Расправе о бесмртности душе и о свесности душе након смрти

[DYNABLASTER]

A ljudi ce uvek naci nesto da zanovetaju, ne znam samo sta fali telu i tom vidu postojanja, mi cak ne mozemo ni da zamislimo neki drugi modalitet postojanja, tako da kakva je to pobuna protiv tela i materije nije mi jasno

[Volim_Sina_Bozjeg]

Moja duša voli materiju

[NerZul™]

Dualizam jeste to samo po sebi, nevidljivo i vidljivo, dusa i telo, nisam ja ni mislio na to kako ti kapiras, to je valjda jasno, niti te ja "kapiram", jednostavno pricamo, nisi ti tema i kako ti kapiras, nego to o cemu pricamo

 

Sad ja nesto razmisljam, mozda u tom stanju i telo postoji ali neopipljivo, tj nematerijalno iako isto kao sto imamo sad ovo materijalno... jer kako kad ljudi odu malo na proputovanje pa se vrate i svedoce o tome kako su videli Hrista ili svetitelje ili rodjake. Ili kad se nekome javi neko sa onoga sveta, on ga bukvalno vidi, ali ne telesnim ocima, nego duhovnim, mozda moze da se prica i o duhovnom telu, ali to je sad vec zesce filosofiranje...

Постоји и та теологумена да човек већ прима на себе тело у коме ће да васкрсне, то духовно тело те  се и светитељи јављају у тим телима, тако неки кажу.....претпоставка...

[DYNABLASTER]

Mislim da bas ne moze biti da prima telo u kome ce da vaskrsne, nego da se javlja u svom prvobitnom "telu".

Ustvari ne da mislim, nego cak ni ne verujem, nego osecam.

 

A opet razlika je izmedju onih koji su vec vaznuti na Nebo i obicnih smrtnika koji cekaju na Sud.

 

Tema je takva da mozemo samo da nagadjamo.

[Deja Vu]

Мој став по питању теме јесте да ако ће опште васкрсење да се деси, онда није битан тај период између ако се то уопште може назвати периодом. Били у рају/паклу или ''спавали'', небитно је, већ је битан крајњи циљ, а то је васкрсење. Ако је душа смртна, онда чим се умре, следеће што се деси је васкрсење. То се неће ни осетити, људи ће рећи: Ау брате, кад пре, чим сам умро, а одмах жив. 

 

Е сад, пошто је човек спој материје и духа, онда као такав смрћу бива растављен на саставне делове: на материју и дух. Материја као таква остаје као таква. Разлика између живог тела и полураспаднутог леша не постоји. То је све исто, све су то атоми са електронима, протонима, неутронима. Све је то материја. Она прелази из једнога облика у други, не нестаје, ту је. Дух са друге стране одлази тамо одакле је дат, значи Богу. Е сад, тај дух је наша личност која се градила временом. Тај дух је неуништив. Због тога некоме ће одлазак код Бога, ако могу да кажем, враћање Извору, значити рај, а некоме пакао. Бог је као ватра, неког греје, неког пече. Он као такав није крив, већ је крив човек због тога како се односи са Њим.

 

Додао бих још да је моје неко мишљење у вези духа то да је он уствари самосвест. Овде на земљи та свест је била везана за тело, као некаква закрпа зашивена на њега. Када се тело распало, та закрпа је одлепршала и закачила се на нешто друго, тј. на Бога. После смрти наша свест се веже са Бога, а док смо на Земљи за тело. Ово наиме нисам баш сам смислио, већ сам прочитао овде на форуму код Aquiliusa Cratus-a, па сам онда овде додао на моје размишљање. 

 

Ето то је неко моје мишљење, можда грешим, ако да, онда ће се јавити критике које прихватам раширених руку. 

 

 

 

@Палама

 

 Постоји учење да је човек смртан зато што је створен, а не као последица греха.

 

У реду. Али питам у контексту теме, пошто аутор текста говори да је смрт ушла у творевину захваљујући греху. То би онда значило да аутор уједно подржава креационизам и оно што тачно пише у Библији. 

[DYNABLASTER]

Ако је душа смртна, онда чим се умре, следеће што се деси је васкрсење. То се неће ни осетити, људи ће рећи: Ау брате, кад пре, чим сам умро, а одмах жив. 

Ne slazem se sa ovime, utoliko sto ne mozemo znati, a opet vremenska kategorija je ogranicena na zemaljsko, kao sto rekoh u tom stanju vaze drugaciji zakoni. Kao sto ni u snu ne postoji kategorija vremena kao dozivljaja, kad kazem u snu ne mislim na adventisticki pojam sna duse.

[Biky83]

postojanje duše može li se reći da postoji večna smrt i večni život duše? Odnosno da je duša živa ali da može grehom otići u večnu smrt ili ostati sa Bogom i u Bogu i nastaviti svoje večno postojanje u svom Tvorcu.

Ja upravo tako  mislim!

Zato se trebamo uvek moliti i sa Bogom ziveti...to nam je jedini spas.

Gospod je spasenje !

[Deja Vu]

Ne slazem se sa ovime, utoliko sto ne mozemo znati, a opet vremenska kategorija je ogranicena na zemaljsko, kao sto rekoh u tom stanju vaze drugaciji zakoni. Kao sto ni u snu ne postoji kategorija vremena kao dozivljaja, kad kazem u snu ne mislim na adventisticki pojam sna duse.

 

То сам и желео рећи. Као када се заспе, а не сања се, па следеће што се деси је буђење. Немамо свест о времену које је прошло тј. које пролази док спавамо. Исто тако, кад се умре, нема се свест о том стању, следеће што следи је васкрсење и оно је као буђење. Људи ће васкрснути и неће имати појма да су прошле хиљаде година, за њих ће то деловати као секунд. 

 

Наравно, ово није мој став, већ оно друго што сам написао. Али чак и да јесте тачно ово горе, да после смрти нема свести и ничега до васкрсења, то није нарочито битно. Важно је само васкрсење. Самим тим можемо спокојно да умремо као када идемо на спавање без страха да се нећемо ''пробудити'' ако верујемо у васкрсење. 

[DYNABLASTER]

Ima svesti posle smrti, nema potrebe sumnjati u to, toliko je svedocenja, pa cak i u Bibliji ima govora o tome.

 

 

[Перезвон]

Чехов: Пиштољ који виси на зиду у првој сцени, мора да опали у последњој!

[Александар Милојков]

У хришћанском контексту, бесмртност душе није исто што и бесмртност човека. Зато је бесмислено доводити ово двоје у било какав или/или опозит. Вера у бесмртност душе не негира веру у васкрсење мртвих и бесмртност човека. Душа и човек нису исто. Душа и тело су делови целине која се зове човек. Душа је, по учењу отаца, бесмртна у односу на тело. Из разлога што је душа проста (несастављена) а тело је сложено (састављено из делова). Оно што је просто не може се делити (смрт је овде свакако схваћена као распадање сложеног). Оно што је сложено дељиво је, односно смртно је. Такво значење има бесмртност душе.

Са друге стране бесмртност  човека значи јединство душе и тела, те бивање тог јединства у заједници љубави са Богом и ближњима. Жив, бесмртан човек је, дакле, онај који је састављен из душе и тела и који има свој идентитет (личност), потврђиван у заједници са Богом и ближњима. Бесмртан човек је обожена личност. Та бесмртност и то бивствовање је нешто сасвим друго од појма бесмртности када је душа у питању. Зато је могуће говорити да је душа у исто време бесмртна али да може вечно умирати. Прво се односу на њену простоту, на тврдњу да она као таква неће ишчезнути, а друго на душу као део човека, на личност.

[Vasa L.]

Али његова душа наставља да живи. Ни у једном тренутку она не престаје да постоји. Наш спољашњи, биолошки и земаљски живот завршава смрћу, али душа наставља да живи даље. Душа је сама наша суштина, средиште свих наших енергија и наших мисли. Душа се креће и даје живот телу. Након свог одвајања од тела, она наставља да живи, да постоји, да има свесност.

Свети Теофан Затворник, у поруци умирућој жени говори: „Нећете умрети. Ваше тело ће умрети, али ви ћете завршити у различитом свету, будући живи, сећајући се себе и препознајући цечокупан свет који вас окружује.“

Свети Доротеј (шести век) сумира учење раних Отаца на овај начин. „Јер као што нам Оци говоре, душе мртвих се сећају свега што се догодило овде – мисли, речи, жељама – и ништа не може бити заборављено. Али, као што се каже у Псалму, „У тај дан све њихове мисли ће погинути.“ Мисли о којима он говори, су мисли овога света, о кућама и поседима, родитељима и деци и пословним делима. Све ове ствари се уништавају одмах након што душа напусти тело. Али онога што је радио против врлине или злих страсти, он се сећа и ништа није изгубљено. Уствари, душа не губи ништа, што је радила у свету, али се сећа свега на свом изласку из свог тела.“

Свети Јован Касијан (пети век) исто тако учи: „Душе након одвајања из овог тела нису залудна, не остају без свести; то је доказано причом из Јеванђеља о богаташу и Лазару (Лука 16:22-28). Душе мртвих не губе своју свест, не губе чак ни своје расположење – то јест, наду и страх, радост и жалост, и нешто што очекују за себе на Свеопштем Суду који почињу  већ да предосећају.“

Живот после смрти

Свети Јован Шангајски (Максимович)

http://www.pravoslavni-odgovor.com/Crkva_Hristova/Besede_Sveti_Jovan_Sangajski/put_duse_posle_smrti.htm#_ftnref1

[DYNABLASTER]

Bravo!

[Vasa L.]

Зато Црква знајући сасвим јасно и тачно оно што пише у Светом писму, да у гробу и у паклу нико неће хвалити Бога пева на парастосу: "Дуси и души праведних восхваљат тја, Господи", - "Духови и душе праведних хвалиће те, Господе" - Духови и душе, а не тела у гробу!

 

http://forum.burek.com/apologetske-glave-prof-lazar-milin-t254962.5.wap2.html

[Deja Vu]

У хришћанском контексту, бесмртност душе није исто што и бесмртност човека. Зато је бесмислено доводити ово двоје у било какав или/или опозит. Вера у бесмртност душе не негира веру у васкрсење мртвих и бесмртност човека. Душа и човек нису исто. Душа и тело су делови целине која се зове човек. Душа је, по учењу отаца, бесмртна у односу на тело. Из разлога што је душа проста (несастављена) а тело је сложено (састављено из делова). Оно што је просто не може се делити (смрт је овде свакако схваћена као распадање сложеног). Оно што је сложено дељиво је, односно смртно је. Такво значење има бесмртност душе.

Са друге стране бесмртност  човека значи јединство душе и тела, те бивање тог јединства у заједници љубави са Богом и ближњима. Жив, бесмртан човек је, дакле, онај који је састављен из душе и тела и који има свој идентитет (личност), потврђиван у заједници са Богом и ближњима. Бесмртан човек је обожена личност. Та бесмртност и то бивствовање је нешто сасвим друго од појма бесмртности када је душа у питању. Зато је могуће говорити да је душа у исто време бесмртна али да може вечно умирати. Прво се односу на њену простоту, на тврдњу да она као таква неће ишчезнути, а друго на душу као део човека, на личност.

 

Добар одговор. Е сад, у чему је онда разлика између бесмртности душе и бесмртности човека? Ако је душа после смрти свесна и свесно општи са Богом, због чега је онда потребно њено поновно враћање у сада васкрсло тело? Шта фали том односу ње са Богом? Па има ли шта боље и лепше од тога? 

Могу само да претпоставим. Творевина Божја тј. сва материја (којој припада и човеково тело) треба да се обожи? То је оно ново небо и нова земља, нема смрти, нема бола, лав и во заједно пасу траву итд.