вјере Православне.

Ево шта о томе каже свети Игњатије Брајнчанинов у књизи “ Слово о јереси“.

"Јерес је реч грчкога порекла која означава било какво посебно, оделито учење. Тако се и Хришћанско учење у доба своје појаве понекад називало јерес (jп. Дјела апостолска 28,22). Касније се овај назив примењивао искључиво на произвољно и лажно учење о Хришћанству, одвојено и различито од учења Једне, Свете Саборне и Апостолске Цркве."

„Слово о јереси“

 

Шта је то екуменизам?

"Екуменизам је заједничко име за псевдохрићанства, за псевдоцркве Западне Европе.

У њему су срцем својим сви европски хуманизми, са папизмом на челу."

Да ли је екуменизам јерес?

"А сва та псевдохришћанства, све те псевдоцркве нису друго већ јерес до јереси. Њима је заједничко еванђелско име: свејерес. Зашто? Зато што су у току историје разне јереси негирале или унакажавале поједине особине Богочовека, Господа Христа, а ове европске јереси одстрањују васцелог Богочовека и на Његово место стављају европског човека. Ту нема битне разлике између папизма, протестантизма, екуменизма, и осталих секти, чије је име легеон. Православни догмат, уствари сведогмат о Цркви је одбачен и замењен латинским јеретичким сведогматом о првенству и непогрешивости папе, човека. А из те свејереси изројиле су се, и непрестано се роје друге јереси: Filioque, избацивање „епиклезе“, увођење тварне благодати, азима, чистилиште, благајна сувишних дела, механизовано учење о спасењу, и тиме механизовано учење о животу, папоцентризам, „света“ инквизиција, индулгенција, убијање грешника због греха, језуистика, схоластика, казуистика, монархистика, социјални хуманизам…"

Св. Јустин Ћелијски, Хумнистички екуменизам, "Православна Црква и екуменизам", ст. 123 - 140. Хиландар 1995.

Сажето Исповедање вере, Никејско - Цариградски Символ Вере, састављен је од светих Отаца Цркве на прва два Васељенска Сабора, који су одржани у Никеји (Мала Азија) односно Цариграду, да би сачували Науку Христову од јереси.

Учење Светих Отаца, као и Еклисиологија Цркве, како се види из тумачења Св. Владике Николаја, Никејско – Цариградског Символа Вјере, не дозвољавају никаква друга учења до овога да је Црква једна једина.

„Црква се назива телом Христовим. Ви сте тијело Христово (Рим. 15, 5; 1. Кор. 12, 27).

Зато је Црква једна једина.

Јер не може бити два тела под једном главом.

А Христос је назват и главом Цркве (Кол. 1, 18).

Отуда: један Христос, једна глава, једно тело – једна Црква.

Ако ли има отпада и јереси, шта вас то буни?

То је све предвиђено и проречено, као што искусни крманош предвиђа и прича путницима о предстојећим бурама и незгодама.

Треба и јереси да буду међу вама, говори Апостол, да се покажу поштени који су међу вама (1. Кор. 11, 9)."

Вјера образованих људи

[Матусал]

пре 1 сат, timjančica рече

 

Зависи сестро како ти посматраш екуменизам као појаву.   Ако чврсто исповедаш православну веру и ни у чему не одступаш од вере отаца и сабора, а пристајеш на дијалог са другим конфесијама ради утврђивања истине и евентуалног отклањања грешака које су се временом интегрисале у исповедање и учења, да ли си ти онда јеретик? По истом принципу делују неки наши епископи не одступајући од праве вере али могу себе довести у позицију да учине преступе канона ( нпр. молећи се са одлученима)но они се не могу називати јеретицима јер са своје стране правилно исповедају и не признају никаква учења која је црква осудила као јеретичка. Значи они нису јеретици него у крајњем случају моги бити канонски преступници.

[timjančica]

Шта је филозофија европског човјека а шта Светосавље?

 

Св. Јустин Поповић, Светосавље као филозофија живота

 

Апокалипса човјека Европе

Запитајмо се: какав је човјек Европе? Не чине ли нам се наши родитељи у нашој младости бескрајно заостали и старомодни? На другој страни, ми изгледамо себи веома модерно, напредно и много слободније у односу на њих и на наше претке. Да ли мислимо да нам је живот много једноставнији јер је технички много напреднији? Ако искрено одговоримо, одговорит ћемо вјероватно са да. А да ли је то заиста истина? Разумијемо ли себе и људе око нас? И најзад: јесмо ли ближе Ничеовом натчовјеку или Христу, Богочовјеку?

„Сужен је европски човек. Феноменално сужен, опатуљен, смањен и сведен на разломак и одломак човека, јер је из њега истерано свако осећање бескрајности и бесконачности.“ (Св. Јустин: 47). Овако пише св. Јустин Ћелијски у свом дјелу „Светосавље као филозофија живота“, на који ћемо се кратко осврнути.

Релативизам је отац анархизма

А зашто је и како из нас истјерано свако осјећање бескрајности и бесконачности, како добро увиђа св. Јустин? “На основу чега твоја истина пријатељу, потискује моју кад су једна и друга релативне?“ (Св. Јустин: 63). Овако изглед један уобичајен дио разговора данашњих модерних људи. Ако не тврдимо да смо баш ми у праву, што је честа појава, онда релативизујемо оно што други тврди. И тако почиње наш ђавољи круг релативизма у који смо се заплели толико да то више нити не увиђамо. Не видимо више нити почетка нити краја тој нашој причи и том нашем кругу безнађа који нам одузима сваки дјелатни елан и који га сахрањује овим духом. Хајде да прво сагледамо природу релативизма! Релативизам нам дође некако близак јер га вежемо за оно што ми као личности субјективно осјећамо, постао је отскочна даска за наш изражај, за наш его, постао је главна структура и смјерница нашег система размишљања.

А зашто је то баш тако? „Нема сумње, релативизам је и логика и природа и душа хуманизма.“ (Св. Јустин: 61). Ево нас већ ближе одговору. Хуманизам који у први ред ставља човјека, зацарио се као наш главни смисао заједничког и појединачног постојања. Хуманизам је наш почетак и нажалост све више и крај нашег пута. Хуманистичка широка стаза којом ходимо, као америчка цеста опчињава нас и заводи својим комфором. „Но не само то, него у својој последњој линији - хуманизам није друго до нихилизам.“ (св. Јустин: 61). Свети Јустин назива правим именом дно које дотичемо у нашој епохи, празнину ваздуха који удишемо, тежину у нашим срцима и нашим желуцима. Равна хијерархија, вичу наши послодавци, а ми никада нисмо више били у робујућем положају. „Пошто у човечанским световима, не постоји ни хијерархија бића ни хијерархија вредности, постоји само анархија.“ (св. Јустин: 63). Све почиње и завршава човјеком у наше доба, „do what you want", поручује нам Кроули, најзад смо слободни. „Пошто су сва бића релативна, онда ни једно од њих нема права да наметне себе другима.“ (св. Јустин: 63). Чини нам се да би нам Бог исувише одређивао судбину, да би нас нека апсолутна категорија само гушила, и полако избацујемо Господа потпуно из нашег бића замјењујући га човјеком. „Хоћемо Цара“,  вичемо опет!

„У природи влада као врховни закон – закон неопходности; човече, ниси ти крив ни за највећи преступ свој – ниси крив, јер све што чиниш, чиниш по природној неопходности. Не чудите се! Грех не може постојати за човека, за којег не постоји Бог јер је грех, грех пред Богом.“ (св. Јустин: 61). Али како смо ми то трансформисали појам Бога и искривили дубоко у нама? Тиња ли у нама још жеља да будемо богови без Бога? Мучи ли тај порив дубоко нашу душу? Вршља ли тај немирни црв читавим нашим крвотоком и мршавим срцем?

Ми би да богујемо

А европски човјек се дубоко упиње да сагледавши своје рукотворине, себе постави на пријестол. „Зар нисте приметили како он неизмерно воли да богује, да богује науком, техником, филозофијом и културом, религијом и политиком, уметношћу и модом. Да богује по сваку цену, макар инквизицијом и папизмом, макар мачем и огњем, макар троглодитством и људождерством?“ (Св. Јустин: 52). Ми би да се попењемо на амвон, у нашем сивом - техничком одијелу и да нешто важно кажемо. Ми би да уђемо у Храм маскирани као лопови и да одиграмо нашу представу. Ми заборавишмо да не причешћујемо ми, него да то ради Христос.

„Најзад је најдоследнији неимар и најискренији исповедник европске културе - Ниче са врха човекоманијске пирамиде егоизма, објавио вест: – „умро је Бог“. (св. Јустин: 61).

Ја натчовјек – ти натчовјек

„Одсјекла се река од извора – пресушиће. Пресушило је срце у безбожника - пресушиће им сасвим и разум.“- учи нас Господу у Молитви за безбожнике (1). Отсјечени од извора бауљамо у овом свијету, препуштени сами себи.  Понекад бивамо унапријеђени. И тежимо да се унаприједимо у натчовјека. А ко је у ствари натчовјек кога нам је Ниче здушно предложио? Ево какав је. „Надчовек од чега је сачињен? Сачињен је од четири главна принципа. Први је: треба убити Бога. „Ви виши људи, обраћа се Заратустра својим ученицима, овај Бог био је ваша највећа опасност. Али не бојте се; „умро је Бог“ - објављује Заратустра, нема више опасности по вас. Нема више сметње да се јави натчовек. Други принцип: не штеди ближњега, што пада то треба још гурнути. -Трећи принцип: главно је - воља за моћ. - Четврти принцип: све је допуштено, за натчовека нема добра ни зла, с оне стране; он живи с оне стране добра и зла, с оне стране истине и заблуде, с оне стране, свести и одговорности.“ Али у суштини, надчовек, од чега је саграђен? - Само од једног инстинкта, инстинкта самоодржања.“ (св. Јустин: 116).

Миш у мишоловци

Сви смо некада осјетили да нам је сопствена кожа тјешња од сваке спољашње стјешњености. Колико пута пожељесмо да ускочимо у туђу? Туђа нам је некако комотнија и мекша. „Чудно је како човјеку мало треба да буде срећан, а још чудније како му то мало често недостаје“, написа нам Иво Андрић. А шта је то мало што нам недостаје? Колико пута на дан макар и у некој ситници видимо Божји прст или неки дубљи смисао?

"Човек не може да се одбрани од наметљивог питања: ама шта је најважније у овом свету? Ако је озбиљно, мученички озбиљно размишљао, о томе, мора одговорити: у овом видљивом свету, најважније је оно што је невидљиво, неопипљиво, несагледано.“ (Св. Јустин: 16).

А управо Господ који је невидљив и несагледив, и наша душа, ослобађају нас од нашег животног грча, од наше парализе тијела и ума, од изненадног краја, који долази како хоће и кад хоће, а зовемо га смрт. Као најбољи душевни седатив нуди нам Господ бесмртност и страда за њу. „Ако си пак свој лични проблем проширио на цело човечанство и у бесане ноћи и хучне дане озбиљно питао себе: какав је смисао постајању рода људског и шта је у ствари прогрес људски, ти си из свих чињеница  могао извући само један закључак: прогрес је све што одводи Христу и Васкрсењу, јер осигурава бесмртност и човеку и човечанству; регрес је све што одвраћа од Христа и Вакрсења, јер гура у смрт и небиће човека и човечанство.“ (Св. Јустин: 44).

Може ли мува бити спокојна у пауковој мрежи? Миш у мишоловци?“ (св. Јустин: 32).

Волим вас - ствари

Ми модерни људи све више требамо фетише. То је директна последица наше ере хуманизма, нашег одбацивања живога Бога - ми смо у загрљају са фетишом. У својој ери модернизма тонемо у живо блато фетиша и среброљубља. А среброљубље је кажу свети Оци, извор сваког зла и страсти. „Европска култура је обездушила човека, овештаствила га и механизирала. „Финале је дирљиво тужан и потресно, трагичан: човек - бездушна ствар - међу бездушним стварима.“ (св. Јустин: 64). Предмети су постали за човјека много више од употребе - они постају наша насушна потреба. У својој роботизираности примјећујемо све мање друге људе буљећи у нарцисоидно стакло рачунара и модерних телефона. Наш глас јењава.

"Резултат је поражавајући: заљубљен у ствари, европски човек је најзад и сам постао – ствар.“ (Св. Јустин: 63).

 

 Петровић Станислава

 

Св. Јустин Поповић, „Светосавље како филозофија живота“, Светачник, 1953.

(1) Молитва за безбожнике, Православни молитвеник, Дабар.

[timjančica]

On 22.10.2017. at 22:02, Матусал рече

Зависи сестро како ти посматраш екуменизам као појаву.   Ако чврсто исповедаш православну веру и ни у чему не одступаш од вере отаца и сабора, а пристајеш на дијалог са другим конфесијама ради утврђивања истине и евентуалног отклањања грешака које су се временом интегрисале у исповедање и учења, да ли си ти онда јеретик? По истом принципу делују неки наши епископи не одступајући од праве вере али могу себе довести у позицију да учине преступе канона ( нпр. молећи се са одлученима)но они се не могу називати јеретицима јер са своје стране правилно исповедају и не признају никаква учења која је црква осудила као јеретичка. Значи они нису јеретици него у крајњем случају моги бити канонски преступници.

Непобитна је чињеница да су у православљу често догмати, канони и предање нераскидиво повезани једни са другим и чине смисаону цјелину. Ако духовним објективом обухватиш мало ширу слику самим тим ћеш увидјети да Символ вјере, признаје само Једну Једину Свету и Апостолску Цркву. Екуменизам је као што знамо, уско повезан са Свјетским савезом цркава које броје преко 3оо различитих конфесија.

Колико је молитвеност са другим црквама само питање једнога канона, а колико дубоко улази у темеље саме Цркве, може претпостављам свако да лако увиди.

Ево кратког одломка из књиге Светог Николаја Жичког, који тумачи Символ вере у свом дјелу Вјера образованих људи:

Свети Николај

 „Кад верујете у Христа Спаситеља, христоносци, ви верујете и у дело његово. Његово је дело Црква, лађа спасења. У њој се возе војске спасених и спасавајућих се. То своје дело засновао је Господ на вери, јакој као камен. Као што је и рекао и прорекао: На овоме камену сазидаћу цркву своју, и врата паклена неће је надвладати (Мат. 16, 18). И заиста, до сада је нису надвладала, нити ће од сада.
Црква се назива телом Христовим. Ви сте тијело Христово (Рим. 15, 5; И Кор. 12, 27). Зато је црква једна једина. Јер не може бити два тела под једном главом. А Христос је назват и главом Цркве (Кол. 1, 18). Отуда: један Христос, једна глава, једно тело – једна Црква.
Ако ли има отпада и јереси, шта вас то буни? То је све предвиђено и проречено, као што искусни крманош предвиђа и прича путницима о предстојећим бурама и незгодама. Треба и јереси да буду међу вама, говори апостол, да се покажу поштени који су међу вама (I Кор. 11, 9). Ако једна група путника на лађи издеља себи корито, па се спусти на море да одвојено плови, нека вам је жао. И толико. Њихов пример, очајан као јогунасто срљање у погибао, утврђује вашу веру у лађу спасења, у једну једину...“