Сведочење библијског Стварања у свету код теолога и научника

[Bokisd]

пре 4 часа, Justin Waters рече

Tesko je to na oko primjetiti. I dan dans ima pokret "ravna zemlja" koji za cudo ima sve vise pristalica i njima nije logcno da je sunce onoliko veliko, vec je po njima sunce par kilometara u precniku, mjesec jos manji, a zvijezde su kao neki lampioni. Da bi covjek razumio da je sunce stvarno nesto veliko, da lebdi u beskrajnom prostoru i zato treba mnogo posmatranja neba, raznih kalkulacija, pretpostavki posmatranja prirode itd....Zlatousti se nije bavio astronomijom pa stoga i nije bas nemoguce da kao pripadnik hardkor konzervativne skole odbijao da prihvati geocentricni kosmoloski model ustanovljen za vrijeme Ptolomeja.

Imam utisak da se bezpotrebno vrtimo u krug.

Ne mozemo, na osnovu pretpostavke o pripadnosti konzervativnij skoli i to jos 'hardkor' , da sudimo o necijim stavovima. Pogotovo u oblasti misljenja koja se bavi spekulativnim nacinom gledanja na stvari, koje je sv.Jovan izrazavao kroz usmene besede u crkvi. Osnovne i vrhunske dogmatske stvari se oglasavaju pisanim putem , kroz precizne i jasne i oblikovane misli, kroz uoblicen sistem  i sistemski poredjane stavove , koje se ticu same teme.

Znaci, morate naci, u svim besedama i pisanjima  sv.Jovana, njegove  jasne i nedvosmislene postavke o stvarima na koje ukazujete. Samo tako se moze doci do nekog nepristrasnog i objektivog gledanja na ovu stvar.

Drugo. Sv.Jovan se  koliko sam shvatio,  uvek pozivao na reci pisma u svom  objasnjavanju prvog stvaranja sveta i zivota. Zbog toga, samo imajuci ovu stvar u vidu, mozemo analizirati sta je svetitelj mislio o pojedinim pitanjima postanja.

Recimo, sta kaze ovde, o prvom stvaranju :

"I stvori, veli, Bog svod i rastavi Bog vode što behu pod svodom od onih što behu nad svodom. Kada je, kaže, nastao svod, zapovedio je da se neke vode nalaze pod svodom, a druge nad njim. Ali, mogao bi se neko upitati šta je svod: je li to otvrdla voda ili nekakav zgusnuti vazduh ili kakva druga tvar? Niko blagorazuman ne bi to prosto potvrdio."......."Neka bude svod posred voda. Zatim kao što je učinilo u vezi sa svetlošću, tako nas je i ovde obavestilo o naznačenju svoda: da rastavlja,kaže, vodu od vode. I kada nam je njenu svrhu objasnio, tada kao što je svetlosti ime nadenuo, imenova i svod. I nazva, kaže, svod nebom - to je ovo što vidimo "

Prvo moram da skrenem paznju, da je ovo prvo stvaranje po pismu, ne postoji jos uvek ni zvezdano nebo i mesec i sunce. Svetitelj vec ovde zapaza postojanje prostora izmedju vodenih svodova, koji su nekakav medjuprostor koji je ispunjen ili nekakvim zgusnutim vazduhom ili nekakvom drugom prirodom. I nastavlja, da je taj svod, postao nebo, tj. ono sto i danas vidimo i opazamo.

Dakle, ako se nesto kategoricki tvrdi, moraju se i dati odgovarajuce  reference koje mogu potvrditi tu tvdrnju. Ne moze da bude referetna tvdrnja, da  neko ima 'hardkor' konzerativno misljenje. Opet, i ova sama tvrdnja koju ste izrekli , je po vasem sopstvenom sudu. I gde onda stizemo, sa ovako poredjanim tvrdjenima ? Meni deluje, na vrlo klizav teren prezentovanja cinjenica. Tako ispada.

I, opet, neko moje zapazanje. Bavimo se samo 'spoljasnjim' i prirodnim  misljenjem sv.Jovana o stvaranju sveta i kosmosa, koje je uslovljeno ogranicenim saznanjima svake epohe. Za pravo i sustinsko, razumevanje misli i tumacenja sv.Jovana, je mnogo bitnije, hriscansko, crkveno i bogoslovsko - misticno razjasnjenje Bozijeg stvaranje. Kako Bog stvara, koji je smisao i cilj stvaranja, zasto po danima, zasto prvo zivotinje i flora, pa tek onda covek i slicna pitanja .

Koliko je dusa preteznija od tela, toliko je ovo prevashodnije i vaznije od onog prvog. I tu nema nikakve sumnje u pravoverno crkveno tumacenje Postanja koje je dao sv.Jovan.

Jel' mozete da  objasnite , sta je to', kakva je to' konzervativna  'hardkor' grupa hriscana ?

 

[о.Горан]

 

 

Филм о животу Дарвина који је био генијалан за доба у коме је живео.

[о.Горан]

пре 12 часа, Bokisd рече

 

Jel' mozete da  objasnite , sta je to', kakva je to' konzervativna  'hardkor' grupa hriscana ?

 

Ево ја ћу објаснити укратко...То су они који су превазишли разне бајке...

[о.Горан]

Два филма који се баве познатим случајем Скоупс( https://sh.wikipedia.org/wiki/Scopesov_proces ) из 1925.г. после кога су атеисти извршили главни удар на школство и постали гори монополисти на `истину` него што је било која инквизиција икада била...

 

 

 

 

[о.Горан]

Треба нагласити да је цела поента ове приче ограниченост људског ума да све објасни науком. Иако смо направљени по Божијем лику  ми смо уједно и створена бића, те постоје лимити науке као људске творевине, а граница је онде где почиње метафизика. Када наука крочи на то подручје запада у неку врсту ћорсокака...

Наравоученије је да треба да погнемо главу пред Створитељем, Тројичним Богом који је створио све и одржава творевину...

 

[о.Горан]

А достигнућа науке као што су нпр. компјутер, аутомобил, робот итд. итд. треба поштовати тј. труд и инвентивност оних који су их измислили.

[drvce]

пре 5 часа, о.Горан рече

Треба нагласити да је цела поента ове приче ограниченост људског ума да све објасни науком. Иако смо направљени по Божијем лику  ми смо уједно и створена бића, те постоје лимити науке као људске творевине, а граница је онде где почиње метафизика. Када наука крочи на то подручје запада у неку врсту ћорсокака...

Наравоученије је да треба да погнемо главу пред Створитељем, Тројичним Богом који је створио све и одржава творевину...

 

Nauka je u corsokaku kad treba da objasni sve kreacionistickim pricama. Kreacionisti ni nemaju nameru da objasne bilo sta, oni propagiraju svoju ideju i to je to.

[Кратос]

Kreacionizam ne može biti nauka jer ne daje naučno objašnjenje nastanka sveta nego religijsko.Ma koliko da se ne slažem sa TE ona je ipak najbolje naučno objašnjenje razvoja života.

[о.Горан]

Не бих се сложио с тим. Креационизам јесте инспирисан Библијом, али научници који га заступају се углавном баве логичком и научном критиком ТЕ, а ту има рупа на све стране. А да је иста `најбоље научно објашњење развоја живота`, то важи само у оквирима натурализма,то да.

Иначе је као теорија смешна и са мноштвом нелогичности.Али добро,као што рекох више пута, свако има право да верује у бајке.

[о.Горан]

Најбоља и најаргументованија књига преведена на наш језик посвећена овој теми, а која сучељава два супротстављена гледишта је ова:

 

 

Изнећу неколико страница које су великог формата, а нашао сам их на нету, чисто да се види са каквом озбиљношћу су писци пришли теми 

 

 

 

[о.Горан]

Одлична књига која се врло темељно и аргументовано бави генеалогијом, историјом и критиком атеистичке бајке...Препоручујем је свима који желе да се позабаве овом темом.

 

[о.Горан]

Један део књиге, посвећен археоптериксу, чисто ради увида у целину књиге:

 

Археоптерикс

 

 

 

Од свих проблематичних области еволуционог преласка из једне врсте лругу, птице представљају не само велики проблем због недостатка евиденције, већ стварају контрадикторности, због физиолошке различитости не само наспрам других врста, већ и у међусобним карактеристикама. На пример: птице имају пет различитих лобањских структура; неке имају шупље кости, неке немају; неке имају уљане жлезде изнад репа, неке имају супстанцу као пудер која је пресудна за одржавање летачких способности. Поред тога, птице имају различите вокалне структуре, и низ других карактеристика које еволуционисти не могу лако да објасне као „паралелну еволуцију". Један пример „паралелне еволуције" су специјализована крила, која се разликују код инсеката, слепих мишева и птица.

Еволуциона објашњења о постанку птица су приметно оскудна у њиховим уџбеницима. Најпознатији претендент транзиционог прелаза од гмизаваца до птица је Археоптерикс, мада је тешко разумети зашто је Археоптерикс једини „доказ" међу фосилима птица чија се историја протеже, еволуционистима, преко 80 милиона година. Скок од крљушти гмизаваца до специјализованог летачког перја је приличан проблем чак и за бујну машту еволуциониста. Али није само то. Др Мајкл Дентон у својој књизи „Еволуција - теорија у кризи", поставља питање респираторног opгана код птица:

Како је могуће да је птичији респираторни систем постепено еволуирао од стандардног нацрта код кичмењака, је фантастично тешко и предочити, поготову ако се има на уму да је одржавање система за дисање апсолутно витална функција у животу организма - где и најмањи застој води ка смрти, у врло кратком временском периоду. Као што пера не могу да функционишу као летачки органи све док кука и барбула (супротна кука која повезује две стране), нису адаптирани да перфектно пасују једна у другу - на исти начин, птичија плућа не могу да функционишу као респираторни орган док парабронхијални систем који га проткива, и ваздушна дупља која је повезана са плућима и која гарантује парабронхији залиху ваздуха, нису у потпуности развијени и у могућности да функционишу у перфектној координацији."

Дентон помиње птичја плућа зато што плућа гмизаваца поседују милионе малих ваздушних џакова или мехура, док птичја плућа имају цеви. Питање за еволуционисте је, како се та трансформација постепено или „одједном" десила. Аргумент еволуциониста указује да је Археоптерикс имао неке карактеристике гмизаваца, али те карактеристике се налазе и код неких модерних садашњих птица. Без обзира на спекулације, фосилни запис показује крила потпуно развијена код инсеката, слепих мишева и птица.

Еволуционисти узимају Археоптерикс као пример транзиционог прелаза из гмизаваца ка птици због карактеристика - дугачак pen, зуби у кљуну и канџе на крилима. Али дужина репа се разликује код гмизаваца. Зуби у кљуну се налазе код неких врста птица, и неки од гмизаваца (као што jе корњача) немају зубе. Канџе које се налазе на крилима Археоптерикса се налазе и код модерних птица. На пример, млади хоацин (Opisthocomus hоazin) јужноамеричка птица, афричка птица турако (Touraco corythaix) имају две канџе на крилима. Ној има мале „прсте" на крилима. Сви ти знаци могу да буду предмет аргументације, али оно што је најважнија карактеристика птице су пера која представљају фантастично инжењерство у своји јединственој контрукцији.

 

 

Фосил Археоптерикса (величине данашњег голуба) нађен је 1861 године у геолошком слоју који је идентификован као 145 милиона година стар. Фосил je одмах проглашен као прелаз између гмизаваца и птица - тријумф за Дарвинову теорију и стављен je у Енглески музеј природне историје. Други фосил Археоптерикса (преведено значи: рано крило) је нађен 1977. године - овог пута са вратом и главом, али каснији налази показују да је Археоптерикс имао пуна развијена пера летача. Сами еволуционисти то потврђују. Рајнер указује да је Археоптерикс имао идентична пера као данашње птице.

„Највише изненађује што Археоптерикс има добро развијена крила са перјем. Та крила се не разликују много од величине и облика који се налази код модерних птица као што су Magpies и Соucals. Индикација је да је Археоптерикс био летач... Археоптерикс има изненађујуће слично перје као модерне птице. Пера имају појачану осовину која служи да трансмитује аеродинамичну силу која се ствара преко пера ка телу - а то не би могло да се очекује да пера нису имала механичку функцију. Што је још важније, је да осовина лежи симетрично наспрам пера, што омогућава перима да се оптимално компензују у савијању приликом лета услед последице аеродинамичног притиска. Симетрија код пера је карактеристика модерних летача, док птице нелетачи имају асиметрију." Ово је важан закључак јер су неки еволуционисти да би приказали Археоптерикса као прелазно створење, претпоставили да је Археоптерикс употребљавао крила само за једрење спуштајући се са литица. Неки од еволуциониста су дошли до тезе да Археоптерикс долази од диносауруса. Данашњи налази показују Археоптерикса као птицу. Лобања Археоптерикса из Лондонског музеја је показала да припада птици а не гмизавцима Хипотетичка нагађања о пореклу птица обилују у еволуционим тезама. Један од класичних сценарија долази од чувене књиге Џералда Хеилмана, „Порекло птица", који предвиђа да је птичји предак био тркач на земљи, који касније почиње да се пење по дрвећу, прави падобранске скокове на доле, и потом, у даљем развоју клепета предњим удовима који се постепено развијају у крила:

Од тркача на земљи, животиња почиње да се пење по дрвећу скачући са једне гране на другу, све даље и даље па онда са дрвета на дрво, и са дрвета на земљу. У међувремену, палац се мења од првог на задњи и тиме се адаптира на грабљење грана. Са трчањем по земљи, задње ноге су промениле своју позицију (од положаја који гмизавци имају), ка положају својственом двоножцима. Са скакањем од гране на грану пресија ваздуха је деловала као подстрекач у продуковању дужих крљушти које су у процесу падобранских скокова углавном формирали део предњих удова и репа.

Услед фрикције ваздуха при тим падобранским летовима, спољашња ивица крљушти је почела да бива поцепана, постепено се мењајући кроз дуги процес у рожасту форму која се током времена продуковала у перфектно перо. Од крила, репа и бокова, пера су покрила цело тело птице.

У међувремену, са интензивнијом употребом руке су продужене, што је захтевало јаче мишиће: то је истовремено утицало на грудни кош, две латералне стране које су срасле и окоштале формирајући истурен гребен и порекло мишића.

Онда, кроз убрзане метаболичке процесе, на крају продуцира се кроз повећану калоричност топлокрвно стање.

Оваква „научна" претпоставка није потврђена никаквом фосилном документацијом, и може се дозволи на нивоу основаца који има бујну машту, али не као научна теза. Пре свега, једрење је омогућено мембраном која се протеже од тела до краја предњих и задњих удова, док је птици летачу омогућено дизање у ваздуху кроз мноштво других фактора (пера, крила, pen итд.) који немају ништа заједничко са једрењем, тј. спуштање* са вишег на ниже.

Други еволуционист Џон Остром замишља да се координацијом брзог трчања (са задњим ногама) и „тапшањем" предњих удова створила делимична конверзија од предњих удова у крила.

Поред две хипотезе о пореклу птица (кроз гмизавце или кроз диносаурусе), трећа група еволуциониста као А. Д. Вокер и Л. Д. Мартин, сматрају да птице воде порекло од крокодила.

 

Остром, чија хипотеза добија нове присталице, објашњава процес у развијању пера и крила:

Могуће је да је пре Археоптерикса повећање перја на рукама повећало површину на рукама (код гмизаваца) и тиме их учинио више ефективним за хватање инсеката? У даљој селекцији за већим перима, могуће је да су цели предњи удови се претворили у мрежу за инсекте која је имала малу тежину. Није тешко да представимо себи како би такав пар мрежа за инсекте био користан у хватању инсеката који скакућу, или их ударити док су у ваздуху.

Ако би Остромово „научно" хипотетисање било прихваћено као покушај детињасте шале, онда би могло да се доброћудно прихвати, али је увредљиво нормалном интелекту да се то представља као „научна" хипотеза. Нема потребе губити време са цитирањем различитих хипотеза и „објашњеења" са којима еволуционисти обилују - али вреди да се осврнемо на структуру пера које се састоји од низа фантастично прецизних компонената који су специфични и неопходни за могућност лета. Осовина пера (Rachic) која је шупља, еластична и лака, померена је од центра пера, што даје могућност лаког савијања и угибања под притиском ваздуха кад је покрету навише - што дозвољава да ваздух прође без отпора кроз пера крила. Влакна која се гранају са обе стране осовине су чудо од инжењерства састављена од паралелних осовина (барб) на страни главне осовине. којих се налази сплет (барбуле) са кукама које отварају или затварају перо према потреби лета. Барбуле, којих има до преко милион на сваком перу имају сличан принцип као „velcron", материјал који се уместо дугмади узима да састави две материје или објекта. У покрету крила на више перо се савија пуштајући ваздух кроз крило са минималним отпором. У покрету на доле пера се затварају једно уз друго и крило потисне ваздух уздижући птицу увис. Механика отварања и затварања барбула може да се види ако раздвојите пера и онда лаким покретом превучете прстом уздуж главне осовине. Перо ће да добије свој првобитни затворен облик.

Поред тога, чести проблем код летења је турбуленција на објекту при лету где је неопходна стабилизација ваздуха. Разлика у пресији ваздуха између горње и доње површине на крилима, ствара вртлог на крајевима крила. Птице имају прорезе на крајевима крила који смањују турбуленцију. Аероинжењери су копирали тај принцип стављајући на авион такозвани „handley page" зарезак који служи за стабилизацију вртлога.

Многе друге биолошке јединствености код птица, као кардиоваскуларни и гастроинтестинални системи, су посебна творевина. Прелазна форма која је еволуирала у птице није нађена зато што није никад постојала.

Ипак, има искрених еволуциониста који имају смелости да препознају факта. Палмер Даглас, палеонтолог са Универзитета Северна Каролина пише у прегледу књиге „Порекло и еволуција птица", од Алана Федучија („Нови научник", 01. март, 1997. год. Том 153, стр. 44):

Фасцинантно је пратити аргументе који окружују еволуцију и функцију пера. Традиционално гледиште сматра да су пера јединствена птицама, и Федучи снажно брани тај став, противно хипотези да су диносауруси имали перје. Његов аргумент се базира на проблему крила и лета: Зашто су се крила развила? Како Федучи пише: „Крила за мало имају магичну структуру и сложеност, која дозвољавају механичку и аеродинамичну отменост која није никад раније постигнута, било којим путем - што их чини изванредном структуром у биологији".

 

 

Запањујуће, пера на крилима фамозне 150 милиона старе јурске птице Археоптерикса, су напредна и могу да се упореде са модерним птицама.

Последње сензационално откриће птичјег транзиционог претка је названо Архаеораптор и пронађено je у Кини. Вест о проналаску „Праве изгубљене карике која повезује диносаурусе и птице" је раструбљена 1999. године почињући са утицајним америчким „Nacional geographic".

Прича почиње кад је кинески земљорадник залепио остатке два различита фосила и продао их трговцу са фосилима који их потом продаје диносарус ентузијасти Стефану Черкасу који их за узврат даје палеонтологу Филипу Куријеу. У чланку написаном од Черкаса и Куријеа писало је: „Овај фосил је можда најбоља евиденција од времена Археоптерикса да су фактично птице еволуирале од извесног месождера диносауруса (Дромаеосаурус)."

Неколико журнала су одбили да публикују извештај али „National Ge­ographic" издаје чланак (1999/96 бр. 5.) са сликом „Археораптора" под насловом „Пера за Т. Рекса". Први човек који је схватио да je у питању превapa je био кинески палеонтолог Кси Ксинг, који је рекао да Археораптор изгледа као композиција динаосаурусовог репа и птичијег трупа.

Кад је подвала лажног фосила на крају обелодањена фосил је добио ново име „Пилтдаун кокошка", Черкас је рекао за себе да је идиот, палеонтолог Курије је рекао да је то била највећа грешка у његовом животу, уредник: „National Geographic" Вилијем Ален се питао „како смо упали у овај брлог?", али најбољи епитаф овом откровењу је дао репортер Луис Симонс који je написао: „Ово је прича о тајанственим странпутицама и изгубљеном поверењу, о горопадном судару егоизма, само-подизања, прижељкивања, наивних претпоставки, људских грешака, тврдоглавости, манипулација, оговарања,  лагања, корупције и пре свега врло лоше комуникације."

 

 

 

[о.Горан]

Или рецимо овај о оку. Делује ли некоме да је овај текст писао `мрачњак`, `фанатик` и сл. квалификације на нивоу вртића? Узгред, око има,по неким проценама, резолуцију од око 700 мегапиксела, грубо речено.

 

Око

„Јер где је ваше благо, онде he бити и срце ваше.

Ceujeћa је тијелу око. Ако дакле буде око твоје здраво, све he ти тијело твоје свијетло бити."

Матеј 621-21

„Нико није толико слеп, као онај ко неће да види".

Пословица

Практично, нема речи које могу да опишу чудотворност у стваралаштву ока. Леонардо да Винчи је једном рекао: „Ко може да верује  да у таквом малом простору као око, може да се садржи лик целе васионе."

Ми видимо свет око нас не кроз „слику", већ светло. (Дебата међу физичарима још увек траје по питању да ли се светлост простире као „талас“ или „честица"). Светлост пада на објекте око нас и онда улази у око. Светлост је пре свега „супстанца" (у ствари светлост нема супстанце) која нам омогућава да видимо. Важност светлости се указује у библијском опису стварања света: првог дана стварања кад ништа још није имало обличје и док је све било пусто, и док је још била „тама над безданом", Бог је — створио прво светло.

Погрешно је поредити око са камером јер је камера само примитивна направа, копија ока, али ради лакшег објашњења можемо први процес стварања слике да упоредимо са камером. Око, као и камера, прима светлост, али чим светлост дође до ретине, аналогија са камером престаје. Одретине па на даље, електрицитет је најпримарнији. У ствари, ми не видимо оком, већ око само помаже.

Др Бранд и др Јанси дају интересантну аналогију са ракетом која је на свом путу кроз сунчев систем узела слике Венере, Марса и Јупитери и ми смо сви видели изванредне слике које је сателит снимио од Сатурнових прстенова као и контура других планета. Али још док читамо чланак о тех ничким подацима тог пута, сазнајемо да на сликама не видимо „images“ који су евидентирани на филму, већ превод имиџа. Сателит је снимао слике и преобратио их је својим компјутерским програмом у хиљаде информација о сенки, облику и боји. Те информације стижу на земљу у форми paдио порука. Ha земљи научници примају и преводе те електронске поруке да би касније репродуковали фотографију да буде иста као да је сателит узео директно слику и пренео је на филм. Ми нисмо видели „Сатурн" већ peконструкцију хиљаде информација о Сатурну.

 

Ha сличан начин наш мозак не прима фотографску слику света око нас, већ неких 127.000.000 шипки и фишека у танком слоју ретине постају „узнемнирени" светлосним таласима, чија порука се даље шаље кроз 1.000.000 влакана оптичког нерва који се као кабл савија у мождана удубљења.

Импулси из ретине пролазе кроз нервна влакна ка оптичком нерву, шире се у мозгу и у визуелном кортексу стимулишу чуло вида.

Кортекс нема лак посао, зато што преко 10 милијарди порука стиже из ретине сваке секунде. Тек се у последњим годинама почело да разумева како кортекс размешта електричне сигнале.

 

Истраживачи су отворили главу мачке и ставили минијатурну електроду само у једну ћелију визуелног кортекса. Онда су ставили варијацију облика, светлосних шаблона и покрета испред очију мачке пажљиво бележећи како ћелија реагује. Показало се да рецептивно различите ћелије је толико специфично да једино реагује кад се вертикалнa шипка постави под углом од 30°. Неке од ћелија се активирају само са великим објектом, неке само малим. Неке се активирају само ако постоји светло у центру видног поља, и зависно од угла. Неке ћелије се активирају само ако област светла има позадину. Неке региструју само светлосну линију која се креће испред тамне позадине, док друге региструју само гранични регион између светлог и тамног. Неке ћелије региструју само покрет. Добитник Нобелове награде, који је први почео да ствара графикон можданог кортекса, каже са скромношћу: „Број неурона који узастопно реагују кад око прати покрет пропелера који се полако окреће, превазилази машту. Кад ја читам извештаје научника који су потрошили целе своје животе да би створили мапу визуелног кортекса, ћелију по ћелију, ја сам импресиониран. Кад ја гледам, тотално сам несвестан процеса којим ћелије прикупљају информације и дешифрују их у мом мозгу. Дрво испред мог прозора и лептири који лепршају око њега долазе у мој мозак не као слика безбројних тачака и муњевитих светлосних откуцаја, већ као дрво и лептири - разумљива јасна слика са комплетним значењем."           (Бранд и Јанси, стр. 118)

Ако погледамо само на главне компоненте ока са гледишта инжењера  видећемо фантастичне бројке и низ независних функција које у заједници омогућавају да видимо свет око нас.

Ретина, на пример, која је само 0,2 mm дебљине је састављена од нервних влакана која садрже фоторецепторе (осетљиве на светло) и четири врсте нервних ћелија као и друге структурне и пигментске ћелије. Две врсте фото-ћелија се зову „шипке" и „фишеци" због свог изгледа.

Свако око има негде око 120 милиона „шипки" и 6 до 7 милиона ,.фишека". Они формирају „вертикалну" мрежу преко биполарних ћелија које су повезане са једном од милион ганглијских ћелија. Оне сакупљају све оптичке сигнале које је примила ретина, одлуче којим путем су дошли сигнали и онда их трансмитују у мозак преко оптичког нерва који у својих само два милиметра дебљине има преко 1.000.000 нервних влакана која су сва изолована једно од другог. Један квадратни милиметар ретине садржи око 400.000 оптичких сензора. „Шипке" и „фишеци" се разликују по величини и функцији.

Ретина (латинска реч rete - мрежа) је врло важан део ока јер садржи шипке и фишеке који су осетљиви на светлост. У случају мале илуминације, шипке су толико осетљиве да могу да апсорбују један фотон. Осетљивост ретине (која је тања од целофана) је неупоредиво већа него било који филм који је човек направио. Најбоља камера може да региструје l000 на 1 фотон светлосне јачине. У поређењу, људске ћелије могу да региструју 10.000.000.000 на 1 фотон преко динамичког домета светлосних таласа од 380 до 750 нанометара. Фоторецепторске ћелије у ретини се замењују сваких 7 дана. Ако погледате према Сунцу, или у неко јако светло, те ћелије изгоре, али се рапидно замењују новим ћелијама. Свака од тих ћелија је далеко сложенија него најбољи људски компјутери. Преко 10 милијарди ком путација на секунду се врши у ретини пре него што се импулси пошаљу мозак. Највећем „Креј" суперкомпјутеру би требало негде око годину дан; да процесује информацију која се дешава у ретини сваке секунде. Док је писао своју теорију еволуције, Дарвин је рекао, да кад помисли на око он се „стресе", a у то време се врло мало знало чак и о функцији ока.

Узимајући у обзир да би требало сувише времена и простора само да се опише генерални биолошки механизам ока, најбоље је да останемо само на опису ретине.

Светло које долази до осетљивих шипки и фишека у ретини мора да прође кроз масу нервних влакана и кроз масу шипки и фишека пре него што дође до места одакле се шаљу електрични сигнали. Шипке у ретини су толико осетљиве да могу региструју један светлосни квант (фотон). Та висока осетљивост је постигнута експонажом од 0,3 секунде између апсорбције фотона и емисије електричног сигнала, и тиме је временски дато довољно времена да се амплификација заврши. Шипке реагују на бело светло и кроз њих се све види у спектру грао боја. Оне су дуге ћелије које садрже супстанцу која се зове визуелна пурпурна или родопсин. Кад је родопсин изложен светлу, хемијски процес у шипки реагује и шаље електрични сигнал у нервно влакно. Под врло јаким светлом родопсин постаје неактиван, али у мраку се враћа у своју нормалну љубичасту боју. To може да се види ако уђете из светле просторије у тамну; оку треба доста времена да се прилагоди на слабу светлост.

Ћелије које припадају фишецима су одговорне за боје које видимо. Тги различите врсте ћелија се разликују по начину своје осетљивости преа светлосним таласима, црвено светло са отприлике 705 nm таласне дужине, зелено 520 nm и плаво 450 nm. Упоређењем порука које се добијају од различитих фишека , ганглија идентификује боју.

Светлосна ћелија служи као преводилац који тумачи светлосне импулсе у језик нервног система. Преко сто милиона оптичких ћелија је повезано са оптичким нервима (негде око милион) који воде у мозак. То значи да су многе оптичке ћелије међусобно повезане. Оптички нерв трансмитује информације из ретине у различите делове мозга кроз низ електричних импулса.

„Слика“ која се формира у ретини је не само окренута наопако од сгварности, већ су и стране (лева и десна) преокренуте, али у бескрајно задивљујућем концепту вида; оптички нерви из оба ока се деле и међусобно укрштају на такав начин да су леве половине обе слике из две половине ра тине примљене од десне стране мозга, а десне стране половине су примљс не у леву хемисферу мозга. Свака страна мозга прима информацију од мо једне половине слике. Нервни импулси воде ка кортексу који прима вш формације и од других чула. У кортексу шифроване информације се пре воде у слику, тако да добијамо стереоскопску видљивост.

He само да је механизам ока чудотворан због комплексности делова те биолошке машине, већ је и сам концепт вида могао једино да дође путем Божјег провиђења. Како човек може да верује да су атоми и молекули без разума „набасали" на идеју да створе вид? Ако се на улици или напољу нађу наочаре или оловка, ниједан разуман човек неће помислити да су се они „случајно" створили. И поред фантастичне комплексности ока познати еволуциониста Милер у својој критици „Животни велики нацрт (1994. год.), описује око као „дефектни нацрт". Његово резоновање. и резоновање других еволуциониста биолога, је да цефалоподи (сипе, октопуси) имају сложенији вид него човек. Они су дошли до тог закључка размишљањем да је човечије око субоптимално (испод стандарда) зато што се фоторецептори у ретини налазе иза оптичких повезивањг других помоћних судова људског ока (Давкинс, 1996, Милер, 1994. год) По њима, тај распоред је деградирао квалитет вида тиме што растура светло и што је створена „слепа тачка", где везе из ретине морају да прођу да би се повезале са оптичким нервима који иду у мозак. За разлику од човека, цефалоиди имају ретину испред тих веза.

 

 

Гилен, Шервин и Новлес, у својој књизи „Људско тело: интелигентн и нацрт" (1999. год. стр. 69) осврћу се на те закључке.

„Површно гледано, њихов (еволуциони) аргумент звучи логично, али људско око је далеко сложеније него око цефалоида. Психологија људског вида показује велику мудрост и неочекиван нацрт који даје бинокуларни вид у боји. Постоје одлични функционални разлози зашто су људски фоторецептори постављени у спољњем слоју испред ретине.

Структура и функција фоторецептора је одржавана са критичним ткивом - ретински пигмент епителијум (РПЕ) који је лоциран иза фоторецептора. РПЕ рециклира фотопигменте, отклања потрошене спољне сегменте фоторецептора и прибавља непрозиран

слој који апсорбује превише светла, као што обавља низ других функција (Ayoub, 1996. год. стр. 19).

РПЕ је важно функционално ткиво у оку и мора да буде лоцирано у позадини фоторецепторских ћелија ретине, да би се омогућио оптималан вид. Ако би се везе и други помоћни судови налазили у позадини ретине, онда не би било места за РПЕ. Принцип оптималности захтева минималан простор и максималне бенефиције. И поред тога што је потребна екстра енергија за повези- вање нерава који се налазе испред ретине, бенефиције које РПЕ ствара у позадини ретине за супериорну функцију фоторецептора доказује да је то најбољи нацрт ретине.

РПЕ мора да се налази између короид и биполарних ћелија. Људско око није „дефектно" како Милер тврди. Пре би се рекло да еволуциони биолози имају дефектан начин размишљања, што они сами демонстрирају својим аргументом.

У закључку, РПЕ мора да буде лоциран у позадини ретине да би умањио згрушавање крви и да би задовољио потребе фоторецептора. Наш вид би био деградиран кад би имали очи као це- фалоиди који немају РПЕ. Прво, цефалоидне очи су екстремно кратковиде, донекле слепе за боје и без оштрог фокуса који човек има. Друго, цефалоидне очи су створене за живот у води, док је људско око створено за живот на земљи. Ти детаљи су игнорисани изјавама да су људске очи инфериорне у поређњу са це- фалоидним. Имперфекција и погоршање вида као далековидост, кратковидост, астигматизам, су резултати човечијег пада и одвајања од Бога, али то није био део оригиналног плана".

Еволуциона теорија постепеног развоја или „постепене" мутације је апсурдност највећег степена. Мутација која би створила пола ока је безвредна, или 3/4 ока, или 10% ока. Око или функционише у целини у пуној комлексности, прецизности и кооперецији свих делова, или нема никаквог значења. Колико милијарди „мутација" је потребно да се створи капак илиу тарзална жлезда, корнеа или очна комора, цилиарна веза или ретина. Како је оптички нерв са својих милион влакана постао мутацијом. Како је синхронизован рад ока постао?

Ако се иде по еволуционом концепту „постепене еволуције" зашто еволуционисти немају одговора на питања:

1)  Како се фоторецептор ћелија развила у оку?

2)   Развој мишића који покрећу око у свим правцима?

3)  Како се развио пигмент у ретини који омогућава вид у боји?

4)  Како се створио очни капак који штити око?

5) Како се створила могућност кооперације између ока и мозга да коригује оптичке дисторзије?

6)  Како се фокус ленце развио?

7) Како се створио процес у ретини који прерађује информације пре него што су послате у видни кортекс?

Могло би да се постави стотину других питања на које еволуциона теорија нема одговор. Бовден у својој књизи „Наука и еволуција", наводи цитат из преписке еволуционисте Шелтона и Девара који верује у Божје стваралаштво. У питању је био семилунар (полумесечасти трећи капак) набор код ока који су еволуционисти назвали рудиментарним, тј. некорисном заоставштином из еволуционог развитка.

Девар одговара Шелтону како он види „непотребан остатак еволуције

„Ви сте ме питали да просветлим вашу игнорантност као и неукост доктора Јулиана Хакслија и Г. П. Велса, о семилунарном набору код људског ока. Код човека овај набор има улогу лопатице која купи стране честице које уђу у око без надражавања или наношења штете оку, а које могу лако да се уклоне прстом. Оног момента кад стране честице уђу у око, капак се затвара и суза се ствара у том течном резервоару, предњи део ока је окупан и страна тела пливају у сузи. Специјални мишић откпања сузну течност и стране честице у унутрашњи угао ока пролазећи поред minute orifice од lachrymal (сузних) пролаза који се подижу под притиском суза са површине ока, и одлази у конкавни крај набора који покупи течност и пошаље је ка „caruncula lachrimalis" - мали застор прилагођене коже који је покривен врло финим длакама и који има sebaceous жлезде које луче масну супстанцу која обавија страно тело тако да се повреде ока смање или спрече".

Ово је само један мали пример како еволуционисти неки орган карактеришу као непотребан рудиментарни орган који је наводно доказ еволуционог развитка, и како човек који верује у Бога интерпретира исти орган.

 

[о.Горан]

Од мекушаца до рибе

 

Мултићелијски организми међу бескичмењацима који су раније сматрани „једноставним" организмима, показали су се као врло комплескни.

Ако тражите којим еволуционим процесом су трилобити настали, то нећете наћи у фосилном запису. Трилобити, изгледа, долазе од трилобита. Исто тако лигње и октопуси долазе од своје специфичне групе, чак су неки ранији организми као наутилус комплекснији по својој биолошкој структури него данашњи примерци. Лигње се појављују у камбријумском периоду са очима које имају ленцу, зеницу и оптички нерв, који су били потпуно функционални. Трилобити који долазе од трилобита су имали фантастично комплексан орган вида. Лутер Д. Сандерленд пише у својој књизи Дарвинова енигма" 1984. г. стр. 144:

Један примерак је мала животиња трилобит. Постоји велики број трилобитских фосила без њихових предака. Ако их детаљно no гледате, пронаћи ћете да то нису једноставно животиње. Оне су мале, али имају очи о којима се води велика дискусија послед њих година. Њихове очи, једноставно су фантастичне. Оне су састављене од десетина туба које су постављене под разним yгловима на такав начин да покривају цео видни спектар. Али, тубе су далеко компликованије него што изгледа на први поглед. Ленце на тим тубама су једне од најкомпликованијих структура у биолошком свету... Што је opган коммпекснији - све мање изгледа да је поникао од ничега. И ова ситуација је створила главобољу код свих - поседовати све у почетку драме. Завеса се диже и глумци на позорници имају модерне костиме...

Мени је чудно да водећи еволуционисти Нилс Елдриџ са Америчког музеја природне историје, који је такође специјалиста за трилобите, није никад поменуо проблем са трилобитским очима. У његовој скорашњој књизи „Мајмунски посао" која је уперена против оних који верују у Божје стваралаштво, он има неколико страница написаних о трилобитима, али не помиње трилобитске очи, што је највећи проблем за њих. Ја сматрам да он то не чини из разлога што је потпуно убеђен да је у питању постепени развој, само што они још немају фосил - можда ће касније да се нађе.

He само да се бескичмењаци појављују одједном у такозваној „експлозији" камбријумског периода, већ ове главне групе које се знају данас имају предсатвнике подгрупа. Роберт Барнес пише у „Почетак бескичмењака" 1980. год. стр. 365: „Фосилни запис не каже нам скоро ништа о еволуционом пореклу класа. Посредне (транзиционе) форме не постоје, нису пронађене или нису препознате."

Други познати еволуциониста Ричард Докинс пише у књизи „Слепи часовничар", (1987. стр. 229):

Камбријумски слој стена од пре 600 милиона година је најстарији слој у коме се налазе главне групе бескичмењака. И ми налазимо да су они углавном у вишем еволуционом развоју. Како се они појављују? Као да их је неко посадио тамо, без еволуционе историје. He трабе ни да се каже да су креационисти усхићени због тога."

Еволуциониста Бенсон Стефан у „Решење мозаик-загонетке" („Природа", Том 345,28 јуни 1998. год. стр. 765-766) каже:

Палеонтолози су традиционално фамозни или (не-фамозни) са реконструкцијама целих животиња од рођења до смрти. Углавном они варају.

Ако било који догађај у људској историји личи на легенду креАције, онда је то диверсификација морског живота кад су мултићелијски организми постали главни актери у екологији и еволуцији. To је збуњивало и срамотило Дарвина, и још увек нас за слепљује јер је то била једна од главних епизода биолошке револуције, на нивоу ћелијског само-дељења и порекла Eukaryotic (фундаментална структура) ћелије. Бескичмењаци су изникли из пре-камбријске магле са атрибутима модерних потомака.

 

Данашњи водећи еволуциониста Стефан Џеј Гулд се пита одакле су бескичмењаци дошли у „Кратак пут ка великом крају" (Природна историја, том 95, јануар 1986. год. стр. 18): „Где су онда прекамбријумски преци или ако они нису постојали у некој препознатљивој форми, како је модерна комплексност почела тако брзо?"

Још један чувени еволуциониста др Џорџ Гелјорд Симсон каже за изненадно постојање живота у камбријумском периоду „главна мистерија живота". Симсон каже да су две трећине еволуције прошле кад смо ми нашли прве фосиле. Ако је изненадна појава бескичмењачког живота главна мистерија - да идемо даље - одакле су први кичмењаци рибе дошли?"

Транзициони приказ мекушаца (бескичмењака) до кичмењака је тотално непостојећи. По прорачуну еволуциониста тај период је трајао негде око 100 милиона година. У том замишљеном временском размаку требало би да се нађу милијарде фосила, али тих транзиционих фосила нема. Не само да нема фосилних доказа о преласку између бескичмењака у рибе, него их нема ни међу главним класама риба. Ниједна посебна класа риба која је позната у кичмењачкој палеонтологији не води порекло од друге, или су потомци једна другој, и већ припадају специјализованим сестринским групама. To важи за већ изумрле групације, као Ostracoderms и Placodernr друге, и исто тако за садашње групе риба. Најстарији фосили који pепрезентују кичмењаке Osteostraci и Heterostraci имају формиране кости и заштитни оклоп. Једини еволуциони доказ транзиције је фосил Pikaia из фамилије Chordate, али ми имамо у данашњем времену Amphioxus који је Chordate; другим речима, еволуционисти тврде да су од једне врсте Chordate као Pikaia произашле све рибе, амфибије, гмизавци, птице, сисари, а да је друга Chordate као Amphioxus остала непромењена за последњих 530 или 600 милиона година.

Еволуциони експерт за рибе Ерол Вајт, у своме говору пред Linean друштвом у Лондону 1966. године каже: „Било какве идеје које су имали ауторитети о предмету плућних риба - као и свих главних врста риба које ја знам- њихово спекулисање о пореклу риба је чврсто утврђено у ничему".

Еволуциониста Џералд Т. Тод пише у „Еволуција плућа и порекло костију код риба" (Амерички Зоолог, Том 20. бр. 4. стр. 757):

Сва три подразреда кошчатих риба појављује се у фосилном запису отприлике у исто време. Све три групе су потпуно морфолошки дивергентне и имају оклоп. Како су оне постале? Шта је учинило да се толико међусобно удаље? Како су добили оклоп? И зашто нема ни трага од транзиционих форми?"

Још један еволуциониста се пита. Ф. Д. Омани пише у „Рибе" (1964. г. Цр. 192):

Како су ови рани Chordate еволуирали, кроз какве степене развоја су прошли пре него што се створење као права риба појавило - ми не знамо. Од камбријумске епохе, кад је вероватно постала, до ордоницијум епохе кад се фосили који имају карактеристике правих риба појављују, постоји јаз од 100 милиона година, који ми вероватно нећемо никад да испунимо.

 

Биохемичар Двејн Т. Гиш, који је креациониста, коментарише у својој књизи „Еволуција: Фосили још увек кажу не!" (1995. год. Institute for Creation Research - стр. 81):

Само помислите. Рибе, амфибије, гмизавци, птице и сисари су сви кичмењаци. Порекло кичмењака би требало да буде највећи догађај у целој историји. Књиге и књиге би требало да су написане о том значајном историјском раздобљу. Те књиге би требало да буду испуњене сликама различитих документованих прелаза из једне врсте до друге, корак по корак преобраћање од бескичмењака у рибу и многих прелаза који повезују разне класе риба. To би била несумњива потврда факта еволуције, али уместо тога ми имамо огромну празнину, тотално ништа. Једино што еволуционисти могу да понуде су безначајне спекулације, потпуно лишене емпиријске евиденције. Овде код раног почетка, уместо евиденције, еволуциона теорија чами мртва у води.

 

 

Бранислав Кевић `Стварање или еволуција`

 

[о.Горан]

Коњ

 

 

Један од неколико често цитираних примера еволуционог развоја је коњ. У чему се састоји велики доказ који стоји у свим еволуционим уџбеницима?

Серија коњског развоја почиње са „исконским коњем" названим Hyracotherium (садашње име EOHIPPUS). Еохипус (величина мачке) је имао четири ножна прста и био је у почетку класификован као Hiraks или Daman и који још увек јури по Африци. „Еволуциони" фосили коња су били нађени од Отнела Марша у америчким државама Небраска и Вајоминг 1870. године. Прво је нађен један зуб који је касније идентификован као мајмунски. Касније фосилне налазе Марш класификује по његовој еволуционој замисли у серију која се још увек налази изложена на Јелском универзитету у Америци. Серија показује прогресију у расту и прелазу од четири прста на ногама на један „прст" тј. садашње копито код коња, од Eohippusa до Equus-a (модерног коња). Други фосили се налазе у Европи, али већи део фрагмената није одговарао серији или временском раздобљу у којем су нађени. Неслагање ко коме припада и ко је из кога еволуирао, одражава се не само у професионалним расправама већ и у секвенци како су приказане у разним музејима и уџбеницима. Еволуциониста А. Г. Керкут описује ту збрку у „Уплетеност у еволуцији" (1965. год. Биологија/Зоологија, Том 4)

Једно је постало јасно у еволуцији коња. Прича о еволуцији коња постаје све комплекснија упоредо са прикупљањем фосилне колекције - и уместо фамилијарног дрвета, гране дрвета су толико повећане да цела структура више личи на жбун него на дрво.

Разлог за ту изјаву, је што број ребара, као што је било изложено у Америчком музеју природне историје, иде од Еохипуса са осамнаест ребара, на деветнаест за Плиохипуса, и назад на осамнаест за Equus scotti. Исто тако за слабински део кичме, од шест или седам за Еохипуса, на осам за Орохипуса, и оида уназад само шест за Equus scotti.

Збрка је повећана што је фосил Еохипуса нађен на површини геолошког слоја заједно са фосилима модерних коња, Equus nevadensis и Equus асcidentalis.  Код Ретлснејк формације у Орегон држави, Neohipparion са три прста нађен је заједно са једним копитом Pliohippus-a. Ha другим местима као у држави Небраска нађени су на истом налазишту фосили који по еволуционој скали представљају разне временске генерације.

 

 

Као и раније, најбоље је пустити саме еволуционисте да се изјасне: Познати еволуциониста који и даље узима коњску серију као еволуциони доказ, назива у исто време званичну карактеризацију у уџбеницима „јадну". Бојс Генсбергер у извештају 1980. године пред скупом еволуциониста каже:

Популарни пример коњске еволуције, како је сугерисан као постепена промена од створа величине лисице са четири прста, који је живео пре 50 милиона година, до садашњег много већег коња са једним прстом, је прича за коју се већ одавно зна да је погрешна. Уместо постепених промена, фосили свих посебних међуврста појављују се потпуно дистинктни, непромењени и онда ишчезну. Транзиционе форме су непознате".

Велики француски палеонтолог Чарлс Деперет је рекао: „Тобожњи педигре од Equidae је обмањива варка."

Професор Гејлорд Симсон са Харвардског универзитета пише у Живот у прошлости": „Постепена трансформација Huracotherium-a (рана врстa коња), тако драга генерацијама писаца уџбеника, није се никад десила у природи".

Џејмс Перлоф прави аналогни закључак у својој књизи „Торнадо у ђубришту" у вези са хипотетичким развојем коњске серије: „Лако је подесити фосиле од најмањих до највећих, и онда тврдити да они потврђују еволуциjy. Човек би могао на пример да поређа кучеће кости по реду од најмањих чивава до зечара, од овчара до данске доге, и да то остави будућим генерацијама као доказ еволуције. To се у суштини десило са приказом еволуције коња. Ми данас имамо коње који се врло разликују по расту, од минијатурних понија до великих радних родова".

 

 

 

Бранислав Кевић `Стварање или еволуција`