Сведочење библијског Стварања у свету код теолога и научника

[Justin Waters]

пре 2 часа, Bokisd рече

Adaptiraju se virusi na nove okolnosti i preveslaju imuno sistem, ali, nisu postali novi rod zivotinjske jedinke, dobijemo novu vrstu virusa u okviru roda istih virusa. Kao i gore sto sam naveo, razliku u rodovima i vrstama izmedju stola i stolice.

Drugo, ako evolucija i dalje deluje, kako danas ne postoju medju vrste i prelazni oblici jedinki izmedju razlicitih zivotinja ?

Jer, kada kazes da je evolucija i na KRATKO vidljiva i da se kroz stotine hiljada godina i miliona ovakvih mutacija transformise u drugu jedinku raazlicitih sposobnosti, ......ZASTO, danas NE POSTOJE takve jedinke i prelazne forme, JER se neka jedinka PRE stotine hiljada godina kroz pocetnu fazu evolucije, POCELA preobrazavati u ono sto u DANASNJEM vremenu i dobu MORAMO DA VIDIMO kao proces evolucije ?

Gde su danas takve jedinke ? 

Oni su prosli istu prirodnu selekciju, i kroz ne znam koje vrijeme neki od tih virusa ce mozda mutirati u neki drugi organizam. Ne mozemo to znati u koji i tu dolazimo do problema kojeg vi imate sa prelaznim vrstama. 

Tebi su prelazne vrste nesto poput sakate krave ili coravog konja, ptica sa pola krila ili aligator bez pola zuba...pusti sebi na mastu sta hoces...ne to nisu prelazne vrste. Na isti nacin pogresno tumacis nekakve vrste i rodove u okviru zivotinjskog svijeta po svom nahodjenju. Prelazne vrste su u potpunosti funkcionalni organizmi!! Mozemo da kazemo recimo da su stjenice koje su se prilagodile gradskom zivotu, i nisu vise ista vrsta sa onim stjenicama koje su ostale u pecinama i sumama bas ta prelazna vrsta ako...prirodna selekcija u njihovom slucaju ne stane i one nastave prolaziti kroz mutacije i evoluirati dalje....Isti slucaj je i sa onim ribama koje su ostale otporna na toksine pustane u rijeku Hadson. Danas su sve zivotinje potencijalne prelazne forme ukoliko se evolucija na svakom od njihe ne zaustavi. Ako se zaustavi onda one nisu prelazne forme vec konacne jedinke. Ali kada kako i u kom pravcu ce evolucija ici to je nemoguce znati. 

 

[Avocado]

пре 23 минута, Bokisd рече

Okey, ali, nije ovo nikakva provokacija.

Zasto mesas ove dve recenice i deluje kao kontradikcija, ( pojam prelazna forma ),  svaka recenica ima svoj kontekst. Pozdrav.

Nije provokacija, nego zaista mislim da nema potrebe da nekom objašnjavam zašto ne znamo da li nešto "ima odlike" nekog organizma koji još uvek nije nastao.

[Avocado]

пре 33 минута, Kratos рече

Gde još nastaje?

https://sr.wikipedia.org/sr/Биоинформатика

Ta disciplina se bavi obradom informacija koje mi imamo o prirodi... mogao si da nađeš i bolje primere koji eksplicitno govore o tome da je DNK informacija... samo u pitanju bi bila reč "informacija" sa malo drugačijim značenjem od onog koje je potrebno da bi zaključio da informacija nastaje isključivo u umu. Ja nemam nameru da namećem definiciju informacije iz teorije informacije... možeš slobodno da reč "informacija" definišeš kako god želiš... samo (iz iskustva) mogu da dam predikciju da će definicija koju nam napišeš biti ili takva da za nastanak i postojanje informacija nije nužan um ili takva da jeste nužan um ali se u ćeliji ne sadrže i ne razmenjuju informacije... eto, daj svoju definiciju pa ćemo videti...

 

Цитат

Sve se to odvija na nivou jedne ćelije u komunikaciji između DNK i RNK prilikom sintetisanja proteina.Ko da ima ispisan recept i po njemu sve izgrađuje.

I lišće požuti i opadne kao da je dobilo i razumelo informaciju da je došla jesen... i voda se ledi kao da je u komunikaciji sa vazduhom saznala da je temperatura vazduha pala na ispod 0 stepeni celzijusa... "kao" je super izraz, a ljudski jezici i imaginacija su veoma bogati...

[Bokisd]

пре 33 минута, Avocado рече

Nije provokacija, nego zaista mislim da nema potrebe da nekom objašnjavam zašto ne znamo da li nešto "ima odlike" nekog organizma koji još uvek nije nastao.

Dobro. Ja sam mislio, da se zna sta je prelazna forma.

Sta je onda po evoluciji prelazna forma ?
 

["Tamo daleko"]

пре 47 минута, Милан Ракић рече

Стога би и данас било опасно да се православни упуштају у дијалог, или боље рећи сукоб са науком користећи аргументе креациониста, јер:

а) Православљу не прети никаква опасност од савремене науке или научних теорија: богослови и двехиљадугодишње историјско искуство Цркве нас уверавају да ауторитет Светог Писма нимало није угрожен научним сазнањима;

б) сам конфликт између вере и науке у православном окружењу је вештачки изазван, инициран агресивном пропагандом мисионара фундаменталистичких протестантских деноминација, и није својствен православном богословљу: Црква никада није учествовала у научним истраживањима, већ се интересовала за спасење света.

Ово не значи да православни треба да буду индеферентни и незаинтересовани за нова научна кретања и да се посвете само „духовности“ занемарујући творевину и науке које је проучавају,[32] већ предлаже да свагда преиспитујемо свој однос према савременом свету и прихватамо се одговорности.

Premda nisam detaljno citala postavljene tekstove osim ovog bogoslovskog rada objavljenog u casopisu Kalenic, 2009, koji se uglavnom bavi kritikom "fundamentalne protestantske propagande", mislim da bi bilo upitno da je autor ponudio barem neko resenje oko ove postavljene problematike, odnosa pravoslavnog bogoslovlja i biblijskog kreacionizma. Recimo, ja se licno slazem da je nepotrebno sukobljavati se sa naukom, generalno uzevsi, i potpuno podrzavam autorov uvid pod a)

Medjutim, vec ovo sto je navedeno pod b) , bih volela da je jos vise obrazlozeno; recimo, ako postoji konflikt izmedju vere i nauke, pri tom tvrditi da je "vestacki izazvan", mislim da to pomalo zvuci pausalno. Bogoslovski rad obicno zahteva ili ukljucuje istorijsko poreklo, u ovom slucaju od kada postoji taj "konflikt" izmedju vere i nauke? Kako se on manifestovao tokom istorije hriscanske crkve? Ili uopste nije postojao do reformacije, tj. pojavom fundamentalnih protestantskih denominaicja, 19 i 20. veka.? Tesko da bi me neko mogao ubediti da nasi Sveti Oci, osim sto su bili bogoslovi Crkve, da nisu (naravno neki od njih, ne svi) bili i naucnici... i to vrhunski. Ako kazemo da "Crkva nikada nije ucestvovala u naucnim istrazivanjima, vec se interesovala za spasenje sveta" , nije li to svojevrsna dihotomija i stvaranje konflikta izmedju vere i nauke, jer se radi o iskljucivim iskazima...? Zar u nasoj sotirologiji nema mesta za antropoloski razvoj i brigu o coveku kako u horizontali tako i u njegovom odnosu prema Bogu...?

пре 2 часа, Милан Ракић рече

Ово не значи да православни треба да буду индеферентни и незаинтересовани за нова научна кретања и да се посвете само „духовности“ занемарујући творевину и науке које је проучавају,[32] већ предлаже да свагда преиспитујемо свој однос према савременом свету и прихватамо се одговорности.

Sta se pod ovim u stvari podrazumeva? Kakva odgovornost je u pitanju ako se ne treba upustati u nikakve dijaloge sa naucnim svetom?

[о.Горан]

пре 3 часа, Милан Ракић рече

Ево попе Горане, прокоментариши ово горе... Кажеш да си последња генерација која је имала задовољство да похађа наставу из апологетике и слуша покојног проф. др Лазара Милина... Тако си ми барем рекао када сам изразио чуђење одакле таква размишљања код једног свршеног богослова, јер када сам ја студирао, све ово што си "набацао" овде није нико спомињао... Или смо студирали различите факултете!?

Пре свега нисам рекао проф Лазар Милин који ми није предавао него проф Драган Протић, прелистај па ћеш да видиш и сам. Предавао ми је Стари Завет 1,2 и 3( хебрејски са археологијом СЗ) син проте Лазара, проф Драган Милин, а прота Лазар је предавао апологетику пре о. Драгана. Касније је укинута апологетика и зато, између осталог, и имамо оволико недоумица у тој области. Те инсинуације да смо `студирали различите факултете`остави за неког другог, предмети на Богословском факултету су се у последњих 30-так година мењали стално, уводили нови, укидали стари итд. Тако је било и када сам ја студирао( уписао сам га 1992.г.), а камоли касније. Ако знаш новији историјат Богословског факултета, а очигледно да не знаш( јер ми не би постављао оваква питања), упореди предмете из нпр.1992.г.и сада па ћеш да видиш огромну разлику.

 

Што се тиче текста исти је написан и издат у Каленићу, часопису Епархије у којој служим, непосредно после дискусије између мене и Срећка коју је он изазивао када смо почињали овај форум. Сећам се да је причао како верује у еволуцију, те да сам му поставио неколико питања око исте( мислим да је било нешто око постанка инсеката, биљака и китова) а он је одговорио да није научник и да не зна одговоре ни на једно питање. Међутим, знао је да је `еволуција тачна`. Одмах после тога објављен је овај текст у Каленићу за који сам и ја написао неколико текстова, један од њих ћу изнети у следећој поруци, кад може овај да се изнесе овде, може и овај који сам ја написао. Та преписка између мене и Срећка постоји овде на форуму, може се лако пронаћи. Текст је тенденциозан, има ту доста добрих ствари али идеја водиља је погрешна. Ван ове теме Срећков рад на превођењу ценим и верујем да је добар вероучитељ( ако је то још).

Такође, ја износим кристално јасне ставове теолога као што су св.вл.Николај, о.Серафим Роуз, св.Јован Кронштатски, о.Константин Буфејев, о.Данил Сисојев, многих Светих Отаца итд. итд. што значи да по овом питању уопште нисам усамљен. Богословски факултет даје једну теолошку спрему,али у неким областима ваља и сами да истражујемо шта су говорили светитељи.

[о.Горан]

Текст је краћи, по договору са уредником о.Николом Миловићем,а ионако је везан за тему.

 

ТЕОЛОГИЈА СТВАРАЊА И СВЕТА ЛИТУРГИЈА

 

 

Теологија стварања се бави питањима постанка света ослањајући се пре свега на прве главе Постања. Такође се бави питањима настанка зла и греха у свету, као и смисла постојања тог истог света. Очигледно је да се ова област теологије бави универзалним питањима која голицају пажњу сваког човека од кад он зна за себе. Свети Оци су се бавили овом тематиком, али се слободно може рећи да иста спада у “тврђу храну” јер сем теолошке поткованости захтева и одличну упућеност у природне науке. Зато и није случајно да су се егзегезом првих глава Постања бавили углавном они свети Оци који су спадали у најобразованије људе свог времена као што су св. Василије Велики, св. Јован Златоусти, св. Јефрем Сирин или св. Јован Дамаскин. У савременом добу овом темом се у својим књигама бавио вероватно највећи апологета у историји СПЦ прота Лазар Милин, затим ту су дела о.Серафима Роуза, као и проте Константина Буфејева и о. Тимотеја Алферова у Русији. Код савремених теолога се иначе примећује известан опрез и избегавање када је у питању теологија стварања, што је последица муњевитог напретка науке у 20. и 21. веку, а нарочито оних научних дисциплина које се посредно дотичу метафизике. Наиме, закључци научне већине се не слажу увек са оним што је записано у Светом Писму иако се може рећи да постоје одређени покушаји усклађивања обе стране.

 

Поставља се питање где су додирне тачке између теологије стварања и Свете Литургије. Пођимо од саме речи евхаристија што значи благодарење или захвалност, као и од централног дела Свете Литургије, канона Евхаристије који почиње молитвеном реченицом “Заблагодаримо Господу”, а коју свештеник изговара у олтару пре освећења часних дарова. Да би сваки православни хришћанин схватио у правом смислу речи значај ових речи одговарајући пуним срцем “Тебје Господи” он треба да буде потпуно свестан чињенице да нам је Бог дао буквално све што имамо на овоме свету почевши од идентитета, па до ваздуха за дисање који је излио како каже на једном месту у Светом Писму. О значају чињенице Стварања се не говори данас ни приближно довољно, како у световној литератури која углавном потпуно игнорише ту битну чињеницу, док се православна теологија углавном бави догматским, литургичким или егзегетским темама. Међутим, управо докази Стварања који су свуда око нас нас воде директно у етос благодарности према Створитељу, живоме Богу, а то је оно о чему најдиректније говори почетак канона Евхаристије. Примери из реалног живота око нас као што су невероватно комплексни биохемијски процеси унутар људског тела неопходни за функционисање истог сваког секунда нашег живота или физика кретања земље и осталих планета око Сунца, однос кисеоника према осталим гасовима у атмосфери који је одлично уравнотежен и у функцији живота на нашој планети итд. непобитно говоре о Створитељу тј. Богу. И не само то-оне нас воде ка личном преиспитивању када је у питању свудаприсутни егоизам и егоцентризам који се јавља код људи данашњице. Наиме, исти је често насушна потреба палог човека која је последица недостатка његове стварне испуњености као боголике личности. Са обзиром да своје јаство није остварио кроз сусрет и дијалог са Богом као оним који га је створио по свом лику и обличју, човек 21. века се све чешће обраћа свом егу величајући га. Боголикост која му је дата самом чињеницом да је човек води га у потребу за савршенством које помиње и сам Христос, али је погрешно тражи у сасвим супротном смеру. Јасна и недвосмислена теологија Стварања се успешно бори против највећег човековог непријатеља – гордости, али и против маловерја, слабоверја, сујеверја, мњења да наводно нисмо грешни и свих осталих модерних заблуда. Она га успешно враћа у наручје јединог правог оца и створитеља, а то је небески Бог Отац, творац неба и земље и свега видљивог и невидљивог. Уједно у модерном човеку гради етос захвалности за сваки тренутак живота, што га самим тим га и води ка светој Евхаристији која је круна тог етоса. Са обзиром на чињеницу да данас имамо много заиста верујућих људи који нису литургијски утврђени, ова теолошка област се може од свештеника и теолога веома мудро искористити у циљу литургијског утврђивања верног народа.
Такође треба поменути и чињеницу да је теологија стварања веома важна за апологетику. Данас није лако бити апологета на теоријском плану, а дијалог са секуларном науком се намеће као обавеза хришћанских интелектуалаца. Да би били спремни у одбрани своје вере потребно је управо да су добро упућени у ову тематику.

 

Постоји још један занимљив моменат када је теологија стварања у питању. Наиме, још док су пажљиво и љубоморно чували и преписивали старозаветне библијске списе стари Јевреји су појединим деловима Старог Завета давали имена по почетним речима истих. Тако су Постање звали Б’решит што значи “У почетку”, Књигу бројева су звали Бамидбар итд. Давање имена целом једном делу Библије која је сама по себи божија реч довољно говори о важности теме којом исти почиње. Да почетак неке библијске књиге има посебан значај сведоче и почетне главе Јеванђеља, дакле та логика се пренела и на Нови завет. Оне су толико значајне да су у православној иконографији писци Јеванђеља обележени символима који су повезани управо са почетним главама истих.

 

 

Тако је символ светог Јована орао јер његово Јеванђеље почиње узвишеном теологијом, символ светог Луке је бик јер он на почетку Јеванђеља пише о свештеничким старозаветним жртвама тј. о свештенику Захарији, оцу светог Јована Крститеља итд. Треба напоменути да су прве главе Постања које говоре о стварању света почетак не само 1. Мојсијеве књиге, већ и целог Светог Писма уопштено. Зато је њихов теолошки значај велики, а најбитнији контекст им је управо повезивање са литургијским богословљем имајући у виду канон евхаристије.

 

Протонамесник Горан Живковић

 

 

http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/download/Kalenic/kalenic1,2012.pdf

[Justin Waters]

пре 8 минута, "Tamo daleko" рече

Medjutim, vec ovo sto je navedeno pod b) , bih volela da je jos vise obrazlozeno; recimo, ako postoji konflikt izmedju vere i nauke, pri tom tvrditi da je "vestacki izazvan", mislim da to pomalo zvuci pausalno. Bogoslovski rad obicno zahteva ili ukljucuje istorijsko poreklo, u ovom slucaju od kada postoji taj "konflikt" izmedju vere i nauke? Kako se on manifestovao tokom istorije hriscanske crkve? Ili uopste nije postojao do reformacije, tj. pojavom fundamentalnih protestantskih denominaicja, 19 i 20. veka.? Tesko da bi me neko mogao ubediti da nasi Sveti Oci, osim sto su bili bogoslovi Crkve, da nisu (naravno neki od njih, ne svi) bili i naucnici... i to vrhunski. Ako kazemo da "Crkva nikada nije ucestvovala u naucnim istrazivanjima, vec se interesovala za spasenje sveta" , nije li to svojevrsna dihotomija i stvaranje konflikta izmedju vere i nauke, jer se radi o iskljucivim iskazima...? Zar u nasoj sotirologiji nema mesta za antropoloski razvoj i brigu o coveku kako u horizontali tako i u njegovom odnosu prema Bogu...?

Konflikt je ponekad postojao u odredjenim vremenskim okvirima. U vrijeme kako se to od nekih smatra, zlatnog dobra hriscanske teoloske misli, 2,3,4, i 5 vijek, postojale su diskusije na temu oblika zemlje. Neki oci su se usaglasavali sa tadasnjim naucnim dostignucima, da je zemlja okrugla i prihvatali geocentricki sistem, drugi su bili poprilicno skepticni i vise su vjerovali bukvalnom opisu knige postanja i zemlji koja je utvrdjena vodi. Prvi su bili Aleksandrijci oni koji su imali vise znanja i mogucnosti da se bave astronomijom, drugi su bili Antiohijci malo vise na marginama po naucnom pitanju. Kako god preovladala je naucna misao bez obzira koliko se tada nekima cinilo da je u suprotnosti sa pismom. Danas je slicna situacija kod diskusije Teorija Evolucije vs Kreacionizam. Naravno preovladace naucni princip, a ne baljezganje s tima da je za razliku od starih vremena, ovo poprilcno vise osjetljivip pitanje i neka tradicionalna teoloska tumacenja prije ili kasnije doci ce pod noz, ali to svakako nec nastetiti samom hriscanstvu. 

Ta recenica koju je Srecko Petrovic izrazio odnosi se zapravo na mogucnost da se sama Crkva bavi naucnom misli. Dakle prvenstveno mislim na to da se nece Sabor sastati i raspravljati o naucnim pitanjima, niti sacinjavati kanone u svrsu regulisanja kako se hriscanin treba odnositi prema nekim naucnim pitanjima i teorijama. S druge strane, kao sto Srecko navodi, ne stoji nista na putu da se sami pravoslavni hriscani i strucni ljudi medju njima zaista bave naukom i interpretiraju je vjerujucima u sinergiji sa razjasnjavenjm duhovnih pitanja u svijetlu toga kako se oni slazu sa naucnim otkricima, a ne kako konstantno postoji nekakav konflikt. 

[о.Горан]

Ево и још једног нашег великог теолога, оног који следи одмах после св.Саве и св.вл.Николаја-св. аве Јустина.

 

 

Он је заједно са проф Велимиром хаџи Арсићем написао следећу књигу:

 

 

[Милан Ракић]

пре 15 минута, о.Горан рече

Пре свега нисам рекао проф Лазар Милин који ми није предавао него проф Драган Протић, прелистај па ћеш да видиш и сам. Предавао ми је Стари Завет 1,2 и 3( хебрејски са археологијом СЗ) син проте Лазара, проф Драган Милин, а прота Лазар је предавао апологетику пре о. Драгана. Касније је укинута апологетика и зато, између осталог, и имамо оволико недоумица у тој области. Те инсинуације да смо `студирали различите факултете`остави за неког другог, предмети на Богословском факултету су се у последњих 30-так година мењали стално, уводили нови, укидали стари итд. Тако је било и када сам ја студирао( уписао сам га 1992.г.), а камоли касније. Ако знаш новији историјат Богословског факултета, а очигледно да не знаш( јер ми не би постављао оваква питања), упореди предмете из нпр.1992.г.и сада па ћеш да видиш огромну разлику.

 

Што се тиче текста исти је написан и издат у Каленићу, часопису Епархије у којој служим, непосредно после дискусије између мене и Срећка коју је он изазивао када смо почињали овај форум. Сећам се да је причао како верује у еволуцију, те да сам му поставио неколико питања око исте( мислим да је било нешто око постанка инсеката, биљака и китова) а он је одговорио да није научник и да не зна одговоре ни на једно питање. Међутим, знао је да је `еволуција тачна`. Одмах после тога објављен је овај текст у Каленићу за који сам и ја написао неколико текстова, један од њих ћу изнети у следећој поруци, кад може овај да се изнесе овде, може и овај који сам ја написао. Та преписка између мене и Срећка постоји овде на форуму, може се лако пронаћи. Текст је тенденциозан, има ту доста добрих ствари али идеја водиља је погрешна. Ван ове теме Срећков рад на превођењу ценим и верујем да је добар вероучитељ( ако је то још).

Такође, ја износим кристално јасне ставове теолога као што су св.вл.Николај, о.Серафим Роуз, св.Јован Кронштатски, о.Константин Буфејев, о.Данил Сисојев, многих Светих Отаца итд. итд. што значи да по овом питању уопште нисам усамљен. Богословски факултет даје једну теолошку спрему,али у неким областима ваља и сами да истражујемо шта су говорили светитељи.

Паз Бога ти. Текст тенденциозан зато што се не слаже са твојим мишљењем...

Да, у праву си. Протића оца си помињао да ти је предавао апологетику. Мени је предавао Историју религије иначе... А претпостављам да је Протић предавања о овоме држао на основу Милина или? Ако је, одакле си ти преузео овај систем и учење? 

[о.Горан]

Пазите, та књига се зове Тајне вере и живота, а у поднаслову Основно богословље. 

Ево неких делова књиге везаних за тему коју третирамо:

 

Проф. Велимир Хаџи-Арсић

ТАЈНЕ ВЕРЕ И ЖИВОТА
(ОСНОВНО БОГОСЛОВЉЕ)
 
1) МАТЕРИЈАЛИСТИЧКО СХВАТАЊЕ И РЕШАВАЊЕ ПРОБЛЕМА СВЕТА И ЧОВЕКА
 
Материјалистичко схватање и решење проблема света и човека назива се материјализам, а његови представници материјалисти.
Насупрот Хришћанству, које учи да постоји једно савршено духовно биће које је творац видљивог и невидљивог или духовног света и које називамо Богом, материјализам учи да не постоји ни Бог ни духовни свет. Јер ни Бог ни духовни свет нису чулном искуству подложни, тј. не могу се нити видети нити опипати. А по материјалистичком схватању постоји само оно што се може видети и опипати; оно пак што се не може ни видети нити опипати, то уствари и не постоји. Како је материја једино видљива и једино опипљива супстанца, то уствари она једино и постоји. По својим особинама материја је самобитна и вечна, тј. она постоји одвајкада и сама је узрок своме постојању. Из ње је у току времена постао целокупни свет неорганских, органских и психичких феномена или појава. Другим речима: јединопостојећа, самобитна и вечна материја је творац свега видљивог и невидљивог света. Све појаве неорганског и органског света су само резултати најразличитијих комбинација основних елемената те и такве материје. А појаве такозваног психичког живота нису ништа друго до епифеномени или супојаве ових најразличитијих комбинација основних елемената материје. Према томе, по материјалистичком схватању света и човека, јединопостојећа, самобитна и вечна материја је једини извор и увор свих појава видљивог или материјалног и невидљивог или духовног света. Без ње и изван ње, ништа не постоји.
Као и свако друго „систематско“ схватање и решење проблема света и човека материјализам има своје сопствено учење о постанку света, живота, животињских врста, човека и његове душе.

а) МАТЕРИЈАЛИСТИЧКО УЧЕЊЕ О ПОСТАНКУ СВЕТА
 
Материјалистичко учење о постанку света систематски је изложено у више научних хипотеза, од којих је најпознатија чувена Кант-Лапласова хипотеза.[1]
По овој хипотези материја из које је у току времена постао наш целокупни сунчани систем налазила се у почетку у гасовитом стању. Тада је она представљала једну огромну магловиту масу, која је испуњавала целокупни простор у коме се данас креће наш сунчани систем. Кант учи да је ова огромна магловита маса била у почетку непокретна, а када се у току времена почела да окреће сама око себе, онда се услед тога кретања развила огромна топлота, која је учинила да ова огромна магловита маса постане огромна усијана лопта. Насупрот Канту, Лаплас учи да је првобитна огромна магловита маса лоптастог облика одвајкада била у покрету и усијаном стању. Окрећући се око своје осовине, ова усијана маса лоптастог облика постепеним зрачењем губила је све више од своје топлоте и због тога постајала све гушћа. До највећег згушњавања ове масе дошло је најпре у њеном центру, који је временом требало да постане сунце. Око овог згуснутог централног дела масе великом брзином су се кружно кретали њени остали делови. Услед брзог окретања око своје осовине и дејства центрипеталне и центрифугалне силе, ова маса је све више и више добијала облик лопте спљоснуте на половима а испупчене на полутару. На тај начин, ова усијана лоптаста маса претстављала је једно огромно гасовито сунце, које је заузимало целокупни простор сунчаног система. Колико је то сунце било велико види се по дужини његовог пречника и величини његове запремине. Његов је пречник био 6500 пута дужи од пречника садашњег сунца, а његова запремина 860 милијарди пута већа од садање сунчеве запремине.[2] Напоредо са хлађењем овог огромног гасовитог сунца, његови су се елементи све више згушњавали, његова се запремина смањивала а брзина његовог кретања постајала све већа. Због тога се са полутара овога сунца, где је центрифугална сила била најјача а центрипетална најслабија, одвојио један део од његове главне масе и у облику једног концентричног прстена продужио да се креће у истом правцу, у коме се кретала и главна маса сунца. Како брзина кретања и згушњавање појединих саставних елемената овога прстена нису били исти, то се он у једном датом моменту прекинуо и образовао нову масу лоптастог облика, која је, продужујући да се креће у истом правцу у коме се кретао и концентрични прстен од кога је она и по стала, почела да се креће и сама око себе. То је била прва планета нашег сунчаног система. На исти начин, у току времена, постале су не само и све остале планете нашег сунчаног система, заједно са нашом Земљом, него и сви њихови сателити или пратиоци. Тако, дакле, од сунца су постале његове планете, а од планета њихови сателити или пратиоци. Сви они заједно, пак, сачињавају наш сунчани систем.
Помоћу ове Кант-Лапласове хипотезе, којом су њени творци покушали да објасне постанак само нашег сунчаног система, Браун покушава да објасни постанак целог космоса.[3]
Да би се тачност Кант-Лапласове хипотезе о постанку нашег сунчаног система доказала очигледним примером, обично се врши познати опит белгијског физичара Платоа. У стаклени суд напуњен водом и чистим алкохолом кане се кап маслинова зејтина. Ако се кроз средину те капи зејтина провуче игла и њоме кап зејтина стави у равномерни кружни покрет, онда ће се видети како та кап зејтина постепено добија облик лоптице, спљоснуте на половима а испупчене на полутару. Затим ће се видети како се од ове лоптице зејтина постепено одвајају мањи делови, а од ових још мањи, који настављају да се окрећу око делова од којих су постали, у истом правцу у коме и ови.
Овај Платов опит треба, дакле, да буде краткотрајно обнављање дуготрајног процеса формирања не само нашег сунчаног система него и СБИХ осталих сунчаних система света, који су постали на исти начин као и наш. Лоптица зејтина у овом Платовом опиту треба да представља минијатурно сунце једног сунчаног система, а њени мањи делови његове минијатурне планете и њихове минијатурне сателите или пратиоце.
 
КРИТИКА МАТЕРИЈАЛИСТИЧКОГ УЧЕЊА О ПОСТАНКУ СВЕТА
 
Шта треба мислити о оваквом објашњењу постанка света?
Кант-Лапласова хипотеза као најпознатија научна хипотеза за објашњење постанка света спада у такозване велике научне хипотезе, тј. хипотезе које имају за задатак да обухвате и објасне не само један већ више природних феномена и не само један већ више природних закона. Она је у току времена допуњавана и исправљана, тако да се њоме и дандањи могу обухватити и објаснити извесни феномени и закони у свету. Но и овако допуњена и исправљена Кант-Лапласова хипотеза оставља извесне значајне феномене без објашњења и извесна врло важна питања без одговора.
Тако на пример, ова хипотеза не објашњава:
а) Зашто комете немају облик планета нашег сунчаног система и зашто се оне окрећу око сунца параболском а не елиптичном путањом, како то чине планете тог система.
б) Зашто се планете Уран и Нептун не окрећу око својих осовина у истом већ у супротном правцу од онога у коме се крећу остале планете нашег сунчаног система.
в) Зашто пратиоци Урана и Нептуна не заузимају према Сунчевој путањи, тј. према кругу који Сунце направи за годину дана, исти положај који заузимају пратиоци осталих планета нашег сунчаног система.
г) Зашто се Феб, девети пратилац Сатурна, не креће у истом већ у супротном правцу од онога у коме се крећу остали пратиоци ове планете, која је, после Јупитера највећа у нашем сунчаном систему.[4]
Као што није у стању да објасни све природне појаве у нашем сунчаном систему – а наведеним појавама се ни издалека не исцрпљује број природних појава у свету које Кант-Лапласова хипотеза не може да објасни – ова хипотеза исто тако није у стању да одговори и на два врло важна питања. Прво питање је: ко је творац првобитне гасовите масе или материје, од које је у току времена постао цео свет? А друго: ко је ту првобитну гасовиту масу или материју ставио у покрет?
Ни Кант ни Лаплас не само да нису дали одговоре на ова питања, него их нису чак ни поставили. Они су покушали да објасне постанак света из првобитне гасовите масе или материје, и не покушавши претходно да објасне њено порекло и узрок њеног кретања. Међутим, преко тих питања порекла материје и узрока њенога кретања не може се ћутке прећи. Она и дандањи стоје отворена и траже своје решење. Ево зашто:
Као што смо видели, материјализам учи да је материја самобитна и вечна, тј. да је она сама узрок своме постојању. Међутим, најновија научна проучавања основних елемената материје не оправдавају ово и овакво материјалистичко учење о материји.[5]
Што се тиче природе ове материје, она је у току времена схватана на различите начине.
По учењу грчких атомиста[6] материја се састоји из безброј ситних делића („атома“) различитог облика који су непроменљиви, недељиви и неуништиви. Они се крећу по празном простору васионе и комбинују на различите начине. Све појаве неорганског, органског и психичког света нису ништа друго до резултати различитих комбинација ових најситнијих делића материје. Како се ови најситнији, непроменљиви, недељиви и неуништиви делићи материје на грчком језику зову атоми, то се и философско схватање по коме је сав видљиви и невидљиви свет само плод најразличитијих комбинација атома назива атомизам а његови представници атомисти.
Ово и овакво атомистичко схватање материје не задовољава. Јер, иако је атом најситнији делић материје, он ипак заузима известан простор. А све оно што заузима макар и најмањи простор не може бити недељиво. Према томе, и атоми не могу бити недељиви, што је данас поготову доказано и показано.
Да је овакво атомистичко схватање природе основног елемента материје било погрешно, јасно су доказали резултати најновијих научних проучавања атома. По схватању модерне науке атоми су по облику и величини не различити већ слични међу собом. Они нису елементарни и недељиви већ сложени и дељиви. Јер, благодарећи средствима која јој данас стоје на расположењу, модерна наука је успела да разбије атом на ситније делове и у њему открије један нови минијатурни сунчани систем.[7] Проучавајући разбијени атом, наука је констатовала да се он састоји од више ситних делића. Једни од њих сачињавају језгро атома и напуњени су позитивним електрицитетом. То су Јони.[8] Око јона гравитирају други делићи атома који су напуњени негативним електрицитетом. Они се зову електрони.
Број електрона у једноме атому различит је.[9] Електрони се окрећу око јона брзином од више билиона обрта у секунду.[10]
Сваки атом материје садржи у себи извесну количину енергије. То је тзв. Интра-атомска енергија, која је „највећим својим делом нераздвојно везана за састав електрона и протона“ и која се „може једино ослободити када се они разруше“.[11] А када се разруше, они ослобађају необично велику енергију.[12]
Међутим, разрушавање атома није једини пут којим се ослобађа енергија нагомилана у њему. Интра-атомска енергија ослобађа се исто тако и радијацијом или зрачењем.
Но, по тврђењу модерне науке, зрачењем и разрушавањем атома врши се не само постепено или нагло ослобађање њихове енергије, већ исто тако и постепена или нагла еманација, испаравање или губљење њихове масе или материје. Једновремено са ослобођењем снаге атома врши се и његова дезинтеграција. Атом постепено или нагло престаје да постоји. Тако, на пр., „атоми радијума и других радиоактивних тела временом се распадну у атоме олова и хелиума“.[13] Зрачењем, дакле, материја губи од своје тежине; зрачењем она постепено ишчезава, престаје да постоји као материја. Што у овом погледу важи за најмању количину материје – за атом, важи и за највећу – за звезде.“[14]
На основу свега досада реченог, јасно је, дакле, да је материјалистичко схватање, по коме су основни елементи материје недељиви, непроменљиви и неуништиви – сасвим погрешно. Јер модерна наука тврди да су ти елементи и дељиви, и променљиви, и уништиви. Према томе и сама материја је и дељива, и променљнва, и уништива. Самим тим, пак, отпада и материјалистичко тврђење да је материја јединопостојећа, самобитна и вечна. Јер, оно што има свој крај мора имати и свој почетак. А оно што има и почетак и крај не може бити јединопостојеће, самобитно и вечно, пошто је условљено узроком који постоји пре њега и ограничено временом.[15]
Но ако по тврђењу модерне науке материја представља нешто коначно или ограничено и ако она због тога није и не може бити самобитна, већ мора имати узрок свог постојања, онда се нужно намеће питање: који је узрок постојања материје и постепеног, дуготрајног формирања материјалног света из ње?
Полазећи од погрешног веровања да је материја самобитна и вечна, материјализам ово питање и не поставља. Библија, пак, насупрот материјализму, учи да је узрок по стојања материје и постепеног, дуготрајног формирања не само материјалног већ исто тако и органског света из ње, једна самобитна и вечна, свесна, осећајна и вољна духовна сила, коју она назива Богом. Слажући се са тврђењем науке да је првобитна материја, од које је постао сав материјални свет, била хаотична и безживотна, „безоблична и пуста“ (1.Мојс.1,2), Библија, за разлику од науке, учи да се над том безобличном и пустом материјом дизао „Дух Божји“, тј. духовни праузрок постојања како те саме материје, тако и целокупног видљивог света који ће у току времена из ње настати.[16] На тај начин Библија јасно истиче да је духовна стваралачка свесна и вољна сила несумњиво реалност своје врсте и да она претходи материјалном као узрок последици. Према томе, по учењу Библије, све што постоји није резултат слепог случаја, већ плод планских закона, у којима је била изражена Божја воља – „нека буде“ – којој се материја безусловно покоравала – „и би тако“.[17] Даље, Библија, као и наука, учи да је све што постоји постало постепено, у етапама, идући од простог ка сложеном, од неорганског – органском, а од органског – духовном и свесном. Разуме се, све ове битне истине о постанку света и свега што је у њему Библија износи језиком који је био једино схватљив за људе онога времена када је она и писана. Тако, на пр., фаза развоја првобитне „безобличне и пусте“ материје у низ небеских тела и безброј феномена неорганског и органског света Библија назива „данима“, јер је по њеном учењу, „један дан пред Господом као хиљада година, и хиљада година као један дан“.[18]
Библија учи, дакле, да је стварању света претходила божанска мисао и божанска воља, да је свет онакав какав је – одраз те мисли и те воље. Да ли је овакво учење Библије о постанку света у супротности са учењем модерне науке о томе? Пустићемо да на ово питање одговори један од највиднијих представника те науке. „Данас је постигнута сагласност, пише Џемс Џинс – сагласност која се у физичкој науци претвара готово у једнодушност – у томе да нас ток знања води једној немеханичкој стварности. Свет или свемир почиње да нам личи више на велику мисао него на велику машину. Разум не изгледа више као незвани гост у царству материје. Напротив, ми почињемо да наслућујемо како баш тај разум треба да поздравимо као творца и управљача царства материје. Разуме се, овде није реч о нашим индивидуалним разумима, већ о разуму у коме атоми из којих су настали наши индивидуални разуми постоје као мисли… Ми долазимо до сазнања да свет пружа очевидне доказе за постојање једне силе која му одређује циљ и њиме управља, а која има нечег заједничког са нашим сопственим индивидуалним разумима“.[19]
Истина, ни божански ни човечански разум нису нешто што подлежи чулном искуству. Али, зар постоји само оно што подлежи чулном искуству? Зар се из досадањих излагања не види да и сама модерна наука тврди да је и материја нешто што је у крајњој линији нематеријално, нешто што је у суштини ван домашаја човековог чулног искуства? Нису ли исто тако и многе природне силе, којима наука покушава да објасни многе природне појаве, нешто што се не може ни видети, ни чути, ни опипати, ни омирисати, ни окусити? Па ипак све те нематеријалне силе постоје, јер су последице њиховог дејства подложне човековом чулном искуству. По природи тих дејстава човек једино и може да донесе свој суд о природи сила које их проузрокују. Тако, на пр., ако се вратимо на експерименат којим је Плато хтео да на један очигледан начин докаже тачност Кант-Лапласове хипотезе, ми ћемо морати у томе експерименту да видимо не резултат случајног стицаја извесних околности већ планско дело једног мисаоног експериментатора, који је, пре вршења експеримента, припремио све што је за успешно извођење тога експеримента било потребно: и стаклени суд, и воду, и алкохол, и зејтин, и иглу. Платов експерименат је, дакле, мисаоно дело самога Плато-а и он се без свога творца не да ни замислити, а камоли извршити.
А ако се један ситан експерименат, као што је Платов, не може ни замислити, а камоли извршити без једног свесног и вољног експериментатора, онда како ће се не само замислити него и извршити један неупоредљиво крупнији експерименат – експерименат који се врши не у маленом стакленом суду него са огромном космичком масом – ако иза тог и таквог експеримента не постоји један све-мудри и свемоћни експериментатор као што је Бог?
На основу свега досада реченог, можемо закључити да материјалистичко схватање материје и његово учење о постанку света – учење које је „систематски“ изложено у Кант-Лапласовој теорији – не задовољава.

 

https://svetosavlje.org/tajne-vere-i-zivota-osnovno-bogoslovlje/10/

[о.Горан]

б) МАТЕРИЈАЛИСТИЧКО УЧЕЊЕ О ПОСТАНКУ ЖИВОТА
 
По мшшвењу модерне астрономије однос између величине наше Земље и величине целокупне космичке материје је исти као и однос између милионитог дела једног зрна песка и песка свих мора у свету.[1] Или, по једном другом упоређењу, наша је Земља „мања – и то знатно мања – од тачке над словом ј у нашој библиотеци од пола милиона књига“.[2] Та и толика наша Земља била је најпре усијана маса. Колика је била топлота те масе може се наслућивати по садањој топлоти Сунца, од кога је наша Земља и постала. Садања топлота Сунца, пак, износи: у центру Сунчеве масе око 40.000.000° а на њеној периферији око 6000°.[3] Разуме се, оваква топлота једног небеског тела искључује могућност постојања ма каквог живота на њему.[4] Према томе, ни на нашој Земљи није могао постојати никакав живот све док је она била у усијаном стању. Па ипак, неоспорна је чињеница да данас на нашој Земљи постоји живот. Кад је он постао, где је он постао, и како је он постао?
На питање о пореклу живота на Земљи неки научници су покушали да одговоре хипотезом, по којој је живот дошао на нашу Земљу са стране – са неке друге планете, помоћу метеора, или из космичког простора, који је испуњен животним клицама.[5]
Ова хипотеза, чак и када би се примила као тачна, не би решила проблем постанка живота. Јер она би нам, у најбољем случају, могла да објасни само начин на који је живот пренет на нашу Земљу, али самим тим не и начин на који је он уопште постао. Према томе, чак када би се ова хипотеза примила као тачна, питање порекла живота уопште остало би отворено. Но ова хипотеза није ни тачна.[6]
Отуда, пo схватању многих научника, живот није дошао на нашу Земљу са стране него је постао на њој и то од оних истих елемената од којих се и она сама састоји. To стварање живота од материјалних или неорганских елемената саме наше Земље није се, кажу они, извршило под утицајем какве свесне натприродне духовне силе, како то учи Хришћанство, већ једино и искључиво под утицајем слепих природних сила. Живот на нашој Земљи, дакле, није плод једне разумне планске делатности већ резултат случајног стицаја околности – дело неразумне и бесвесне игре безживотних механичких природних снага. Зато је ово и овакво схватање о пореклу живота на Земљи познато у науци под именом механистичко схватање живота. По њему, дакле, између мртве или неорганске материје и живота, тј. живих бића – од ћелице до човека – нема никаквих битних разлика. Живот као нешто специфично, нешто одвојено и независно од мртве или неорганске материје не постоји. Он није ништа друго до супојава случајне комбинацнје извесних материјалних елемената. Он није постао по претходном разумном и циљном плану, већ спонтано или самоникло – он се некада, негде и на неки начин сам зачео, Зато је механистичко схватање живота познато и као хипотеза о самозачећу или спонтаном постанку живота из мртве или неорганске материје – generatio aequivoca или generatio spontanea.[7]
 
КРИТИКА МАТЕРИЈАЛИСТИЧКОГ УЧЕЊА О ПОСТАНКУ ЖИВОТА
 
Хипотеза о самозачећу или спонтаном постанку живота из мртве или неорганске материје владала je у научном свету све до 1858. године. Те године, пак, француски хемичар Луј Пастер[8] експерименталним путем доказао је немогућност самозачећа или постанка живих бића из мртве или неорганске материје. Сви његови, више пута поновљени, покушаји да у води у којој је претходно уништен сваки траг живота добије инфузорије, само и искључиво дејством спољашњих природних сила на воду, нису успели. На основу ових и оваквих својих савесно припремљених и изведених експеримената, Пастер je c правом закључио да живе клице не постају и не могу спонтано постати из мртве или неорганске материје. Оне постају и морају постајати само и искључиво из других живих клица. Живот се рађа само из живота; узрок појаве једног живог бића мора да буде само друго живо биће. Отуда Пастерово правило: Omne vivum ex vivo. Ове оправдане Пастерове закључке морали су временом да приме и сви други озбиљни научници. И тако, после Пастерових убедљивих експеримената, престиж хипотезе о самозачећу или спонтаном постанку живота, у њеном првобитном облику, данас је потпуно покопан. Јер она „у свом голом облику има нечега фрапантно простог“ чак и за оне који, и после Пастера, заступају и бране механистичко схватање живота,[9]
Али, са напуштањем хипотезе о самозачећу или спонтаном постанку живота из мртве или неорганске материје представници механистичког схватања живота нису се у исто време одрекли и сваког даљег покушаја да порекло живота нађу не у живом него у мртвом. Тако. на пр., амерички палеонтолог Осборн претпоставља да је живот постао из такозваних био-елемената, тј. из елемената из којих се састоји животна супстанца. По влажним пукотинама стена и земље, у слатким водама језера и на обалама првобитних мора, ови су се елементи, v току времена, скупљали најпре у облику колоида,[10] а пре више десетина милиона година и у облику живих ћелица. Према томе, живот је постао од биоелемената, а непосредно од колоида. Колоиди су дакле „корен из кога је изникао животни процес“.
Међутим, ова Осборнова хипотеза у суштини није ништа боља од хипотезе о самозачећу или спонтаном постанку живота из мртве материје, јер и једна и друга не виде извор у живом него у мртвом, пошто колоиди нису ништа друго до мртва материја. Према томе, при решавању проблема постанка живота Осборнова хипотеза стоји пред истим несавладљивим тешкоћама пред којима је стајала и које није могла да уклони хипотеза о самозачећу или спонтаном постанку. На тај начин, разлози који споре тачност једне, споре и тачност друге, јер ни једна ни друга не успевају да уклоне велику разлику која постоји измећу мртве материје и живих бића. Јер, ни дандањи за науку „тачни кораци еволуције од колоида до живе ћелице још нису познати“.[11]
Разлике, пак, које наука констатује између једног живог бића и мртве или групе материјеследећи су:
„Груба материја није ни осетљива, ни обдарена правим спонтаним кретањем. Ако се увећава, она се мора увећавати само додавањем делова, као што се увећавају кристал и гомила песка, која увећава своју масу само онда када се на њу наспе једна нова количина песка. Жива материја, пак, расте на тај начин што у себе уноси из спољашњег света супстанце одређене за њену исхрану; и то не ма какве супстанце и у ма каквом њиховом стању и количини, већ супстанце у сразмери која обезбеђује њихову асимилацију, њихово претварање у циљу искоришћавања, излучивања њихових шкодљивих остатака и растење путем надокнађивања губитака.
„Оно што није живо не умножава се. Ако се дели, онда сваки од њега одвојени елеменат остаје оно што је био. Маса онога што није живо може да се повећава, смањује или траје неодређено, јер све ове промене погађају ову масу споља. Живо се, пак, дељењем множи и расплођава. Наслеђем оно преноси своја својства на своје наследнике. Но, оно не може да расте, да се смањује и да траје преко извесне границе – границе њихове организације или склопа.
„Оно што није живо састављено је из делова који су слични једни другима; у кристалу све је од кристала, a у камену све је од камена. У живоме пак – и то чак и у ћелијици – постоји диференцирање елемената и функција.
„Најзад, живо има увек један јасно одређени облик, бар од оног момента када почиње да се уистину организује. Једноћелична бића, због непрекидних размена које одржавају са спољним светом, могу да имају само једну неодређену и непостојану форму. Па ипак та форма постоји: та су бића ограничена у простору, засебна, растављена и имају одређене спољашности. У системима више организације форма добија одређеност, постојаност и различност које јасно карактеришу врсту“. „Организација и форма су дакле два нераздвојна појма који се напоредо развијају. Оне имају свој почетак у самоме животу „који их ствара и удешава. Оне су израз животне активности“.[12]
Сви досадањи покушаји науке да уклони ове разлике на резултате случајне комбинације материјалних елемената, да у њима открије само непредвиђене последице слепе игре бесвесних физико-хемијских природних сила – остали су без успеха. Напори њених претставника да у својим лабораторијумима, путем вештачке синтезе физико-хемијских елемената, створе живи организам, све до данас, нису дали никакве резултате.[13]
Покушавајући да проблем постанка живота на земљи реше чисто физико-хемијским средствима, претставници механистичког схватања живота у науци наилазе на несавладљиве тешкоће. Јер је очевидна чињеница да се живо биће никако не може свести на једну обичну физико-хемијску машину. У томе бићу, у његовом животу постоји нешто што упорно пркоси сваком чисто механистичком објашњењу и што се никада не може ухватити ни у какве физико-хемијске формуле; нешто што припада искључиво њему као живом бићу; нешто што одређује циљ и даје смисао његовим поступцима. Ако би се, дакле уопште и могло говорити о живом бићу као о машини, онда би се морало рећи да је то биће машина која функционише не насумце и без икаквог смисла, већ машина која функционише у једном сасвим одређеном циљу, без обзира на то да ли је она увек свесна тога циља или не. А машина која функционише у једном одређеном циљу мора да има како једног поузданог машинисту, који њоме управља и одређује јој циљеве, тако и једног разумног и свесног конструктора који јој је омогућио постојање.[14]
Механистичко схватање живота и долази у сукоб са очигледним чињеницама, јер негира постојање једног оваквог машинисте и једног оваквог конструктора машине – живог бића. Но баш зато што свесно пориче постојање такорећи опипљивих факата, ово механистичко схватање живота је напуштено од свих оних претставника науке чија способност за објективније констатовање и непристрасније објашњење неоспорних природних чињеница није спутана и ограничена многобројним теоријским предрасудама или предубеђењима. Ослобођени мехамистичких предрасуда и предубеђења о пореклу живота из мртве материје, ови претставници науке уче да то порекло живота у живим бићима не треба тражити у мртвој материји него у једном посебном извору живота – у једном животном принципу. Првобитна жива ћелица није резултат случајне комбинације извесних елемената мртве материје, већ плод стваралачке снаге тог стваралачког принципа. Стварајући жива бића, животни принцип у исто време одређује им и правац делатности, која обезбеђује како животну еволуцију тако и органску целину ових бића. Према томе, једно живо биће није живо због тога што је снабдевено животним органима, него је оно снабдевено животним органима због тога што је живо. Није, дакле, живот једнога бића условљен његовим животним органима, већ су животни органи тога бића условљени животом. Живот није последица; он је, у правом смислу речи, узрок.[15] „Оно је битно у области живота, каже Клод Бернар,[16] оно што не припада ни физици ни хемији, то је мисао водиља животне еволуције“.[17] У органском свету све се дешава као да животним феноменима управља једна мисао – мисао о одржању организма и врсте.[18] Немачки научник Ханс Дриш, као и Аристотел, назива животни принцип ентелехијом.[19]
Због тога што извор живота у органским бићима види у животном принципу, ово и овакво схватање се зове виталистичко схватање живота или витализам, а његови претставници – виталисти.
Међутим, у тражењу узрока живота живих бића ван мртве материје, виталисти не иду до логичког краја. Јер, по њиховом мишљењу, животни принцип који је створио живу ћелицу и друга жива бића, иако није материјалне природе, није исто што и дух. По једнима, он је нешто што је ближе материји него духу; по другима, пак, напротив, он је нешто што је ближе духу него материји. Али ни по једнима ни по другима он се не истоветује ни са материјом ни са духом. Отуда витализам одбацују и доследни материјалисти и доследни спиритуалисти,[20] Материјалисти га одбацују зато што он тражи извор живота ван мртве или неорганске материје, а спиритуалисти зато што мисле да је, поред душе, такав животни принцип непотребан за објашњење постанка живота у живим организмима. Тражити то објашњење не у души него у виталистичком животном принципу не значи упростити него без икакве стварне потребе компликовати проблем односа материје и духа – тела и душе – а самим тим и проблем постанка живота у живим бићима.[21] Према томе, ни витализам не даје један задовољавајући одговор на питање: кад је, где је и како је постао живот, тј. кад је где је и како је постала првобитна жива ћелица као најелементарније видљиво живо биће?
Али ако се узрок живота живих бића не налази и не може наћи ни у мртвој материји ни у виталистичком животном принципу, он се мора тражити и наћи другде. Хришћанство учи да се тај узрок мора тражити и може наћи једино у Богу, јер он ван Бога нити постоји нити може постојати. До овог и оваквог закључка се мора доћи ако се при изналажењу узрока живота употреби индуктивни метод, тј. ако се иде од факта – његовом објашњењу, од последице – њеном узроку. Тако, на пр., неоспоран је факт да не само у живој ћелици него исто тако и у сваком другом организму постоји инстинкт или нагон, тј. „способност да се дела тако како би се постигли извесни циљеви без њиховог предвићања и претходног васпитања за њихово постизање“.[22] А главни циљ целокупне инстинктивне делатности свих организама је одржање живота индивидуе и врсте. Како мртва материја не зна за инстинкт, то он и не може бити супојава нарочито случајне комбинације извесних њених елемената. Напротив, инстинкт је онај животни фактор који нагони најразноврсније организме, да живе и делају не насумце већ по једном одређеном плану и са једним одређеним циљем – да се развијају, хране и множе како би се одржали у животу. Према томе, ако је, по мишљењу претставника механистичког схватања живота један организам – једна машина, онда је инстинкт или нагон један нематеријални или духовни машинист који управља тим организмом – машином и одређује му сврху делатности и кретања. Одакле је тај нематеријални или духовни машинист дошао у ту такозвану машину – организам и учинио је оним што је – живим организмом а не мртвом комбинацијом елемената мртве материје?
Ово питање претставници механистичког схватања живота и не постављају. Јер, доследни своме основном назору да је мртва или неорганска материја једина стваралачка реалност, они и не говоре о инстинкту као главном животном фактору. „При проучавању биолошких чињеница, они желе да брутално примене поступке оног истог експерименталног метода који се употребљава у физици и хемији, где не може ни бити речи о инстинкту. Да би у томе успели они су били приморани да инстинкт или нагон код живих бића или потпуно занемаре или пак да га сматрају као нешто некорисно или непотребно“. Ho, jecу ли претставници механистичког схватања живота „овлашћени чињеницама“ да „ампутирају или избаце из проучавања живота један од његових делова који би доиста могао да буде његов битни део?“[23]
Тај битни део сваког организма или сваког. живог бића јесте нешто живо, нешто без чега један организам или једно живо биће и не би било оно што је – не би било живи организам или живо биће; не би било – живот. А ако живот може доћи само из живота – omne vivum ex vivo – онда ко је живи творац битног, живог дела сваког организма или живог бића? Пошто, као што смо видели, тај творац није и не може бити ни мртва или неорганска материја ни виталистички животни принцип, онда се нужно намеће логички закључак да тај творац мора бити једна виша стваралачка духовна жива сила. Јер се без постојања једне такве силе као узрока његовог постојања живот са свима његовим манифестацијама не би могао ни схватити ни објаснити.
По хришћанском учењу, та и таква сила оличена је у вечном, самобитном, свезнајућем и свемогућном Богу, који је творац и промислитељ свега што постоји, Створивши из ничега мртву материју, а из мртве материје сва небеска тела па и нашу Земљу, Бог је створио и живот на њој. Па као што је физичком свету дао физичке законе по којима ће се управљати, Бог је органском свету или свету живих бића дао биолошке законе или законе живота, по којима ће он живети да би остварио свој Богом дани животни циљ.
Према томе, по хришћанском учењу, Бог је не само творац свега видљивог, физичког света већ исто тако и творац свега живота на њему, јер је Он „извор живота“,[24] и сам живот.[25]

 

в) МАТЕРИЈАЛИСТИЧКО УЧЕЊЕ О ПОСТАНКУ ЖИВОТИЊСКИХ ВРСТА
 
Зна се да на нашој Земљи има око шест стотина хиљада животињских врста,[1] а мисли се да је њихов број још и далеко већи. Како су оне постале?
Ha ово питање претставници биологије дају различите одговоре.
По мишљењу једних претставника ове науке све животињске врсте постале су свака за себе и као различите трају непрекидно, тј. постојане су и неизменљиве. Овакво учење о пореклу и природи животињских врста зове се фиксизам.[2] Његови најглавнији претставници били су Лине[3] и Кивије.[4]
Насупрот овом фиксистичком схватању проблема постанка животињских врста други претставници биологије уче да су све животињске врсте постале само из једне или из неколико врло простих првобитних или основних животињских врста, које су се у току времена постепено мењале и развијале у све сложеније и сложеније нове животињске врсте. Учење о оваквом постанку животињских врста зове се Трансформизам[5] или еволуционизам.[6]
Трансформизам или еволуционизам који учи да се преображавање или развој простијих и нижих животињских врста у сложеније и више, врши искључиво под утицајем слепих механичких природних сила и без икаквог одређеног циља зове се механички трасформизам или еволуционизам. Он је познат и под именом тихогенеза.[7]
Трансформизам или еволуционизам, пак, који учи да се то преображавање или тај развој збива ие случајно него по једном утврђеном плану и са једним одређеним циљем зове се теолошки трансформизам или еволуционизам.
Оснивачи и главни претставници механичког трансформизма у модерној биологији[8] били су Ламарк[9] и Дарвин.[10]
Ламарк је учио да су све животињске врсте постале постепеним развојем незнатног броја врло простих основних органских типова. Ово постепено развијање простих организама у све сложеније и сложеније органске врсте – најпре биљне па онда и животињске – јесте резултат утицаја који на организме врше спољни услови живота или средина у којој они живе и реакције ових организама на тај утицај, Јер ако је истина да сваки организам има у себи животну моћ, која је главни унутарњи узрок његове делатности, исто тако је истина да природа и успех те делатности једнога организма у многоме зависи од утицаја који на тај организам врше спољашњи услови или средина у којој он живи. Да би се под тим условима могао да одржи, организам мора да им се прилагоди, тј. да своју делатност подеси према њима. А да би своју делатност подесио према спољашњим условима свога живота, организам треба да буде снабдевен органима који су му за то потребни. Отуда, под притиском осећања потребе да своју делатност подеси према спољашњим условима живота средине у којој се налази, организам ствара потребне органе и непрекидном вежбом развија их, усавршава и јача. А како се средина или спољашњи услови живота организма непрестано мењају, то се, напоредо са мењањем те средине или тих услова, мењају и органи тога организма: потребни се непрестано развијају, усавршавају и јачају, а непотребни слабе, закржљавају и атрофирају. Тако, на пр., врат у жирафе је дугачак јер га је она непрестано истезала, да би могла да дохвати са високог дрвећа лишће којим се храни. Код кртице очи су потпуно закржљале, јер она не осећа потребу за њима, пошто живи у савршеној тами. Према томе, главни фактори или узроци трансформирања или еволуирања основних простих органских типова у многобројне сложене животињске врсте јесу: средина, потреба и навика. Особине или својства, пак, које различити организми стекну у току свога живота преносе се на њихове потомке наслеђем.
Ово и овакво Ламарково учење о пореклу или постанку животињских врста познато је у биологији под именом ламаркизам. Ламаркизам је остао незапажен све до 1859. г. када се појавило Дарвиново чувено дело „О постанку врста“.[11]
Дарвин је учио да је Ламарк био у праву када је сматрао да су сви организми – биљни као и животињски – постали постепеним трансформирањем четири до пет првобитних органских типова, а можда и само једног јединог таквог типа. Исто тако Дарвин није спорио ни важност утицаја који су на ово постепено трансформирање органских бића вршили како употреба или вежбање њихових органа тако и преношење њихових стечених особина наслеђем. Само, док је утицај ових фактора на трансформирање различитих организама, по Ламарку, најглавнији, дотле је он, по Дарвиновом мишљењу, спореднији – другостепени. Јер, Дарвин је учио да је најглавнији фактор овога трансформирања такозвана природна селекција или природно одабирање.
До овога закључка Дарвин је дошао на основу добро познате чињенице да се код домаћих животиња и питомих биљака дешавају органске промене које се преносе наслеђем. Захваљујући овој чињеници, одгајивачи домаћих животиња и питомих биљака успели су да укрштањем вешто изабраних примерака и биљака добију многобројне њихове варијетете или подврсте. На тај начин они су добили многобројне варијетете коња, паса, голубова, цвећа, дрвећа итд. Овакав начин добијања разних органских варијетета зове се вештачка селекција или вештачко одабирање. Из констатације да постоји вештачка селекција, Дарвин је закључио да постоји и природна селекција. Само док се вештачка селекција врши свесно и по једном унапред утврђеном плану, дотле се природна селекција врши бесвесно и без плана; она није дело једног разумног и свесног узрока, већ случајни и бесциљни резултат дејства слепих механички природних сила. По Дарвину, улогу коју у вештачкој селекцији игра разумни и свесни одгајивач, у природној селекцији игра борба коју органска бића воде међу собом ради обезбеђења средстава потребних за одржавање њиховог живота. Та борба се зове борба за живот или опстанак.[12]
Борба за живот или опстанак је, по Дарвину, један неопходност, наметнута органским бићима самом природом. Јер органска бића се множе тако брзо да земља није у стању да свима њима пружи довољна средства за њихово одржавање у животу. Отуда, да би обезбедила потребна средства за живот, сва органска бића су силом прилика приморана да се међусобно боре и уништавају. У овој њиховој међусобној борби око најнужнијих средстава за живот побеђују само она органска бића која су за успешно вођење ове борбе најбоље оспособљена. Органска бића, пак, која су за ову борбу неоспособљена бивају у њој побеђена и уништена. Ову борбу, дакле, надживљавају само најспособнија органска бића. Под способношћу једног органског бића да успешно води борбу за свој живот или опстанак и да је надживи, не треба разумети само његову физичку снагу. Напротив, у његовој борби за живот или опстанак, једноме организму, поред његове физичке снаге, много помажу и његова друга својства као што су: окретност, лукавство, боја итд. Најспособнија органска бића која су у борби са другим органским бићима стекла извесне способности и ову борбу надживела, те стечене способности преносе на своје потомке наслеђем. На тај начин сама природа врши селекцију или одабирање између многих органских бића у њој и омогућава опстанак и развој само најспособнијим од њих. Према томе, најглавнији фактори постепене трансформације органских бића и стварања њихових различитих врста јесу природна селекција или природно одабирање и наслеђе.[13]
Као што смо већ видели, један део свога учења о постанку животињских врста Дарвин је позајмио од Ламарка. Исто тако није оригиналан ни онај део Дарвиновог учења у коме се говори о борби за живот или опстанак, коју органска бића воде међу собом. На идеју о овој борби и њеној улози у животу органских бића Дарвин је дошао тек када је прочитао дело „Есеј о становништву“, у коме је енглески економист Малтус[14] изложио своје схватање о неминовности борбе међу људима, пошто се њихов број на земљи увећава у геометријској, а средства за одржавање њиховог живота у аритметичкој прогресији. Према томе, оно што је једино ново у Дарвиновом објашњењу трансформације органских бића и постанка животињских врста то је његово учење о природној селекцији или природном одабирању. Дарвиново схватање и решење проблема постанка животињских врста познато је под именом дарвинизам, а његове присталице под именом дарвинисти.
Дарвинисти су у току времена развили и популарисали учење свога учитеља тако и толико, да је оно постало – и све до данас остало – најраспрострањенија и најпознатија научна хипотеза за објашњење постанка животињских врста. Штавише, неки од њих су отишли и корак даље: они су у природној селекцији видели не само најглавнији него и једин фактор трансформације органских бића. Противу овако погрешног схватања и тумачења његових идеја протестовао је сам Дарвин. Присталице овако погрешно схваћеног дарвинизма зову се неодарвинисти.[15] Насупрот њима, известан број биолога вратио се ламаркизму и учио да је главни фактор трансформације органских бића не природна селекција него прилагођавање организма њиховој средини или спољашњим условима њиховог живота. To cу били неоламаркисти.
 
КРИТИКА МАТЕРИЈАЛИСТИЧКОГ УЧЕЊА О ПОСТАНКУ ЖИВОТИЊСКИХ ВРСТА
 
По учењу механичког трансформизма или еволуционизма, које је изложено у ламаркизму и дарвинизму, главни фактори или чиниоци постанка животињских врста јесу:
а) Утицај који на органска бића врши њихова средина или спољашњи услови њихова живота;
б) Осећање потребе органских бића да се том утицају прилагоде;
в) Борба органских бића за њихов опстанак;
г) Преношење стечених особина органских бића наслеђем; и
д) Природна селекција или природно одабирање.
Какав је прави или стварни утицај ових фактора или чинилаца на трансформирање органских бића; шта се може рећи о њиховој правој или стварној улози у образовању различитих животињских врста?
Пре свега треба констатовати да је трансформирање органских бића као и постојање њихових различитих врста факт који се не може спорити. Проучавање тога факта је предмет науке, а за његово објашњење постоји више научних хипотеза.
Механички трансформизам или еволуционизам је само једна од њих. Да ли она убедљиво објашњава узроке постојања овога факта?
Једна научна хипотеза треба да буде верни одраз чињеничког стања које је створила наука при проучавању једне одређене групе природних феномена. А како при проучавању тих феномена наука долази све до новијих и новијих чињеница, тј. како се са развојем науке мења и чињенично стање које она ствара, то се напоредо са променама тога стања морају мењати и научне хипотезе које треба да га научно објасне.
Што важи за друге научне хипотезе, мора важити и за биолошке: и оне се морају мењати према стварним резултатима које биологија постиже у различитим периодима свога развоја.[16]
Да ли хипотеза механичког трансформизма или еволуционизма потпуно убедљиво објашњава постанак оних животињских врста за које савремена биологија зна? Одговор на ово питање мора бити одречан. А ево зашто.
Прво, утицај средине или спољашњих услова живота једног органског бића – климе, хране, светлости итд. на његово преображавање или развијање није ни издалека онако јак и судбоносан како је то погрешно представљао Ламарк. Сам Дарвин, као што смо видели, том утицају у овом погледу приписује другостепени значај.
Друго, иако је неоспорно да употреба или вежбање већ постојећих органа живих бића те органе јача и развија а неупотреба или невежбање слаби и дегенерише, ипак је сасвим неоправдано тврђење да је сама потреба једног органског бића за извесним органом творац тога органа.Јер, такво стварање једног новог органа нико никада није утврдио. Поред тога, по принципу такозване органске корелације[17] стварање једног новог органа у организму морало би изазвати промене и код других органа тога организма. Међутим, то се не може допустити.[18]
Треће, улога коју борба органских бића за њихов оп-станак у животу игра у њиховом преображавању или развијању не само није онако позитивна како је то Дарвин погрешно учио, него је јако негативна. У овом погледу она више разара него што ствара. Јер у тој борби често пута побеђују и њу надживљују не најјача и најспособнија већ најслабија и најнеспособнија органска бића. Тако, на пример, док су мамути, бизони и друге огромне животиње одавна изумрле, дотле глисте, стенице, ваши као и многи други микроорганизми[19] и дандани живе и нагло се множе. A која од ових органских бића представљају већи прогрес на путу еволуције органског света није тешко погодити. Зар многобројни сукоби и ратови не уништавају баш најјаче и за живот најспособније чланове једне људске заједнице? И који је то сукоб или рат – па чак и онда када је најпобедоноснији – који у биолошком погледу значи добит за оне који су га водили и у њему учествовали? Усто, неоспорна је чињеница да се многобројна органска бића не одржавају у животу узајамном непоштедном борбом већ свестраном сарадњом и међусобним помагањем. Поред борбе за опстанак, у биљном и животињском свету постоји и такозвана симбиоза[20] или „заједнички живот заснован на узајамној помоћи“ разних органских бића. У природи „познајемо хиљаде стварних случајева оваквих симбиоза“.[21] Тако, на пример, „ако кроз тело лишаја направимо танак попречан пресек и посматрамо под микроскопом, видећемо зелене лоптице, обавијене безбојним концима. Зелена телашца су алге, а они безбојни конци су гљиве. Према томе, тело лишаја граде: алга и гљиве. Шта је натерало ову зелену алгу и безбојну гљиву да се удруже? Многе алге имају зелену боју. А зелена боја им омогућава, да се само стално исхрањују. Помоћу зелене боје, а посредством сунца, оне стварају органску храну. Гљиве међутим немају зелене боје, те нису у стању, да припремају себи храну. Зато се гљива удружила са алгом, и од ње узима органску храну. Али у накнаду за то, гљива црпе воду из спољашње средине, и ту воду доставља алги. Она дакле поји алгу, и у исто време се причвршћује за стене или кору дрвета. Овде видимо, како су се два друга удружила и уЗајамно се потпомажу. Из те заједнице произлази оно, што ми називамо лишај“.[22]
Исто тако, познато је да многа органска бића живе у већим или мањим заједницама, од којих су најчувеније заједнице мрава и пчела, да и не помињемо људске заједнице. Да ли би те заједнице могле да постоје без узајамне сарадње и помоћи њихових чланова? По мишљењу француског социолога Еспинаса, све те заједнице или друштва живе по моралним законима. Ако посматрамо ова друштва „ми ћемо, идући од најнижих до највиших, лако констатовати како се код њих непрекидно развијају осећања наклоности или љубави, које сваког члана групе побуђују да се о другима стара онако исто као што се стара о себи. Уствари, многе више друштвене животиње понашају се једне према другима тако као да личност сваког члана групе има за њих апсолутну вредност… Борба за опстанак и уништавање индивидуе не само нису карактерна ознака живота у границама једне исте групе или једног истог друштва, него, напротив, први услов и преовлађујући карактер тога живота јесу савез и узајамно поштовање солидарних индивидуа, удружених ради што бољег издржавања ове борбе“.[23]
Према томе, по побудама из којих се води, чак и такозвана борба за опстанак није онако уско себична како је то Дарвин погрешно мислио, јер циљ те борбе није одржање појединих индивидуа већ одржање њихових врста.[24] У тој борби једна индивидуа се не руководи искључиво личним интересима, већ интересима своје заједнице. Да би те интересе заштитила како ваља, индивидуа мора бити спремна и на крајње самопрегоревање. „Да би у огромном процесу развоја живота послужила ширем интересу своје врсте, индивидуа мора да умре“.[25] A TO на крају крајева значи да је развој и опстанак органских бића у животу омогућен не њиховом узајамном борбом и уништавањем већ њиховом узајамном сарадњом и међусобном помоћи. После свега овога логички се намеће закључак да је хришћанство сасвим у праву када нормални развој и истински напредак људске заједнице види не у ширењу узајамне борбе и појачавању узајамне мржње међу њеним члановима, већ у продубљавању осећања несебичне и самопрегорне хришћанске љубави и учвршћивању хришћанског мира међу њима.
Четврто, многи биолози споре тачност Дарвиновог учења о наслеђивању стечених особина.Познато је, на пример, Вајсманово[26] тврђење да се особине једног органског бића, стечене за време његовог живота, не преносе на његово потомство наслеђем. Исто тако нетачност Дарвиновог учења у овом погледу доказана је и експериментима које је са бастардима[27] вршио Мендел.[28] Тачност резултата Менделових експеримената потврдили су и други научници. Менделово учење о наслеђу зове се менделизам, и неки научници га истичу и заступају насупрот ламаркизму и дарвинизму.[29]
Пето, ако, по Дарвиновом схватању, природна селекција као најглавнији фактор трансформирања или еволуирања органских бића и постанка животињских врста није ништа друго до један случајан механичко-бесвесни процес збивања, онда између те и такве природне селекције, с једне стране, и вештачке селекције, с друге, нема никакве аналогије или сличности. Јер какве аналогије или сличности може бити између селекције, коју по унапред смишљеном плану врши један живи и разумни чинилац, као што је одгајивач, и селекције која се врши случајно, без једног живог и свесног узрока? Да би помоћу укрштања нарочито изабраних примерака разних органских врста извршио вештачку селекцију, одгајивач је покаткад приморан да те примерке доведе из најразличитијих и најудаљенијих крајева земље. Сем тога он мора да уложи један дуг и систематски напор да би његов потхват успео. Да ли је природа, која је по мишљењу Дарвина и његових следбеника слепа и неразумна, у стању да, ради стварања нових животињских врста, увек на време и како ваља обавља сложен и смишљен посао једног разумног и свесног одгајивача, то јест да, како то каже Дарвин, „сваког дана и сваког часа пажљиво прегледа и најнезнатније варијације у свима деловима света, одбацујући оне које су рђаве, а чувајући и прибирајући оне које су добре?“ Је ли могућна у овом погледу ма каква сличност између разумног и свесног одгајивача, с једне стране, и слепе и неразумне природе, с друге? А Дарвиново учење о природној селекцији засновано је на могућности ове сличности.
Али, ако за моменат пређемо преко свих логичких тешкоћа и допустимо могућност сличности измећу разумног и свесног одгајивача и слепе и неразумне природе, ми самим тим не можемо да уклонимо и једну другу велику стварну тешкоћу на коју доследни дарвинизам неизбежно наилази. Та тешкоћа се налази у неоспорном факту да се укрштањем разних примерака једне врсте органских бића не добијају никакве нове врсте тих бића, већ само њихови варијетети у границама те исте врсте. Тако, на пример, укрштањем разних примерака врсте паса, коња, голубова итд. не добијају се нове врсте ових органских бића, већ само њихови различити варијетети у границама њихових одговарајућих врста. Поновљени покушаји да се вештачким укрштањем органских бића двеју суседних врста добију органска бића једне нове врсте, завршавали су се добијањем бастарда или мелеза, који су, после неколико генерација, остајали бесплодни или су се враћали својим првобитним врстама. Сам Дарвин је признао да је овај факт са гледишта трансформизма или еволуционизма „необјашњив“.[30] A то на крају крајева значи да су различите животињске врсте у својим битним особинама константне или постојане, a у својим споредним особинама варијабилне или променљиве. Јер још нико није стварно констатовао и доказао ма какво прелажење једне врсте у другу или ма какво рађање једне врсте из друге.[31]
Да би доказао постојаност врста, Кивије је наводио познату чињеницу да су многе животиње и данас исто онакве какве су биле пре 60-70 столећа. Сада се, пак, позитивно зна за много органских врста које се нису нимало измениле чак ни после више стотина хиљада година.[32] А ако је трансформирање или еволуирање органских бића један општи или универзални процес, онда зашто он није захватио сва органска бића без разлике: зашто је известан број ових бића остао ван овога процеса?
Истина, као што смо већ видели, Дарвин је учио да су варијације или промене органских бића тако постепене и неприметне да ми од њих не видимо ништа „све док рука времена не обележи ток векова“. Па и онда „ми видимо само то како се садање форме живота разликују од пређашњих“. Но, тачност овог Дарвиновог учења оспорена је успешним експериментима које је познати научник Де Фриз вршио са биљком Oenothera Lamarckiana. Проучавајући варијације или промене ове биљке у току више генерација, Де Фриз је неоспорно утврдио да те варијације нису увек постепене и неприметне. Напротив, поред оваквих варијација, постоје и изненадне и јако упадљиве варијације, које мењају првобитни облик ове биљке. Биљка која постаје после ових и оваквих варијација има све одлике једне нове врсте: она се засебно множи и преноси своје природне, битне особине на своје потомство. Ове нагле и изненадне, не градуелне или поступне већ есенцијалне или битне варијације, Де Фриз назива мутацијама (скоковима). Многобројни експерименти довели су овог научника до закључка да све органске врсте у току свога живота пролазе кроз период стабилности и период променљивости. У овом другом периоду, оне изненада, из нама досада непознатих узрока, мењају свој првобитни облик и стварају нове врсте органских бића.[33] Насупрот ламаркизму и дарвинизму, дакле, Де Фриз мисли да су све органске врсте дело не постепених варијација него изненадних и наглих мутација.
Ово Де Фризово мишљење деле и многи други научници.[34]
Према томе, све основне тезе, помоћу којих присталице механичког трансформизма или еволуционизма желе да објасне постанак животињских врста, немају у модерној биологији ни издалека ону научну вредност, коју су им придавали и коју им придају њихови браниоци.За највиђеније представнике ове биологије, по речима једног руског писца, дарвинизам, у његовој првобитној форми, није ништа друго до једна „преживела заблуда, коју дели само мали број његових најупорнијих приврженика“.[35] Јер примајући саму еволуцију органских бића као неоспоран факт, ови представници модерне биологије одбијају да приме ма које чисто механичко објашњење овога факта као довољно и задовољавајуће. За њих трансформација или еволуција органских бића није само један бесциљни механички процес, већ једно циљно животно збивање. Главни фактор овог збивања није спољашњи утицај који на органска бића врши средина у којој она живе, већ један нематеријални принцип који се налази у самим тим бићима. По Бергсону, па пример, тај је принцип жеља за животом или животни нагон, који он назива elan vital. 3ахваљујући том животном нагону, сва органска бића теже једном истом циљу, иако се налазе у најразличитијим срединама и под најразноврснијим спољашњим утицајима.[36] Тај животни нагон је, дакле, „дубоки узрок варијација“.[37]
Одбацујући механички трансформизам или еволуционизам – учење о тихогенези – највиђенији представници модерне биологије и философије[38] заступају телеолошки трансформизам или еволуционизам. Они захтевају да биологија престане да се у тражењу узрока постанка живота и животињских врста поводи за физиком и хемијом.[39] Јер, благодарећи успесима које је досада постигла при проучаваљу органског света, модерна биологија већ „ломи са свих страна врло уске оквире, у које су позитивну науку ставили методи, који су иначе плодоносни у математици, физици и хемији. Једна уска механичка доктрина је притискивала, па још и данас притискује, научну мисао, која је живот и акција. Ова мисао треба да се ослободи тог притиска, ако не жели да, покоравајући се предрасудама, преиначи факта или, још и више, парализује свој полет“.[40]
Али, ако је по мишљењу представника телеолошког трансформизма или еволуционизма у модерној биологији, главни фактор трансформирања или еволуирања органских бића и њихових врста животни нагон, а не механичка сила, онда се нужно и логички намеће питање: ко је творац тог и таквог нагона?
По хришћанском учењу, као што смо видели, једини извор и творац живота је Бог. А како је животни нагон који омогућава циљне поступке органских бића и постанак њихових врста – живот, то и творац тога нагона може бити само Бог. To пак, на крају крајева, значи да је главни узрок постанка органских врста у Богу.
Библија јасно и недвосмислено подвлачи да је при стварању органских врста творачка Божја сила ишла од простог ка сложеном. „И рече Бог: нека пуста земља из себе траву, биље, што носи семе, и дрво родно, које рађа род по својим врстама… И би тако…[41] По том рече Бог: нека врве пo води живе душе, и птице нека лете изнад земље под свод небески. И створи Бог китове велике и све живе душе што се мичу, што поврвеше по води по врстама својим, и све птице крилате по врстама њиховим.[42] По том рече Бог: нека земља пусти из себе душе живе по врстама њиховим, стоку и ситне животиње и звери земаљске по врстама њиховим. И би тако“.[43]
Из ових цитата се јасно види да Библија тврди да на земљи, у води и у ваздуху живе многобројне органске врсте и да су оне створене не у исто време већ у различите дане, то јест постепено, у етапама: најпре простије па онда сложеније. У овом погледу између Библије и биологије не постоји битно размимоилажење. Истина, Библија не наводи детаљно све органске врсте, за које модерна биологија зна, и о постанку ових врста не говори језиком који је у строгом смислу речи научан. Тако, на пример, да би изразила каузални однос између Бога као творца разних органских врста и ових врста као створења Божјих, Библија употребљава реченице као што су: „И рече Бог: нека пусти земља из себе траву… ; нека врве по води живе душе“, итд. Иако ове реченице уствари значе: И проузрокова духовна творачка сила Божја појаву траве на земљи и других органских бића у води, итд. – ипак оне су и по форми и по духу сасвим стране модерној биологији. Но, и у овом погледу разлика између Библије и биологије је више формална а мање стварна, и сасвим је природна и разумљива. Јер Библија није научно биолошко дело, већ књига која садржи у себи вечне истине божанског Откривења. А истине свог Откривења Бог саопштава људима кроз чињенице, које они знају и језиком који они схватају. Разуме се, благодарећи огромним напорима које је разумни човек уложио у проучавању органског света, модерна биологија познаје врло много биолошких чињеница, које су људима из вре-мена постанка Библије биле посве непознате, и излаже их језиком који није библијски. Али те нове биолошке чињенице, изложене научним језиком, нису ни издалека такве да би могле озбиљно да оспоре тачност једне од најосновнијих истина Откривења: истине по којој је главни узрок постанка органских врста једно у сваком погледу савршено духовно биће, које Библија назива Богом. Штавише, не могавши чињеницама да оспори тачност ове библијске истине, модерна биологија је, преко својих највиђенијих представника, почела полако да јој се приближава. Доказа зато имамо у научном телеолошком трансформизму или еволуционизму. Но, признајући постојање животног нагона као главног фактора трансформирања или еволуирања органских бића, а остављајући потпуно по страни проблем постанка самог тог нагона, научни телеолошки трансформизам или еволуционизам, у тражењу узрока трансформирања или еволуирања органских бића и постанка њихових врста, не иде до једино логичког краја – до Бога.
Правилније схватање и логичније објашњење трансформирања органских бића и постанка њихових врста даје такозвани хришћански телеолошки трансформизам. Тај трансформизам види у преображавању органских бића и постанку њихових врста не производ једног случајног стицаја различитих утицаја чисто механичких природних сила, већ циљно збивање, чији је узрок у савршеној свемоћној духовној сили – у једном савршеном духовном бићу – у Богу. Сам Дарвин на крају свога дела „Порекло врста“ пише: „Има нечег великог у схватању живота по коме је Творац у почетку удахнуо живот само малом броју органских облика или чак и само једном таквом облику, и по коме су се док се ова планета окретала према утврђеном закону гравитације, из тог простог почетак развили и још се развијају бескрајни најлепши и најчудноватији органски облици“.[44]
По учењу такозваног хришћанског телеолошког трансформизма, дакле, Бог је створио основне органске врсте и трансформирањем органских бића тих врста омогућио постанак нових органских врста.[45]
Учење овога трансформизма је најближе библијском опису постанка органских врста.

[о.Горан]

пре 10 минута, Милан Ракић рече

Паз Бога ти. Текст тенденциозан зато што се не слаже са твојим мишљењем...

Да, у праву си. Протића оца си помињао да ти је предавао апологетику. Мени је предавао Историју религије иначе... А претпостављам да је Протић предавања о овоме држао на основу Милина или? Ако је, одакле си ти преузео овај систем и учење? 

Прво, не говори се `Бога ти`, за толико би требало да знаш. Реч `Бог` користи у молитви, а не у твојим доскочицама. 

Наравно да сам у праву, не причам ништа напамет. И мени је предавао Историју религије Протић. Прочитај све ово што сам навео па ћеш да видиш одакле, све пише лепо, црно на бело,изнео сам мноштво линкова разних православних теолога чија сам имена већнавео. Не учи се све на Богословском факултету, као и сваки факултет и овај пружа оквир за даље истраживање и читање. То би исто било као када би сад неко научио појање на грузијском а неко га пита `чек, нисмо то учили на БФ`. Па нисмо, учили смо класично црквено појање, осмогласник итд., али ко жели после тога може да се надограђује кад има један оквир.

И нисам ја овде да се доказујем и да паметујем него да износим чињенице. 

 

[о.Горан]

г) МАТЕРИЈАЛИСТИЧКО УЧЕЊЕ О ПОСТАНКУ ЧОВЕКА
 
Једно од животних питања човекових, тј. једно од оних његових питања која он као разуман и свесна личност није никада могао да избегне, јесте: како је постао човек?
Насупрот хришћанском схватању постанка човека, материјализам, односно механички трансформизам учи да је човек постао из истих узрока и на исти начин као и сва остала органска бића. У ланцу механичког трансформирања ових бића, који се у току времена стварао по једним и истим законима слепе природе, човек не представља ништа друго до последњи беочуг. Према томе, непосредног претка човековог треба тражити не другде, већ међу представницима оних животињских врста које су, после човека, најразвијеније и по својим особинама човеку најсличније. A како су такозвани човеколики мајмуни – горила, шимпанза, орангутан и гибон – у сваком погледу човеку најсличнији, то и човек води своје порекло од њих. To порекло није непосредно већ посредно, јер човек није непосредни већ посредни потомак ових мајмуна. Непосредни предак човеков је такозвани питекантропос[1] или мајмун-човек који је давно изумро, но чији је скелет доцније пронађен у земљи.[2]
Доказе за тачност свога учења о мајмунском пореклу човека представници механичког трансформизма налазе у чињеницама које нам пружају: упоредна анатомија[3] и физиологија,[4] ембриологија[5] и палеонтологија.[6] Тако, на пример, по њиховом мишљењу:
а) Упоредна анатомија и физиологија јасно говоре о томе да између телесне грађе мајмуна и човека, као и између функција њихових органа постоји велика сличност. Та сличност је покаткад толика, да су чак и закржљали остаци – такозвани „рудименти“ – појединих органа мајмунског и човечјег тела истоветни.[7]
б) Ембриологија доказује да „онтогенеза“[8] обнавља „филогенезу“,[9] то јест да ембрион једног органског бића пролази кроз све фазе развоја кроз које су прошла сва органска бића пре њега. А што важи за ембрион осталих органских бића, важи и за ембрион човека: и он, пре него што постане човеков, постепено бива ембрион свих органских бића која су настала пре човека, па према томе и ембрион мајмуна.
в) Палеонтологија пружа довољно доказа да је питекантропос или мајмун-човек некада постојао, јер се у земљи налазе његови скелети.
 
КРИТИКА МАТЕРИЈАЛИСТИЧКОГ УЧЕЊА О ПОСТАНКУ ЧОВЕКА
 
Јесу ли ова и оваква тврђења представника науке о мајмунском пореклу човека сасвим оправдана?
Прво, неоспорна је чињеница да између такозваних антропоидних или човеколиких мајмуна постоји извесна анатомско-физиолошка сличност. Али је исто тако неоспорна и чињеница да између ових мајмуна и човека постоје и врло важне анатомско-физиолошке разлике. По признању самих непристрасних представника биологије, те су разлике такве и толике[10] да се због њих антропоидни мајмуни и човек морају сматрати и класификовати као чланови посебних животињских врста.[11]
Друго, тачност такозваног биогенетичног закона[12] по коме „онтогенеза обнавља филогенезу“ оспорена је од многих највиђенијих представника саме биологије.[13]
Треће, истрајни напори палеонтологије да у слојевима земље пронађе скелет изумрлог питекантропоса или мајмуна-човека, све до данас, остали су безуспешни. Јер се најбољи представници науке слажу у томе, да сви досада пронађени делови тобоже скелета изумрлог питекантропоса нису уствари ништа друго до или делови скелета мајмунског, или делови скелета човечјег.[14] Према томе, све до наших дана, палеонтологија није успела да оспори тачност тврдње самога Дарвина, да „на органском низу између човека и његових најближих сродника постоји прекид који не може да се премости ниједном изумрлом или живом врстом“.[15]
Но прекид између човека и његових најближих сродника – човеколиких мајмуна – постаје далеко шири и дубљи, када се, поред анатомско-физиолошких, узму у обзир и психолошке или духовне разлике које их деле. Тако, на пр., чак и онда када се налази на најнижем или најпримитивнијем ступњу културног развоја, човек је једна свесна и разумна личност која мисли и говори помоћу појмова, располаже свешћу о слободној вољи, носи у себи један критеријум добра и зла – једно мерило етичких вредности – и, захваљујући тим својим духовним или психичким способностима, он има: религију, етику, философију, право, уметност и друге културне вредности. Међутим опште позната је истина да су све ове и овакве манифестације човековог живота животињама – чак и оним најразумнијим и човеку најсличнијим – потпуно стране.
Према томе, чак и када би механички трансформизам успео да докаже потпуну анатомско-физиолошку и ембриолошку сличност између човеколиких мајмуна и човека, он тиме не би могао да сведе човека на једну врсту развијенијег мајмуна. Јер се „аргументима те врсте, битна разлика између човека и животиње – разлика која постоји у другој, психичкој области – и не додирује“.[16] А та и таква разлика између човека и осталих животиња се нарочито и истиче у библиском опису стварања човека. Јер Библија јасно говори о томе да је човек у телесном погледу сличан осталим животињама, пошто је створен од оних истих елемената од којих су и оне састављене.[17] Но за разлику од осталих животиња човек је постао „душа жива“ на један посебан начин;[18] он је добио душу која носи у себи обличје свога Творца – обличје Бога.[19] У тој и таквој души човековој и налазе се она посебна психичка својства његова која му обезбеђују изузетан положај у свету.[20] Без те и такве душе човек не би био ни господар земље и свега што је на њој, ни господар себе самог. Са том и таквом душом, пак, човек постепено али истрајно шири и јача своју власт над материјалном и органском природом, и ван себе и у себи. Доказ за то имамо у успесима које је човек у току своје дуге и мучне историје постигао у свима гранама своје многоструке културне делатности: религијске, етичке, правне, уметничке, философске, научне итд. У хришћанском светитељу та и таква душа доводи човека до потпуне контроле и власти над његовим телом. Зато је Карелу праву када каже да је душа „највећа сила овога света“, и да она претставља специфични вид или ознаку човека – вид или ознаку којом се он разликује од свих других живих бића.[21]
По хришћанском учењу, творац човекове душе и човековог тела је Бог.
Према томе, насупрот материјализму, Хришћанства учи да човек као синтеза материјалног и духовног – тела и душе – није производ слепог или пуког случаја, већ последица непосредне или посредне интервенције једног свесног и разумног узрока, испуњење једног смишљеног и одређеног плана и циља – дело Божје.
 

---

 
НАПОМЕНА:

 

1. Од грчких речи: pitekos = мајмун, и anthropos = човек.
2. У првом издању свога дела „Порекло врста“, Дарвин није заступао тезу о мајмунском пореклу човека. Напротив, он је у њему допуштао Божју интервен1дају у стварању првих органских бића. Тек доцније, под утицајем својих ученика, Дарвин је примио тезу о мајмунском пореклу човека и 1871. год. изложио је у своме делу „О пореклу човека“. Разуме се, из овога се не сме извести закључак да је Дарвин био материјалист и атеист, Јер, 1873. г. – дакле две године после објављивања овог његовог дела – Дарвин је писао једном холандском студенту овако: „Немогућност замислити да је овај величанствени и чудни свемир заједно са свима нама разумним бићима постао пуким случајем – за мене је главни разлог да постоји Бог“. У својој аутобиографији Дарвин каже: „Тајна почетка свих ствари за нас је неразрешива; што се, пак, мене тиче, ја остајем у овом случају агностичар“. (Цитирано по К. Керну, Op. Cit., стр. 26-27). – Исто тако и Ламарк је веровао у Бога, који је, по њему, творац васељене и природе. – Cp. G. Sartais, Op. cit., p. 264.
3. Наука која упоређује грађу и састав човечјег тела са телом животиње. – М. Вујаклија, Op. cit., стр. 58.
4. Наука о природним процесима у телу организама, биљака, животиња и човека. – М Вујаклија, Op. cit., стр. 1211.
5. Наука о развитку заметка (ембрија) у материној утроби почевши од јајне ћелије до напуштања јајних овоја или до порода. – М. Вујаклија, Op. cit., cтp. 383.
6. Наука која проучава животиње и биљке које су живеле на Земљи у ранијим временима и чији се трагови и остаци налазе и данас у Земљиној кори. – М. Вујаклија, Op. cit., стр. 837.
7. На пр.: слепо црево; тироидна или штитаста жлезда (glandula thyreoidea); надмождана жлезда (glandula pinealis) и др.
8. Развитак јединке од оплођеног јајета па до потпуног организма. – М. Вујаклија, Op. cit., стр. 811.
9. Развитак врсте; генеолошки развитак биљних и животињских врста, родова, фамилија и класа. – М. Вујаклија, Op. cit., стр. 1214.
10. Тако, на пр., док мајмун скаче, држећи савијене ноге и тело нагнуто напред и ослањајући се на стегнуте песнице, дотле човек, за разлику од мајмуна, има вертикалан став и иде усправно. Исто тако постоји разлика између облика и састава мајмунове и човекове кичме, дужине његових предњих и задњих удова (мајмун, уствари, има предње и задње „руке“; анатомски он је „четвороручна“ животиња, па је зато необјашњиво развиће ногу из руку), као и између функција њихових појединих органа. Човекова лобања обухвата ? његове главе, а лобања мајмуна не обухвата ни 1/2 његове главе. Такозвани Камперов лични угао износи: код мајмуна 30-35°; код обичног човека 70-80°, а код статуа грчких богова пуних 90°. Запремина лобање једног мајмуна износи 420-580 см3, а код антропоидних мајмуна никада не прелази 620°. Код микрокефалног човека (са малом главицом), та запремина износи 1000 см3, код одрасле жене 1335 см3; код одраслог човека 1500 см3, а има лобања чија запремина износи 1600 см3. Што се тиче тежине мозга, најмањи човечји мозак је тежи од највећег мајмунског мозга: одрасли горила је готово двапут тежи од једног Бушмана, док је његов мозак много лакши од мозга овог последњег. Мозак шимпанза је тежак 400 а мозак обичног човека 1500 грама. Бајронов је мозак био тежак 2238 гр., Кивијев 1830 гр., Кромвелов 2233 гр., а Кантов 1650 гр. итд. Исто тако постоји разлика између крви мајмуна и крви човека. (Ср. F. Palhories, Op. cit., pp. 225-256; G. Rauschen, Apologetik fur Prima, Bonn, 1910, S. 22-23; K. Керн, Op. cit., стр. 35-36.
11. П. Я. Свйетлов, Op. cit., стр. 150.
12. Биогенетичан (гр. bios, genos), који се тичу развитка живота; биогенетичан закон, закон који су најпре формулисали немачки природњаци Фриц Милер и Ернст Хекл, по коме све животиње у току ембрионалног развитка пролазе кроз фазе у којима личе на друге потпуно различите животиње. – М. Вујаклија, Op. cit., стр. 157.
13. По самом Дарвину, све животиње не пролазе кроз све фазе развоја кроз које су прошли њихови преци. (Сp. G. Sartais, Op. cit., p. 272). – Агасиз (швајцарски природњак, 1807-1873} пише: „Ниједна виша животиња не пролази кроз све фазе развоја које су прошли сви нижи типови животињског царства, већ просто трпи једну серију промена, које су својствене животињама оне гране којој и она сама припада“. (Цитирано пo G. Sartais-у, Op. cit., p. 273). Биогенетички закон су порицали још и: Денерт, Дриш, Вајсман, Штајман, Флајшман, Фогт и др.
14. Број ових мањих или већих делова скелета, до којих је дошла палеонтологија, није мали. И он се из дана у дан повећава. Прво место по реду ископавања заузима такозвана неандерталска лобања. Та лобања, односно само један њен део, налази се у музеју у Бону. Њу, као и још неколико костију са њом, открио је Л. Фулрот у Неандерталу код Диселдорфа. На основу те лобање и тих костију реконструисан је такозвани неандерталски човек. Вирхов пак мисли да и данас живе људи који имају лобању овог неандерталског човека. По мишљењу проф. Клача, неандерталски човек је сасвим близак садањем аустралијском урођенику. Овде је реч дакле не о питекантропосу, већ о човеку који се по своме физичко-хемијском склопу разликује од сваке животиње.
    Године 1891, холандски лекар Еуген Дибоа нашао је на острву Јави, поред многих костију давно изумрлих великих сисара, и: једну бутну кост, једну темену кост, једно парче вилице и два кутњака. Те кости он је 1895. г. огласио за кости оног органског бића које је на ланцу еволуције попуњавало празнину између мајмуна и човека. To биће он је назвао мајмун-човек или питекантропос. Међутим, Вирхов је био мишљења, да од свих костију које је нашао Дибоа само бутна кост припада човеку док су остале мајмунске. Доцнија истраживања, пак, јасно су доказала да је такозвани питекантропос у ствари мајмун, који је нешто ближи савременом човеку, него садашњи човеколики маЈмун. (Опширније о овоме код К. Керна, Op. cit., стр. 32-33).

Доследан свом основном схватању света, по коме је мртва материја једина реална супстанца и једини извор и увор свих феномена не само неорганског већ исто тако и органског и психичког живота – материјализам учи, да душа као нематеријално, духовно, од тела независно и бесмртно биће не постоји. Такозвани психички феномени, сматрају материјалисти, нису манифестације те и такве душе, већ функције појединих органа нашег тела, нарочито нашег мозга; они су супојаве тела, тј. материје. Познато је, на пример, Фогтово[1] тврђење да духовна делатност човекова није ништа друго до функција његовог мозга, тј. функција једне чисто материјалне супстанце. Исто тако, познато је и Малешотово[2] упоређење, по коме, између човекове мисли и његовог мозга постоји исти однос као и измећу црне џигерице и жучи, и његових бубрега и мокраће.
Отуда материјалисти мисле да за правилно схватање и објашњење такозваног психичког живота није потребно да човек претпоставља постојање једне посебне душе, већ да добро познаје физиолошке процесе мозга који овом животу претходе и од којих он искључиво зависи. Јер се психолошки феномени могу свести на физиолошке онако исто као што се биолошки могу свести на физичко-хемијске. Према томе, по мишљењу материјалиста, психологија[3] уствари и није ништа друго до физиологија мозга.[4]
Да би доказали тачност оваквог свог учења о души, материјалисти се позивају на извесне чињенице из анатомије и упоредне антропологије,[5] психологије и патологије.[6] Тако, на пример, по њиховом мишљењу:
а) Анатомија и упоредна антропологија тврде да степен развоја човековог свесног духовног живота зависи од величине његовог мозга.
б) Материјалистичка психологија тврди да је сваки психички феномен условљен физиолошким феноменом – нервним процесом. Другим речима, ова психологија тврди да сваки психички феномен има свој физиолошки супстрат или подлогу, без које не може да постоји. Према томе, психолошко зависи од физиолошког, а не физиолошко од психолошког; човекова психологија се мења према човековој физиологији, а не његова физиологија према његовој психологији; човеково тело утиче на човекову душу, а не човекова душа на човеково тело.
в) Патологија тврди да свака повреда једнога дела човековог мозга повлачи за собом промену или поремећај у оној области човековог духовног живота која од тог дела човековог мозга зависи. Душевне болести су неминовне последице нервних обољења.[7]
 
КРИТИКА МАТЕРИЈАЛИСТИЧКОГ УЧЕЊА O ДУШИ
 
Овакво материјалистичко учење о души засновано је на тврдњама које се не слажу са следећим неоспорним чињеницама:
а) Између материјалних и психичких појава постоји велика разлика.
Прво, док се материјалне појаве налазе у простору, дотле психичке појаве не заузимају никакав простор. Јер човекове мисли, осећања и жеље немају ни дужину, ни ширину. ни висину; оне нису ни горе ни доле, ни лево ни десно, ни близу ни далеко.
Друго, за разлику од материјалних појава које се могу мерити, психичке појаве су немерљиве; за њихово мерење не постоји једна посебна, одређена мера. Јер изрази: велики, тежак, дубок и њима слични – велика љубав, тешка туга, дубока мисао итд. – немају у психологији математичко значење.
Треће, пошто се налазе у простору и пошто су мерљиве, материјалне појаве подлежу чулном искуству, то јест њих човек сазнаје помоћу својих чула. Као безпросторне и немерљиве, пак, психичке појаве су ван домашаја човековог чулног искуства; њих човек сазнаје својом свешћу.Исто тако, материјалне појаве су сазнајне за све људе, док психичке појаве сазнаје само појединац као свесни субјект.[8]
Према томе, неоспорна је чињеница „да су психичке појаве потпуно особене природе и неупоредљиве са физичким“.[9] Зато се психичке појаве и не могу свести на материјалне; зато психологија није и не може бити исто што и физиологија мозга.
б) Ако се психичко не може свести на материјално, онда оно и није функција или епифеномен материјалног. Отуда је и тврђење да мозак лучи мисао онако исто као што црна џигерица лучи жуч а бубрези мокраћу – апсурдно или бесмислено.[10] Јер црна џигерица и бубрези, с једне стране, и жуч и мокраћа, с друге, представљају појаве исте врсте, то јест појаве физичко-хемијске или материјалне природе. У овом случају, дакле, два узрока материјалне природе изазивају две материјалне последице. Међутим, није исти случај са човековим мозгом и његовом мишљу: између њих постоји битна квалитетна разлика.
Исто тако, постоји битна разлика и између осталих човекових психичких стања и њихових материјалних супстрата. Зато Ди Боа Рејмонд[11] сматра да питање начина постанка психичког и физичког представља једну од досада нерешених загонетака света. „Каква појмљива веза постоји, пита се он, између одређених покрета које у моме мозгу врше одређени атоми, с једне стране, и чињеница: да ја осећам бол, радост, слатко … и да из тога долазим до уверења: ја постојим, дакле – с друге стране?“[12]
Битну разлику између материјалног и психичког наглашава и француски психолог Рибо када каже: „Несумњиво је, да би анатомист и физиолог могли вековима да проучавају мозак и нерве, па да ипак и не наслуте што су то бол и задовољство, ако их претходно нису осетили. У овом погледу, ништа не може да замени сведочанство свести, и увек се треба сећати следећих речи једног анатомисте: „Пред жилицама мозга ми личимо на фијакеристе који познају улице и куће али не знају шта се у њима збива“.[13] Тиндал[14] мисли, да чак и онда када би нам рад мозга био потпуно познат, ми не би могли да одговоримо на питање: „Како су физички поступци везани за чињенице свести?“ Јер „ће провалија која раздваја ове две врсте појава увек остати непрелазна за разум“.[15] To мишљење дели и Карел када каже: „Ништа нам не допушта да разумемо односе између свести и нервних процеса, између мисаоног и можданог… и како се рађа мисао… Ми ништа не знамо о пореклу разума“.[16]
Противу материјалистичког тврђења да су психичке појаве епифеномени материјалних, говори и чињеница да се материја, из које је састављено човеково тело, у току сваких 7-9 година потпуно измени. Када би психички живот човеков био само епифеномен његовог телесног живота, онда би човек, после сваке седме или девете године, престајао да буде свестан свих мисли, осећања и жеља које је имао у току протеклих 7-9 година. Међутим, сви ми из личног искуства знамо да није такав случај. Тако, на пример, чак и најстарији људи се сећају свог најранијег детињства често пута до најситнијих и најнезнатнијих детаља. Где се чувају те успомене из најудаљеније прошлости, кад се тело детета у току више деценија више пута из основа изменило?
Отуда, није сасвим неоспорно ни материјалистичко тврђење да степен развоја човековог свесног живота увек зависи од величине његовог мозга. Тобожња сразмера „између развијености мозга и свеснога живота је оно што је најнејасније или најнеразумљивије у свету“. Јер „било да је реч о величини мозга, било о његовој тежини или о односу његове тежине према тежини целога тела, ниједна од материјалистичких формула није у складу са чињеницама“.[17] Било је, на пример, генијалних људи, који су имали мозак лакши од мозга најпросечнијег човека. А лобања са највећом унутарњом запремином или највећим капацитетом не припада човеку са најразвијенијим свесним животом, како би по учењу материјализма требало да буде, већ једном дивљаку из Нове Британије.[18]
Исти је случај и са материјалистичким тврђењем да повреда једног дела човековог мозга изазива одговарајући поремећај у његовом духовном животу. Ни ово материјалистичко тврђење није остало неоспорено. Доказано је, на пример, да се поједине умне функције могу повратити и онда када су њихови одговарајући материјални супстрати – нервни центри – разорени. Ове повраћене умне функције Флоренс[19] и Вунт[20] су назвали викарним[21] функцијама мозга. Исто тако, по тврђењу највећих стручњака, неке менталне болести, као што је на пример хистерија, нису последица никаквих повреда.[22]
в) Као што психичке појаве зависе од материјалних, тако и материјалне зависе од психичких; као што тело утиче на душу, тако и душа утиче на тело. Неоспорна је чињеница да психички живот човеков умногоме зависи од његовог телесног живота. Сваки човек из личног искуства зна какве промене у његовом психичком животу изазивају, на пример: главобоља, зубобоља, глад, жеђ, замор, алкохол и томе слично. Хируршко одстрањење каквог важног органа из човечјег тела може пак да изазове читаве поремећаје у човековом психичком животу. И материјалисти су у праву када наглашавају и подвлаче ове неоспорне чињенице.
Али материјалисти нису у праву када или превиђају или безразложно споре друге исто тако неоспорне чињенице, које непобитно доказују да и материјално зависи од психичког, да и душа утиче на тело. Има ли човека који никада у своме животу није на своме сопственом телу осетио физиолошке промене, које су неминовна последица осећања: љубави, мржње, гнева, страха, радости, туге, зависти м других сличних психичких узрока? Ко не зна да човек од осећања задовољства порумени, од осећања гнева и страха побледи? „Једна жена више пати када изгуби своје дете него када јој се ампутира какав део тела“.[23] Јесу ли непознати случајеви када каква немила вест изненада проузрокује смрт човека? Када завист, мржња и страх по стану навика, „могу да изазову органске промене и праве болести… Коса једне Белгијанке, коју су осудили на смрт, изненада је оседела у току ноћи која је претходила извршењу смртне казне… Жолтрен је доказао да морални удар изазива важне промене у крви. Код оних који су осетили велики страх он је нашао мањи број белих крвних, зрнаца“, и друге промене, које доказују да је израз „стварати злу крв“ буквално истинит. Мисао може да проузрокује органске повреде… Лечење многих болести молитвом доказано је неоспорним чињеницама. „Наше садање схватање утицаја молитве на патолошка стања засновано је на посматрању болесника, који су се, готово тренутно излечили од различитих болести, као што су: туберкулоза костију, хладан абцес, гнојаве ране, живе ране, рак итд. Процес оздрављења разних индивидуа мало се разликује. Често се осети велики бол, а затим изненадно осећање потпуног оздрављења. За неколико секунда, за неколико минута или највише за неколико часова ране се залече, општи знаци болести ишчезну и апетит се врати… Једини неопходни услов за ово је молитва. Но, није потребно да се сам болесник моли и да је религиозан. Довољно је да се неко други налази поред њега у молитвеном стању. Ове чињенице су од великог значаја. Оне доказују стварно постојање извесних односа између психолошких и органских процеса, чија је природа још непозната. Оне потврђују стварну важност спиритуалних или духовних делатности, којима хигијеничари, доктори, васпитачи и социолози нису готово никада мислили да се баве. Ове чињенице нам отварају један нови свет“.[24]
Исто тако, човек може по својој вољи да изазива важне промене у своме телу. Тако, на пример, сви се човекови свесни покрети врше по његовој вољи. Утицај човекове воље на његово тело је покаткад такав и толики да не само сузбија већ потпуно савлађује његове основне природне нагоне. Довољно доказа за ово имамо у многобројним примерима вољне аутосугестије, аскезе, штрајковања глађу и самоубистава.
Најзад, моћан утицај на човеково тело врши и његова савест. Покоравајући се гласу своје савести, човек подноси велике жртве, а покаткад иде не само на робију него и у смрт.
г) Пошто се битно разликуЈе од тела и није његов епифеномен, већ моћно утиче на њега, човекова душа је посебно нематеријално биће. To ce види и из следећих чињеница:
Прво, човек је свестан да се његов психички живот не може да сведе само на збир неповезаних психичких појава, које нису ништа друго до различите функције различитих органа његовог тела. Напротив, он је свестан да су сва стања његовог психичког живота – све његове мисли, осећања и жеље – везане за оно што он назива својим „ја“ – својом личношћу. Он је свестан да је то његово „ја“ уствари оно што у њему мисли, осећа и жели – да се његов целокупни психички живот групише око тог његовог „ја“; да је тај његов живот уствари живот тог његовог „ја“.
Друго, човеково психичко „ја“ се не осећа као епифеномен човековог тела, већ као реалност своје врсте, као психичка личност, која управља и влада човековим телом. Оно се осећа као посебна духовна сила, као душа, која у самом човековом телу види не само предмет свога проучавања него и инструменат или оруђе своје воље.
Треће, неоспорна је чињеница да човек, поред разума, осећања и воље, носи у својој души и једно мерило вредности, којим дели на добре и зле не само своје поступке него исто тако и своје мисли, осећања и жеље, па једне одобрава и хвали а друге забрањује и осуђује.
Да ли би човекова душа, која не би била једно самостално нематеријално биће већ само функција или епифеномен тела, могла да има оваква својства и овакву власт и контролу како над различитим психичким стањима човековим тако и над његовим телом?
д) Као самостално нематеријално биће, душа је бесмртна. Учење о души као бесмртном бићу заступају сви философи-спиритуалисти, као што су: Платон, Декарт, Лајбниц, Кант, Хегел, Бергсон и други. Тако, на пример, Бергсон који верује да је бесмртност човекове душе не само могућна него и вероватна, каже: „Једини разлог за веровање у то да се свест после смрти гаси јесте чињеница, да ми видимо како се тело растура или распада. Но овај разлог нема више важности, ако је независност готово целокупне свести од тела исто тако чињеница која се констатује“.[25]
По хришћанском учењу, као што смо видели, бесмртну душу дао је човеку Бог.[26]

 

ђ) ЗАКЉУЧАК
 
На основу свега досада реченог о материјалистичком учењу о постанку света, живота, животињских врста и човека и његове душе јасно се види да ово учење не задовољава. Материјализам узалуд покушава да „објасни више нижим, квалитет квантитетом“. Ништа није погрешније Hero сматрати материјализам научном хипотезом. „Материјализам је мало проста и врло спорна метафизичка доктрина. И, има извесне наивности и много несмотрености у тврђењу, које се често понавља, да је судбина науке… везана за победу материјализма“.[1]
Излажући своје мишљење о материјализму, Јерусалем, поред осталог, каже: „Материјализам као гледиште на свет не одговара једном великом делу искуства… Научни ме-тод на који се он позива, одлучује противу њега… У научним круговима он је последњих година понова изгубио од своје важности… Почетак ни крај духовног збивања нису нам дати никаквим искуством… Психички живот као живот уопште, има своју особиту законитост, која се не да извести из закона онога што нема живота. Докле год постоји или буде постојала ова васиона, какву је данас знамо, не можемо прећи преко те разлике. Да ли може или ће икада постојати какав универзум без духовнога живота, то је изван могућности нашега сазнања… Ко стварно проживи психичко у свој његовој непосредности и дубини, тај не може наћи никада задовољења у материјализму… Гледиште, да биће света, које нашим чулима опажамо, није телесно, материјално, него да је духовне природе, има нечег што јако запањује разум који не филозофише. Док и мање образован човек брзо схвати материјализам, због чега je овај и постао врло популарно гледиште, дотле спиритуализам[2] претпоставља много већу извежбаност у апстрактном мишљењу и способност да се човек дубоко унесе у живот своје сопствене душе“.[3]
Изражена језиком апостола Павла, ова последња Јерусалемова мисао гласи: Материјализам је довољна и подесна духовна храна само за људе скромнијих умних способности, то јест за духовно недорасле. За духовно зреле људе пак материјализам је сасвим неподесна и недовољна духовна храна.[4]

[Кратос]

пре 1 сат, Avocado рече

Ta disciplina se bavi obradom informacija koje mi imamo o prirodi... mogao si da nađeš i bolje primere koji eksplicitno govore o tome da je DNK informacija... samo u pitanju bi bila reč "informacija" sa malo drugačijim značenjem od onog koje je potrebno da bi zaključio da informacija nastaje isključivo u umu. Ja nemam nameru da namećem definiciju informacije iz teorije informacije... možeš slobodno da reč "informacija" definišeš kako god želiš... samo (iz iskustva) mogu da dam predikciju da će definicija koju nam napišeš biti ili takva da za nastanak i postojanje informacija nije nužan um ili takva da jeste nužan um ali se u ćeliji ne sadrže i ne razmenjuju informacije... eto, daj svoju definiciju pa ćemo videti...

Rekao si da postoje još neki izvori informacije osim uma ja sam te pitao koji a ti mi nisi odgovorio.Daj te alternativne izvore pa ćemo onda pređemo na definisanje.

Da li postoji neki danas priznati genetičar koji će da kaže da DNK ne sardži informaciije u sebi o izgradnji i održavanju svakog živog sistema od jednoćelijskog pa sve do čoveka?