Шта је љубав? ( и други текстови ) - Архимандрит Андреј Конанос

[Вукашин]

На другом месту Емилијан каже, да буквално своје монахе оплаче као мртве, када их неким послом пошаље у свет. 

[Вукашин]

Ево и једна радосна вест 

Глумац Жерар Депардје крстио се у православном храму у Паризу

WWW.RTV.RS

---

Славни француски глумац и руски држављанин Жерар Депардје примио је крштење у православну веру у храму Светог Александра Невског у Паризу, објавио је Тасс.

 

[Родољуб Лазић]

И још једбна тужна:

Протојереј Алексеј Агапов, старешина храма Архангела Михајла у Московској епархији, такође се, као и Конанос, одрекао свештеничког чина. То је урадио 31. августа.

Пише да ће радити као фацилитатор свесности, односно нека врста саветника, водича за развијање свесности, тако нешто...

 

 

[Родољуб Лазић]

Занимљива је једна од његових ранијих објава на фејсу:

"Ограничивать, то есть уменьшать себя ради Христа - одна из идей которые считаются правильными и не работают совсем. В Евангелии предлагается все идеи о себе выбросить. Но это слишком неправильно."

"Ограничавати, тј. умањивати себе ради Христа - једна је од идеја које се сматрају исправним, а уопште не функционишу. У Еванђељима се предлаже одбацити све идеје о себи. Али то је врло неправилно".

У једном  од коментара стоји да он и није веровао у распетог и васкрслог Христа, него у неког свог, кога је он сам за себе "измислио".

 

[Bokisd]

пре 5 часа, Родољуб Лазић рече

"Ограничавати, тј. умањивати себе ради Христа - једна је од идеја које се сматрају исправним, а уопште не функционишу. У Еванђељима се предлаже одбацити све идеје о себи. Али то је врло неправилно".

Stvarno bre,..... kakve bas gorde misli,..... pazi, kaze da bas Evandjelje gresi u tome sto on misli da je ispravno.  

A, Eutimije Zigabenos kaze „Покоримо се увек и Богу и не опиримо се, чак иако нам се чини да се Његове речи не слажу са нашим мислима и погледима. Његова реч мора бити важнија од наших утисака и погледа “.

[Родољуб Лазић]

А ево и свештеничке заклетве:

Свештеничка заклетва

Ja (ime kandidata), koji želim da primim sveštenički čin, znam da je tajna sveštenstva veliko delo, da su sa tim skopčane teške dužnosti, za izvršenje kojih moraću da dam odgovor na Strašnom sudu Hrista Gospoda.

Ipak, savijam svoj vrat pred voljom Svetoga Duha, da Mu se ne bih protivio. Na ovo se zaričem i zaklinjem Svemogućim Bogom, pred Njegovim svetim Jevanđeljem: da verujem i da ću verovati, čvrsto i nesumnjivo, u sve dogmate koje ispoveda naša Sveta Crkva; da ću se pridržavati njenih naređenja i saborskih pravila, i ni u čemu neću drugačije misliti, nego samo onako kako razume i misli sveta, saborna, istočna, jedina pravoslavna Crkva. Zaklinjem se da sam dužan i da ću po rukopoloženju u sveštenički čin svoje svešteničke dužnosti vršiti sa svakom brižljivošću i tačnošću, čašću i čistotom.

Zaklinjem se da ću poverene mi ljude učiti Zakonu Božijem marljivo i revnosno, a i sam ću se isto tako usavršavati u čitanju Svetoga Pisma i u razumevanju duha njegovog. Zaklinjem se Živim Bogom i Njegovim Božanstvenim Duhom, da ću se svagda čuvati poroka koji bi udaljavali od mene blagodat Svetoga Duha. Zaklinjem se da se neću opijati, ismevati, omalovažavati i obesvećivati svetinju naše Svete Crkve, niti se pak nedostojno svome činu ponašati i živeti, nego da ću se svim silama starati da kako u ophođenju tako i u odelu svagda budem pristojan i čuvam važnost svoga čina, a naročito da ću primerom dobrog i primernog življenja rukovoditi poverenu mi pastvu ka pobožnosti i hrišćanskom životu.

Zaklinjem se da ću grešnike ispravljati sa krotošću i čuvati ih kužnog duha ovoga sveta koji ruši svetu veru i pobožnost, a da ću razvratnike i vračare obazrivo izobličavati i zatvarati usta hulitelja. Najiskrenije se zaričem da ću moje ljude brižljivo čuvati u pokornosti i jedinstvu crkvenom. Zaričem se da ću biti poslušan i pokoran svome arhijereju (ime) kao Hristu.

Zaklinjem se da ću učiti ljude da žive u miru i slozi, i kao što ću sam ja, tako ću i njih upućivati da ispunjavaju naredbe građanskih kao i crkvenih vlasti i da čuvaju ustanove otačastvene, u slavu Svete Trojice, Boga Jedinog, Koga svi ispovedamo, Koga ću ja, obavezujem se, nelicemerno ljubiti i poštovati. Zaklinjem se da ću svagda sa voljom tačno završavati u svojoj crkvi bogosluženja po ustavu i da ću svete tajne i ostale sveštenoradnje sa pobožnošću i marljivo vršiti. Zaklinjem se još pred svevidećim Bogom, da o svemu ovome što sam obećao ne mislim drukčije u pameti, nego kako izgovaram ustima svojim, u toj sili i razumevanju, kakvu silu i razumevanje napisane ovde reči kazuju čitaocima i slušaocima.

I sve ovo utvrđujem zakletvom svojom: neka srceznalac Bog bude svedok ovom mome obećanju da nije lažno. Ako li je ipak lažno i nije po mojoj savesti, neka mi Bog bude pravosudni suparnik na Strašnom sudu. Amin.

https://pouke.org/forum/index.php?/topic/2419-rukopoloženje/

И још нешто, из чина рукоположења:

После рукоположења архијереј даје новом презвитеру појас, фелон и Служебник, уз благосиљање све одежде и певање, у олтару и на хору, наизменично, Аксиос и Достојин. Одмах иза претварања дарова, архијереј одломивши део Агнеца ХС, даје га новорукоположеном презвитеру уз изговарање следећих речи:

"Прими залог овај и сачувај га целим и неповређеним до последњега даха твога јер ћеш ο њему бити питан ο другом и страшном Доласку великога Бога и Спаса нашега Исуса Христа."

 

 

 

[obi-wan]

пре 9 часа, Родољуб Лазић рече

"Ограничавати, тј. умањивати себе ради Христа - једна је од идеја које се сматрају исправним, а уопште не функционишу. У Еванђељима се предлаже одбацити све идеје о себи. Али то је врло неправилно".

Ovaj je bas skroz omasio hriscansku duhovnost. Bukvalno je odbacio srce poboznosti.

Na zalost, nije retkost da covek padne na tom vrlo plitkom emotivnom planu.

[JESSY]

Андреј Конанос се није одрекао монашких завета. Објашњавамо зашто.

 

Четири питања о новом статусу грчког проповедника

 

Андреј Конанос је скинуо мантију, али није прекршио монашке завете. Овај свештеник није био монах, о томе је детаљно говорио у једном од видео снимака на Ју-тјуб-у. Наш читалац дипломац МДА, Александар Астанов, објашњава:

Зашто Андреј Конанос није прекршио монашке завете?

 

Андреј Конанос се није одрекао монаштва из простог разлога што никада није положио монашке завете и није био пострижен.

 

О овоме је причао у једном од последњих видео записа на свом Ју-тјуб каналу од 31. августа:  (у 8. минуту видео снимка).

 

Отац Андреј никада није дао монашке завете. Престао је да служи као свештеник.

 

Како није био монах а имао је чин архимандрита?

 

Неожењени свештеник може положити монашке завете или их не примити, што се практиковало у последње време. Неки митрополити по свом нахођењу дају титулу и службу архимандрита неожењеним клирицима који нису положили монашке завете. Ова пракса се одвија у грчкој цркви.

 

Да ли се Андреј Конанос одрекао православне цркве?

 

Тренутно нема разлога да верујемо да је то случај. Андреј Конанос је о свом поступку  разговарао са својим духовним оцем, што је и рекао у последњем видео запису.

 

Како прихватити чињеницу да је Андреј Конанос напустио свештенство?

 

На истом видео снимку отац Андреј се извињава слушаоцима и читаоцима због бола изазваног његовом одлуком. И говори о једној особи која му је написала поруку да је недавно мислила да оде у храм, али није могла да се натера да то учини. Разлог за ово није поступак оца Андреја, већ број негативних коментара и осуда против њега након што је донео одлуку да напусти свештенство.

 

А ове коментаре пише свештенство и хришћани. Ако су нам се свиделе његове књиге, његове речи, што значи да су нас дирнуле у душу, надахнуле, обрадовале, то рађа природну захвалност аутору и љубав према њему због тако добрих мисли које су нам оживеле веру, унеле нешто ново у наш однос са Богом.

 

Како се та љубав и захвалност могу одједном променити у несвиђање? Очигледно је да у таквом срцу љубав никада није настала, а књиге које је читалац читао ,и које углавном говоре о љубави, нису га ништа научиле.

 

Колико су се хришћана у тренутку кад су чули ову неочекивану вест молили Богу за о. Андреја? Да ли сте уздисали Богу са саосећањем и емпатијом? Да ли је наша „добра намера“ спроведена  у дело, оправдавајући и прикривајући особу о којој је свети Пајсије Светогорац тако често говорио?

 

Помолимо се Богу за оца Андреја, нека га Господ ојача и смилује му се. Помолимо се и за себе, да не бисмо осудили човека.

 

pravmir.ru

[JESSY]

"Можеш ли сваки дан посветити 15 минута молитви за свако своје дете? Молитве са пажњом, у љубави, у милости, у светлости Христовој. Помоли се тако, да осетиш како увијаш своје дете молитвом.

А после молитве - остави га на миру, нека иде у живот, у друштво. Не следи га више. Нека га следи сила твоје молитве!"

- Архимандрит Андреј Конанос

[Родољуб Лазић]

пре 13 часа, JESSY рече

Андреј Конанос се није одрекао монашких завета. Објашњавамо зашто.

 

Четири питања о новом статусу грчког проповедника

 

Андреј Конанос је скинуо мантију, али није прекршио монашке завете. Овај свештеник није био монах, о томе је детаљно говорио у једном од видео снимака на Ју-тјуб-у. Наш читалац дипломац МДА, Александар Астанов, објашњава:

Зашто Андреј Конанос није прекршио монашке завете?

 

Андреј Конанос се није одрекао монаштва из простог разлога што никада није положио монашке завете и није био пострижен.

 

О овоме је причао у једном од последњих видео записа на свом Ју-тјуб каналу од 31. августа:  (у 8. минуту видео снимка).

 

Отац Андреј никада није дао монашке завете. Престао је да служи као свештеник.

 

Како није био монах а имао је чин архимандрита?

 

Неожењени свештеник може положити монашке завете или их не примити, што се практиковало у последње време. Неки митрополити по свом нахођењу дају титулу и службу архимандрита неожењеним клирицима који нису положили монашке завете. Ова пракса се одвија у грчкој цркви.

 

Да ли се Андреј Конанос одрекао православне цркве?

 

Тренутно нема разлога да верујемо да је то случај. Андреј Конанос је о свом поступку  разговарао са својим духовним оцем, што је и рекао у последњем видео запису.

 

Како прихватити чињеницу да је Андреј Конанос напустио свештенство?

 

На истом видео снимку отац Андреј се извињава слушаоцима и читаоцима због бола изазваног његовом одлуком. И говори о једној особи која му је написала поруку да је недавно мислила да оде у храм, али није могла да се натера да то учини. Разлог за ово није поступак оца Андреја, већ број негативних коментара и осуда против њега након што је донео одлуку да напусти свештенство.

 

А ове коментаре пише свештенство и хришћани. Ако су нам се свиделе његове књиге, његове речи, што значи да су нас дирнуле у душу, надахнуле, обрадовале, то рађа природну захвалност аутору и љубав према њему због тако добрих мисли које су нам оживеле веру, унеле нешто ново у наш однос са Богом.

 

Како се та љубав и захвалност могу одједном променити у несвиђање? Очигледно је да у таквом срцу љубав никада није настала, а књиге које је читалац читао ,и које углавном говоре о љубави, нису га ништа научиле.

 

Колико су се хришћана у тренутку кад су чули ову неочекивану вест молили Богу за о. Андреја? Да ли сте уздисали Богу са саосећањем и емпатијом? Да ли је наша „добра намера“ спроведена  у дело, оправдавајући и прикривајући особу о којој је свети Пајсије Светогорац тако често говорио?

 

Помолимо се Богу за оца Андреја, нека га Господ ојача и смилује му се. Помолимо се и за себе, да не бисмо осудили човека.

 

pravmir.ru

Ово је тачан линк горњег превода:

https://www.pravmir.ru/andrej-konanos-ne-otrekalsya-ot-monasheskih-obetov-obyasnyaem-pochemu/

Да ли се Андреј Конанос одрекао православне цркве?

Тренутно нема разлога да верујемо да је то случај. Андреј Конанос је о свом поступку  разговарао са својим духовним оцем, што је и рекао у последњем видео запису.

Требало бои неко да погледа тај видео, шта тачно каже на грчком. По једном преводу на руски, он је рекао да се није развео од Бога, од Христа, него је напустио организацију. Ако је то тачно, не видим како се није одрекао Цркве. (У руском оригиналu пише: Покинул ли Андрей Конанос ограду Православной Церкви? - да ли је изашао, напустио Православну Цркву).

Како се та љубав и захвалност могу одједном променити у несвиђање? Очигледно је да у таквом срцу љубав никада није настала, а књиге које је читалац читао ,и које углавном говоре о љубави, нису га ништа научиле.

Господ је рекао: "у чему затекнем, у томе ћу судити." Већина онога што сам ја прочитао, а нисам превише, јесте било корисно и назидатељно. Али факат је да је напустио свештенство и "вратио" Агнец који му је владика дао на рукоположењу и за који му је рекао да га сачува до краја живота цео и неповређен, јер ће за њега дати одговор на Другом Христовом доласку. Видели смо да 3. правило св. Кирила Александријског забрањује напуштање свештеничког чина. А има других правила који се односе на свештенике који напусте своју епархију и одбију да се врате, и који би посредно могли да се примене и на Конаноса (15. Апостол. правило, 16. правило 1. Васељ. сабора...). У свом осврту на Конаносов поступак, о. Георгије Максимов каже да је код једног Светог Оца (не наводи ког)  читао да је за свештеника напуштање чина горе од смрти, и наводи примере свештеника који се нису хтели одрећи свештенства ни под претњом смрти.

https://www.youtube.com/watch?time_continue=1&v=fOM5LE1089A&feature=emb_logo

Тако да се не ради о свиђању и несвиђању, ради се о томе да ли је неки поступак исправан или није. Али то не значи да нужно некога осуђујемо ако кажемо да није поступио исправно. .Јер бисмо онда били у сулудој позицији да повлађујемо/прихватамо све (по)грешне поступке. Има доста на тему осуђивања код светих Отаца. Ради се о деликатним стварима. Канони и Свети Оци кажу да није поступио исправно, и ми, понављајући за њима, кажемо исто то. Али то не значи да нам није жао и да му не желимо просветљење и покајање. 

Колико су се хришћана у тренутку кад су чули ову неочекивану вест молили Богу за о. Андреја? Да ли сте уздисали Богу са саосећањем и емпатијом? Да ли је наша „добра намера“ спроведена  у дело, оправдавајући и прикривајући особу о којој је свети Пајсије Светогорац тако често говорио?

Ово је једна од кључних ствари. 

[Bokisd]

пре 14 часа, JESSY рече

А ове коментаре пише свештенство и хришћани. Ако су нам се свиделе његове књиге, његове речи, што значи да су нас дирнуле у душу, надахнуле, обрадовале, то рађа природну захвалност аутору и љубав према њему због тако добрих мисли које су нам оживеле веру, унеле нешто ново у наш однос са Богом.

 

Како се та љубав и захвалност могу одједном променити у несвиђање? Очигледно је да у таквом срцу љубав никада није настала, а књиге које је читалац читао ,и које углавном говоре о љубави, нису га ништа научиле.

Ali, kako se sad promenio covek i ostavio svestenstvo, da li onda ostaje na onim pozicijama na kojima je bio dok je pisao i dok je bio svestenik.

Dvosmerna je ulica, .... covek jednostavno ostavi svestenicku sluzbu, i sta sad,..... da ga hvalimo ili da cutimo, pa tesko to moze. Svaki postupak ima i svoje posledice i svako treba da bude svestan tih posledice.

Ovako, ispade da su krivi ljudi sto mu vise ne veruju, ..... dok ovaj sto ostavlja svestenstvo, ma to nije nista, sta da se radi, ziv covek.

Ja mu nesto nisam mnogo verovao ni dok je bio u svestenstvu, tj. nisu mi se bas skroz svidjali njegovi tekstovi i pogotovu sad mu ne verujem u vezi njegove vere i duhovnih prica.

[Родољуб Лазић]

Ово је линк за његов видео након где говори да се није развео од Бога него од организације (ако је тачан један руски превод):

https://www.youtube.com/watch?v=KrXHOJZoWP0&fbclid=IwAR2Yihm91AAIrRG1fnxT6dad_WfTmdKbbG81qFL4gs9MqV0PDHLzCdG4Z6Q

А ово је његова најновија објава на ФБ, гугл превод на енглески:

To think enlightened.

To speak truly.

Live intensely.

Leave the old ones.

Deal with the commons,

with a wide heart.

Get a final divorce from blame.

Do not be curious about the lives of others.

Know your ignorance & you will become wise.

God forbid,

you do it awkwardly.

Become a humble man,

is the only thing that suits you.

Take care of the garden

of your own soul,

is your only responsibility.

Let Christ say something too!

He is also called Cardiologist,

you will have heard it ...

[JESSY]

Ljudi ne primećuju sadašnjost, žive u iluziji dok im život prolazi

 

Mi neprestano negde žurimo, ne umemo da uživamo u životu koji nam je darovao Gospod. Neprestano se nalazimo u trci, stalno očekujemo nešto novo, nešto što će se razlikovati od onoga što imamo danas. Postavlja se pitanje: a kada ćemo se radovati današnjem danu? Kada ćemo uživati u njemu? Jer ono što je sada i ovde, u tvojim rukama, tako brzo nestaje. Vreme leti. Dok ovo govorim, vreme leti, prolazi. Sadašnjost nam neprestano klizi, mi stalno živimo u drugom vremenu – između prošlosti i budućnosti – i ne primećujemo sadašnjost.

Sada nam sat pokazuje početak drugog časa, ali mi ne živimo u njemu već smo u sutrašnjem danu ili danu nakon njega, razmišljamo o onome što će se dogoditi za mesec dana, kakvi ćemo tada biti. Zagledamo u budućnost ali ne stvaralački i sa promišljanjem, već sa osećanjem zabrinutosti. Neprestano očekivanje nečega i razmišljanje o tome nas čini bolesnima i mi gubimo sposobnost da se radujemo.

Na primer, sada radiš nešto što ti pruža zadovoljstvo, ali ubrzo i to će prestati da te raduje jer ćeš početi da razmišljaš o narednim obavezama, a zatim o narednim i tako u nedogled. Mi nikada ne živimo u sadašnjosti, ne živimo ovde i sada – a to i jeste jedino sigurno i bezbedno. To je ono što ti pripada, zahavljujući čemu možeš da se naslađuješ tim najvećim darom Božijim koji se zove život. I ipak, zabrinutost nas ne napušta, mi se klatimo između onoga što je bilo u prošlosti, sećanja, utisaka, događaja i onoga što teoretski može da se dogodi u budućnosti. Tako prolazi život, godine lete i mi se razboljevamo.

Ne radujemo se, ne uživamo, imamo zabrinuta lica, nemirna srca, ne umemo da se osmehnemo, ne uspevamo da proniknemo u ono što se događa i da kažemo: „Slava Bogu!“

Ne možemo da se zaustavimo. Strašno je kada pomislimo gde toliko žurimo: žurimo ka kraju svog života. Kao da se žurimo da što brže umremo.
Ako umeš da živiš u onome što je sada, tada poimaš da je sada kod tebe sve dobro jer zapravo nemaš toliko mnogo problema kako ti predstavljaju tvoje fantazije. možemo da budemo takva čudovišna rana za Boga, vređamo Ga svojim postupcima, nanosimo Mu bol, da, bol, jer mi svojim životom kao da Mu neprestano govorimo: „Ja Tebi ne verujem! Ne verujem da Ti postojiš! Ne verujem da me Ti voliš! Ne verujem da ćeš mi Ti pomoći!“

Mislite da se ovo ne odnosi na vas? Vi ćete mi reći: „Ali, oče, kako tako? Mi idemo u hram, molimo se, slušamo crkveni radio, kako može biti da mi ne verujemo?“ A ja vam dajem odgovor: „Može“. Zato što teoretski mi verujemo da Bog postoji, nešto znamo i govorimo o tome, ali ne doživljavamo veru kao poverenje. Poveriti sebe znači dati celog sebe bez straha, u potpunosti.

Čovek koga su kao dete učili da pliva, seća se roditeljskih reči: „Ne brini se, opusti telo, držimo te, tu smo da ti pomognemo, diši mirno. Ako se budeš uplašio, uznemirio, potonućeš“. Tako i Gospod govori čoveku: „Opusti se, smiri se, prestani da strahuješ za sebe, poveri se Bogu i tada ćeš osetiti šta znači istinska vera, ne teoretska, već vera srca i iskustva“.

(2018.g.)

[JESSY]

Ne preuveličavajte svoje probleme i naučite da kažete HVALA!

Svako smatra da je njegov problem najveći. Ali, Bog nam govori: Ja dolazim u tvoj život ne da te izbavim od teškoća, nego da bi izmenio tvoj odnos prema njima. I tada po drugome počinješ da gledaš na svoje probleme – više optimistički, sa više smirenja, trpeljivije, hrabrije.

Progoni od sebe uninije (očajanje) koje ti govori da će ti svagda biti tako teško. Dete moje, problem će da isčezne, nemoj da preuveličavaš. Ti toliko preuveličavaš svoje teškoće da razmišljajući postojano o njima, osećaš užas i padaš u paniku. A to je nepravilno.

Naravno, biva da je čovek prosto tako ustrojen. To je već određeni tip ličnosti, određeni karakter. Neki ljudi čak i kada im predlažeš rešenje problema, ne mogu da ga prihvate i da se uspokoje. Ne! Oni će svejedno da cvile i ropću. Daješ im savet, oni se na početku malo nasmeše, a zatim govore: Ne, ne mogu, takav sam se rodio.

Ej, vidi, rekao sam ti ako na svoj problem pogledaš sa te strane, on će se rešiti. Ne, ti ljudi su opet misleno tamo, u svojoj brizi, gde su već i navikli.

Čovek sam sebe guši grižom savesti i zabrinjavajućim osećanjem krivice. Ponekad osećamo zabrinutost (nelagodnost) zbog toga što smo u datom momentu srećni. To jest. ako si srećan, tebi će se neminovno desiti nešto loše. Ja ne mogu da budem srećan! Kroz nekoliko dana nešto će se desiti!

Ti se ne možeš prosto naslađivati i radovati se. A pogledaj na sve dobro u tvom životu, kako nam je zapovedio i Hristos. Pogledaj s optimizmom, s nadom i reci: Hvala!

Prestani da ropćeš! Prestani da si stalno nezadovoljan, prestani se žaliti, preživljavati “nepravdu” i ponašati se kao da ti je neko kriv. Znaš li koliko ljudi trenutno strada, baš ovog momenta? Koliko je bolesnih koji s mukama umiru u bolnicama… To je strašno.

Nedavno mi je pozvonio jed­an čovek i rekao: Sutra ujutro idem u bolnicu, ćerku će da mi operišu. Da li si ti nekad sedela u bolnici u isčekivanju novosti o stanju bliskog čoveka? Mimo tebe prolaze doktori, sestre, a ti sediš i s uma silaziš od uznemirenosti… A ti mi tu pričaš da imaš problem.

Molim te, hajde da budemo ozbiljniji, jer mi često bivamo prosto neblagodarni. Reci bar jednom Hvala!

(2016)

[JESSY]

Два пута православља

 

Православна блогосфера преплављена је расправом - са нагласком на осуди -поступка архимандрита Андреаса Конаноса. По мом мишљењу, расправа о његовом чину није само непримерен чин, већ и погубан за душу.. „Ко си ти, да осуђујеш нечијег раба? Пред својим Господом он стоји, или пада. И он ће васкрснути, јер Бог може да га васкрсне “(Рим. 14: 4). Бивши архимандрит ће се сам обрачунати са Господом. Али врло вероватно разлог његовог одласка, се тиче свих нас, и вреди га поменути.

 

Постоји једна таква парабола. Једном су два монаха сагрешила истим грехом. Као покајање, одређено им је да остану у осами, да се повуку. Један је изашао исцрпљен постом и сузама, док је други блистао од радости што га је Господ избавио из ропства греха. Старци су схватили да духовни пут ових монаха има једнаку вредност. ЈЕДНАКУ!

 

У руском православљу препознаје се само први пут, пут сузног покајања, препознавања себе „горег од свих људи“. „Даноноћно плачући и сузе ронити због својих грехова“. Да, и две хиљаде година искуства православних подвижника показује да таква стратегија понашања привлачи Божију благодат.

 

Међутим, постоји и други начин, пут радости заједнице са Богом. „Господе! добро је што смо овде “(Матеј 17: 4). Добро је за нас бити с Богом, радосно осећати како нам Господ не само да опрашта грехе, већ нас и избавља од њих, мења перцепцију себе и света, чини нас истинским људима. Овај пут такође „функционише“. А поставили су га и светитељи, рецимо Григорије Богослов и Исак Сирин. Али у нашем православљу је таква перцепција света практично забрањена, присталице првог пута то оцењују као нешто превише слатко..

 

Архимандрит Андреас је ходао путем радости у православљу и трудио се да нам покаже овај пут. Али стереотип мрака толико је раширен и снажан да су многи видели (или сада тврде да су видели) у његовим речима слаткоћу, претерану претенциозност и уопште им се чинио сумњивим. Могуће је да му је једноставно досадило да челом удара овај зид неразумевања.

 

„Радујте се увек у Господу; и опет кажем, радујте се “(Фил. 4: 4). Не бојте се ходати ка Богу путем радости (поштујући, наравно, „правила духовне сигурности“).

 

Строги ревнитељи побожности требало би, по мом мишљењу, да гледају на Андреаса и на себе са становишта апостола, који је рекао: „Чистима је све чисто“ (Тит 1:15).

 

Искрено захваљујем брату Андреасу на труду обављеном у име Господње. Божја помоћ, и много добрих година!

 

 

ГАЛИНА РУССО