Претражи Живе Речи Утехе

Братство храма св. Апостола и евангелисте Марка на Ташмајдану позива све који су у прилици да дођу вечерас, 21. децембра 2023. године, на веома занимљиво предавање које ће ђакон Никола Костић одржати од 18 сати у крипти ове светиње. Тема гласи "Обичаји - црквена и народна предања". Подсетимо да се пре предавања, од 17 часова, служи Акатист Пресветој Богородици. Добродошли! Извор: Радио "Слово љубве"

Бесједа на Св. архијерејској литургији у манастиру Ћелија Пиперска поводом 320 година од блаженог престављења Преподобног Стефана Пиперског (1697–2017) Његовог преосвештенства Епископа диоклијског г. Кирила, садашњег епископа буеносајреског и јужно-централноамеричког У име Оца и Сина и Светога Духа Крај XVI почетак XVII вијека било је тешко вријеме за наш народ. Турци су спалили мошти Светог Саве и чинило се да ће лаж торжествовати над истином и да ће се у нашем народу угасити свијећа православна. Међутим, Бог, по молитвама Светих својих, по молитвама Свете Богомајке и наших Светитеља, није дао да наш народ остане без светионика који ће му показивати пут. У то вријеме, у којем је било и других великих подвижника, у нашем народу се рађају двојица за ово мјесто и овај дио нашег народа свакако најзначајнији, двије изузетне личности међусобно повезане: као први глас, рекао бих, Свети Василије Острошки, слава му и милост, и Преподобни Стефан Пиперски као исон. Овај византијски напјев наших монахиња из манастира Светог Стефана код Прохора Пчињскога, који данас слушамо, са својим првим гласом и исоном подсјећа нас да су Свети Василије и Свети Стефан сагласно на овим просторима пјевали пјесму Богу у том периоду XVII вијека, тешком времену турскога ропства и терора и покушаја латинске курије да наш народ заведе на друге путеве хришћанства. Међутим стаменост Цркве Божије, у центру које су овдје била тада управо ова двојица Светаца, није дозволила да се брод наше Цркве разруши или да скрене према другим правцима, него смо остали на том истинитом путу праве православне вјере. Свети Стефан Пиперски рођен је у малом мјесту Кути у Жупи Никшићкој од благочестивих родитеља. Како каже пјесма, он је из Жупске обитељи прешао у Морачку, и ту је рукоположен и за јерођакона, јеромонаха, а затим и постао игуман свете немањићке Морачке лавре. Он је тиме јасно казао да остаје на путу немањићког светог предања, преко којег нам је дошло предање старе Цркве – од Јерусалима, Синаја и Свете Горе Атонске. Како што знамо, у вријеме цара Лазара био је велики прилив благочестивих монаха исихаста, који је оставио трага и у нашој светој Зетској земљи на Скадарском језеру. Свети Стефан представља наставак те живе воде молитве, поста, монашке аскезе коју је и овај дио Божије земље преузео са огња који се запалио у Палестини, Египту и Светој Гори. Преподобни Стефан био је личност која није само тиховала, није само била исон, него је некад морао и да подигне глас и побуни се против турског зулума и против латинске курије и унијаћења. Зато је био гоњен и, како каже такође пјесма, склонио се на седам до десет година у ровачке стране, у пећину гдје се подвизавао у посту и молитви. Затим је, кад је за то сазрело вријеме дошао у овај крај стијене Пиперске и одатле је утврђивао народ у вјери. Пипери су били племе које се стално бунило против турскога ропства; нису никада били потпуно покорени и увијек су вољели да сарађују са Петровићком Старом Црном Гором. Као што знамо, касније ће се и Бјелопавлићи и Пипери присајединити међу првима Петровићкој Црној Гори. Једна од тих личности која је у многоме утицала на то ослобођење, првенствено духовно а затим и физичко нашег народа од отоманског ропства, јесте Свети Стефан Пиперски. Историчари су подијељени у томе да ли је личност Игумана Стефана из Горског вијенца баш личност Преподобног оца нашег Стефана Пиперског. Међутим, ми – не историјским путевима него више изучавајући његово житије, а и проничући у лик Игумана Стефана како га је описао Ловћенски Тајновидац Петар II – мислимо да можемо да са сигурношћу кажемо да је у питању истинити лик историјски, и да је Петар II управо мислио на Преподобнога Стефана Пиперскога када је стварао лик Игумана Стефана. Има ту неких умјетничких слобода, јер је тамо Игуман Стефан приказан као слијеп и тако даље, али то већ спада у домен поезије. Оно што је најважније јесте да је Игуман Стефан приказан као подвижник Исусове молитве, да се он стално молио на бројнице, иако му тамо један од кнезова каже: „Што вртиш стално те куглице, игумане? Мене би рађе било једну гривну ораха да избројим него те бројанице“. Тај прости кнез из народа није схватао дубину тог духовног подвига који је дошао и до наших гора из тих непрекинутих источника исихастичког аскетског подвига. Како видимо у Горском вијенцу, Игуман Стефан није само погружен у молитву него га и те како интересују друштвене, политичке и религиозне прилике његовог народа. То видимо из његових поука, из подстрека који он даје Владици Данилу и другим кнезовима да истрају на путу Православља. Не само да уложе труд у томе да истрају у Православљу, него од сваког човјека а и од народа очекује и лични труд на томе, чак подвиг до крви. „Дај крв и прими Дух“, како се каже у подвижничкој литератури… Све те његове карактеристике из Горског вијенца одмах, свакога ко је год читао житије преподобног Стефана Пиперског, без обзира на то што је оно доста кратко, асоцирају на лик и особине Преподобног Стефана. Преподобни Стефан Пиперски нам даје примјер како треба истрајавати у вјери, који је то подвиг који Бог од нас тражи на личном плану, а то је при је свега истинита вјера, коју је Свети Стефан чувао и на личном плану и на колективном као зјеницу ока. Знамо да је чак изобличавао неке црквене посланике који су били склони да се преласте латинском пропагандом и унијом. Након истрајавања у вјери православној, ту су и молитва и пост и наравно све друге јеванђелске и хришћанске добродјетељи. Вратићу се опет на то окретање куглица на бројаници, драга браћо и сестре, пошто се у данашње вријеме често помињу медитација и јога као некакво средство да се човјек одмори, да се релаксира, да се концентрише. Нажалост, чак су и неке личности из јавног живота кренуле тим путем, показујући лош примјер нашој омладини. (Морам поменути нашега драгога и прослављенога тенисера Новака Ђоковића, који је такође једно вријеме покушавао да то покаже као примјер концетрације, и нечега што помаже у духовном а и у спортском животу. То је наравно негативан примјер, и Новак као добар хришћанин ће се постарати то да исправи код себе.) То казујем јер често слушам у Подгорици како се иде на третмане јоге и медитације. Наша православна медитација, која ће нас и одморити, која ће нас релаксирати, и која ће – што је најважније, наш ум сконцентрисати на праве ствари јесте Исусова молитва, драга браћо и сестре. Ми немамо за циљ ништавило, немамо за циљ нирвану и заборављање овога свијета, која је крајњи циљ јоге и медитације, него имамо за циљ Христа Бога нашега, и зато у центру те наше исихије, у центру молитвеног тиховања мора да буде име Исусово: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме“. То је та молитва коју није скидао са својих усана и из свога срца Преподобни Стефан Пиперски. Дакле Он је циљ, Он треба да нас окупља и не треба наш ум да буде празан, да буде у нирвани, него без других мисли, без икаквих слика или привиђења, треба да понављамо то Име и да оно одзвања у нашем уму и срцу, и оно ће сачувати нашу душу од свакога искушења. То је наша медитација, то је православно опуштање, то је релаксација, али и много више од тога, јер циљ нашег духовног живота није некакво бездејство. Како видимо, Игуман Стефан у Горском вијенцу се из тог највећег погружења у молитву Исусову, из тог да кажемо највећег одласка из овог свијета, враћа као активан члан друштва који размишља о свим његовим проблемима и активно учествује у њиховом решавању. То је управо отуда што наша православна медитација не води у нирвану, не сједињује нас са ништавилом. Напротив, сјединујући се са Христом подвижници добијају нову силу и они ту силу враћају онима који их слушају, који слушају њихове поуке. То је на неки начин на нашем личном плану поука Преподобног оца нашег Стефана Пиперског. Наравно да он зрачи поукама, као што сам рекао, и друштвеног карактера, црквено-дипломатског и другога, иако се не би очекивало да једно чобанче из Жупе Никшићке, из сиромашног краја, може да постане човјек од васељенског значаја. Али видимо да и чобанче из Поповог поља – Василије Острошки, и чобанче из Жупе Никшићке – Стефан Пиперски, када се кроз молитву, пост, кроз истиниту вјеру задоје енергијама Духа Светог, постају личности од васељенског значаја. Преподобни Стефан је примио ту науку Христову о којој нам говоре два празника на чијој граници се данас налазимо – празник Вазнесења Господњега и празник Свете Тројице. На празник Вазнесења Господњег Христос нас подсјећа одакле смо пали, одакле смо дошли на ову земљу – из њедара Очевих; истргли смо се својим сагрешењем, али нам Христос својим побједним архијерејским ходом од Оца према нама, све до ада, и затим опет у њедра Очева, показује пут. И не само да нам показује пут, него нам даје и силу да се и ми вратимо у њедра свога Оца. То је Преподобни Стефан схватио: треба се вратити Оцу. Наравно, не може то човјек сам да уради. Средства да то остваримо су Свете тајне Цркве и Дух Свети који нам даје силу. Али, то не значи да ми треба да сједимо бездејствени, него се од нас захтјева подвиг до крви – подвиг молитвене аскезе, подвиг добрих дјела, молитве, поста, истрајавања у правој вјери без обзира на сва искушења овога свијета, и тада нас Господ неће заборавити, неће нас заборавити Дух Свети Утјешитељ који свуда обитава, неће нас заборавити Христос који је увијек са нама кроз Свете тајне своје свете Цркве. Добивши ту силу Христову, која је и премудрост, ми ћемо знати пут, али ћемо имати и силу и средство да тај циљ повратка у њедра нашега Небескога Оца и остваримо. Нека је нашем Господу, Оцу и Сину и Светоме Духу, који је диван у Светима својим, диван у Светом Василију Острошком и Светом Стефану Пиперском, слава вавијек. Амин. https://mitropolija.com/2022/06/02/vladika-kirilo-prepodobni-stefan-istinski-cuvar-vjere-i-predanja-2/

У нашој језичкој семантици предање [традиција] означава оно што нам је предато од предака, искуство које нам је остављено у наслеђе од стране ближе и даље прошлости. То искуство утиснуто је у начин живота и праксу, у заједничке обичаје занатске вештине. Утиснуто је у језички израз, научнa достигнућа, књижевност, уметност, схватања која дају смисао животу и смрти, у свакодневицу. Предање чува за потоње генерације и преноси им достигнућа, схватања и навике сваке генерације понаособ – све оно што је током времена преживело, што је наставило да има тежину за наредне генерације и што учинковито одговара на њихове потребе. А преживљава и предаје се оно што је изабрано и проглашено вредним од стране трговачког расуђивања многих – иако не по сваку цену уз свесно (колективно разрађено) разматрање. Предање одређују критеријуми вредновања које намеће потреба или животна пракса. Уколико, дакле, предање има вредност само по себи, та вредност се може лоцирати у критичком преиспитивању којим се одабира оно што ће се након тога предати. Другим речима, вредност предања почива у провери (одабиру), коју врши опште искуство, одређујући оно што се наслеђује са поколења на поколење. Старост (тј. временска дистанца) није оно што у толикој мери даје вредност предању, колико је то колективна критичка функција процене онога што предање преноси. Једини критеријум при доношењу суда јесте да ли оно што предање преноси одговара људским потребама или не. Црквено искуство увек је у предању видело ризницу искуства предакâ: искуствено критичко преиспитивање хришћанске благе-вести (ев-ангелија) од поколења до поколења. Учесници догађаја Цркве могу да разликују да ли у одређеном предању [традицији] ев-ангелије њихових надањâ има реалнο покриће смисла постојања и његове перспективе. Или је реч о „измишљеним бајкама“ (2Пт 1, 16), идеолошким програмима и религијској квази-утехи. Посебну вредност за Цркву одувек је имало предање наслеђено од прве црквене заједнице и записано у књигама Новог Завета. Реч је о искуству и сведочочењу очевидаца историјске појаве Исуса из Назарета. Они нам предају, како уверавају: „…што су чули, што су видели очима својим, што сагледаше и руке њихове опипаше“ (1Јн 1, 1–3). Божија интервенција у историји, Његово очовечење и васкрсење, представљају основно полазиште догађаја Цркве, због чега је и сведочење очевидаца ове интервенције поистовећено у свести људи са основном истином Цркве. Но ипак, оно што текстовима Новог Завета даје изузетну вредност у Цркви, није намера доказивања, нити давање приоритета сентименталности. „Објективно“ доказивање „знакова“ који су пратили откривењско присуство Исуса Христа за Цркву је од маргиналног значаја, с обзиром на то да се знање о свему што се овим знаковима означава не исцрпљује у историјским подацима. Многобројни опоненти Eванђеља подробно проучавају податке које нам пружају текстови Новог Завета, а да притом њихово одбацивање нимало не бива умањено. Знање еванђелског сведочанства је чињеница и искуство односа. Зато се текстови прве хришћанске заједнице предају кроз богослужбену праксу, тумаче се кроз искуство односа-учешћа у конституисању евхаристијског тела. Не искључује се, засигурно, ни индивидуално-приватно читање, али уз свест да се такво читање разликује управо по потенцијалу знања ев-анђелског сведочанства. Наиме, постоји разлика, mutatis mutandis, између приватног читања Новог Завета и читања Новог Завета „у Цркви“, као што уосталом постоји разлика између самосталног проучавања партитуре и ишчитавању исте партитуре уз учешће у симфонијском извођењу музичког дела. Само искуство учествовања у означаваним стварима (а не напросто информисаност о дешавањима) спашава догађај Цркве од отуђења и свођења на идеолошку конструкцију, зато што је разумевање текстова и избегавање погрешног тумачења у пуној мери загарантовано једино искуством. Сведочанство Новог Завета за Цркву представља предање од изузетне вредности и значаја управо зато што потоњим поколењима преноси темељне историјске датости догађаја Цркве уз јасноћу опитне непосредности. Додуше, по свему судећи, из још једног разлога: зато што сведочанство Новог Завета представља на првом месту наслеђе које коренито мења начин метафизичког трагања. Сведочаство Новог Завета претпоставља (дефинише) знање, не као интелектуалну информацију, теоретску хипотезу, психолошко убеђење, него као еросну узајамност, активну веру-поверење – самопредавање односима љубавног заједничарења у животу и нади. У новозаветном наслеђу чува се тумачење метафизике, али не мишљу, него кроз однос. Бог Цркве је „Бог отаца наших“, Лична Другачијост која се афирмише кроз историјско искуство личних односа сваке генерације с Њом. Бог није интелектуално схватање Првог Узрока, „Dieu des philosophes et des savants“ [„Бог философа и научника.“ Pascal, Pensées, Le mémorial]. Бог се познаје само као Отац – као љубав и ерос који је узрочник свега постојећег. Познаје се на основу Његовог уласка у историју „у личности Исуса Христа“, „у Духу“ посведоченог Сина и Логоса Очевог, у догађају Цркве. Црква не претендује да буде непогрешива религија, нити конкурентна идеологија која би била ефикаснија од других или имала „узвишенију етику“. Црква пружа могућност искуственог учествовања у подвигу „сусретања“ са смислом постојања-наде. „Дођи и види“. Црква говори о подвигу вере, тј. о подвигу еросног самопревазилажења, који рађа знање. Такво знање стиче се одустајањем од захтева свог ега, односно од захтева само-живости. Одустајањем од извесности, обезбеђености и оклопљености гаранцијама. Вера нема другу деонтологију или потпору осим еросне узајамности, због чега и представља непрестани ризик, као и сваки ерос. Реч је о ризику оштрице коју чини граница између Цркве и религије, граница између слободе еросног самопревазилажења и сладострасне илузије самопревазилажења која је у ствари комфорна покорност религијском ауторитету. Религизацијом, пре свега, називамо ово тешко разлучиво отуђење еросног достигнућа и његово свођење на егоистично самообезбеђивање. Свођење поверења на потчињење, приоритета искуства на саображавање са датим извесностима, аксиомским принципима и нормативним прописима. Ове разлике су на нивоу интелекта јасне, али су у стварности тешко разлучиве, скоро неприступачне за свесну самоконтролу, с обзиром на то да су стварне чињенице закамуфлиране и претварају се у илузорне, психолошки пожељне, појаве. Често се предању предајемо са илузијом да је по среди самопревазилажење и вера, док у ствари кроз веру-поверење вребамо прилику за своје егоистично обезбеђивање. Мислимо да живимо верношћу предању и да се слободом издижемо изнад природне законитости, изнад давања приоритета егоистичној вољи, изнад самодовољности нашег интелекта и индивидуалног суда, док смо у ствари несвесно заплетени у оклопљавање сопственог ега, овај пут уз верност „ауторитету“ предања, за шта очекујемо награду. Човекова психа невероватно лако и несвесно склизне у одустајање од слободе како би се докопала објективних гаранција за индивидуално „оправдање“ и „спасење“. Она је у стању да предање користи као тврђаву обезбеђености, проглашавајући прошлост најузвишенијом гаранцијом истине, аутентичности и валидности. Истина се тако одсеца од реалности живота и поистовећује са словом историјског прототипа неке поуке, са прецизношћу првих формулација, са обичајним правилима – идолизација прошлости одређује шта је заправо „исправно мишљење“, тј. православље. „Аутентични“ православци су награде достојни „бранитељи“, „чувари“ и „заштитници“ предања. На тај начин, како се догађај Цркве постепено претвара у религију, предање се институционално намеће као извор хришћанске истине и вере. Хришћанска истина престаје да буде искуство учествовања у новом начину постојања, подвиг и перипетија слободе, само делимично (апофатички) означавана језиком, уметношћу или богослужбеним поретком. Истина постаје исто што и објективне информације које се дефинишу као предање: формулације, канони, обичајни обрасци – све оно што индивидуа може поседовати као објекат, оно чиме може господарити и присвајати у виду оклопљавања религијском обезбеђеношћу. У свим горе наведеним случајевима предање се објективизује као истина само по себи. Сматра се да предање садржи предуслове којима уколико се индивидуа потчини, може гарантовано да поседује истину – да има исправна уверења и награде достојно опхођење. Следствено, индивидуа на тај начин може поседовати сигурност сопствене оправданости и спасења. Верност и доследност у инсистирању на предању обезбеђује све оно што захтева нагонска инстинктивна религијска потреба човека. Или, боље рећи, све оно што захтева сваковрсна нагонска-инстинктивна потреба за психолошком обезбеђеношћу, самоувереношћу и оклопљавањем ега. Отуд је апсолутизовање вредности предања појава која се не задржава на религиозности, већ по правилу прати сваку социјалну и политичку идеологију која траје дужи историјски период, сваки дуговечни институционални облик, чак и научне теорије које одолевају времену. Марксистичка идеологија и фројдовска теорија представљају класичне примере поља развоја отврдлих традиционалистичких тенденција. Христо Јанарас, Против религије, Севастијан прес – Лос Анђелес Интерклима-графика – Врњци 2019, стр. 116-120. Превод: Бојан Радичевић

Учешћем у вечаршњем Савиним ходом више десетине хиљада Подгоричана јасно и гласно је поново затражило повлачење Закона о слободи вјероисповјести, који је донијет у глово доба ноћи да би озаконио безакоње. Величанствена литија сабрана од литијских притока из Куча, Зете, Вранића, као и других подгоричких насеља, након молебна који је одслужен у Храму Христовог Васкрсења, предвођена Његовим високопреосвештенством Архиепископом цетињским Митрополитом црногорско-приморским г. Амфилохијем са свештенством, упутила се до Клиничког центра гдје је прочитана молитва за све оне који болују и пате од тешких болести, а након тога се вратила у Саборни храм Васкрсења, на чијем платоу је одржана Светосавска академија Академију је благословио и поздравно слово изговорио владика Амфилохије који је поручио да су литијама љубави лијечимо од дубоке ране богоубиства и братоубиства, те се током њих молимо да нам Бог подари да будемо вјерни истини, слободи и правди Божијој, да ако страдамо, страдамо за истину, правду и слободу, а не из мржње према било коме. Нагласио је да је данашња литија ишла према Клиничком центру да покаже љубав свој нашој браћи која страдају, и да посвједочимо да се молимо Богу непрекидно за све који болују, душевно и тјелесно, као и за све страдалнике: „Молимо се за све њих и настављамо овај Сабор који овакве природе траје већ 800 година, рекао бих и много више, 1700 година од времена древне Дукље, Диоклије, када су грађени храмови овдје. Ова собрања нарочито трају осам вјекова откад је Свети отац наш Сава, којега прослављамо, основао Зетску епископију, Митрополију на Превлаци Михољској.“ Изразио је наду да ће црногорска власт дозволити обнову те, али и друге светиње, јер култура нијесу рушевине, она је настала од култа – богослужења, молитве. Сва култура земаљска је из тог култа рођена. „Чувати неко камење, а одрицати се култа – молитве и богослужења, и оваквих сабрања то само могу нови идолослужитељи, идолопоклоници, који се клањају камењу, а не живоме Богу.“ Митрополит је нагласио да ово сабрање траје 8 вјекова без прекида благословено Светим Савом у овој Цркви Божијој која је изњедрила са простора данашње Црне Горе пет патријараха пећких, српских: Евстатије Превлачки, Арсеније Трећи Чарнојевић, Арсеније Четврти Шакабента, Варнава Росић и Гаврило Дожић. Осврћући се на сеобе са Косова и Метохије, Митрополит Амфилохије је подсјетио на нову окупацију КиМ, истичући да није добро што наша власт у Црној Гори, чији су се преци и владари борили против окупатора, признаје ту окупацију и лажну државу, одричући се себе и краља Николе који је ослободио Метохију. Закључио је да није чудо да они који се одричу свог бића и своје прошлости доносе окупаторске, безбожне, братоубилачке законе: „Закон тзв. о слободи вјере, није закон о слободи, него закон о поробљењу, закон о отимању светиња. Да ли има нормалне власти на свијету да нешто тако ради?! Ја се Господу молим да нашој власти врати разум и вjерност изворној Црној Гори, Црној Гори Јована Владимира, Светога цара Константина и Јустинијана.“ Казао је да је Црна Гора великих Немањића, Светога Саве и Симеона Мироточивог Подгоричанина, који је рођен овдје и који је објединио наш народ ондашњу Рашку и Зету, ослободивши византијског ропства: „То ослобођење прогласити за ропство и та мржња против Немањића који су створили Зету и у њој се родили и мржња против Србије, КиМ, је нешто што не спада у нормалне ствари“, оцијенио је Митрополит Амфилохије и изразио наду да ће дати Бог да овај народ који обнавља своју вјеру у Бога љубави, који обнавља љубав као основно начело живота, обновити и своје изворно биће Јована Владимира, Црне Горе Зете древне, Светога Саве и Симеона, Црне Горе Црнојевића и свете лозе Петровића. Позивајући све, посебно дјецу, да се крсте, приме квасац вјечнога живота, Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је позвао на очување достојанства литија, да оне буду литије Божје, јер Црква све што ради ради из љубави, те да оне буду без партијских опредјељења, па и националних: „Молимо се Богу да уразуми све у Црној Гори, нарочито нашу полицију. Ових дана ми се јавља доста полицајаца траже благослов и моле да литије буду истински црквене да не прелазе у било каква друга опредјељења, да буду Божије литије. И то треба да испоштујемо.“ Осврћући се на синоћња хапшења дјеце и бацања сузавца на Златици, због сликања тробојке, која је од времена Француске револуције, владика је казао да те три боје значе слободу, једнакост и братство и запитао: „Ко је овдје против слободе, једнакости и братства. Зар та тробојка није на грбу и на застави краља Николе и господара? Зар и они који се сад боре против те тробојке, нијесу у вријеме њиховог комунизма и у новије вријеме послије деведесетих, под тробојком наставили да живе до овог времена“, казао је владика и апеловао на оне који наређују полицији, којој је благодаран, да не манипулишу дјецом у полицији, и приморавају их да раде нешто против њихове и савјести народа и против наше дјеце. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије на крају је поручио да све што је урађено на богомржњи и братомржњи је пропало, те не треба на томе градити будућност Црне Горе, а да црногоска власт треба да схвати да се народ Божији пробудио, васкрсао, и оживљава у себе исконска предања ових простора, која обједињују не само нас у Црној Гори, него све европске народе кроз ово заједништво и братство, једнакост и слободу: „Кроз Бога љубави који обједињује својом љубављу све људе и земаљске народе“. Светосавску бесједу произнео је протојереј-ставрофор Борис Брајовић који је казао обраћајући се Христовим сапутницима из булевара Светог Петра Цетињскога, да је то она улица која се утабала и проклијала камењем обурданим са Језерског врха и цијелу Црну Гору поплочала да би њоме она проходала и да се само на Цетињу литија није одржала. „А на улицама нашим нијесу оне луде дјевојке, но синови и кћери оне наше духовне отаџбине од Савине Херцеговине до Војводине, од Посавине до Поцерине, од Андријевице до Подгорице, од Чикага до далеке Аустралије. И све су улице градова пуне само је једна пуста. “ Даље је казао да је све почело од оне подвале облакогоне да Христове сапутнике и његове сватовнике олујним невременом растјерају испред световасилијевске питомине пред његовим манастиром у Никшићу. Поручио је да се тада кренуло са знамењем из Црне у Свету Гору и онако како је Свети Сава учинио на свом другом путу до Свете земље 1233. године, тако се исто све поновило 21. децембра 2019. године у Никшићу. „Осамсто година траје непрекидна борба између вукодлака и јагањаца, и чим се име Христово зазове све се истинско сабере и прибјеже у светињу Божју, у Коло оно из Горског вијенца које се јавља из главе цијела народа, и у свим мјестима и градовима оно се данас одиграва. И све су улице градова пуне, само је једна празна“, поновио је отац Борис. Додао је да се то сплетено Коло у нашем народу прво повело на Спасовдан испред Жиче 1221. године на Сабору Светог Саве, када је изговорио најзначајнију бесједу у нашем роду о правој вјери, а наставило се на нашем Тројичиданском сабору у Подгорици испред Храма Христовог Васкрсења кад смо обновили ону нашу задату завјетну вјеру: „И ту вјеру посвједочили тако што смо Црну Гору мајку нашу пригрлили оном светодуховском свезом љубави којом смо окупани благословеном кишом окупљени око Светог Василија Острошког и Тврдошког испред манастира у Никшићу„. Поручио је да смо тамо сишли са нашим учитељем правовјерја и благовјерја Светим Савом, до најдубљих слојева нашег народног бића до самих почетака, да бисмо поново кренули и себе и земљу ову обновили и сваким је Божјим благословом напунили. И тако се опет охристовили и огосподили са нашим Светим Савом. Прота Борис Брајовић се у име скупљених у Колу Цркве Христове, обратио се Светом Јустину Ћелијском, и запитао да ли препознаје љубљеног свог ученика нашег Владику Амфилохија, види ли ову дјецу и мајке и очеве, честите свештенике, радосне монахе и монахиње, који сви у глас кажу да је Свети Сава међу нама васкрсао: „У нашим школама нема више Савиног имена, али има преобилно у нашим домовима и у срцима укућника. Нијесу више запустјели и нијесу урушени наши храмови и манастири, но су обновљени и пуни и новосаграђени, оче Јустине, мислили су вукодлаци да су са нама завршили, па су нас мало пустили, а ми смо се помладили и обновили као никад у историји Црне Горе. А чије је стадо јагањаца, његова је и планина. Пастир Савина планина, оче Јустине. И све нам је пуно њиме и срце, и душа, и наше тијело и мисли наше.“ На крају се протојереј-ставрофор др Борис Брајовић обратио молитвом Светом Јустину да нам помогне: „Не да нам поклоне неки нови Закон, ни да овај преправе, па да нас опет превјере, не треба нама Закон имамо онај Савин и Христов, треба нам нешто друго. Треба нам Пуна кућа. А у нашој кући, оче свети, има једна пуста улица којом ни једна Литија није проходолиа. Треба нам Љубав оче Јустине, да у пуној кући и ова улица буде пуна синова и кћери загрљених. Треба нам Литија Љубави. Амин Дај Боже.“ У надахнутом програму Светосавске акдемије су учествовали: храмовни хор Саборног Храма Христовог Васкрсења у Подгорици Свети Апостол и Јеванђелиста Марко, хор богослова Свети Петар Цетињски, дјечији хор манастира Св. Тројеручице из Београда са пјесмом Не дамо светиње и дјеца подгоричких школа вјеронауке, КУД Ђурђевданско коло, гуслар Максим Војводић. Извор: Митрополија црногорско-приморска