Sto je Bog spojio covek da ne razdvaja

[-Владимир-]

пре 43 минута, Juanito рече

Мислим да се око тога сви слажемо, али ми није јасно како бирате с ким ћете да градите кућу на камену ви који сматрате заљубљеност небитном или чак опасном. Јер ако изузмемо заљубљеност или ”варнице”, што рече Лејди Г, која је онда разлика између љубавне заједнице мушкарца и жене и било које друге заједнице људи? 

Кад неког заволиш, дођу и варнице. Ако си имао варнице а не дође љубав, губиш и једно и друго.

[Драшко]

пре 2 минута, Paradoksologija рече

I to, ali ne samo to... privlačnost može biti deo zaljubljenosti, ali zaljubljenost može postojati i bez ikakve želje za seksualnim odnosom sa drugom osobom.

bez želje za sexom???!

eh

onda ništa

[Јанко]

I to, ali ne samo to... privlačnost može biti deo zaljubljenosti, ali zaljubljenost može postojati i bez ikakve želje za seksualnim odnosom sa drugom osobom.

Само код жена, драга моја, само код жена... И понеког болесног мушкарца, евентуално.

[Paradoksologija]

Управо сада, Јанко рече

Ни ја нисам рекао да нема варница. Само одвајам термине заљубљеност и љубав. У љубави може и те како да варничи, али не само да варничи. Ми рецимо често шмерцујемо

Sent from my 5010D using Pouke.org mobile app

Pa eto, izgleda da je problem u terminologiji. Meni 'zaljubljenost' nije nešto suprotstavlljeno ljubavi, odvojeno od ljubavi, niže od ljubavi, već jedna od komponenata bračne ljubavi koja ne isključuje stabilnost i stalnost.

[Рапсоди]

пре 18 минута, Juanito рече

Конкретно, сећање на првобитне варнице ти може помоћи у ситуацијама у којима варница нема више или нема довољно. ”Ово је она жена што сам ономад, кад сам је први пут видео, за њом потпуно полудео!” А ако варница није било, једино сећање је: ”Ово је она жена, ни по чему ми посебна, коју сам,

Немој да ти сада сваку реч деконструишем као Парадоксална  Сад се врати , па прочитај шта си написао. Теби значи варнице трају недељу дана/ ономад/ је врло кратак период.... По теби су варнице ипак најбитнији део градивног материјала, не нужан, већ најбитнији...Сори ако те нисам баш најбоље схватила. Али мени не пије воду прича ," сећање на варнице " .

[Paradoksologija]

пре 1 минут, Јанко рече

Само код жена, драга моја, само код жена... И понеког болесног мушкарца, евентуално.

Nisam sigurna. Odnosno, moguće je da se to prosto drugačije kategoriše. Grci su imali 6 tipova ljubavi, od kojih i eros i philia mogu bar ponekad i bar pomalo da se tumače kao intenzivno i duboko osećanje prema drugom koje ne vuče nužno ka seksualnim odnosima.

[Juanito]

пре 12 минута, Јанко рече

Само код жена, драга моја, само код жена... И понеког болесног мушкарца, евентуално.

Не може ни код жена, него се или стиде да кажу или зову ствари другим именима, а мисле исто.

[Juanito]

пре 9 минута, Paradoksologija рече

Nisam sigurna. Odnosno, moguće je da se to prosto drugačije kategoriše. Grci su imali 6 tipova ljubavi, od kojih i eros i philia mogu bar ponekad i bar pomalo da se tumače kao intenzivno i duboko osećanje prema drugom koje ne vuče nužno ka seksualnim odnosima.

Па зар и љубав да деконструишемо у шест типова?  

[Кратос]

пре 19 минута, Paradoksologija рече

I to, ali ne samo to... privlačnost može biti deo zaljubljenosti, ali zaljubljenost može postojati i bez ikakve želje za seksualnim odnosom sa drugom osobom.

Kakva je to zaljubljenost bez želje za sexom?

[Лидија Миленковић]

пре 39 минута, Рапсоди рече

ива по теби, када варнице престану, а ти си у браку из варница илити заљубљености, шта се дешава у случају када варнице не прерасту у љубав, 

Сматрам да варнице/заљубљеност нису довољни за брак. У брак се улази из љубави (која не искључује варнице), али и сама, ако се не негује, умире, као и варнице. 

 

[Кратос]

A šta se ovde podrazumeva pod varnicama?Strast prema partneru?

[Лидија Миленковић]

пре 3 минута, Кратос рече

Kakva je to zaljubljenost bez želje za sexom?

Не бих поистоветила заљубљеност и пожуду. Човек је заљубљен у своју жену и у прво време  после њеног порођаја, али сумњам да у том тренутку жели секс са њом. 

[Paradoksologija]

пре 15 минута, Juanito рече

Не може ни код жена, него се или стиде да кажу или зову ствари другим именима, а мисле исто.

Evo, meni se desilo bar jednom, koliko se sećam, da se baš žestoko zainteresujem za nekog i imam sve simptome zaljubljenosti - mislim na njega, pričamo dugo, imam želju da ga viđam često, a ne mogu da zamislim ni da ga poljubim jer prosto ta vrsta hemije ne postoji. U toj situaciji je bukvalno isto bilo sa druge strane - izašli smo na sastanak nakon što smo se upoznali i oduševili jedno drugim, poljubili se jer kao treba, oboma nam je bilo kao da smo poljubili brata/sestru, i posle se intenzivno družili, pričali i slušali muziku zajedno jedno vreme. 

A pričao mi je i jedan drug da se njemu to ponekad dešava sa novim prijateljima kojima se oduševi.

Recimo da to nije zaljubljenost kao eros, već philia kao intenzivna prijateljska ljubav - ali mi slabo imamo reči za sve to

[GeniusAtWork]

пре 5 минута, Кратос рече

A šta se ovde podrazumeva pod varnicama?Strast prema partneru?

 

 

[Рапсоди]

 

Николај Васиљевич Гогољ, који је био православац, одлично је познавао један закон духовног живота: дубина осећања и унутрашња снага осећања нимало не зависе од силине њиховог спољашњег испољавања. Овоме је посвећена читава приповетка великог писца – “Старовремски велепоседници”.

 

Главни јунаци приповетке су стари велепоседници Атанасије Иванович и Пулхерија Ивановна. Њихов монотони живот подсећа на “предивну кишу која раскошно шуми, ударајући по лишћу на дрвећу, сливајући се у жуборећим потоцима и изазивајући дремеж у вашим удовима”. Сви дани су протицали исто, Пулхерија Ивановна је унапред знала све мужевљеве жеље и оне су се моментално испуњавале. Међутим, наступа смрт Пулхерије Ивановне. Све мисли Пулхерије Ивановне пред смрт су биле само о супругу. Она издаје последње наредбе кључарки о томе како да се брине о Атанасију Ивановичу. За време сахране Атанасије Иванович је ћутао, као да не схвата шта се дешава. Тек кад се вратио кући почео је да рида снажно и неутешно. Аутор, односно Гогољ на пет година напушта салаш у којем су живели велепоседници које описује, и на крају, поново посећује ово месташце и успут свраћа у госте код Атанасије Ивановича и размишља:

 

“Шест година је прошло од тада. Коју несрећу не односи време? Каква страст опстаје у неравноправној борби с њим?” Даље Гогољ наводи пример који показује да и најјачу страст време лечи. “Знао сам једног човека у цвету младости, пуног истинске племенитости и врлина; познавао сам га као нежно, страсно, дивље, дрско и скромно заљубљеног, и у мом присуству, скоро на моје очи, предмет његове страсти – девојку нежну, предивну као анђео покосила је незасита смрт. Никад нисам видео тако страшне пориве душевне патње, такве дивље, вреле туге, таквог прождирућег очајања какви су потресали несрећног љубавника (тј. заљубљеног – аут.). Никад нисам мислио да би човек могао да направи себи такав пакао у којем не постоји ни сенка, ни траг ничега што би макар мало личило на наду… Укућани су се трудили да га држе на оку; од њега су сакрили свако оруђе којим би могао да се убије. Две недеље касније одједном је победио себе: почео је да се смеје, да се шали; дали су му слободу и прво на шта ју је употребио било је да купи пиштољ. Једног дана је пуцањ који се проломио страшно уплашио његове најрођеније; утрчали су у собу и видели га како лежи на земљи пробијене лобање. Лекар који се тада нашао у близини, о чијем умећу је грмела свеопшта слава, видео је у њему знаке живота, нашао је да рана није баш смртоносна и он је на свеопште запрепашћење био излечен. Још више су појачали надзор над њим. Чак ни за столом нису поред њега стављали нож и трудили су се да удаље све чиме би могао да се повреди; међутим, он је убрзо нашао нову прилику и бацио се под точкове кочија које су пролазиле. Биле су му смрскане рука и нога; али опет је био излечен.” Као што видимо, описана патња је заиста страшна. Међутим, одједном се Гогољев тон нагло мења. “Годину дана касније видео сам га у једној сали пуној људи: седео је за столом, весело је говорио “птит-уверт” (картарошки термин), закриливши једну карту, и иза њега је стајала, налактивши се на наслон столице, његова млада жена пребирајући марке”. Дакле, врела туга, дивље патње, два покушаја да се живот оконча самоубиством, а свега годину дана касније – све је у реду, он има младу жену, срећан је, весели се, све је заборављено! Обузет таквим мислима аутор иде у госте код Атанасија Ивановича! Пет година… Он је највероватније већ одавно заборавио своју супругу! Атанасије Иванович послужује свог госта. На крају на сто износе мнишке (јело попут колача од сира). И овде се дешава нешто неочекивано за госта. “Ово је јело, које је по… по… покој… покојни…” – Атанасије Иванович не може до краја да изговори ову реч, из његових очију су потекле сузе и он рида исто онако неутешно као што је ридао после сахране. Време нимало није могло да ублажи бол губитка блиског човека!

 

Још једном ћу се поновити. Гогољ је био православац и одлично је знао просту истину, коју је и покушавао да илуструје у овој приповеци: узбурканост осећања и ватреност нимало не говоре о њиховој дубини. Истинско осећање по правилу изгледа тихо, скромно и неприметно. Спољашња ватреност, најпре сведочи о недостатку унутрашњег осећања, где сва снага одлази на спољашње. Живот душе у датом случају може да се упореди с морем. За време буре ветар подиже велике таласе, а треба се спустити на дубину кад видимо тишину и мир: колебају се и тресу само површински слојеви воде. Међутим, постоје и дубоке водене струје као што је на пример голфстрим. Оне преносе огромну количину воде, која мења климу на местима на којима запљускује обалу; међутим, споља је ово скоро неприметно, пошто на површини нема огромних таласа.

http://bskm.rs/2014/04/da-li-je-moguc-brak-iz-ljubavi/