Расправе о бесмртности душе и о свесности душе након смрти

[Guest O.Ugrin]

Smrt je prekid zajednice sa Bogom, zato je Adam umro u onaj dan kada je okusio od ploda sa Drveta poznanja Dobra i zla. Zli nacin postojanja je upravo nacin postojanja mimo zajednice sa Bogom ciji je epilog nistavilo dok se sam taj hod moze nazvati smrcu jer u ocima Onog Kome je dan kao hiljadu godina i hiljadu godina kao jedan dan ovih nasih tricavih 70-tak godina ne znace nista, to je manje od treptaja u ogledalu vecnosti. Hristos je pogazio smrt zato sto je vaspostavio Zajedncu Boga i coveka, Nestvorenog i stvorenog u licnosti Svojoj - Bogocoveka Hrista, ucinivsi na taj nacin samu prirodu obesmrcenom (to je i razlog zasto bi se Logos ovaplotio i da Adam nije sagresio). E, sad, covek nije samo puka priroda, vec ono najdragocenije sto je, to je njegova licnost, on sam, autentican i neponovljiv. No, da bi to zaista bio i da bi se ostvario kao takav, neophodno je da i on sam to zazeli, da u tome ucestvuje. Otud krstenje kao nacin prevazilazenja prvorodnog greha, nase svesno pristajanje na Zajednicu sa Bogom i ucestvovanje u Njoj... zato Crkva jeste Liturgija, Liturgija - Zajednica, Zajednica - Hristos. Kako nema dve Crkve, vec samo Jedne i Jedine, posto je Ona Telo, tako mi pominjanjem svojih umrlih zapravo sa tim istim umrlim cinimo tu istu LIturgiju, To isto Telo. Koliko je to pominjanje bitno najbolje svedoci pominjanje svetitelja pa i same Majke Bozije. Dakle, ne pominju oni nas vec mi njih, oprisutnjujuci ih time na dogadjaju Svete Liturgije mi sustinski ispovedamo da u Gospodu nema mrtvih jer evo i oni juce i mi danas cinimo jednu istu Sluzbu, jednu istu Crkvu, Jednog istog Hrista. O tome se radi a zato Liturgija i jeste predukus Eshatona zato sto vec sada i ovde mi ostvarujemo taj vanvremenski zagrljaj Boga i coveka, zagrljaj u kojem nema ni juce ni sutra, nema mrtvih ni nastradalih, jadnih i ubogih, ovakvih ili onakvih... vec samo onih koje znamo po imenu (otud pominjanje a otud i Lazaru ime, bogatasu ne!), i koji nas znaju po imenu u vecnoj Zajednici sa Tvorcem. To je Tavorski preobrazaj, Sam Zivot u Zajednici sa Tvorcem u kojem nema nepoznatih i u kojem nema umrlih. E, to je Secanje Bozije... koje rasplamsava nasu nadu u neprolaz i to da ce nas On znati po imenu i biti sa nama. Gde, kako, kada...a, zar je i bitno. Mislite o tome.

Bog vas blagoslovio - Ugrin

[Светлана ПС]

То, да постоји нека друга, паралелна реалност није православно гледање на есхатологију.

А "паралелна реалност" Анђела и Светитеља?
Стављам у наводнике, јер тај свет постоји, зар не, оче? Тај свет је непрекидно присутан у нашем створеном свету.
Емануил! С нама је Бог!
Тако завршава свако поглавље Свети Николај Српски. Управо то и хоће да нам каже, тј. да није некаква паралелна реалност, већ јесте реалност. То што је ми не видимо телесним очима, има људи који су видели ... и чули ... Прочитајте књигу.

http://svetosavlje.org/biblioteka/vlNikolaj/Emanuil/Nikolaj0903.htm


ПРЕДГОВОР
Узалуд је говорити: случај! Узалуд је викати: сујеверица! 
Догађаји су догађаји. Факта су факта. Могли се објаснити или не, факта остају факти.
Примери изнети у овој нашој збирци само су један сноп на њиви људског живота, прекривеног таквим снопљем. Не износимо све примере, које смо чули и сазнали, него само оне који су карактеристични и достоверни. Неки од ових примера сасвим су слични библијским чудесима, док други опет представљају понављање оног духовног искуства које је у прошлим временима доживљено и у предању црквеном забележено. Библија и црквено Предање и јесу право мерило у оцени свега чудеснога што се догађа у свету и у животу људи. Ко се служи тим мерилом, неће пасти у заблуде спиритизма, ни окултизма, него ће знати разликовати духове, то јест разликовати истину од обмане, и светлост од таме, и стварност од символа.

Какав је закључак од оваквих догађаја и доживљаја? Могућ је само један једини разуман закључак, а то је:

Бог управља светом и руководи животом човечјим. Бог дејствује непрекидно и непрестано на безбројне начине, да људе приведе истини и спасењу. Постоји једно пребогато духовно царство Божје, у које прелазе све праведне душе из овога света кад се одвоје од тела. Постоји само један закон, закон правде Божје или закон морални; све остало што се зове законом сенка је и символ овога великог и вечног закона Божјег.
Једном речју ми земаљски путници нисмо сами на путу своме. С нама је Бог и сва војска небесна.
Емануил! С нама Бог!

http://svetosavlje.org/biblioteka/vlNikolaj/Emanuil/Nikolaj090300.htm

Неко је споменуо, ако се не варам, некакве бапске приче. Међутим, Свети Николај Српски, Епископ, доноси низ прича које су веродостојне, како каже.

[Светлана ПС]

Види, Тања, ако бих почела да ти пишем о мом животном искуству, не би разводнили ништа, баш напротив, све би било још јаче о чему пишем или пишу Светитељи и ја само преносим. Пошто немам намеру да се препуцавам по форуму ни са ким и једино што мене интересује јесте да објасним неке ствари људима који имају уши да чују и онима који, евентуално, су збуњени, да објасним да их не би нико залуђивао. Зато, ако имаш шта да ме питаш питај, као и малопре, и знај да ти не одговарам онако како ти одговарам да би се надмудривале, већ да би се запитала шта је то о чему пише Светитељ, а ако ти немаш интересовања да се запиташ о томе, пусти друге да се заинтересују и не мешај се. То је све.
Јер "А сад остаје вјера, нада, љубав, ово троје; али од њих највећа је љубав." (1 Кр. 13, 13). Мислиш ли да се "вјера, нада, љубав" односе само на Други Долазак Христов, само да нас тада подигне Господ, да нас васкрсне? Дотле, реци ми, сви наши покојници и ми сами после наше смрти, нећемо постојати, је л ти тако мислиш? Ако тако мислиш, знај да је погрешно. Највећа тајна за човека је смрт, тајна на коју не може сам да одговори, јер нема лично искуство. Али, неки људи су имали лично искуство и сведоче нам о томе. Да ли ћеш им веровати да знају о чему причају, твоја је ствар. Ја немам разлога да им не верујем. А "вјера, нада, љубав" још како се односи и на покојне.

[Guest свештеник Иван]

Ови примери које је свети Владика Николај показао у књизи "Емануил", апсолутно немају везе а темом о којој говоримо. У праву је Тања, сада тема оде на једну потпуно другу страну те и ја губим вољу да више овде пишем.

Што се тиче разних искустава по питању живота после овога на земљи, заиста постоје толико различитих и дијаметрално супротних примера да је, гледајући их индивидуално, тешко да нам ишта могу рећи. Такође, ти примери опет остављају слободу да човек верује или не неверује,  и не постоје никаква факта по том питању. То би онда била принудна а не слободна вера.

Бог увек хоће да људи слободно приступају Њему, а не кроз чуда која су факта. Чак и када је чудо очигледно, увек Господ допшушта простора да буде оних који ће рећи: Не, ово није ништа, ово није чудо од Бога, Бог не постоји...

Што се тиче бабских прича, врло могуће да сам их ја споменуо, јер сам се свакаквих прича наслушао, да ме те приче само одвајају од мог Бога него што ме приближују. Једна баба ми је причала да је умрла и да је видела "бога" који вози камион и свету Петку. Тај "бог" је њу шутнуо и она се онда пробила из смрти. Ето, и то је једно искуство. Свака врачара је "видела бога" или "светитеље" који су им рекли да "помажу људима". Зашто би ово било нетачно а сва друга тачна? И уосталом, шта та онострана искуства споре оно што сам рекао да личности које су отишле са овога света постоје у Господу иконијски, пројављивајући се у и кроз Литургију?

[Guest свештеник Иван]

И још нешто: Ако Царство небеско постоји као потпуна реалност, зашто онда кажемо: Чекам васкрсење мртвих и живот будућег века, зашто кажемо да је то Царство будуће, да дође Царство Твоје,  и зашто ми и даље овде на земљи страдамо и зашто и даље видимо жалости и муке и невоље, ако је Цартсво небеско дошло у својој пуноти? Ту неће бити ни бола, ни муке ни туге, него живот бесконачан.

Онда сва православна есхатологија пада у воду. Онда нема потребе за вером и надом, како каже свети ап. Павле у својој Химни љубави. Но, очигледно да није баш тако, видимо да и даље постоје страдања и невоље и муке. Видимо и даље трагику смрти (можда за вас није трагично кад вам умре драга особа, за мене јесте). Царство Небеско ће тек доћи у пуноти, а сада нам долази као Литургија. Сад лепо прочитајте шта сам пре писао, ако имате стрпљења и времена, па да не затварамо дискусију готовим решењима. То никада није био теолошки принцип.  

[Дража]

Царство небеско је овде и сада. Како би иначе Анђели увек били међу нама, нарочито на Светој Литургији. Познато је да је и Ава Јустин говорио сестринству Ћелијском да и када држи говор физички и чулно у празном храму - да храм никада није празан. Анђели су свакако увек присутни. После смрти телесне душа наставља да живи. До сада су ме (нас) тако учили и у то верујем. Шта поједници данас покушавају "научити" верне, не интересује ме нимало а исто толико им верујем.

[uros]

Царство небеско је овде и сада. Како би иначе Анђели увек били међу нама, нарочито на Светој Литургији. Познато је да је и Ава Јустин говорио сестринству Ћелијском да и када држи говор физички и чулно у празном храму - да храм никада није празан. Анђели су свакако увек присутни. После смрти телесне душа наставља да живи. До сада су ме (нас) тако учили и у то верујем. Шта поједници данас покушавају "научити" верне, не интересује ме нимало а исто толико им верујем.

И још нешто: Ако Царство небеско постоји као потпуна реалност, зашто онда кажемо: Чекам васкрсење мртвих и живот будућег века, зашто кажемо да је то Царство будуће, да дође Царство Твоје,  и зашто ми и даље овде на земљи страдамо и зашто и даље видимо жалости и муке и невоље, ако је Цартсво небеско дошло у својој пуноти?

[Искушеник]

Да, Царство Небеско је овде и сада,али НЕ у својој пуноти.

Рећи да је у својој пуноти Царство Небеско присутно,је ништа друго до огромна јерес.

[Guest свештеник Иван]

Да, Царство Небеско је овде и сада,али НЕ у својој пуноти.

Рећи да је у својој пуноти Царство Небеско присутно,је ништа друго до огромна јерес.

Баш тако, хвала Богу да неко коначно разуме. Царство небеско је Литургија као икона будућег века.

[Oglo]

Царство небеско је овде и сада. Како би иначе Анђели увек били међу нама, нарочито на Светој Литургији. Познато је да је и Ава Јустин говорио сестринству Ћелијском да и када држи говор физички и чулно у празном храму - да храм никада није празан. Анђели су свакако увек присутни. После смрти телесне душа наставља да живи. До сада су ме (нас) тако учили и у то верујем. Шта поједници данас покушавају "научити" верне, не интересује ме нимало а исто толико им верујем.

И још нешто: Ако Царство небеско постоји као потпуна реалност, зашто онда кажемо: Чекам васкрсење мртвих и живот будућег века, зашто кажемо да је то Царство будуће, да дође Царство Твоје,  и зашто ми и даље овде на земљи страдамо и зашто и даље видимо жалости и муке и невоље, ако је Цартсво небеско дошло у својој пуноти?

Нити ће се рећи: Ево га овдје, или: ено га ондје; јер гле, Царство Божије унутра је у вама.

Lk (17,21)

[Никола Ђоловић]

Otac Ivan je odlicno odgovorio u  jednom od postova, neki ljudi se plase vise smrti nego pakla...

e to treba sozercavati....

klapklap

[Маша]

Бесмртна по благодати.

Јел такО Теолози?

[Guest свештеник Иван]

Бесмртна по благодати.

Јел такО Теолози?

Да, само и томе треба добро размишљати, и шта ћемо са телом, дали је и оно бесмртно по благодати и шта уопште значи ово по благодати.

[Александар Милојков]

Бесмртна по благодати.

Јел такО Теолози?

Све је створено по благодати. Зато што не постојимо нужно, већ благовољењем Божијим. Могло је бити и да нас нема, па где бисмо онда тражили извор наше бесмртносту: у својој природи или у благодати, дару Божијем???

[Oglo]

Све је створено по благодати. Зато што не постојимо нужно, већ благовољењем Божијим. Могло је бити и да нас нема, па где бисмо онда тражили извор наше бесмртносту: у својој природи или у благодати, дару Божијем???

Nisam shvatio ovo,kako tražiti besmrtnost nečemu čega nema?