Сведочење библијског Стварања у свету код теолога и научника

[Zoran Đurović]

пре 7 минута, Благовесник рече

Немој тако, Бог је добар. Тако је по вери Светих људи, а и по сведочаснтву самога Логоса Божјег - Ја сам дорбри, добри пастир... И нико није добар осим једнога Бога... Додуше, слажем се да су многе жене мање-више зло, нажалост :/ Међутим, испрва није требало да буде тако. Кроз заповест дату у Едемском врту, жена би постала добра и усавршила и уподобила у ДОБРУ, исто тако и човек (мушкарац), не само жена.

Добро је оно што је трајно, што црв и мољац неће нагристи. Да је жена добро, брак би опстао и после Васкрсења. А сада видиш докле смо дошли са овим феминизмом па човек не може ни да бије своју жену а да не ризикује затвор!

[Ведран*]

Ја не могу да верујем да се "прима" на ово. 

[Ведран*]

On 4.11.2018. at 6:46, Благовесник рече

Анђео може узети изглед и змије тј. јавити се и у том виду, по Светописамском сведочењу,

Ја ово прочитах као "по светоИСЛАМСКОМ сведочењу". Па се прекрстих. 

[Zoran Đurović]

пре 1 минут, Ведран* рече

Ја ово прочитах као "по светоИСЛАМСКОМ сведочењу". Па се прекрстих. 

Куран је избацио змију. Вели да је Иблис дошао директно код Адама.

Него мене нервира што више смртни човек не може да бије ни рођену жену. А ако је тако, добро су Апостоли приговорили Исусу: Ако тако стоје ствари, боље је човеку да се не жени (Мт, 19, 10). 

[Снежана]

пре 44 минута, Благовесник рече

Додуше, слажем се да су многе жене мање-више зло, нажалост :/

кажем ја, спрда се Бог са вама, а он први жену нема.

[Благовесник]

1 hour ago, Ведран* рече

 

Пошто подржаваш да је све то тако са светом и човеком од искони и почетка, теби је Бог  попут овог лика у  филму:

 

 

 

Слагалица страве

 

[Ведран*]

пре 6 часа, Благовесник рече

Пошто подржаваш да је све то тако са светом и човеком од искони и почетка, теби је Бог  попут овог лика у  филму

 

Бог мени, душо,  ни попут чега није. А некултурно је да ми овако импутираш. 

[grigorije22]

 

И сазда Господ Бог човѣка

од праха земљиног,

дунувши му у нос дах животни,

и поста човѣк живо биће.

 

Наведени стихови налазе се у другој глави Књиге постања, и у њима се говори о стварању првог човѣка – Адама. У библијској науци то се обично зове други, или ранијој стручној литератури, јахвеистички извѣштај о стварању. У првом извѣштају о стварању, говори се о томе да је Бог створио човѣка „по лику и подобију“ као „мушко и женско“ (Пост 1, 26-27). Други извѣштај доноси другачији и нешто исцрпнији опис настанка човѣка. Разлике у односу на први се очигледне. Тако нпр. човек је настао прѣ осталих створења, Бог посебно обликује човѣка од праха земљиног, жена настаје накнадно итд. Поред језика и идејне позадине, различит је угао посматрања и теолошка амбиција. У Пост 2-3 се говори о настанку човѣка, његовом првобитном стању и назначењу, као и његовом грѣхопаду. Неки тумачи Писма, као нпр. Филон Александријски, су покушавали да ‘измире’ ова два текста. Филон је, у духу платонистичке философије, први извѣштај разумѣвао као настанак идеје човѣка, док је у другом видео стварање конкретних људи на основу већ постојеће идеје. Насупрот таквом приступу, у савременијој историјско-филолошкој критици ови текстови су третирани као списи настали у оквиру различитих предања. Савременијим литерарним истраживањима, дѣлом је недостајао нешто интегралнији поглед на читаву проблематику, заснован на канонском разумевању светописамских текстова. Када се овај феномен посматра из шире канонске перспективе, на својеврстан начин присутне и у патристичкој егзегези, наведени текстови су суштински комплементарани.

 

 

На самом почетку писац приказује како Бог од праха земљиног ствара човѣка (Пост 2, 7). Идеја о стварању човѣка од земље присутна је у још неким старосавезним текстовима, и вѣроватно представља одјек давних и општераспрострањених схватања. Тако код Јова стоји: „Твоје су ме руке створиле и начиниле,… Опомени се да си ме као од глине начинио, и опет ћеш ме у прах вратити“ (10, 8-9), или: „А камо ли у оних који су у кућама земљаним, којима је темељ на праху и сатру се прѣ него мољац“ (4, 19). Слично говори и Исаија: „Тешко ономе ко се бори с оним ко га је обликовао“ (45, 9). Док се у осталим старосавезним списима само уопштено говори о Богу који ствара различита створења, у Пост 2, 7 је Божији чин стварања експлицитно наглашен и у кратким цртама описан. Прво што пада у очи јесте то да Бог саздава човѣка од неког већ постојећег материјала. Човѣк је узет од дѣла творевине, чиме се посредно указује на његову непосредну везу са остатаком створеног свѣта. У извѣштају се употребљава глагола jâcar, којим се на почетку седмог стиха означава стварање човѣка. Конкретно значење овог глагола јесте: саздати, начинити, обликовати од неког материјала. Он је поготово кориштен у контексту грнчарског заната (уп. 2Сам 17, 26; Ис 18, 2.3.4 итд). У тексту о стварању човѣка, Бог је описан као грнчар који ствара свој дѣло. Тада је то била позната представа из свакодневног живота, а писац ју је у овом контексту искористио као теолошку метафору. Бог према сопственом нахођењу ствара човѣка и тако се према њему односи, као лончар према свом дѣлу. Тиме се дочарава слобода коју Бог има у односу на човѣка, али и човѣкова зависност у односу на Бога.

 

Идеја човѣкове зависности од Бога посредно је наглашена тиме што се каже да је човѣк створен од праха земљиног. То значи човѣк је прах – пролазан и слаб по себи. Бог није саздао човѣка од земље (’adâmâh) него од земљиног тла, праха. До таквог увида се долази на основу тога што писац наглашава рѣч прах (‛âfâr), која у јеврејском оригиналу нарушава ритам. Могуће је да у изворној верзији ових стихова није стајало прах. То би значило да је рѣч прах писац литерарно увео ‘на силу’ у већ постојећи текст. За такав захват имао два разлога. Први, да би направио јасну разлику у односу на раније идеје о стварању човѣка од земље, присутне и код других народа. Као што је познато многи народи су имали митове у којима се говорило о стварању човѣка од земље. Могуће је да су тако вѣровали и преци старих Израилаца, прѣ него је овај текст био уобличен. Други, још значајнији разлог јесте да јасно изрази теолошку мисао о слабости људског бића. Иако на изглед не постоји разлика између земље и праха земљиног, овде крије дубока мисао. Треба имати на уму да сам појам земља у Библији не значи нешто слабо и крхко. Тако се у једном псалму каже: „јер је васељену утврдио и неће се помѣрити“ (93, 1). То говори да је, по старосавезном схватању, земља нешто чврсто и стамено. Насупрот томе израз прах земљин у себи садржи мисао о нечем слабом и пропадљивом. Иако је земља састављена од праха, сама по себи не значи нужно слабост. С друге стране, прах је нешто што је безоблично и непостојано, те тим подразумева: слабост, крхкост, пролазност. Управо из тих разлога се користи рѣч прах земљин.

 

Карактеристично је и то, што се приликом читања ових редака обично мисли да је стваралачки акт Божији у Пост 2, 7 текао у два чина – чин обликовања праха земаљиног и чин удахњивања даха животног. Стиче се утисак да се овде ради о временском следу догађања. Најпрѣ је начињено тѣло, па је Бог удахнуо човѣку у нос дах животни. Тако би се могла разумети ова приповест. Међутим, Књига постања не говори да је Бог прво створио тѣло, а да је затим удахнуо дах животни у његове ноздрве него само да „га је створио узевши земаљски прах и дунувши му је у му ноздрве дах животни“. Не говори се експлицитно никаквом стваралачком слѣду, то јест не може се узети да је Бог прѣ створио тѣлесну статуу па је онда оживѣо, него је тај процес текао истовремено. Бог у једном маху ствара човѣка. Постоји извесно логичко предхођење тѣла, али оно нема временске димензије. Само на нивоу нарације постоји слѣд. Човѣк долази у постојање примањем духа Божијег. Овим се наглашава једност бића човѣка, састављеног од тѣла и душе. Човѣк настаје у једном маху, настаје симултано као душа и тѣло.

 

Гледано из друге перспективе, човѣк јесте двострук: дух и прах. Могло би се сликовито рећи да је сачињен на пола пута, између Бога и ништавила. Начињен је од разумног и чулног, човѣк такође представља ‘спону’ између Бога и творевине. У себи садржи материјални свет, с друге стране, оживљава Божијим духом. Овим се истовремено показује да се Бог ‘не устручава’ материје него је ‘својим рукама’ обликује и ствара човѣка. У преводу то значи да Бог са човѣком има посебан однос, јер само њега ствара на тај начин. Човѣк није само од земљина праха, него је сродан Богу. Наравно, то није никаква природна сродност. Човѣк не добија дух Божији у себе него му Бог удахњује дах животни, што значи да не оживљава човѣк добивши неки дио божанства – дио Божијег духа – него га Бог духом својим изводи у живот. Људски дух је у ствари исто толико радикално различит од Бога колико и тѣло.

 

Човѣкова сродност и блискост са Богом огледа се у њиховом међусобном односу. Човѣк је у могућности да слободно одговори на Божији позив. Бог му даје посебно мѣсто у свѣту, за њега ствара врт. Биљке, животиње и све остало што је Бог саздао постоји искључиво ради човѣка. Карактеристично је и то да Бог ствара храну за људе, што је једна од револуционарних идеја античког свѣта. Битан концепт блискоисточне и античке религиозности састојао се у томе да су људи приносили жртве боговима. Они су на тај начин, ропски радећи, ‘хранили богове’ или како се каже у Енума елишу: „трпњу богова да преузме он [човѣк/људи], да би у миру живѣли они [богови]“. То је, према митским схватањима блискоисточних народа, била једна од основних функција људског постојања – да помаже боговима тако што их између осталог и ‘храни’. У Пост 2 концепт је сасвим другачији. Бог људима даје храну, а њихово је само да чувају Божији врт, односно да сарађују са Богом. Опет једна фасцинантна теолошка метафора.

 

У односу на први текст, у овом извештају се више говори о природи и назначењу човѣка. Саздан из праха, а од стране свемогућег Бога, човѣк стоји од својих почетака на рубу, над амбисом сопственог ништавила и под окриљем небеског Творца. То и јесте, по библијском разумевању, оквир људског живота. Обдарен слободном вољом, човѣк је стално у могућности да бира пут: прах, од чега је или Бога, који га је створио.

 

Извор: Теологија.нет



[Ведран*]

пре 11 минута, grigorije22 рече

човѣка

Зашто Кубат користи слово јат?

[Zoran Đurović]

пре 16 минута, grigorije22 рече

Савременијим литерарним истраживањима, дѣлом је недостајао нешто интегралнији поглед на читаву проблематику, заснован на канонском разумевању светописамских текстова. Када се овај феномен посматра из шире канонске перспективе, на својеврстан начин присутне и у патристичкој егзегези, наведени текстови су суштински комплементарани.

У односу на први текст, у овом извештају се више говори о природи и назначењу човѣка. Саздан из праха, а од стране свемогућег Бога, човѣк стоји од својих почетака на рубу, над амбисом сопственог ништавила и под окриљем небеског Творца. То и јесте, по библијском разумевању, оквир људског живота. Обдарен слободном вољом, човѣк је стално у могућности да бира пут: прах, од чега је или Бога, који га је створио.

 

Извор: Теологија.нет



Тко је преуредио на основу мојих изјава овај текст? Тко је био "Мојсије"? 

Наравно да и овде имам доста замједби... 

[Zoran Đurović]

пре 6 минута, Ведран* рече

Зашто Кубат користи слово јат?

Сада видех! - Лик је ладно преузео мноштво мојих натписа овде и направио текст... Лепо је то што се пишу текстови на основу мојих рефлексија, али не би било згорег да се помене и да сам ја тај "Август"ин преко чијих леђа се праве паметни... 

[grigorije22]

пре 5 минута, Zoran Đurović рече

Тко је преуредио на основу мојих изјава овај текст? Тко је био "Мојсије"? 

Наравно да и овде имам доста замједби... 

Kubat te pokro? Kojih primedbi?

[Ведран*]

пре 11 минута, Zoran Đurović рече

Лепо је то што се пишу текстови на основу мојих рефлексија

Аво, не би они плагирали! 

Они се боре против тога. 

[Ведран*]

пре 8 минута, grigorije22 рече

Kubat te pokro? Kojih primedbi?

Да каже па да јопет покраду и направе други текст. 

[Lady Godiva]

пре 8 часа, Благовесник рече

Пошто подржаваш да је све то тако са светом и човеком од искони и почетка, теби је Бог  попут овог лика у  филму:

 

 

 

Слагалица страве

Стварно ми ниси јасан. Да ли ти капираш да је Бог Савршен, да је изван времена и простора и све му је познато? Схваташ да је Он Сведржитељ, Творац неба и земље? Он је створио све. Он је створио свет у коме постоји болест, смрт, бол, мржња, туга, убице...

Јеси ли ти свестан шта си рекао овим коментаром? "Ако бог није овакав, каквим га замишљам, он је садиста.. Бла, бла". Ти ћеш да одређујеш какав је Господ и какав би требало да буде? Да ли разумеш колико смо ми сићушни и колико је наш мозак ограничен? И сад ти кажеш да свет мора бити онакав каквим га замишљаш. Не мора. Бог ништа не мора и све може. Дај се пресабери.