Jump to content

Препоручена порука

"Пролази обличје овога света..." (Кор. 7, 31)

podviznickaslova.wordpress.com

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Eto kad covek previse slusa ovog Rafaila Boljevica,

odmah prestaje da se druzi sa suprotnim polom i postavlja mrtvacke glave po forumima.

Jesus said to him, “Away from me, Satan! For it is written: ‘Worship the Lord your God, and serve him only.’'

Matthew 4:10

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Davno sacuvah jedan odlomak, a sad vise ne znam ni odakle...

O VECNOSTI ZAGROBNIH MUKAJos u detinjstvu od mnogih ljudi oba pola i raznog uzrasta sam morao daslusam jadikovanje, cak i roptanje, zbog toga sto ce privremeni ljudski gresina zemlji da se kaznjavaju vecnim mukama. Svima poznati filizof V. S.Solovjev se usudio da iskaze svoje misljenje po pomenutom pitanju, kada jeizjavio: "vecne muke - ah taj gnusni hriscanski dogmat ...". I naravno, kadasu zatrazili od njega da objasni to svoje javno bogohulstvo, on je izjavio,da je kobajagi rekao "ne gnusan" a "zalostan" (grustnij - gnusnij). Jos tadakao decak sam ovo njegovo objasnjenje prihvatio cistog srca, ali kasnije samse ubedio u neiskrenost autora samim tim i u njegovo  poricanje, i poceo samda sumnjam u gore navedenu izjavu i u toj sumnji se jos uvek nalazim.     Citanjem ili slusanjem price o bogatasu i Lazaru vecina hriscana usvaja udusu zalostno raspolozenje. Za objasnjenje ove price ja cu polako pocetiizlaganje mojih misli. Bogatas u  ovoj prici nije bio nekakva beznadeznaprotuva nego je samo lakomisleno procerdao svoj zivot. Zatim, i posle njegovesmrti ostalo je mogo cega dobrog u njegovoj dusi: on nije okoreli bogohulniknego samo  gresnik, - gresnik koji je prizivao pravicnost Bozije kazne; nesamo to, nego on je sacuvao sastradanje i sazaljenje ka svojoj braci koja suostali na zemlji, i on moli Avrama da im sa onog sveta posalje propovednikapokajanja. A nesto sto je najnesrecnije u ovoj prici to su reci Avrama: "Apreko svega toga postavljena je velika provalija izmedu nas i vas, da ne moguda predu oni koji zele odavde k vama, niti da predu k nama oni odande" (Luka16, 26). Zapitajmo se, o cemu ovde govore ove reci? O tome li, sta je bilo,sada jeste i ili ce u buducnosti da bude, ili samo o tome sta je bilo doHrista? Sigurno da je rec samo o poslednjem; jer nas Sveto Pismo uverava ujedno, da je tu provaliju Neko presao: Neko - kome su "doduse, telo ubili,ali je duhom ozivljen; Njim je sisao i propovedao duhovima koji su bili utamnici, koji su nekad bili neposlusni, kada je Bozija strpljivost cekala uNojevo  vreme" (I Petrova 3, 18 - 20). Pa naravno da u broju poverovavsih upropoved i spasenih bi bio i taj bogatas neizgubivsi dobra osecanja.     Onda, kome je Hristos licno svojim ustima rekao da ce da podu u oganjvecni, "gde ce biti plac i skrgut zuba"? Evo i odgovora: receno je ogorcenimi nepokajanim gresnicima, za koje je Spasitelj na drugom mesto rekao: "danisam dosao i da im nisam rekao, ne bi imali greha; ovako nemaju izgovora zasvoj greh" i dalje: "sada su pak gledali i mrzeli mene i moga Oca" (jovan 15,22 - 24).     Da bi pokazali pravilnost ovog mog  razmisljanja pogledajmo sta sepodrazumeva u ovim izrazima "plac i skrgut zuba" i "oganj vecni". Plac jeizraz stradanja i zalosti, ali biva i plac bespomocne zlobe kome se predavalazla gospodja u "Plodovima prosvecenja" Lava Tolstoja. Nema  sumnje da bastakvo znacenje ima i skrgut zuba na svim mestima Svetoga Pisma, kako Novog,tako i Starog Zaveta. Kada je prvomucenik Stefan u duhovnom ushicenjupropovedao Hrista i oblicavao Njegove ubice, to su "svi koji su sedeli uSinedrionu videli lice njergovo kao lice andela" (Dela 6, 15), ali oni kadaovo cuse "razjarise se vrlo u srcima svojima, i skrgutahu zubima na njega"(Dela 7, 54).     U prici o pozvanima na svadbu carevog sina, govori se ne o kazni negosamo o izgnanju nepozvanog  gosta u krajnju tamu, nasta je jos dodato: "ondece biti plac i skrgut zuba" (Matej 22, 13). Isti izraz je upotrebio Gospod,kada je rekao, da ce necisti judeji videti na onom svetu obracene narode kojice da sede sa Avramom, Isakom i Jakovom, a sebe ce isterati van: "gde ce bitiplac i skrgut zuba". Pravednik je u Starom Zavetu govorio Bogu, da nevaljalikojima se on obracao kao braci, oni su mu se rugali, i sa "licemernim osmehom  skrgutahu na mene svojim zubima" (Ps. 34. 16).     A imamo i ne tako retke primere iz svakodnevnog zivota, recimo kadazlocinac, atakujuci na svoju zrtvu, buduci iznenada vezan, osecajuci svojunemoc skrguce zubima i peni. Eto, ovako skrgutanje zuba kao izraz bezpomocnezlobe javlja se svojstvom nepokajanih gresnika, kada se oslobode tela i videHrista u slavi Njegovoj, i sav Nebeski svet kako slavi Njegovu pobedu, a zanjih u isto vreme toliko omrznutog.     Ali, zasto ce muke te nemocne zlobe biti vecne? Odmah i odgovaramo:zavrsile bi se one same po sebi sa oslobadanjem bogoborackih dusa od temrznje. Medutim, da li je moguce tako pomirenje duse sa necim sto je njojuvek bilo mrzko, i kada je vec jednom i zauvek ostala sa svojom mrznjom, caki posle toga, kada je cula sve Hristove prizive, i videla Njegov poslednjisud i slavu Andela i Svetih. Ovde na zemlji, nasa osecanja se menjaju nadobru ili losu stranu dobijajuci nove utiske i spoznaje, a kada se sav opitlicnog i svetkog zivota iscrpi do kraja, i ozlojedenost duse ne razmeksa,dali je tada uopste moguca unutrasnja promena? Naravno da nije!     A sta se kaze o vecnom ognju? Sta je ili kakav je taj vecni plamen?Odgovoricemo iz knjige proroka Isaije sa istim tim njegovim pitanjem: "ko ceiz nas ostati kod ognja koji prozdire, ko ce iz nas opstati pri vecnomplamenu - Taj, Ko hodi u pravdi i govori sto je pravo; Ko mrzi korist" i t.d.(33, 14 - 15). Savrseno je jasno, da pod vecnim plamnom se razume Bozijeprisutstvo ili cak sam Gospod Bog. Za jedne ce On biti izvor naslade, a zadruge, samo sozercanje Njegovog Bica - izvor muka. Nesto slicno mozeteprocitati i kod Ap. Pavla (I Kor. 3, 12 - 15).     Zbog cega osnovno bogoslovlje ad naziva udaljenim mestom od Boga?Odgovor: ovo treba da se razume kao moralno udaljavanje, a ne fizicko, jerApokalipsis nam svedoci, ko se otkrije da je neprijatelj Boziji, taj ce "bitimucen u ognju i sumporu pred sv. Aandelima i pred Jagnjetom, i dim mucenjanjegovog uzdizace se u vekove vekova" (Ap. 14, 10 - 11).     U samom zakljucku da kazemo da vecne muke gresnika nisu kazna Bozija ilinekakva Njegova osveta, nego: dobrovoljno njihovo raspolozenje i dobrovoljnonjihovo stanje.Mitropolit Antonije Hrapovicki"Novoje Vremja" 15 fevralja, 1924. # 842.

Mi obicno procenjujemo sebe na osnovu namera, a druge na osnovu akcija

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Πρῶτος Καισάριος, ξυνὸν ἄχος· αὐτὰρ ἔπειτα
Γοργόνιον· μετέπειτα πατὴρ φίλος· οὐ μετὰ δηρὸν
μήτηρ. Ὦ λυπρὴ παλάμη καὶ γράμματα πικρὰ
Γρηγορίου! γράψω καὶ ἐμοῦ μόρον, ὑστατίου περ.

 

Најпре Кесарије, туга наша заједничка; а потом

Горгонија; опет после љубљени отац; а недуго затим

и мајка. О руко жалосна и писање горко Григоријево!

Писаћу и сопствену смрт, иако једини преостах.

 

Свети Григорије Богослов - О сопственој и смрти родбине

(PG 37, 1445-1446)

Link to comment
Подели на овим сајтовима

А шта да чинимо ми страсни и немоћни? Како да се научимо да, макар и мало засадимо и укоренимо у нашим срцима сећање на смрт? "У свом савршенству и пуноћи сећање на смрт и Суд је дар и чудесна благодат Божија", рекао је Свети Исак. А наша непостојаност, наша лакомисленост и тужна заборавност су велика препрека на путу нашег утврђења у сећању на последњи дан, тј. на смрт, Суд, ад и вечно блаженство. Ми их често дозивамо у памћење, понекад разговарамо мећу собом о смрти; али у дубини свога срца не можемо да укоренимо ову мисао... Без обзира на то, не будимо малодушни и не прекидајмо наш труд у томе; јер уз помоћ Божију, кроз постојани напор и упорни труд, постићи ћемо жељени успех.

 

СВЕТИ НИЛ СОРСКИ

''Старајте се да имате љубав. Иштите свакодневно од Бога љубав. Заједно са љубављу долази сво богатство добара и врлина. Волите, да бисте били вољени од других.''
(Св.Нектарије Егински)

ЖИВА ДЕЛА УТЕХЕ - искрено се надам да ће ова акција пробудити оно најбоље у нама

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Meni to sećanje na smrt zvuči malo paradoksalno,kao da se smrt već desila i vuče mi na priču o reinkarnaciji.Znam da se ne aludira na to već na našu prolaznost,vremešnost al mi recimo ovo prva pada na pamet kada čujem to.

Најдубља молитва јесте  молитва без икаквих речи када у тишини ума једноставно живимо у присуству Божијем. Архимандрит Сава Јањић

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Што више старим, све више запажам непостојаност и испразност овоземаљских ствари. О, зашто се узалудно узнемирујемо? Наш живот је кратак, он је прашина, пепео и сан, и убрзо ћемо окусити трулежност. Данас си још здрав, сутра си болестан. Данас се смејеш, а већ сутра си потиштен. Данас твоје очи изливају сузе због преобиља радости, а сутра ће изливати сузе жалости и бола. Данас си материјално стабилан, а сутра те погађа несрећа. Данас примаш добре вести, али ће их ускоро заменити оне лоше.

 

Узалудно се узнемирујемо. Живот је сенка и сан. Где су наши родитељи, рођаци, дедови? Сви су отишли у гроб. Сви су иструлели и појели су их црви. Гроб и труљење чекају и нас!

 

О, смрти, горко је сећање на тебе! Христос нам је дао силу да постанемо синови Божији, наоружавши нас божанским оружјем за борбу са нашим непомирљивим непријатељем. Ми, међутим, а најпре ја сам, постајемо заробљеници овог непријатеља јер запостављамо оружје које нам је дао Христос. Приближавајући се смрти, дрхтимо у агонији и покушавамо да на сваки начин продужимо живот, јер се душа плаши да напусти тело. Зашто се она тога плаши? Зашто нема храбрости, ако је већ чедо Божије? Или можда одлази код непознатог цара? Али, тај цар је њен Творац, њен Спаситељ, Онај који је пролио Своју крв да би је избавио од оног непријатеља! Зашто се онда плаши и нема храбрости?

 

Смрт је по природи хладна. Жалосна је душа моја до смрти, рекао је Исус (Мт. 26;38). Да, она је по природи хладна. На жалост, тај страх у највећој мери потиче од савести. Савест није у стању да увери душу да је живела како доликује.

 

Није себе довела у ред, није опрала своју брачну одежду, и стиди се да изађе пред Цара, јер страхује каква ће бити пресуда: да или не? Да ли ће бити спасена или неће? Тешко души ако оде без исповести и потпуног покајања, јер је то онда онај жалосни дан који наговештава пророк Јеремија (в. Јер. 17;17). Помолимо се да нас наш свети Бог избави од тога дајући нам савршено покајање, дела достојна покајања, дела милосрђа и љубави и дух покајања са истинским смирењем, како би праведни Судија био милостив према нама и како би се душа, кад дође страшни смртни час, охрабрила уздањем у милост Божију и рекла: "Верујем да ће се Бог смиловати мојој ништавности." Амин. Нека буде.

 

Старац Јефрем Филотејски и Аризонски

"Пролази обличје овога света..." (Кор. 7, 31)

podviznickaslova.wordpress.com

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Црни низ се наставља.

Најпре Лени, па затим Боуви;

пар дана после Снајп, а сада и Гризли.

Ко је следећи? Да ниси ти Лепи?

 

Лепи, БГ, 2016.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  On 11. 1. 2016. at 21:42, prolaznik_ рече

Што више старим, све више запажам непостојаност и испразност овоземаљских ствари. О, зашто се узалудно узнемирујемо? Наш живот је кратак, он је прашина, пепео и сан, и убрзо ћемо окусити трулежност. Данас си још здрав, сутра си болестан. Данас се смејеш, а већ сутра си потиштен. Данас твоје очи изливају сузе због преобиља радости, а сутра ће изливати сузе жалости и бола. Данас си материјално стабилан, а сутра те погађа несрећа. Данас примаш добре вести, али ће их ускоро заменити оне лоше.

 

Узалудно се узнемирујемо. Живот је сенка и сан. Где су наши родитељи, рођаци, дедови? Сви су отишли у гроб. Сви су иструлели и појели су их црви. Гроб и труљење чекају и нас!

 

О, смрти, горко је сећање на тебе! Христос нам је дао силу да постанемо синови Божији, наоружавши нас божанским оружјем за борбу са нашим непомирљивим непријатељем. Ми, међутим, а најпре ја сам, постајемо заробљеници овог непријатеља јер запостављамо оружје које нам је дао Христос. Приближавајући се смрти, дрхтимо у агонији и покушавамо да на сваки начин продужимо живот, јер се душа плаши да напусти тело. Зашто се она тога плаши? Зашто нема храбрости, ако је већ чедо Божије? Или можда одлази код непознатог цара? Али, тај цар је њен Творац, њен Спаситељ, Онај који је пролио Своју крв да би је избавио од оног непријатеља! Зашто се онда плаши и нема храбрости?

 

Смрт је по природи хладна. Жалосна је душа моја до смрти, рекао је Исус (Мт. 26;38). Да, она је по природи хладна. На жалост, тај страх у највећој мери потиче од савести. Савест није у стању да увери душу да је живела како доликује.

 

Није себе довела у ред, није опрала своју брачну одежду, и стиди се да изађе пред Цара, јер страхује каква ће бити пресуда: да или не? Да ли ће бити спасена или неће? Тешко души ако оде без исповести и потпуног покајања, јер је то онда онај жалосни дан који наговештава пророк Јеремија (в. Јер. 17;17). Помолимо се да нас наш свети Бог избави од тога дајући нам савршено покајање, дела достојна покајања, дела милосрђа и љубави и дух покајања са истинским смирењем, како би праведни Судија био милостив према нама и како би се душа, кад дође страшни смртни час, охрабрила уздањем у милост Божију и рекла: "Верујем да ће се Бог смиловати мојој ништавности." Амин. Нека буде.

 

Старац Јефрем Филотејски и Аризонски

 

Овакве текстове бих дозволио да читају:

1. Монаси

2. Ожењени и удате.

 

Сви без брачног статуса или ризе - дедер прво видите `оћете ли и како да живите, па тек онда да мрете.

:)))

"Христос васкрсе, радости моја!"

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

opet mi je tako blizu......prosto je vidim....prihvatam je....nemam izbora....jer On zna...druzim se sa njom i u meni se radja novi covek......

''Старајте се да имате љубав. Иштите свакодневно од Бога љубав. Заједно са љубављу долази сво богатство добара и врлина. Волите, да бисте били вољени од других.''
(Св.Нектарије Егински)

ЖИВА ДЕЛА УТЕХЕ - искрено се надам да ће ова акција пробудити оно најбоље у нама

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 11 months later...

 

архимандрит Јован Крестјанкин – О СЕЋАЊУ НА СМРТ

Помени и оплакуј самога себе за живота“, каже сећање на смрт, „ја сам добронамерно дошла да те ражалостим, и са собом сам донела мноштво душекорисних мисли. Продај све што је сувишно и раздели сиротима и, према завештању Спаситељевом, пошаљи на небо своја блага… Зашто да јуриш за пропадљивим, кад ће ти смрт сигурно одузети све пропадљиво? Она је извршитељка заповести Свесветог Бога. Чим чује заповест, одмах се брзином муње устреми да испуни. Она се неће постидети ни богаташа… ни хероја, ни генија, неће поштедети ни младост, ни лепоту, ни земаљску срећу: она човека пресељује у вечност. Када дође смрт, слуга Божији ступа у блаженство вечности, а непријатељ Божији у вечну муку“ (св. епископ Игњатије Брјанчанинов).

Пријатељи моји, о њему, тј. о сећању на смрт говори нам и наша данашња еванђелска беседа.

Безумниче, ове ноћи тражиће душу твоју од тебе (Лк. 12, 20).

Ко од нас са сигурношћу може да тврди да ова реч Божија није данас њему упућена, и ко од нас зна да ли можда већ сада секира смрти лежи близу корена дрвета његовог живота?

Један тренутак одузима нам се све богатство живота које нам је Бог даровао. Сва богатства, које смо сакупили својим трудом, остаће ко зна коме. Све ће остати, а нас више неће бити. Све ће остати другим људима, који се нису трудили. Ми ћемо отићи у вечност!

Речи данашње еванђелске приче упућене су свакоме од нас. Не неким новопеченим богаташима и милионерима, већ свакоме: мени, теби, нама. Према вољи Божијој, њиве живота свих нас су веома богате, и богатства, дата човеку, тако су разноврсна и многобројна да сваком човеку прети опасност да постане богаташ из приче.

Многи ми сада у мислима неће дати за право, и рећи ће да немају новца, да немају земље, да немају оно што се уобичајено сматра богатством. Драги моји, зар сав наш живот и здравље нису дар Божији и богатство, зар различити дарови – блага дубоког и осетљивог људског срца и великог људског ума, зар таланти, које човек поседује, нису богатство? А материјални иметак и животна добра?

Бог је много тога поверио човеку и свакоме је дат његов талант. Код Бога нема сирочади. међутим, драги моји, сва ова блага, богатства и драгоцености не представљају нашу вредност, јер то није наше – то је Божији дар. Шта ли имаш што ниси примио, каже апостол Павле (1 Кор. 4, 7).

Један тренутак, и смрт ће нам одузети све – и даровано и стечено. Само док смо живи, док су нашој слободи поверена блага, у нашем срцу, у нашој души и у нашим рукама земаљска богатства могу да се претворе у вечне вредности, постајући за једне лествица ка небу, а за друге – пут у вечност пакла.

Само плодови духа, који су никли на њивама нашег живота и које нам је Бог даровао, представљају наше истинско богатство, уколико се они састоје од сваке доброте, праведности и истине. Само ће нас оно, што је донело плодове љубави на земљи, идући испред нас, повести у вечност радости.

Родиле су њиве нашег живота! Зар нисам ја онај богаташ из приче, који рече себи: Имаш многа добра сабрана за многе године; почивај, једи, пиј, весели се (Лк. 12, 19). Зар нисам ја затворио амбаре својих богатстава, сматрајући да то представља смисао мог живота?

Једи, пиј, весели се. Ум се труди само да стекне. Да стекне по сваку цену: обманом, притиском, неправдом. Још, још, и још! Мало је, све је мало, мени и само за мене, за црне дане…

Расте богатство, а расту потребе. Срце је затворено за милосрђе, за љубав, у њему има места само за пословне људе и користољубиве односе. Ти мени, ја – теби.

Заборављено је оно главно: заборављена је душа, рајска птица која живи у нашем пролазном телу. Она, наша душа, умире од глади коју не могу да утоле сва привидна блага нашег иметка. Наша душа јеца, плаче и болује све док је коначно не сахранимо, док своју бесмртну душу не сахранимо испод отпада својих страсти и док не замукне.

О каквим плодовима духа уопште може бити речи? Сва брига се своди на то како да више уштедимо да бисмо слађе појели. Јело изједа човека, а пиће не само да весели срце, већ се човек у њему утапа, заборављајући на ближње, па чак и на самога себе. И бесмртна душа се дави! Мајка Русија се опила вином, и утопила се у несрећи и сузама. Ум јој је покраден, јер је Бог заборављен, јер утроба постаде бог.

Једи, пиј, весели се! Данашње разуздано весеље, презасићено и пијано, увлачи човека у оно, о чему је срамота и причати. Тежина телесних грехова који прате весеље изобличује васцело животно устројство и претвара га у пакао већ овде, на земљи.

Заборављен је Бог!

Међутим, нећу ли опет чути примедбе на своје речи – зар је Бог заборављен?! Унаоколо се прича само о отварању манастира, о црквама, о благодати, о Богу. Да, драги моји, прича је много, али је мешање људског са Божанским данас просто чудовишно. У незамисливој унутрашњој хармонији данас се спајају побожност на речима и одлазак у цркву са цинизмом и изопаченошћу. Ужасавајуће празнословље, клевета, лукавство, лаж, лицемерје, самољубље и безакоње блуда у савести многих људи спајају се са уздасима, плачем и примањем Светих Тајни.

Човек мисли да је са Богом. Он, Међутим, мисли погрешно. То није хришћанство, то је његово цинично искорењивање. Оно је продрло и у саму Цркву, будући да многи, називајући себе хришћанима, прилагоћавају узвишене истине Божије својим потребама, увијајући истине у нечистоту свог земаљског схватања и осећања.

То није препород хришћанског духа у нашем свету, то је његово истребљење. Какав ће одговор дати богохулници који су спојили истину и лаж, чинећи дела ћаволска и газећи њима оне светиње Божије које су се усудили да дотакну! Секира смрти већ лежи близу дрвета живота, а Бог чека покајање!

Бог још увек чека!

Међутим, зар неће ускоро, и то још данас, онај, који себи тече благо а не богати се Богом, зачути речи: Безумниче, ове ноћи тражиће душу твоју од тебе; а оно што си припремио чије ће бити (Лк. 12; 21,20)?

Коме ће остати живот, коме ће остати дела којима је уништавано дело Божије, Његова света Црква и само хришћанство?

Зар они, који себи теку благо, не осећају већ сад Божију казну за своје отпадништво и оштећење умних и психичких способности и у безбројним, бесмисленим самоубиствима?

Тражиће душу твоју од тебе, одјекује пресуда ономе, који је презрео заповести Божије и лажима погазио истину. То не значи да ће Бог тихо и радосно позвати душу путника живота који се ради Њега потрудио. Напротив, то значи да ће са болом и присилом митари-ангели таме страшно ишчупати душу човека који је огрезао у стицању и страсти и да ће га затим повући у жалосну вечност.

Време живота, пријатељи наши, јесте наша ризница у којој чувамо своја блага. Међутим, ко од нас размишља о времену? Човекове мисли се готово увек протежу у будућност, при чему човек заборавља да реално поседује само садашњи тренутак и да већ онај следећи није у његовој власти. Тиме, што нам садашњост пролази у нераду или тиме, што је трошимо на грех, ми убијамо време и губимо вредност људског живота.

Како се често у тренуцима гриже савести припремамо да од сутра почнемо да чинимо добра дела, да у будућности оставимо грех, и да се на крају живота покајемо! Међутим, сутра долази свакога дана а крај живота је још даље, и ми својим добрим намерама поплочавамо себи пут у пакао. Будућност, авај, за нас може и да не наступи, и да нам се, мимоишавши будућност, одмах отвори вечност. Вечност је неизбежна! А каква ће бити?

Не заборавимо, пријатељи моји, да нико од оних који су живели пре нас и нико од нас није и неће моћи да каже смрти, када она доће по њега: „Причекај! Удаљи се, још не желим да умрем! Још нисам спреман да умрем.“ Нико није могао да је заустави или да јој се супротстави. Строга, неумољива и најчешће нежељена, она ради свој посао, откривајући истинску вредност нашег живота и нашег иметка који смо у њој стекли.

Ево на какво нас размишљање данас приморава сећање на смрт.

Привид пропадљивог блага, који обмањује оне што накратко живе у земаљској гостионици, ишчезнуће у тренутку смрти и варљиви сан ће се завршити. Тада ће се видети да је богат само онај ко се данас, сад и овог тренутка богати у Богу.

Данашња апостолска посланица допуњује смисао еванђелске приче и учи нас шта је истинско богатство за човека, које се не може украсти.

Прво, на шта нас Господ строго позива, јесте стремљење ка истини, жеђ за истином и познањем шта је Божија воља о нама. Чеда светлости су рођена од духа и испуњена су њиме. Она зато морају да доносе и плодове духа – да живе у доброти, у љубави, у праведности и истини. Пробуди се из греховног сна, васкрсни из дела која умртвљују твој дух, са вером приступи Господу, а Он ће оживети твоју душу и озарити је светлошћу истине.

Уистину се само живот у Богу наставља и после граница гроба.

Драги моји, живимо у Богу! Треба да живимо у Богу! Ради тога морамо да постанемо савршени хришћани, онакви каквима Бог жели да нас види, и какви би требало да будемо према заповестима Светог Писма.

Најважније је оно, што нам заповеда апостол Павле: Немојте узимати учешћа у бесплодним делима таме (Еф. 5, 1). Ви, хришћани, својим праведним животом будите светлост свету. Својим праведним животом разобличујте свет и све зло света. Светлост вашег живота је призвана да просветли таму, али не речју или претњом, као што то неки покушавају да ураде па начине још веће зло, него својом праведношћу.

Како би човек требало да бди над својим животом, како би требало да буде разуман, како би требало да буде спреман на покајање? Праведни, чини правду и сабирај плодове уистину благочестивог живота за Живот Вечни, сакупљај и умножавај ово једино богатство, просвећуј друге – ближње, теши их и храни. Нека сваки човек којег ти Господ данас пошаље на животном путу постане за тебе најважнији, најдражи и најближи. Загреј његову душу топлином своје љубави – и то је жетва, која рађа плодове за вечност. И нама су људи давали нежност, љубав и пажњу. Чувај све ово у души благодарним молитвеним сећањем на оне који су ти учинили добро – и то је плод духа, и то је жетва за живот.

Дакле, пријатељи моји, благовремено се оперимо, очистимо се сузама и исповедањем својих грехова. Својим животним трудом стецимо благодат Светог Духа која нам отвара врата небеске обитељи. Свако своје земаљско имање употребимо за стицање небеског блага, делећи милостињу од срца које милује и воли. Употребимо свој земаљски живот на познање Бога, на познање самих себе, на устројство своје вечне судбине. Не губимо време.

Завршићу своју беседу речима св. епископа Игњатија: „Изгнаници раја! Не налазимо се на земљи ради весеља, славља или играња, него зато да бисмо вером, покајањем и крстом убили смрт која нас убија и повратили изгубљени рај.“

Господе! Умножи веру у нама!

Нека буде, Господе, нека буде!

 

http://manastirpodmaine.org/arhimandrit-jovan-krestjankin-o-secanju-na-smrt/

''Старајте се да имате љубав. Иштите свакодневно од Бога љубав. Заједно са љубављу долази сво богатство добара и врлина. Волите, да бисте били вољени од других.''
(Св.Нектарије Егински)

ЖИВА ДЕЛА УТЕХЕ - искрено се надам да ће ова акција пробудити оно најбоље у нама

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 1 year later...

Жан Бодријар – Говор о смрти

Говор о сексу не изазива више чак ни такву реакцију: секс је легалан, само је смрт порнографска. Друштво које ‘ослобађа’ сексуалност, постепено је замењује смрћу у функцији тајног ритуала и основне забране. У претходној, религиозној фази, смрт је обелодањена и призната, а сексуалност је та која је забрањена. Данас је обратно. Али сва -историјска- друштва успевају да раздвоје секс и смрт и да се играју ослобађања једног на рачун другог – што је један од начина да се обоје неутралише. (Даље >>>)

"Пролази обличје овога света..." (Кор. 7, 31)

podviznickaslova.wordpress.com

Link to comment
Подели на овим сајтовима

@gothic88nika, па добро сад... Није о'ђе реч о некрофилији... XD

"Пролази обличје овога света..." (Кор. 7, 31)

podviznickaslova.wordpress.com

Link to comment
Подели на овим сајтовима

×
×
  • Креирај ново...