Prof. dr. Svetomir Bojanin- znameniti dečiji psihijatar

[александар живаљев]

Професор Бојанин у петак, 02.06. у 18 ч у Коларчевој задужбини држи предавање "Пренатална психологија" из циклуса Лаички апостолат Православног пастирско - саветодавног центра.

Dr Svetomir Bojanin: Dete puno toga razume kada mi njega razumemo

 

Kad su pitali Gadamera, poznatog nemačkog filozofa i pedagoga: „Kako da vaspitamo svoju decu i mlađe generacije?”, on je rekao: „Vaspitajte prvo sebe. Onda će vam samo doći kako da vaspitate svoju decu, mlade generacije”. „A kakvo obrazovanje da im damo?” Kaže: „Obrazujte prvo sebe. Tu ćete naći odgovor kako da obrazujete svoju decu”.

Ivana Radovanović

Profesor Svetomir Bojanin se bavio socijalnom psihijatrijom i psihoterapijom na Institutu za mentalno zdravlje. Uveo je na Beogradski univerzitet Neuropsihologiju i reedukaciju psihomotorike, predmet koji je predavao i na Defektološkom fakultetu. Nastavio je svoj savetodavni rad u okviru Pravoslavnog pastirsko-savetodavnog centra, čiji je saradnik od osnivanja. Autor je knjiga „Gordijev čvor mladosti”, „Pod drvetom saznanja dobra i zla”, „Škola kao bolest” i „Tajna škole”.

 

Koliko prenatalno doba određuje čovekov dalji život?

– Prenatalno doba je vrlo značajno za naš život. Od trenutka začeća, budući tata i mama ispunjavaju fantaziju o svom detetu, razmišljaju o detetu u najlepšim pojmovima. To je takozvana „fantazmatična kolevka”. Međutim, kad se to dete rodi, postaje jedno stvarno dete, tada se često događa da ono ne odgovara našoj „fantazmatičnoj kolevci”. Onda ono poraste, a mi sve više zavoljevamo to što je u našem naručju, i polako ta „fantazmatična kolevka” usahne. Međutim, ne biva to uvek. Egocentrično nastrojeni ljudi su stalno nezadovoljni, jer to dete koje raste ne liči na ono što bi oni hteli. Problem „fantazmatične kolevke” i realiteta je osnovni izvor konflikata između roditelja i dece. Govoriti o prenatalnom vremenu je zato vrlo važno jer mi, na osnovu podataka o razvoju deteta, treba da razvijemo naša ponašanja, da organizujemo i život majke u odnosu na dete. Važan je glas, spoljni svet, svađe u kući, ljubav ukućana, maženje deteta. Dete čim se rodi, prepoznaje glas majke. U ruralnim uslovima, ranije su bili vrlo zanimljivi običaji, kao da su znali neuropsihologiju razvojnog doba. U jednom plemenu u Africi, pred trudnicom se ne sme svađati. Jer, kažu, kad se krene u svađu, „to uđe unutra i vadi oči detetu”. Nisu znali neuropsihologiju, ali su znali da žena treba da živi u lepoj atmosferi u svojoj trudnoći.

Kakva treba da bude priprema budućih roditelja?

– U našem vremenu je sve postalo nekako veštačko i stalno se traže neki naučni modeli ponašanja, što je nemoguće. Naučnih modela ponašanja nema, ni vaspitanja naučnog nema. Za majku, roditelja uopšte, važno je da zna nešto više o sebi i svojoj naravi. Kad su pitali Gadamera, poznatog nemačkog filozofa i pedagoga: „Kako da vaspitamo svoju decu i mlađe generacije?”, on je rekao: „Vaspitajte prvo sebe. Onda će vam samo doći kako da vaspitate svoju decu, mlade generacije”. „A kakvo obrazovanje da im damo?” Kaže: „Obrazujte prvo sebe. Tu ćete naći odgovor kako da obrazujete svoju decu”. Dakle, problem je kako da razumemo naše dete. I kako da se razumemo sa našim suprugom, sa okolinom u kojoj živimo. To je isti problem, samo su različite nijanse. To „kako se razumeti” je put kako da majka radi na sebi.

Kako se uspostavlja prirodan odnos i razumevanje deteta?

– Postoje razgovori. Razgovaramo da bismo nešto saznali, a ne da bismo nekome nametnuli svoju mudrost. Razgovaramo da bismo nešto čuli i da bismo napravili ravnotežu između naših horizonata i posmatranja sveta tog drugoga sa kojim razgovaramo. Jer, razumevanje je postalo iz ljubavi. Bez razumevanja nema ljubavi. Dete puno toga razume kad mi njega razumemo. Tu počinje njegovo osećanje ljubavi prema nama. Nije prirodno da se tata i mama prave drugovi svojoj deci. Dete ima potrebu da ima drugove, s njima hoće da se valja po patosu, da igra fudbal. Ima potrebu i da ima učiteljicu, koja ga uči stvarima, pojmovima, ponašanjima. A ima mamu i tatu koji ga vole neizmerno, ali čija ljubav ima i određeni smisao. Dete ima potrebu da ima autoritet. Ne autoritet kamdžije i šamara, nego autoritet časnog i estetskog ponašanja. Biti prirodan znači: truditi se da se ponašaš što bliže sprezi odnosa časnog i estetskog.

Šta znači estetsko ponašanje?

– Znači da otac ne dođe kući pijan, da ne lupa po kući, da jede kao čovek, a ne da jede halapljivo i da sve uprlja oko sebe. Naše estetske i etičke potrebe uobličavaju naše nagone. Kad smo gladni, uzdržimo se dok se sto postavi, dok se operu ruke i svi sednemo da jedemo. Nijedna nagonska potreba ne sme da se zadovoljava kako stigne, nego kako je mi našom slobodnom voljom uobličimo. Slobodna volja, estetski i etički principi sa kojima smo se rodili, modeluju naš nagonski svet i naša ponašanja. Problem svesnosti je, u stvari, problem našeg života. Francuski filozof Bašelar kaže: „Čovek ne živi iz impulsa i moranja, nego živi iz slobode volje”. Jedino čovek živi iz slobode volje. To je svesnost i usmerenost ka nekom smislu u budućnosti, što nas vuče i što modeluje naša ponašanja. Naše ponašanje razbija to što nemamo razvijenu svesnost i smisao šta želimo u sebi da postignemo. Vreme u kome živimo je usmereno da razbija svesnost i smisao. Zbog toga je teško vreme u kome živimo, sve je napadnuto protiv smisla naše svesnosti, smisla porodičnog života, smisla estetizovanja nagonskog. Gubi se taj časni smisao onog što radimo, a bez toga, časnog i smisla, mi smo neurotični i uplašeni.

Ima stavova da dete ne treba hvaliti da se ne bi „razmazilo”. Da li su detetu ipak potrebne pohvale u građenju samopouzdanja?

– Kada se neki čovek moli Bogu, onda želi i da je u milosti Božjoj. I dete želi da bude u milosti Božjoj. Ono želi da bude u milosti tate i mame. Naš osmeh, naša ljubav, naša reč, od nultog dana izvlače iz deteta kao biološkog entiteta njegov ljudski i duhovni supstrat. Bez tog osmeha, bez grljenja i maženja – a to je za njega uvek nagrada – bez reči koje će pratiti to dete, bez onog „sad si bio pametan, dete moje”, bez toga nema izlaska čoveka iz njegove biološke ljušture. Izaći iz biološke ljušture, odgađati svoje nagonske potrebe da bih mogao da naučim lekciju, da bih mogao da budem bolji umetnik, bolji naučnik, da bih mogao da bolje orem njivu da više rodi, da bih ostvario smisao svog života – to je ono što nas čini ljudima. Bez gratifikacije, bez nagrade i ljubavi toga nema. Uspeh nas čini boljim, ljubav nas čini boljim, to nas tera da napredujemo. A kritika je naš pad. Mnogo je važnije dete pohvaliti kad uradi nešto dobro, nego izgrditi ga kad je uradio neko zlo. To zlo će da usahne, da uvene, ako za sve što je dobro radio, naiđe na pohvalu i na naše radovanje. Treba da ga pohvalimo ne kad je pobedio drugog u nečemu, već kad je pobedio sebe, ako je danas bolji nego juče.

Zašto se kod dece javljaju strahovi i kako se oni prevazilaze?

– To sve zavisi od ponašanja okoline i roditelja. Nijedan strah kod deteta, nijednu grešku koju dete napravi, ne treba dramatizovati. „Jao, šta si to uradio? Kako si takvu glupost pomislio?” – to se nikad ne kaže deci. Sve što se događa treba ispričati, raspričati, raspraviti, u nekom dijaloškom odnosu, bez prebacivanja, tako da se ne dramatizuju situacije. S decom treba razgovarati kao s odraslima, na teme koje njih interesuju. Strah će imati dete kad vidi da i mama ima strah. Kad se mama unezveri što je on pao sa stolice. A ako ona kaže: „Sad će to proći”, pa ga poljubi, on odmah prestane da plače. Po našoj fizionomiji, dete prepoznaje potrebu da bude uplašeno.

Ima li opravdanja za batine kao vaspitno sredstvo?

– Batine u porodici nikad nisu dobre. Mogu se sve stvari rešavati bez batina. Ali, mnogo je manji greh ako, u nekoj situaciji gneva, nekad i pljesnemo dete, nego ako se prema njemu lažno ponašamo. Svaku lažnost dete prepozna. Prepozna ako ga tučemo iz nekakvih naših strasti sadističkih, ako je to sadizam odraslog nad slabijim, kad je taj roditelj ispraznio svoj gnev, mrzovolju, svoj tužan život. Prepozna i kad se pojavi očaj zbog njega, pa smo ga ošamarili. Batine ne mogu nikoga vaspitati na dobro, niti se može naučiti batinama da neko nekoga voli. Batine, šamar, uvek su pad roditeljstva i vaspitanja. O svakom šamaru koji roditelj udari svom detetu, može da se napiše mali roman. Ne možemo šamarima i batinama vaspitavati dete. Jer, ako počne da se boji bola, ono će prestati da se boji moralnog pada. A ako se ne boji moralnog pada nego bola, svagda tamo gde nema bola, on će ići u moralni pad. Imamo dokaza tome: sva deca koja kradu i koja su delinkventi, mlaćena su zverski od svojih roditelja. Batina nije nikoga naučila da se okane poroka i da se okane nemorala, čak je i gurala u nemoralno ponašanje.

Kako tumačite stav da je „batina iz raja izašla”?

– Da je batina bila valjana, ne bi ni izlazila iz raja.

Kakva je vaspitna sprega škole i roditelja?

– Kirkegord je, sredinom 19. veka, učio kako da mi podučavamo: moramo da razumemo kako onaj drugi razume i šta razume, i sa te pozicije da ga povedemo ka onom što mislimo da treba da razume. To treba da znaju učitelji u školi, propovednici u Crkvi i roditelji u radu sa decom. Pitam se, kad dete dođe iz škole i ima slabu ocenu, da li tad roditelj učini napor da shvati zašto dete to ne zna? Za koju ruku da ga uhvatim na toj njegovoj tački gledišta, da s njim išetam na neku vedrinu, na neki prostor gde on može da razume? Zašto beži od škole? Komenski, tvorac sadašnjeg masovnog školstva u 17. veku, kaže da škola ne sme da daje detetu ništa što dete ne razume ili ne voli. Pogrešan je stav da škola ne treba da vaspitava, nego samo da daje informaciju. Vaspitava i prostor gde si ušao – da li je taj prostor neuredan, da li je čist, da li tu ima knjiga, ili ima samo fudbala, ili nema ništa. I kad izađemo na ulicu – kako hodamo, kako smo obučeni.

Kakav odnos prema detetu treba da imaju supružnici koji se razvode?

– Razvod je uvek raspadanje jedne celine za dete. Vrlo je važno da roditelji, ako vole svoju decu i ako moraju da se razvedu, ne smeju jedno o drugom da pričaju detetu ružno. Dete mora da zna da ga njegovi tata i mama vole i da su oni za njega najbolji na svetu. „Nije mi mama bila dobar drugar, i zato smo se razveli. Ali, tebe volim”. Ne sme dete da posumnja da ga njegov tata ne voli, da ne plaća alimentaciju. „Eto kako te tvoj tata voli!”, to se nikad ne kaže pred detetom, ako ga volimo. Svako od nas želi da ima najboljeg tatu i najbolju mamu. To je osnovno pravilo razvoja. Tamo gde tata i mama pakoste jedno drugom, znači da koriste dete za svoje lične potrebe i zavisnosti.

Roditelji često stoje pred dilemom: kako da dete vaspitano na tradicionalnim, zdravim osnovama, opstane u današnjem obesmišljenom svetu?

– Ono što je važno je da naučimo sebe – ako mislimo i našu decu – da verujemo da smo na pravom putu i da je ono što radimo ispravno. Da drugoga ne osuđujemo odmah čim smo ga sreli, da pokušamo da nađemo razlog njegovog gneva, njegovog nerazumevanja naše pozicije. Da naučimo dete odmalena da se igra „Ne ljuti se, čoveče”. Ako pobedi – lepo; ako izgubi – da to izdrži. Ako je neko zao i pravi neprijatnosti, da naučimo da ga izbegnemo ili da mu pomognemo da uvidi da je zao. Ako mi na njegovo zlo odgovaramo našim zlom, onda je problem ozbiljan. Hrišćanska porodica mora da se ponaša mudrije od drugih porodica, da ima zreliji odnos prema životu. Osnovni problem zrelosti je da svako zadovoljstvo moramo moći da odgodimo, za neki viši cilj. Hrišćanska porodica je sigurna u sebe, pokušava da razume drugoga, tu je u prednosti nad drugima. Ne možemo mi, ako se ponašamo pristojno, imamo manju zaradu, da gledamo komšiju koji ima ogromnu zaradu i pravi kuće i vile jer ima neke dohotke koje mi nemamo. Problem je što mi imamo hrišćanski koncept života, a osećamo se nesposobnim pred onima koji su uspešniji od nas. Onda dolazimo u konflikt sa samim sobom. Tu je problem hrišćanske porodice, što padne u svom hrišćanskom konceptu. Moramo znati da živimo u svetu u kom se sada favorizuje zlo, u kom se favorizuje laž. Takvo je bilo i Rimsko carstvo, takve su bile sve imperije koje su vladale svetom. Ali, hrišćani su postojali u svim imperijama kao jezgro i temelj ljudske dobrobiti. Treba da izdržimo u tome da znamo da je vrlina naš smisao života. Ne postižemo je uvek, ali kad postignemo, da se ponosimo time pred samim sobom.

Izvor: Pravoslavlje.spc.rs

via Detinjarija

["Tamo daleko"]

Veliko hvala za postavljanje ovog teksta!

"Hrišćanska porodica mora da se ponaša mudrije od drugih porodica, da ima zreliji odnos prema životu. Osnovni problem zrelosti je da svako zadovoljstvo moramo moći da odgodimo, za neki viši cilj. Hrišćanska porodica je sigurna u sebe, pokušava da razume drugoga, tu je u prednosti nad drugima"

пре 25 минута, александар живаљев рече

Ne možemo mi, ako se ponašamo pristojno, imamo manju zaradu, da gledamo komšiju koji ima ogromnu zaradu i pravi kuće i vile jer ima neke dohotke koje mi nemamo. Problem je što mi imamo hrišćanski koncept života, a osećamo se nesposobnim pred onima koji su uspešniji od nas. Onda dolazimo u konflikt sa samim sobom. Tu je problem hrišćanske porodice, što padne u svom hrišćanskom konceptu. Moramo znati da živimo u svetu u kom se sada favorizuje zlo, u kom se favorizuje laž. Takvo je bilo i Rimsko carstvo, takve su bile sve imperije koje su vladale svetom. Ali, hrišćani su postojali u svim imperijama kao jezgro i temelj ljudske dobrobiti. Treba da izdržimo u tome da znamo da je vrlina naš smisao života. Ne postižemo je uvek, ali kad postignemo, da se ponosimo time pred samim sobom.

Ovaj covek bi trebao drzati redovne tribine I predavanja po celoj Srbiji I u rasejanju!

[JESSY]

@александар живаљев

можда не би било лоше спојити са     

 

[JESSY]

 

[uros]

пре 2 часа, александар живаљев рече

Професор Бојанин

Sjajan tekst, hvala!

[JESSY]

"Decu varamo i lažemo stalno... Kažu, hajde lezi da dobiješ bombonu, a onda mu daju injekciju. To nije dobro. Pa neka plaču, od toga im neće ništa biti. Bolje je plakanje nego laž i lažno vaspitanje. Detetu treba poverenje u oba roditelja i da se roditelji vole. Ako dete navikne na laži, takav će čovek i postati..." prof.dr Svetomir Bojanin

[JESSY]

Te strahove roditelja koji su nekada i objektivni detence ne može da razume. Ono samo oseća atmosferu straha, a ona je deset puta jača nego što mi odrasli to možemo da osetimo. Deset puta! Ne deset posto, nego deset puta. Znači užasno se umnožava strah deteta ukoliko je roditelj uplašen. Volite svoje dete, hrabrite ga, jer za život je potrebna i radost i hrabrost.

[JESSY]

Ваша успешност у истом није никакав аргумент за вашу децу. Ваша успешност је само знак да се у вашем потомству може јавити успешно дете, али ко зна на које теме. Оставимо децу да им сам живот извуче теме успеха и потрудимо се да им наше понашање не ремети спонтаност усвајања тих мотива. Помозимо им да им њихова успешност буде мотив да истрају на жељеном.
Волимо нашу децу са разумевањем њихових способности и жеља. Учинимо их успешним, срећним по њиховом програму, а не по вашим родитељским програмима и ,,добрим жељама''. Колико је само унесрећених уметника,предузетника, политичара који су се развијали по програмима изниклим у жељама њихових родитеља, а тако су могли бити срећни и успешни људи у неким другим областима. Ако дете има проблема у учењу, неопходно му је обезбедити стручну помоћ, а не оптуживати дете да је лењо. Разлози за слаб успех у учењу могу бити различити облици дисхармоничног развоја (дислексија, дисграфија, дисгнозија…)

[JESSY]

 "Niko ne uči svoju decu da ukradu ili da budu nasilna, pa ih opet, povremeno, zatičemo, uvek u određenom broju, prosto opsednutu takvim ponašanjima, čiji roditelji traže pomoć tome zlu što ih je zahvatilo, u bilo kojoj sredini, i onoj seoskoj i onoj gradskoj; onoj među visoko učenim ili pismenim roditeljima kao i u porodicama koje jedva uspevaju da spoje kraj sa krajem. To znači da se dete ne odnosi prema životu samo svojim sluhom– slušajući naše savete i lepe reči. Mislim da smo u mnogome zanemarili vid deteta, njegovo gledanje sveta kao put kojim ga ono ,,upija'', procenjuje u sebi gledanjem, okružujući ga svim svojim bićem..."

[JESSY]

Васпитни став формулисан следећим речима: ,,Aко тако наставиш, од тебе никад неће бити ништа'', који често срећемо у нашим породицама, било да се ради о хиперкинетичном детету, детету недовљно успешном у учењу, или склоном различитим облицима девијантног понашања, укида будућност као идеју за живот унапред, као тему сањарења којим оно брише све недаће што су га снашле, као време могућих преображаја, остваривања жеља, кајања, дакле сваку шансу за могућност другачијег и бољег себе у свету, фиксирајући своје дете везано за страх од казне, за ништавило, на ту пустош невида животне радости. Зато је неопходно деци на време помоћи...

[JESSY]

"Ваља саслушати сваког ко ти није досадан, а жели да ти саветом помогне, али ничији савет или став немојте прихватити само зато што га слушате од неког стручног ауторитета или од неког мудрог човека. Прихватите само онај савет и ону мудрост која се вама чини истинита, која као да говори ваше мисли и као да тумачи вашу доброту која је угрожена том неком неправдом, том болешћу или тим болом. Кад вам се учини као да је, на пример, тај писац романа кога читате или тај ваш саговорник ,,покрао'' ваше мисли и ако их ту први пут препознајете у другом, онда је то прави писац или прави став који обасјава баш ваш пут у тмини у којој сте се нашли".

[JESSY]

„Ако хоћете добре послушнике, то тражите међу одликашима”

Марија Монтесори каже да, кад дате малом детету од око 5 година да нешто уради, направи, оно жели да то уради најбоље што може. Оно у том узрасту не зна за лењост, не уме да се досађује. Све што види, претвара у игру.

Дете у раним годинама, негде до 7. године, има само садашњост. У садашњости живи и то му је једино битно. Труди се да то што сте му дали, сада направи. Први пут се са досадом сусрећу у школском узрасту, зато што има узрочно-последични однос према стварима и не може да се игра с било чим, већ само с оним што воли. А ако тога нема, оно не зна шта да ради, зева, прави неред.

Тако да, не можемо за дете рећи да је лењо, само није добро „нахрањено” оним што му је потребно. То кад дете прави неред на часу није његова кривица, то само значи да му фали педагошког рада. Деци морамо помоћи да уче из онога што воле, као што се некад математика учила кроз друштвене игре, тако сада не треба бежати од компјутера у учењу.

Дете увек нешто друго жели у односу на оно што може – оно што му не да школа, што му не дају мама и тата. У школском узрасту дете има задатке о којима нема идеју. А оне о којима има идеју нема прилику да учи. Тај проблем је у данашњој школи веома актуелан. Дете је у својој основи вредно, само је потребно да ми пратимо њега и његова интересовања. Баш зато фронтална настава и фронтални однос су погубни за децу.

Јунг је, иако се није бавио децом, био сјајан психијатар и рекао је: Ако хоћете добре послушнике у тимовима, то тражите међу одликашима. Али ако тражите талентовану, генијалну децу, вође, тражите их међу оним дремљивим којима је све досадно, који нису савршени, који касне. Ту ћете наћи једног Черчила који је био грозан ђак, једног Ајнштајна који је био слаб у математици.

Дакле, није школа да будемо послушни и дисциплиновани, него је школа зато да истражујемо. Један наш новинар ме је питао како замишљам нормалну школу. Рекао сам: чим бих је замислио била би лоша. Нормална школа је једино она која води бригу како су прошли њени вуковци касније у гимназији, па на факултету, па шта је после с њима било. Добре су оне школе које из тих сазнања сваке године модификују своје програме, методе и начин рада. А ми таквих школа немамо.

https://zelenaucionica.com/ako-hocete-dobre-poslusnike-to-trazite-medju-odlikasima/

 

[JESSY]

[JESSY]

Da ste detetu dali dovoljno pažnje, ne bi bilo besno, razmaženo i neposlušno!

Ako dete više voli da gleda crtaće nego da ide sa tobom u šetnju, izgubio si bitku, negde si pogrešio, upozorava doktor Bojanin

Foto: Youtube Printscreen / RTS Tako stoje stvari - Zvanični kanal

Prof. dr Svetomir Bojanin, jedan je od utemeljivača neuropsihologije razvojnog perioda, poznati dečji psihijatar i autor više knjiga i udžbenika na temu ranog razvoja i škole.

 

Knjige su pune dragocenih saveta za roditelje, a evo i šta on kaže o fenomenu slušanja i poslušnosti kod dece, kao i zbog čega deca imaju izlive besa na javnim mestima ili pred gostima:

 

 

"Fenomen slušanja kod dece je zapostavljen, deca su sve više bića gledanja. Zato im je zakržljala i mašta i poslušnost, zato više ne doživljavaju svet po pravim vrednostima. Ono što vidimo je jače od onog što čujemo.

 

Dete najpre doživljava svet vizuelno, ali onda treba postepeno i sve više uvoditi kod njega i ono što može da sazna i slušanjem, tako razumeva svet oko sebe i samog sebe. Treba mu zato puno pričati, a onda mu dati da to reprodukuje tako što će crtati jer, tako razvija svoje mentalno i asocijativno polje. Odatle potiče i reč poslušnost, moramo prvo slušati, da bismo čuli.

Najbolje bi bilo izbaciti TV i igrice iz kuće. TV je postao bebisiterka danas. Ako dete više voli da gleda crtaće nego da ide sa tobom u šetnju, izgubio si bitku, negde si pogrešio.

 

Treba živeti sa decom prirodno, treba ih uključivati u život, treba imati sluha za njih, treba im se stalno posvećivati, baviti se njima. Onda nema propusta, nema razmaženosti.

 

foto: Shutterstock

Pitaju ljudi šta da rade kad dođu gosti, a deca im skaču po glavi i uopšte neće da slušaju. Ili kada ih vode u prodavnicu, a dete počne da se valja po podu i vrištiti kako bi mu mama kupila nešto. Taj problem se ne rešava tada!

 

Ako prirodno živimo sa njima, ako smo se na vreme i u dovoljnoj meri bavili njima, ako znaju koliko su nam važni, tih razmaženosti neće biti. Ako si ga navikao da mu kupuješ pažnju poklonima - a to je najveće zlo za dete - onda će ono u prodavnici tražiti da mu nešto kupiš jer mu je to zamena za ljubav i pažnju. Ono tad ne traži keks, nego tvoju pažnju, a ti ga grdiš ili tučeš zbog keksa. Da si mu poklonio dovoljno pažnje i pripremio ga na taj odlazak u prodavnicu, ne bi do toga ni došlo.

To znači da mu na vreme objasniš da ne može svaki put nešto da dobije, da mama nema toliko para, ali ga mama zato vodi u šetnju i priča sa njim, što je puno značajnije. Ako dete nije dobijalo adekvatnu pažnju, onda će je grabiti od drugih ljudi, na primer gostiju.

 

Preko poklona se lepo može objasniti deci značaj nekog događaja, praznika. Za male praznike će dobijati male poklone, za velike praznike velike poklone. Posredno mu se stavlja do znanja značaj nekog praznika, ali mu se, naravno, i objašnjava sve to.

 

foto: Shutterstock

Za decu je važnije kakav primer gledaju u kući nego šta im pričamo. Ako dete piše domaći, a majka kuva i kaže ocu za komšiju: "Vidi kakvu je kuću podigao! Nema dana škole, ali zna kako se živi!" - kakvu poruku majka šalje detetu u tom trenutku?

 

Nikako ne treba kažnjavati decu, a najmanje batinama. Taj bol koji smo mu naneli će stvoriti mržnju kod njega, a ne željenu reakciju ili promenu načina ponašanja.

 

Ako smo sa njim živeli prirodno, bavili se njime, ako ima stalno našu pažnju i ljubav, ono neće biti nevaljalo, neće biti potrebe za batinama i kažnjavanjem. Bolje je tad pričati o svojim emocijama.

 

Ako nas dete voli, ako je poslušno (poslušnost koja dolazi iz ljubavi, ne iz straha), ono će pre razumeti ako mu kažemo da nas je nešto povredilo (ne u smislu nabijanja njemu krivice) - nego ako ga udarimo.

 

A ako smo ga povredili batinama, naneli mu bol, ono neće moći da saoseća sa nama."

 

[JESSY]

АКО ДЕТЕ ВИШЕ ВОЛИ ДА ГЛЕДА ЦРТАНЕ НЕГО ДА ИДЕ СА ТОБОМ У ШЕТЊУ, ИЗГУБИО СИ БИТКУ, НЕГДЕ СИ ПОГРЕШИО

 

http://www.manastirklisina.com/wp-content/uploads/2021/07/Ako-dete-vise-voli-da-gleda-crtane-320x200.jpg

 

 

Феномен слушања код деце је запостављен, деца су све више бића гледања. Зато им је закржљала и машта и послушност, зато не доживљавају свет више по правим вредностима. Оно што видимо је јаче од оног што чујемо. Дете најпре доживљава свет визуелно, али онда треба постепено и све више уводити код њега и оно што могу сазнавати по чувењу, тако разумевају свет око себе и саме себе. Треба му зато много причати, а онда му дати да то репродукује тако што ће да црта јер, тако развија своје ментално и асоцијативно поље. Одатле потиче и реч послушност, морамо прво да слушамо, да чујемо. Најбоље би било избацити ТВ и игрице из куће. ТВ је постао бебиситерка данас. Ако дете више воли да гледа цртане него да иде са татом у шетњу, изгубио си битку, негде си погрешио.
Треба живети са децом природно, треба их укључивати у живот, треба имати слуха за њих, треба им се стално посвећивати, бавити се њима. Онда нема пропуста, нема размажености.
Питају људи шта да раде кад дођу гости, а деца им скачу по глави и уопште неће да слушају. Или их воде у продавницу, а дете почне да се ваља по поду и вришти да би му мама купила нешто.
Тај проблем се не решава тада.
Ако природно живимо са њима, ако смо се на време и у довољној мери бавили њима, ако знају колико су нам важни, тих размажености неће бити. Ако си га навикао да му купујеш пажњу преко поклона – а то је највеће зло за дете – онда ће оно у продавници тражити да му нешто купиш јер му је то замена за љубав и пажњу. Оно тад не тражи кекс, него твоју пажњу, а ти га грдиш или тучеш због кекса. Да си му поклонио довољно пажње и припремио га на тај одлазак у продавницу, не би тога било. То значи да му на време објасниш да не може сваки пут нешто да добије, да мама нема толико пара, али га мама зато води у шетњу и прича са њим, што је много значајније. Ако дете није добијало адекватну пажњу, онда ће да је граби од других људи, тј. гостију.
Преко поклона се лепо може објаснити деци значај неког догађаја, празника. За мале празнике ће добијати мале поклоне, за велике празнике велике поклоне. Посредно му се ставља до знања значај неког празника, али му се, наравно, и објашњава све то.
За децу је важније какав пример гледају у кући него шта им причамо. Ако дете пише домаћи, а мајка мути фил и каже оцу за комшију: “Види какву је кућу подигао! Нема дана школе, али уме да живи!” – какву поруку мајка шаље детету у том тренутку?
Никако не треба кажњавати децу, а понајмање батинама. Тај бол који смо му нанели ће створити мржњу код њега, а не жељену реакцију или промену начина понашања. Ако смо са њим живели природно, бавили се њиме, ако има стално нашу пажњу и љубав, оно неће бити неваљало, неће бити потребе за батинама и кажњавањем. Боље је тад причати о својим емоцијама. Ако нас дете воли, ако је послушно (послушност која долази из љубави, не из страха), оно ће пре разумети ако му кажемо да нас је нешто повредило (не у смислу набијања њему кривице) него ако га изубијамо. А ако смо га повредили батинама, нанели му бол, оно неће моћи да саосећа са нама.