Расправе о бесмртности душе и о свесности душе након смрти

[Aletheia]

Ne znam samo čemu korišćenje ovakvog tona, pogotovo pominjanje nekakvih trauma ... Radi se o pojmovima koji osim što nisu vidljivi (nauka ih ne uzima u obzir), ni ne znamo kako funkcionišu?

 

Koja "nauka" ih ne uzima u obzir? Psihologija, antropologija, sociologija...samo su neke koje uzimaju u obzir ove termine, jedino što, pretpostavljam, imaju različito polazište i različito tumačenje istih.

 

 

Ne znam... al znam da psihi u jevandjelju bas i nema veze sa time kako Platon upotrebljava tu rec. Zato kazem da je to velika nepoznanica danas. Kako pomiriti to da psihi odgovara jevrejskom nefesu, a da zadrzimo uvrenje o dusi kao bestelesnom entitetu, kad nefes ne oznacava bestelesni entitet vec coveka kao celokupno bice?

"Nephesh" ima nekoliko značenja, ali koliko je meni poznato, nigde u SZ ovaj izraz ne označava bestelesni entitet koji nastavlja da živi nakon čovekove smrti.

 

 

Dakle dusa je ono sto je Bozansko u nama....Boga osecamo dusom ne telom....i sam Isus kaze Carstvo Nebesko je u vama...nije rekao vi ste carstvo nebesko....nego unutra,u dusi..... 

 

Ovo što ti kažeš je samo interpretacija Isusovih reči. Isus pre govori "Carstvo je Božje među vama," nego li "u vama."

 

 

@Petar M

 

U Starom zavjetu "nefes" (dusa) na nekim mjestima oznacava bestjelesni entitet:

 

" A kad se rastavljaše s dušom te umiraše ... " (1Moj. 35.18); ..." Gospode Bože moj, neka se povrati u dete duša njegova " (1Car. 17.21); ...

 

 

To su naucne cinjenice i, ako ih subotari i koriste ponekad, potpuno su nezavisne u odnosu na njih. Uostalom, ovo sto sam rekao se uci i na PBF-u. Pitaj nekog od teologa ovde.

 

Postoji knjiga od dr. Rodoljuba Kubata, zove se Osnove starozavetne antropologije. Nisam nikad našao neku detaljniju studiju o ovoj temi a da ju je pisao neki pravoslavni bogoslov (bar ne na srpskom jeziku). Kupio sam je pre par godina čisto da se upoznam sa shvatanjem pravoslavaca (posebno bogoslova, a ne mistika i sl.) u vezi sa ovom temom. Ima štošta zanimljivog, a na 65 stranici piše (u vezi sa Postanjem 35:18): "Kada se govori da se Rahilja rastavljaše od daha (nephesh), te umiraše, nephesh se upotrebljava u značenju duha." Strana 70 (komentar na 1. Carevima 17:21): "S druge strane, život (nephesh) se dovodi u blisku vezu sa dahom. Kada prorok Ilija oživljava udovičinog sina (1. Car. 17:21), u njega se ponovo vraća dah - nephesh - život. Slično je u Ps. 33:4; 86:13; Jez. 13:19 itd. U nepheshu se odražava život; dah pokazuje život i nestaje s njim; tako je život tamo gde je dah i nema života tamo gde nema daha."

 

 

Ako imas neki relevantan izvor koji govori o jevrejskom ucenju o zagrobnom zivotu, a da kaze da ono nije nastalo pod uticajem grske filozofije, bice mi rado da ga procitam.

 

Jevreji su, izgleda, kasnije prihvatili učenje o zagrobnom životu, ali izgleda ne svi. Sadukeji, npr., nisu nikad prihvatili takvu pretpostavku. Doduše, oni nisu verovali ni u anđele, itd. Verovatno postoji neka dobra studija o tome kako Jevreji posmatraju ovaj problem, mene isto interesuje ovo pitanje, nije sve ni u lexičkoj i semantičkoj analizi, ali mislim da istraživanje ove teme zahteva dosta vremena. Za početak pročitaj iz Jewish encyclopedia članak o besmrtnosti duše,

 

 

Pod zagrobnim zivotom podrazumeva ucenje o tome da covek na neki nacin prezivljava nakon smrti.

 

Nista. Nigde nisam rekao da je to nuzno lose ako dolazi od Grka a ne izvorno od Jevreja. Samo mi je nefes neuklopiv sa tom predstavom o dusi. To je sve.

 

Ne mora da je nužno loše. Inače, izraz "nephesh" ne samo da je neuklopiv sa klasičnom predstavom o duši, nego "nephesh" nigde u SZ ne označava bestelesni entitet koji nastavlja da živi nakon čovekove smrti. To je ono što predstavlja problem koji nije uvek lako rešiti. .mislise.

 

 

A dali ti je poznato da je Egipatska i Vavilonska mitologija isto tako uticajla na Judeje?Da li ti je poznato recimo da u Kjnizi Mrtvih imas  zaposvesti koje se nalaze na Plocicama Zaveta?

 

Nije uticala egipatska i vavilonska mitologija na judaizam, već je bilo obrnuto - skoro sve biblijske događaje imaš u nekim od tih mitova, s velikim razlikama, naravno (da ih sad ne navodim). Oni su prepisivali te biblijske događaje, revidirali ih, itd.

[SHADOWS OF THE LIGHT]

Sta je stvoreno po obliciju i podobiju Bozijem?

[SHADOWS OF THE LIGHT]

Koja "nauka" ih ne uzima u obzir? Psihologija, antropologija, sociologija...samo su neke koje uzimaju u obzir ove termine, jedino što, pretpostavljam, imaju različito polazište i različito tumačenje istih.

 

 

"Nephesh" ima nekoliko značenja, ali koliko je meni poznato, nigde u SZ ovaj izraz ne označava bestelesni entitet koji nastavlja da živi nakon čovekove smrti.

 

 

 

Ovo što ti kažeš je samo interpretacija Isusovih reči. Isus pre govori "Carstvo je Božje među vama," nego li "u vama."

 

 

 

 

 

Postoji knjiga od dr. Rodoljuba Kubata, zove se Osnove starozavetne antropologije. Nisam nikad našao neku detaljniju studiju o ovoj temi a da ju je pisao neki pravoslavni bogoslov (bar ne na srpskom jeziku). Kupio sam je pre par godina čisto da se upoznam sa shvatanjem pravoslavaca (posebno bogoslova, a ne mistika i sl.) u vezi sa ovom temom. Ima štošta zanimljivog, a na 65 stranici piše (u vezi sa Postanjem 35:18): "Kada se govori da se Rahilja rastavljaše od daha (nephesh), te umiraše, nephesh se upotrebljava u značenju duha." Strana 70 (komentar na 1. Carevima 17:21): "S druge strane, život (nephesh) se dovodi u blisku vezu sa dahom. Kada prorok Ilija oživljava udovičinog sina (1. Car. 17:21), u njega se ponovo vraća dah - nephesh - život. Slično je u Ps. 33:4; 86:13; Jez. 13:19 itd. U nepheshu se odražava život; dah pokazuje život i nestaje s njim; tako je život tamo gde je dah i nema života tamo gde nema daha."

 

 

 

Jevreji su, izgleda, kasnije prihvatili učenje o zagrobnom životu, ali izgleda ne svi. Sadukeji, npr., nisu nikad prihvatili takvu pretpostavku. Doduše, oni nisu verovali ni u anđele, itd. Verovatno postoji neka dobra studija o tome kako Jevreji posmatraju ovaj problem, mene isto interesuje ovo pitanje, nije sve ni u lexičkoj i semantičkoj analizi, ali mislim da istraživanje ove teme zahteva dosta vremena. Za početak pročitaj iz Jewish encyclopedia članak o besmrtnosti duše,

 

 

 

Ne mora da je nužno loše. Inače, izraz "nephesh" ne samo da je neuklopiv sa klasičnom predstavom o duši, nego "nephesh" nigde u SZ ne označava bestelesni entitet koji nastavlja da živi nakon čovekove smrti. To je ono što predstavlja problem koji nije uvek lako rešiti. .mislise.

 

 

 

Nije uticala egipatska i vavilonska mitologija na judaizam, već je bilo obrnuto - skoro sve biblijske događaje imaš u nekim od tih mitova, s velikim razlikama, naravno (da ih sad ne navodim). Oni su prepisivali te biblijske događaje, revidirali ih, itd.

Ja ne znam brate gde si ti ucio istoriju ali Egipaska mitologija i Knjiga Mrtvih je starija od Mojsijevog petoknjizja....kao i sumerske plocice....

I kazi nam ti el Isus laze u prici o Lazaru i bogatasu?El su molitve svetiteljima zabluda pravoslavlja?Kome se pravoslavni mole onda posto duse ne postoje nakon smrti?

[Gerhard]

Ja ipak mislim da nefesh moze oznacavati bestjelesni entitet, iako to nije kristalno jasno u SZ-u. Mada, i ucenje o Svetoj Trojici u SZ-u nalazimo tek kao nagovjestaj, a punoca dolazi u NZ-u sa Hristom.

[SHADOWS OF THE LIGHT]

Ja ipak mislim da nefesh moze oznacavati bestjelesni entitet, iako to nije kristalno jasno u SZ-u. Mada, i ucenje o Svetoj Trojici u SZ-u nalazimo tek kao nagovjestaj, a punoca dolazi u NZ-u sa Hristom.

 

Pa ima prica u Starome Zavetu da se Saul obraca Manasiji....po subotarima to je demon.....iako mu je rekao istinu,da ce propasti..sto mu je govorio za zivota.....a nefesh moze da znaci i dusa....duhovna komponenta covekovog bica....

[SHADOWS OF THE LIGHT]

ЦРКВА И СЕКТЕ - Зоран Јовановић

(6) БЕСМРТНОСТ ДУШЕ

 

 

Кажимо одмах да скоро сви секташи, заједно са материјалистима поричу загробни живот човекове душе; а најотвореније, и најенергичније то чине адвентисти и Јеховини сведоци.

По њима, душа после смрти тела " спава " до свеопштег васкресења, када ће се поново сјединити са васкрслим телом. Заиста је смешно слушати их кад ту своју тезу покушавају да докажу уз помоћ библијских цитата - издвојених из контекста и погрешно протумачених.

Ево и једног таквог примера: по секташком тумачењу Библије душа не постоји као неко посебно духовно биће суштински различито од тела. Душа, то је сам жив човек - веле секташи позивајући се на (1Мој. 2.7). А шта у ствари говори овај цитат: " А створи Господ Бог човека од праха земаљског (први акт стварања човека) и дуну му у нос дух животни (други акт стварања човека) и поста човек душа жива ".

Као што се види из текста на који се секташи позивају, постоје два акта при стварању човека. Према томе, јасно је и несумљиво да Библија приказује човека не као неко биће јединствено по своме саставу, него двојно по саставу своје природе. Један део човековог бића је материјалан. Други део је духовне природе, и он је носилац човековог живота, његове свести и личности. То је човеково " Ја "!

Да је душа (дух животни) суштински различита од тела сведоче и следећи цитати: " Не бојте се оних који убијају тело, а душе не могу убити. Него се више бојте онога (Бога) који може и душу и тело да погуби у паклу " (Мт. 10.28); ... " А кад се растављаше с душом те умираше ... " (1Мој. 35.18); ..." Господе Боже мој, нека се поврти у дете душа његова " (1Цар. 17.21); ..." Само тело његово док је жив болује, а душа његова у њему тужи " (Јов. 14. 22); ..." Људи у граду уздишу и душе побијених вичу " (Јов. 24.12); "... А сам Бог мира да вас посвети потпуно, те да се ваш неоштећени дух, и душа, и тело беспрекорно сачувају приликом доласка Господа нашега Исуса Христа " (1Сол. 5.23) - овде душа означава нетелесни део људског бића, а " дух " интелектуалне и моралне квалитете човека.

Као што се види, Библија, за ралику од секташа, прави разлику између душе и тела - што њима изгледа и није важно. Секташи и даље не одустају, па зато настављају са питањима и доскочицама попут ове - Ако је душа заиста бесмртна, зашто бар један једини пут у Библији то није изричито речено?! Нигде, баш нигде, није употребљена реч " бесмртна "!

Заиста није! Али није ни потребно! То је исто као кад би неко казао: " млад младић ", или " нова новост ", или " стара старица ", итд.. Секташи даље настављају - Библија нам говори да је човек у почетку створен смртан, а не бесмртан. Зато је свако учење о тзв. " бесмртности душе " директно ђаволско учење, и ђаволска превара. То је одјек оне сатанине преваре речене у рају Еви: неће те ви умрети. Бог говори Адаму да ће умрети у онај час кад окуси плод са забрањеног дрвета. Дакле Божија је тврдња да је човек смртан, а ђаво прича Еви о бесмртности: " неће те ви умрети " (1Мој. 2.17 ; 3.1-4). То је " сатанина прва лаж " - каже нам адвентистичка " пророчица " Хелена Вајт.

Оваква тврдња је двоструко погрешна. Прво, Библија каже да је човек постао смртан, а не да је створен смртан. Постао је смртан услед греха (1Мој. 2.17); смрт је ушла, као уљез, у свет и у све људе грехом Адамовим (Рим. 5.12); као " плата за грех " (Рим. 6.23).

Друго, као што знамо, Адам није умро оног тренутка кад је окусио плод са дрвета од знања добра и зла. Поживео је он после тога поприлично дуго и умро тек у својој 930- тој години живота! (1Мој. 5.5).

Истина је следећа: кад је Адам прекршио Божију заповест, онда га Бог кажњава говорећи: " Са знојем лица свог јешћеш хлеб док се не вратиш у земљу од које си узет ; јер си прах и у прах ћеш се вратити " (1Мој. 3.19). Дакле очигледно је да је Својом пресудом грешном Адаму Бог говорио само о људском телу, о његовом материјалном животу. Оно је прах, и оно одлази у прах. Исто тако је очиглено да тело није носилац живота, него прималац живота, јер по Библији, тело првог човека било је мртво док Господ у њега не удахну " дух животни ". Тек тада је човек постао душа жива! А ако питамо Библију шта бива са тим " духом животним " по одласку тела у земљу, она ће нам казати: " дух се врати Богу који га и даде " (Проп. 12.7 ; Псл. 104.29-30) - а " Бог није Бог мртвих него живих, јер су њему сви живи " (Лк. 20.38).

Свесно одбацујући постојање загробног живота секташи се још једном показују као потпуни непознаваоци писане Речи Божије. Јер, Св. Писмо изричито тврди да људска душа надживљује тело и одлази Богу, тј. у духовни свет, где проводи свесни део живота до другог Христовог доласка и општег васкресења. Наиме, душа наставља свесно да живи у условима који зависе од начина њеног овоземаљског живота - или у привременом блаженству, или у привременом мучењу - све до Страшнога суда.

Додајмо свему овоме и директно обећање Господа: " Ко верује у Мене ако и умре, живеће. И свако ко живи и верује у Мене неће умрети вавијек " (Јн. 11.25-26); И поруку ап. Јована: " ко одржи реч Његову неће видети смрти вавијек " (Јн. 8.51). За нас Православне хришћане све ово досад наведено било би довољно, али ради секташа навешћемо још неколико примера:

" Богаташ и Лазар " (Лк. 16.19-31) - Овај текст из Св. Писма толико смета секташком порицању бесмртности душе и постојању загробног живота да се толико силно муче да пруже какво - такво објашњење којим би све то порекли. Најомиљенија посластица им је (а и најлакша) да просто кажу: " Па то је само прича. То не може бити никаква стварност. "- А где пише у Библији да је то прича? Баш нигде! И словом: нигде! Из Св. Писма се јасно види да кад год је Христос нешто говорио у причама то би било наглашено као прича речима: " И каза им причу ". То се очигледно види из: - приче о безумном богаташу (Лк. 12.16-20); - приче о сијачу и семену (Мт. 13.3); - приче о пшеници и кукољу (Мт. 13.24-30); и остале приче из 13- те главе Матејиног Јеванђеља, као и из осталих Јеванђеља.

Кад год би значи у питању била нека прича она би се причом и назвала. А то, као што видимо није случај са " Богаташом и Лазаром ". Назив " прича " не постоји ни у наслову главе, ни у самом тексту. У наслову 16- те главе једноставно стоји " о богаташу и убогом Лазару " - и то је све! Али постоји још нешто, што највише говори против тврдње да је овај текст обична прича као и све друге - то је чињеница да Христос само овде спомиње једно лично име - Лазар. Ако је то само обична измишљена прича, не би било никакве потребе да се спомиње просјаково име, јер " прича " и без тога има исту поучну вредност!

Један савет: секташи се често код ове приче служе разним триковима и доскочицама како би збунили свог саговорника, и на тај начин извукли бар реми! Зато треба знати следеће:

• Богаташ није осуђен само зато што је богат, већ зато што је био немилостив према Лазару,
• " Наручје Аврамово " само сликовито описује блаженства која Лазар осећа на небу,
• Као што " ватра " може да пече тело, тако зла и немирна савест пече грешника (нпр. " гризе ме савест "). Дакле, богаташ, као грешник, дошао је после смрти у такво стање, и такве околности које га муче као што би врела вода, или ватра пекле тело.
• Душе су после смрти тела свесне стања у којем се налазе. Оне на један духовни, нама непознат, начин могу да опште једна са другом.
• Одлазак душе на онај свет није један усамљени прелазак. Душу праведника прате анђели (Лк. 16.22), али из " приче о богаташу коме је родила њива " (Лк. 12.16-20) видимо да ће и његову душу неко тражити, а то неће бити Бог, као што се и види: " безумниче, ове ноћи тражиће твоју душу од тебе " (Лк. 12.20). Дакле, тражиће а не Тражићу! Ко ли ће је то тражити? Највероватније ће то бити зли дуси (демони) - којима таква грешна душа и припада!

" Мојсије и Илија разговарају с Христом " (Мт. 17.3 ; Лк. 9.4) - Као што знамо Мојсије је умро у земљи Моавској (5Мој. 34.5-6), и место његовог гроба је до данашњег дана остало непознато. 1400 година после његове смрти постоје три човека која тврде да су га видела и чула где говори! Појава Илије на гори и није толико чудна с обзиром да он и није умро већ је био узнешен на небо (2Цар. 2.11-12). Али, откуда ту Мојсије ако, како то тврде секташи, човек нема душу која је суштински различита од тела?! И у овом случају на сцену ступају секташке доскочице. Тако нпр. адвентисти тврде да је Христос подигао Мојсија из мртвих. Где су то прочитали стварно не знам! Но добро, ајде кад би смо и прихватили тако нешто; Али, шта са Илијом?! Он, као што рекосмо није умро, већ је узнесен на небо. Ово питање није упућено православним хришћанима, јер је њима јасно где одлазе душе са овога света. А да ли је то јасно и секташима? - сумњам!

" Христово предсмртно обећање " (Лк. 23.43) - Господ је покајаном разбојнику на крсту дао обећање: " Заиста, кажем ти: данас ћеш са мном бити у рају ". Ово Христово обећање могло је бити испуњено једино ако постоји рај небески, и у њему душе покајаних праведника. Дакле, Христос је покајаном разбојнику обећао приступ у рај истог оног дана када буде издахнуо, тј. " данас ". Значи да постоји и рај и душе у њему. Овде изгледа као да је све јасно, али ... , на сцену опет ступају они са својим верзијама:

Прва верзија: Веома је једноставна. Просто измене интерпункцију, па онда Христово обећање изгледа овако: " Заиста, кажем ти данас: бићеш са мном у рају ". Значи, Христос није обећао разбојнику да ће с њим бити у рају тог дана када умру, него ће доћи у рај о општем васкресењу мртвих.

Одговор: Христос је у својим беседама често користио израз: " Заиста вам кажем " ( Мт. 5.26 ; 6.2,5,16 ; 8.10 ; 10.15,23,42, итд.), али никада, ни на једном месту у Библији, није том изразу додао и реч " данас ". Никада Он није казао: " заиста кажем вам данас ", просто стога што се оно " данас " подразумева - пошто свако коме је Христос говорио, види и зна да му Христос говори " данас ", тј. тог тренутка, а не " сутра ", или " прекосутра ". Зато није било никакве потребе да он то " данас " наглашава ни када је дао обећање покајаном разбојнику.

Друга верзија: само доказује секташко непознавање Христове Божанске природе! Дакле, по секташима, Христос није могао обећати разбојнику да ће у рају бити с њим већ истога дана, јер тог дана се ни Христос још није био узнео своме Оцу небеском, позивајући се при томе на цитат: " не дотичи ме, јер још нисам отишао горе Оцу " (Јн. 20.17).

Одговор: Зашто Христос није дозволио Марији Магдалени да дотакне Његово тело, а осталим апостолима јесте (Лк. 24.39 ; Јн. 20.27) - ми не знамо, јер нам Св. Писмо о томе ништа подробније не казује. Али, зато има нечег другог! Заборављају секташи да је Христос Бог, и да се по Својој Божанској природи није ни одвајао од Бога Оца, и Бога Духа Светога. Па зато, када обећава разбојнику рај, Он то обећава као Бог, јер само Бог има право да некоме обећа и подари рајско блаженство.

" Мртвима се проповеда Јеванђеље " - Ово је нешто на шта ће вас секташи само унезверено гледати саблажњавајући се на саму такву помисао.

Као што знамо Св. Писмо казује да је Господ Исус Христос " духом " сишао у ад и проповедао Јеванђеље душама које су се тамо налазиле, тамо где: " Душе побијених вичу " (Јов. 24.12) - о чему и пророк Осије пророкује: " Повратиће нам живот до два дана, трећи дан подигнуће нас, и живећемо пред Њим " (Ос. 6.2). То је обећање и самога Господа: "... тако ће и Син Човечији бити у срцу замље три дана и три ноћи " (Мт. 12.40) - Христос је распет у петак, а васкрао у недељу - тачно три дана. И даље: " Заиста, заиста вам кажем, да долази час, и већ је дошао, када ће мртви чути глас Сина Божијега, и чувши га оживеће, ... , Не чудите се томе, јер долази час у који ће сви који су у гробовима чути глас Сина Божијега " (Јн. 5.25-28). Ове речи првенствено се односе на грешнике - мртваце који ће пошто поверују у Христа - оживети. Али у пренесеном смислу означава и проповедање душама у аду на шта нас наводе и речи ап. Петра: " Зато је, наиме, и мртвима објављено Јеванђеље, да на људски начин буду осуђени у погледу тела, а да духом по Богу живе " (1Пт. 4.6); " Јер је и Христос једном умро за грехе, праведник за неправеднике, да нас приведе Богу, тело су му додуше, убили, али је духом оживљен: њим је сишао и проповедао духовима који су били у тамници, који су некад били непослушни, кад је Бижија стрпљивост чекала у Нојево време док се градио ковчег " (1Пт. 3.18-20). Ти " духови " у тамници (аду) нити су демони, нити зли духови, већ духови (душе) оних старозаветних људи који су били непослушни Богу, и који су се до Христовог доласка налазили у аду (царству мртвих). А да је Христос сишао у ад говори и следећи цитат: " Јер нећеш оставити душу моју у аду, нити ћеш дати да светац твој види труљења, ... , говори за васкрсење Христово да не би остављена душа Његова у аду, нити тело Његово виде труљење " (Д. ап. 2.27-31 ; Еф. 4.8-10 ; 1Кор. 15.4).

Као што се види, Библија и овом приликом недвосмислено сведочи да постоји душа као духовни део човековог бића, и да она, свесним животом, постоји и после смрти тела.

" Аврамово виђење " - (Јн. 8.56). Ево шта каже Св. Писмо: " Аврам, отац ваш, био је рад да види дан мој; и виде и обрадова се ". Како, ако по секташима душа не надживљује тело? Правог одговора са њихове стране овде сигурно неће те добити.

" Што даље од гатара и врачара " - (5Мој. 18.10-11). " Нека се не нађе у тебе ... ни бајач, ни који се договара са злим дусима, ни опсјенар, ни који пита мртве ". Овај цитат је јасан да јаснији не може бити. Св. Писмо очигледно разликује зле духове од оних који су мртви телом, а живи духом (душом). Јер како другачије објаснити чињеницу да жив човек може разговарати са мртвим човеком !?

" Жеља ап. Павла " - " Мучим се с две стране: имам жељу да умрем и да будем са Христом, што је куд и камо боље; али остати у телу - то је потребно ради вас " (Флпљ. 1. 23-24) ; и : " Уздамо се и спремни да радије изиђемо из тела и да се код Господа настанимо као код куће " (2Кор. 5.8). Овде се поставља једно питање - Зашто се ап. Павлу баш толико жури да умре и оде Христу, кад по секташима он неће одмах отићи и бити са Њим, већ " тек тамо " о општем васкресењу? Па чему онда толика жеља и журба када он својом смрћу неће убрзати виђење с Господом ни за један минут?! Зар онда не би било логичније да остане што дуже на овом свету како би што већем броју људи проповедао о Христу?! Али, њему се ипак жури! Видети и (2Пт. 1.13-15).

" Јованова визија " - (Отк. 6.9-11 ; 7.9-17 ; 8.3-4 ; 11.1 ; 15.2-4). Сви ови цитати јасно доказују да душе праведника, након смрти тела, одлазе Богу, у Небески Јерусалим, где и даље проводе свестан део живота, где се моле и залажу за наше спасење, чекајући свеопште васкресење и живот вечни.

Из свега досад изложеног, несумњиво следи Библијско учење да човек има смртно и распадљиво тело и бесмртну душу. То учење није никаква " сатанина лаж " као што кажу секташи - већ чињеница. Ако се пак секташи не слажу с тим, нека онда своје притужбе упуте лично Господу, а нас нека више не замарају својом тврдњом да они ето верују " само " Св. Писму.

Дакле, пошто су душе покојника свесне свог постојања, онда наше молитве светитељима нису бесплодне и некорисне, нити су писмо без адресе. Светитељи их чују на један духовни начин и са нама се моле Богу за нас (Отк. 8.3-4).

Рецимо и то да је од најранијих хришћанских времена постојала молитва не само за живе, него и за мртве. То се очигледно види из текстова прастарих литургија од којих једна потиче од ап. Јакова - брата Господњег.

Споменимо још и обичај раних хришћана да остављају натписе на надгробним споменицима својих преминулих рођака и пријатеља с надом да ће се ови за њих молити и залагати пред Господом Исусом Христом. Тврдити да први хришћани нису знали шта је, и каква је права вера, па још и да су грешили у спровођењу Христових заповести, велики је грех.

[Aletheia]

Ja ne znam brate gde si ti ucio istoriju ali Egipaska mitologija i Knjiga Mrtvih je starija od Mojsijevog petoknjizja....kao i sumerske plocice....

 

A odakle je Mozes imao izveštaj o stvaranju, padu u greh, Nojevom potopu? Guglao je?

 

Nisam na to mislio što ti kažeš. Mojsije je znao za sve te događaje, bilo da ih je dobio putem otkrivenja, bilo da ih je delimično imao putem usmenih predanja. Jedan profesor teologije mi je jednom davno rekao - samo je jedna verzija ispravna, sve ostale su kopije, revizije, edicije, i slično. Govorili smo upravo o temi stvaranja, potopa, pada u greh, onako kako piše u Bibliji i kako piše u ostalim mitskim izveštajima.

 

I kazi nam ti el Isus laze u prici o Lazaru i bogatasu?El su molitve svetiteljima zabluda pravoslavlja?Kome se pravoslavni mole onda posto duse ne postoje nakon smrti?

 

 

Ko je rekao da Isus laže? Naravno da ne laže. Ne lažeš ni ti, da se razumemo, nego pogrešno interpretiraš tu priču. Pročitaj kontext tog dođaja, a kontext počinje još u 15 poglavlju, a završava se u 17. Isus nigde ne spominje bilo kakvu raspravu o tome šta se dešava kada neko umre, nije to poenta njegovih priča, kojih, da samo napomenem, ima nekoliko u ovih par poglavlja, i svaka od njih ima određeni cilj. Priča o buržuju i Lazaru ne želi da prikaže (po mom shvatanju) šta se dešava kada čovek umre, već kakav odnos čovek ima prema dobrima koja mu Bog daje, prema bogatstvu, siromašnima, itd.

 

S obzirom da je pričanje parabola bio Isusov omiljeni stil poučavanja, čak su i rabini koristili sličan metod - priča o Avramu i Lazaru nije nešto što nas treba iznenaditi. Postoje i malo teže parabole ili priče, nama je ova nezgodna jer imamo neki naš background, pa smatramo da Isus u ovoj priči poučava ili naučava o duši i stanju čoveka nakon smrti. Međutim, nigde u tom kontextu, a kontext počinje, kao što rekoh, sa 3 Isusove priče u 15 glavi, zatim sa pričom o nepravednom pristavu na početku 16 glave, onda Isus daje određene zaključke, dok su Mu se u isto vreme fariseji rugali, nakon toga Isus njima upućuje poruku i priča jednu priču koja blage veze nema sa učenjem o stanju mrtvih, naprotiv. Dva dela ove priče su odgovori na 2 teme koje su već postavljene u 16 poglavlju - 1) ljubav prema novcu i 2) zanemarivanje ili omalovažavanje Zakona.

Možda je Isus ispričao ovu priču kako bi pokazao da je čovekova sudbina odlučena u sadašnjem životu tako što čovek koristi sve privilegije i prilike koje mu se pružaju. Na prvo mestu, "bogataš" može da predstavlja sve osobe koje pogrešno koriste prilike u sadašnjem životu. E sad, treba uporediti ovu priču i poruku, sa onom prvom iz 16 glave. U priči o nepravednom pristavu/upravitelju, ovaj upravitelj je prikazan iz nekog pozitivnog ugla, prikazan je kao čovek koji se pripremio za svoju budućnost. Poruka je ista i za one koji su slušali - pripremite se i vi na vreme za vašu budućnost.

U drugoj priči, o Lazaru i bogatašu, bogataš je prikazan kao neko ko se nije pripremio za svoju budućnost, bogataš je prikazan kao neko ko nije bio spreman na promenu karaktera, već se oslanja na to što je on potomak velikog čoveka jevrejske nacije, Avrama. Potpuno različit karakter i pristup. U prvoj priči, čovek se priprema za budućnost, dok u drugoj priči, čovek propušta da se pripremi za budućnost. U prvoj priči, čovek je promenio svoje stavove i gledišta, u drugoj priči, čovek je očekivao da će ga svoj predak spasiti.

Nigde nikakvo učenje ni o kakvoj duši, zagrobnom životu, i slično. To je totalni promašaj priče. Svejedno, verovatno je Isus iskoristio poznatu priču, ili su bar neki detalji ove priče bili poznati, kako bi im preneo poruku. Što se tiče stanja čoveka nakon smrti - evidentno je da su Jevreji nakon egzila i pod uticajem helenske kulture, a posebno je to vidljivo u međuzavetnoj literaturi, počeli verovati u stanje svesti nakon smrti. U kojoj meri - ne znam, možda ne u formi kako se danas misli kad se kaže "besmrtnost duše" i slično, ali je očigledno da su primili uticaj iz helenizma.

 

Inače, ne tvrdim da "duša" ne postoji, već samo smatram da argumente koje navodiš u prilog tvojim tvrdnjama su slabi i neutemeljeni. Spomenuo je neko, ne znam već ko (nebitno sada) Otkrivenje i "duše pod oltarom." Pa gde to može da bude bilo kakav argument u prilog dušama koje "negde" žive nakon smrti?

 

Ova scena je uzeta direktno iz starozavetnog sistema žrtvovanja i kao takva ona se mora razumeti sibolično. U 3. Mojsijevoj 4,7, 8,15 i 9,9 vidimo naređenje i praksu da se nakon žrtvovanja krv ubijene žrtve nanese malo na oltar a ostatak prospe ispod otara (čitati te tekstove). Ova krv je simoblisala - život žrtvovane životinje koja je ubijena. Ova krv/život ima svoju funkciju da bude ponuda Bogu - radi oproštenja greha.  (Otk. 6,10 ...krvi naše...).

Scena u 6. poglavlju opisuje scenu mučeničke smrti. Koristeći simbolizam preslikan iz Starozavetnog žrtvenog rituala, Jovan opisuje Božji verni narod koji je žrtvovan kao mučenici sa njihovom krvlju koja je prolivena kao ponuda Bogu.

Mučeništvo sa idejom da se time čini žrtva Bogu poznata je iz Novog zaveta (Jovan 16,2. kao i Filibljanima 2,17)

Ono što ovde vidimo je simbolička predstava. Sveci pod oltarom su umrli radi "reči Božije i svedočanstva" - tj. želi se reći - umrli su zbog njihove vernosti Božjem pozivu (nalik Jovanovom u Otkrivenju 1,9)

Cilj 5. pečata je opis smrti Hristovih sledbenika kao trijumf - kao žrtvu koja je ponuda Bogu.

U 6:10 se nastavlja - "krvi naše" - ovo je aluzija na vapaj Aveljevog glasa - krvi koja vapi sa zemlje (!) - (1. Mojsijeva 4,10). Kao što je Aveljeva krv vikala - tako "viče" i krv ovih mučenika.

Radi se dakle o aluzijama na starozavetne tekstove - koji ovim tekstovima daju puno i pravo značenje. Oltar - nije nikakva geografska lokacija - to je vrednosna lokacija. Oltar je mesto odakle se komunicira sa Bogom. A komunicira se putem prinošenjem žrtve. Ova krv ima značenje - i to značenje je suština.

[Aletheia]

Ja ipak mislim da nefesh moze oznacavati bestjelesni entitet, iako to nije kristalno jasno u SZ-u. Mada, i ucenje o Svetoj Trojici u SZ-u nalazimo tek kao nagovjestaj, a punoca dolazi u NZ-u sa Hristom.

 

Kako za koga. Ja ne nalazim samo nekakav "nagoveštaj" trojstva u SZ, već smatram da SZ implicitno govori o ovoj temi na mnogo mesta. To je neko moje razmišljanje, ali mislim da je ovo jako kompleksna tema da bih sad ulazio u objašnjavanje zašto tako razmišljam. Što se tiče samog izraza "nephesh," nisam sreo ni jednog starozavetnog stručnjaka koji bi tek tako mogao tvrditi da ovaj izraz označava "bestelesni entitet." Starozavetna antropologija je, po ovom pitanju, prilično jasna. Ono što stvara problem jesu uticaji platonizma i neoplatonizma na neke hrišćanske pisce koji su, izgleda, pod ovim izrazima smatrali nešto drugo u odnosu na ono što je rani judaizam smatrao.

[SHADOWS OF THE LIGHT]

Gore ti je sve objasnjeno da ta prica ne stoji i da veze nema sa pravoslavljem.....i po vasem evoluiranom pravoslavlju i molitve svetiteljima treba da shvatimo simbolicno...

I Maxim Ispovednik,Jovan Zlatousti,Vladika Nikolaj,Atanasije veliki su bili budale koji blage veze nisu imali sta je to dusa....gde ide pravoslavlje da mi je znati......

[SHADOWS OF THE LIGHT]

Je li da te pitam el vi sad na Bogoslovskom fakultetu ucite da dusa spava kao subotari?

[SHADOWS OF THE LIGHT]

Kako za koga. Ja ne nalazim samo nekakav "nagoveštaj" trojstva u SZ, već smatram da SZ implicitno govori o ovoj temi na mnogo mesta. To je neko moje razmišljanje, ali mislim da je ovo jako kompleksna tema da bih sad ulazio u objašnjavanje zašto tako razmišljam. Što se tiče samog izraza "nephesh," nisam sreo ni jednog starozavetnog stručnjaka koji bi tek tako mogao tvrditi da ovaj izraz označava "bestelesni entitet." Starozavetna antropologija je, po ovom pitanju, prilično jasna. Ono što stvara problem jesu uticaji platonizma i neoplatonizma na neke hrišćanske pisce koji su, izgleda, pod ovim izrazima smatrali nešto drugo u odnosu na ono što je rani judaizam smatrao.

 

A sta mislis da li je Isus bio u Indiji i odatle doneo Doktrinu o Trojici?Znas ono Siva,Visnu,Krisna..posto nigde ne pise gde je bio od 12 do 30 godine...a da i ne spominjem da  to postoji trojstvo i u egipastkoj mitologiji....i ja sad primenjujuci vasu logiku zakljucujem da je Isus bio pod uticajem hinduzima i egipatske religije.....mislim to je prirodan sled....

[SHADOWS OF THE LIGHT]

Kako za koga. Ja ne nalazim samo nekakav "nagoveštaj" trojstva u SZ, već smatram da SZ implicitno govori o ovoj temi na mnogo mesta. To je neko moje razmišljanje, ali mislim da je ovo jako kompleksna tema da bih sad ulazio u objašnjavanje zašto tako razmišljam. Što se tiče samog izraza "nephesh," nisam sreo ni jednog starozavetnog stručnjaka koji bi tek tako mogao tvrditi da ovaj izraz označava "bestelesni entitet." Starozavetna antropologija je, po ovom pitanju, prilično jasna. Ono što stvara problem jesu uticaji platonizma i neoplatonizma na neke hrišćanske pisce koji su, izgleda, pod ovim izrazima smatrali nešto drugo u odnosu na ono što je rani judaizam smatrao.

 

Ja bi ti preporucio sa sretnes malo sa Svetim Ocima....oni su strucnjaci za Stari Zavet....a i za Novi....jer su bili vodjeni Svetim Duhom pri izboru tih spisa.... greengrin

[grigorije22]

БЕСМРТНОСТ ДУШЕ ПО БИБЛИЈИ


Као што Библија тврди да човек има душу и тело и да је душа исто што и „дух животни“, тако она тврди да та душа остаје да живи свесним животом у духовном свету и после смрти тела. Ево неколико примера из Библије.
Већ сам назив „дух животни“ упућује нас на закључак да је природи духа смрт нешто страно, јер кад би му била својствена, онда се не би називао „дух животни“.
У старозаветним књигама Св, писма одлазак човека из овог света назива се „прибирање својим оцима“. О Авраму је речено: „И онемоћав умрије Аврам и би прибран к роду својему“ (1 Мојс. 25,8). Исто то је речено и о Аврамовом сину Исаку (1 Мојс. 35,29). А исто то речено је и о праоцу Јакову (1. Мојс. 49,29-33).
Пошто се из текста јасно види да ни у једном од ова три случаја није реч о сахрани у заједничкој гробници, то онда израз „прибирање к роду својему“ може значити једино одлазак душе појединог човека онамо где су и његови преци и рођаци који су пре њега преминули.

У књизи Проповедника стоји и ово обавештење о земаљском крају човекова живота: „врати се прах у земљу, како је и био, а дух се врати Богу који га је дао“ (Проп. 12,7). Пошто је то онај исти „дух животни“ који Бог дарује сваком човечијем телу да га оживљава и да буде носилац његовог свесног психичког живота, то онда те библијске речи значе исто што и продужење свесног човековог живота у духовном свету.

Додуше, има у старозаветним књигама и извесних изрека које изједначују човека са животињом, и да у гробу нико неће Бога славити. (Књ. Проп. 3,9-12; 9,5-6; пс. 6,5; 30,9; Пс. 88,10-12; 115,17; Пс. 146,4). Но, кад се те речи прочитају у вези са целим текстом онда се види да то није заправо порицање бесмртности душе, јер у гробу, куд одлази тело и претвара се у прах, заиста нико неће Бога славити. И ако се човек посматра материјалистички, то јест ако му се порекне дух а призна само тело, онда између човека и животиње заиста нема суштинске разлике, јер свима бива подједнако, сви иду у земљу и прах.
Да су старозаветни Јевреји веровали у загробни живот у којем душа свесно продужује егзистенцију у духовном свету, и чак да су веровали у посебни суд над душом и молили се за ублажење њихове загробне судбине, о томе постоји сведочанство у Књизи Сироховој (11,26): „лако је Богу у дан смрти платити човеку по делима његовим“, а и у 2. Књизи Макавејској 39,26 где се говори како су се Јудини војници обратили Богу с молитвом да опрости грехе њиховим изгинулим друговима у чијим су се џеповима нашле драгоцености од дарова идолских.


У новозаветним књигама Библије истина о загробном животу душе наглашена је још јаче и изразитије.
Спаситељ храбри своје ученике:  не бојте се оних који убијају тело, а душе не могу убити. Него се бојте онога који може и душу и тело погубити у паклу (Мт. 10,28).
По Христовим речима Бог Аврама, Исака и Јакова није Бог мртвих, него живих, јер су њему сви живи (Мт. 22,32;, Лк. 20,38).

Христос је испричао случај неког безумног богаташа и неког сиромаха Лазара тако да се из текста јасно и несумњиво да закључити да по Христовом схватању и тврдњи душе људске живе после смрти тела свесним животом у онаквим околностима какве одговарају њиховим моралним особинама (Лк. 16,19-31).
Приликом преображења Христова на гори Тавору појавили су се и говорили са Христом Мојсије и Илија. За Илију то није никакво чудо, јер Боблија каже да се он са преображеним, продуховљеним телом узнео у небески свет (2. О царевима 2.1-12). Али откуд Мојсије на Тавору, кад је он умро природном смрћу а није васкрсао? Значи, његов дух постао је на неки начин видљив за апостоле у оном моменту.

Христос обећава покајаном разбојнику: „Заиста, кажем ти: данас ћеш бити са мном у рају“ (Лк. 23,43).
Апостол Павле пише Филипљанима: „Имам жељу да умрем и да будем са Христом, што је куд и камо боље; али остати у телу – то је потребније ради вас“ (Фил. 1,23-23).

Слично пише и Коринћанима: „Уздамо се и спремни смо да радије изиђемо из тела и да се код Господа настанимо као код куће“ (2. Кор. 5,8).

 Апостол Петар каже да је његово тело само пролазна сеница у којој станује његова душа, а Христос му је јавио „да ће ускоро доћи да скидања ове моје сенице“ (2. Петр. 1,13-15).


Још нешто више и одређеније! По тврдњи апостола Петра „мртвима је објављено еванђеље“ (2. Петр. 4,6); и Христос је у аду проповедао еванђеље тамошњим душама (1. Петр. 3,18-19).


Најзад, апостол Јован у једној својој визији виде душе побијених хришћана како се моле Богу (Откр. 6,9-10).


Ако се ове напред наведене библијске чињенице имају у виду, онда је сасвим јасно и несумњиво да Библија учи да човек има духовну душу различиту од тела и да она продужује свој свесни живот после смрти тела у условима и околностима које одговарају њеном моралном стању.


Према томе, нису у праву ни секташи ни они модерни теолози који, поводећи се за материјалистичком философијом, кажу да учење о духовној души различитој од тела и о њеној бесмртности није библијско учење него специјалитет јелинске философије.


Напротив, Библија зна за душу и процењује је већом вредношћу од целог света. Јер, шта вреди човеку да цео свет придобије а души својој науди. Или, какав ће откуп дати човек за душу своју (Мт. 16,26) – тако каже Христос.
Према томе, за оне који верују Светом писму, или бар кажу да верују, проблем је решен и дискусија завршена.


          
                                                                                    др Лазар Милин
                                                      (фрагмент из књиге Постанак света и човека)

[SHADOWS OF THE LIGHT]

Amin. isus-sinai

[SHADOWS OF THE LIGHT]

Čuvajte se da vas ko ne zarobi filozofijom i praznom prevarom, po kazivanju čovečijem, po nauci sveta, a ne po Hristu. ( Kolosanima poslanica 2. 8 ).