Хришћански приступ односу етике и естетике (аксиологија)

[Иван Ивковић]

Одломак из научног рада

 

Појам калокагатије у светлу онтолошког тумачења лепог у античкој филозофији

(Сократ, Ксенофонт, Платон, Аристотел, Плотин)

 

http://teacher-history.ru/novosti/uchenie-platona-o-gosudarstve-politike-i-zakone

 

...Пре Платона, лепо не представља естетску категорију већ тај појам представља дубље вредности, превазилазећи субјективност. Систематска и смишљена расправа о лепом и уметности, као и њихово обликовање почиње заправо тек са Платоном и тек је он систематски размотрио и утврдио термине за које је област лепог – видљиво које укључује појам хармонично, а одатле досеже до области духовног које наравно мора само по себи да буде хармонично и као такво се испољава у одређеним границама у извесној законитости.

 

Појам калокагатије код Платона има социјално-етичку димензију тј. значење. Он, наиме, калокагатију одређује као ”јединство племенитости, богатства и телеснодуховне стваралачке способности појединца који себе ставља на располагање заједници (полису)”.

 

Платон разликује телесну и душевну лепоту као спољашњу и унутрашњу лепоту. За њега је лепо све оно што је у вези са неком врлином душе или тела. Врлине душе откривају се, по његовом мишљењу, кроз човекове поступке док се врлине тела огледају у складној и савршеној грађи. Развијањем, усавршавањем, човек и телесне и духовне врлине може да доведе до савршенства, а човек који то постигне, разумљиво је, досеже идеал калокагатије. Платон, међутим, прави искорак у схватању и тумачењу овог појма, односно циља остваривања овог идеала у односу на његове претходнике. Човека који је достигао идеал калокагатије он ставља у службу полиса, што значи да човек тај идеал није постигао ради самог идеала, само ради остваривања оног исконског, примарног циља приближавања боговима, већ и ради ангажованости у служењу држави на најбољи могући начин. Тиме, Платон овом идеалу даје социјалну димензију. Разуме се да је и код Платона он остварив само за онај друштвени слој који руководи државом. Што се тиче нижег слоја и за њега је нужно развијање основних врлина (мудрост, храброст или одважност, умереност и праведност), али у домену својих активности, својих занимања, без претензија мешања у туђе послове и преласка у више сталеже. Само тако сваки грађанин може најбоље да служи држави. Врлинама могу да поучавају само филозофи јер, како каже Платон у “Држави”, само они имају истинско знање о томе шта је добро за човека.

 

Платон прихвата Сократово учење да врлина јесте знање и, као и Сократ, изједначава лепо и добро. Став да је добро лепо тј. да је лепо добро, он износи у “Гозби” и објашњава га кроз Ерот јер је, како он сматра, љубав  лепа и добра. “Ако је, дакле, Ероту потребно лепо, а и добро је лепо, онда му је значи потребно и добро”, каже Сократ у “Гозби”. Лепота се, за Платона, манифестује помоћу Ерота као покретачког и творачког принципа како телесних тако и духовних способности. При том је бесмртност циљ коју љубав има приликом стварања.  Бесмртност као једина привилегија богова коју човек није успео да досегне па ни оствари идеалом калокагатије. Зато бесмртност посредно постиже кроз љубав...

 

Целокупан текст:

Pojam kalokagatije.pdf

 

Извор: http://www.marijapetricevic.com/citanje.php?m=1&t=pojam%20kalokagatije

[Дијана.]

О моралној декаденцији данашњег свијета...

 

Док сам се шетао ходником на оном спрату телевизијског центра где смо ишчекивали снимање емисије, било је веома живо. Очито је Украјина настављала да тражи таленте па су у ишчекивању позива на сцену, још увек сасвим младе, скоро голе девојке, трептале намазаним трепавицама, правиле буку у шминкерницама, истрчавале на пуш-паузе и брбљале са пријатељима и родитељима, држећи на уху мобилне телефоне...

 

 

Тема на форуму: Содом

[Иван Ивковић]

Владика Николај - Лепота Христова

 

http://www.srb-akcija.org/blog/7145/o-nasem-zastitniku/

 

Мој учитељ у основној школи у Лелићу пок. Михаило Ступаровић био је веома добродушан човек. Дозвољавао је ђацима да га питају свашта и о свачему. Неко од мојих другова упита га једном:

- Господине, какав је био Исус Христос? Учитељ се замисли па рече:

- Како га видиш на икони, онаки. И не питај више.

 

Али љубопитљиви дух људски не може да не пита. Од памтивека свет се интересовао спољним ликом и изгледом Христовим. Какав ли је био?

Нико од Његових ученика није описао лик и изглед свога Учитеља. Један пагански Римљанин, Плиније, забележио је кратко о Њему, да је био млад и стасит човек, лица овална, косе дуге и на темену раздељене, браде боје кестењасте. Други опис сачуван је у предању о цару Авгару Едеском. Овај цар Авгар, чувши о чудесним делима Исуса Христа, посла свог сликара Ананија у Палестину, да изреди портрет Христов. Кад Ананије дође, виде он Исуса у гомили народа и поче издалека да црта Његов лик на платну. Али без успеха. Јер таман је он почињао изнова слику, лице Исусово се променило. Он је почињао изнова, али опет је лице Исусово мењало изглед. И тако изнова и опет изнова, но без успеха. "Како да ти кажем, царе, причао је он после Авгару, "Христос нема један изглед, Он личи на сваког човека". Није, дакле, као човек него као Свечовек. Видевши труд Ананијев, Христос га призва к себи, узе од њега чисто платно, положи на своје лице и поврати му. На платну је остао јасан лик, који је обрадовани сликар однео своме господару. Тај лик је и сада познат. Он показује изразиту мушку лепоту и снагу.

Други сачувани лик Христов, нешто нежнији и женственији, јесте онај што га је света Вероника добила, кад је својом марамом убрисала знојаво лице Спаситеља када је Он под Крстом ходио на Голготу улицом Виа Долороса. И овај лик се може видети у цркви на икони. Познат је под именом: Убрус свете Веронике.

 

Интересантно је, да је Стари Завет много изразитији у опису лика Спаситеља од Новог завета. Пророк Исаија описује визију будућег Месије овако: "Јер нам се роди дијете, којему је власт на рамену, и име ће му бити Дивни, Бог Силни, Отац Вјечни, Кнез Мира" (Иса. 9,6). Дакле, Исус Христос треба да буде диван. Још јаче истиче лепоту Христову цар Давид говорећи: "Ти си најљепши од синова човечјих" (Пс. 45,2).

 

Но, ови исти видовити пророци описују Христа и у сасвим супротној боји. Тако Исаија: "И не би обличја и љепоте у Њега; видјесмо га и не бјеше ништа на очима ради чега бисмо га пожељели" (Иса. 53,2). А Давид од стране самог Христа говори: "Ја сам подсмијех људима и руг народу" (Пс. 22,6). Без сумње, овај негативни опис односи се на Христов изглед при страдању и мучењу. Али тако ружан Он је увек морао изгледати онима који су га мрзели и гонили. Зар и нама не изгледа ружно и најлепше лице које мрзимо?

 

У сваком случају Христос није привлачио својом спољашњом лепотом колико унутрашњом, моралном. Једне је привлачио, друге одбијао. Привлачио је оне који су били свесни греховног блата у коме су се налазили и желели себи узвишену моралну чистоту и лепоту коју су гледали у Сину Божјем. А одбијао је оне који су се осећали угодно у свом прљавом блату и мрзели су свакога ко би покушао да их из тог блата извуче и опере.

Морална лепота, лепота душе, срца и карактера светли и кроз најружније лице човечије. Сократ, Аврам Линколн. Чак и Квазимодо, човек са најругобнијим ликом под небом показао се леполик у свом племенитом делу, према опису Виктора Игоа. Никад унуче не види своју бабу ружном. Кроз смежурано и потамнело лице старице сија љубав и због те љубави унук види лепоту своје баке. То је лепота која се повећава сразмерно ругоби телесној. Што ружнија кеса, то драгоценије злато у таквој кеси. Телесна лепота Алкибијада, Александра Маћедонског и бесних жена у Версају, могла је бити привлачна само привремено и за неке. Јер сама телесна лепота, рецимо, једног идиота или неваљалих жена јесу позлаћена врата на свињцу. Међутим, морална лепота сасушене и погрбљење Мајке Југовић до данас живи и очарава. Тако и лепота Јевросиме, нане Маркове. Тако и лепота војводе Марка Миљанова. Није до телесног омота, него до оног што је у омоту. У овом кратком хаџилуку на земљи ми смо као хришћани позвани да хитно пунимо свако свој телесни омот - без обзира на спољашњост - "духовним златом којим се небо купује", како је то рекао својом књигом под тим насловом пок. владика Мелентије, епископ тимочки, мој духовни наставник.

 

Хиљадама хришћанских уметника, сликара, вајара, романсијера, музичара и везиља, кроз 19 векова трудили су се да нам представе лик Христов. Нико од њих није га представио као неког лепојка, као "молованог", како народ каже. Нити га је ко могао дати као фотографију или портрет. Него на основу Његове моралне лепоте уметници су стварали маштом и Његов спољашњи лик.

 

А кад је реч, не о спољашњој но унутрашњој моралној лепоти Христовој, ту се мрзне и језик људски и кичица уметника. Јер морална лепота Христова је потпуно натприродна и натчовечанска и не подаје се ни сравњењу ни опису. Американски филозоф Торо назвао је Христа "једним истинским џентлменом у историји света". Добро речено, но сасвим мало. Немачки теолог Шаф написао је књигу "Исус Христос, чудо светске историје". Латински песници (Данте), германски (Клопшток) и англосаксонски (Милтон) дали су генијална поетска дела о Исусу Христу са описом лика Спаситеља. Словени, нажалост, ништа. Бар ништа песнички речено; не говоримо о прози и сликарству. Најбоље што је речено о Исусу кроз уста једног словенског песника то су стихови Његошеви у Лучи Микрокозма:

 

О преблаги, тихи учитељу!

Слатка ли је свет бистра вода

С источника Твога бесмртнога!

Од Твога су свјатлога погледа

Уплашене мраке ишчезнуле;

Од Твога су хода свештенога

Богохулни срушени олтари;

Васкрсењем смрт си поразио,

Небо Твојим хвалом одјекује,

Земља слави свога спаситеља!

 

Пред Христовом иконом у Старој сарајевској цркви клечи болесник и вапије: О прелепи Христе, помози ми! То из народне душе.

 

У правословном Акатисту Христос се ословљава са: "Красото пресветлаја". Но, и ту се, наравно мисли не на неку другу, него на моралну красоту. А о тој моралној красоти Христовој ми можемо рећи: "Никада од постања света није се на земљи јавио, нити се може јавити, тако чист, безгрешан и свети човек, у коме је Бог у пуноћи могао становати и из кога је могао дејствовати (као што и данас дејствује) на облагорођење и обожење појединаца, друштва и свега човечанства. Он даје лепоту сваком људском бићу.

 

Христос је и данас деоница између моралне лепоте и моралне ругобе, између живих и умрлих пре смрти. Једна српска удовица у Минхену позва ме, да јој режем славски колач. Довучена је на присилни рад са једним сином. Упитах је, да ли има још деце?

- Имам, рече, још два сина у Србији, али не знам да ли су живи или су комунисти.

Ај, златна кћери српска, доста је; не говори више. У твојој дивној простоти казала си више него многи скрибари у дебелим књигама. Изрекла си гесло двадесетог века: Или живи или комунисти!

 

Прелепи Христос је деоница.

[Дијана.]

http://www.logoslovo.ru/media/all_2_2/item_7052/

Репродукција лика с Торинског платна: "Најљепши од синова људских, благодат тече из уста твојих".

 

https://www.youtube.com/watch?v=36W5o0Ie1KY

[Aquilius Cratus]

Fizicar o tome zasto je cvece (i sve ostlao) lepo.

 

[obi-wan]

Posto nemam sad vremena, samo sam poceo nekoliko minuta da slusam, i za sad mi je bas odlicno izlaganje, a posebno jednostavnost u izrazavanju... cim mognem, moram da pogledam ceo snimak...

[Иван Ивковић]

Свети Јефрем Сирин

ХИМНЕ О РАЈУ

 

 

ХИМНА X

 

1. Која уста су проповедала о Рају,

који језик исприча славу његову,

и који ум описа његову лепоту?

Унутрашњост његова не може се испитати,

само се откривеном дивити могу, оном што ван Раја лежи,

јер знам колико ја сам далеко, од онога што је скривено.

 

ОДГОВАРАЊЕ: Дај нам да у Твом Рају видимо праведнике Твоје.

 

2. У благотворној клими што обавија Рај са спољне стране,

месеци који пролазе тамо, благи су и они,

тмурни месец шебат,¹ тамо као ијор² је светли,

конун³ са ледом и ветровима својим,

као ов⁴ је плодоносни, хазиран⁵ је као нисон,⁶

и јарки томуз⁷ има росу тешрина.⁸

 

3. Наши месеци јадни, милији постају у ваздуху

који Еден окружује, јер их он милијим чини.

Месеци сипају цветове свуд око Раја,

који цветају увек,

цветним венцима да оките падине Раја,

јер сами вредни нису, да овенчају место рајског

врха.

 

4. Месеци пуни олуја, не могу

ући у спокојни мир Раја.

Ако су ваздухом тим, што простире се око Раја,

обуздане све олује,

како они могу да загаде, диван ваздух,

чији небески дах, из мртвих диже људски род?

 

5. Ваздух ове земље, блудници је сличан,

где дванаест месеци са њом опште,

сваки од њих са својим правом, смењује се и њу

сили, док она рађа плодове свих њих.

Овај непорочан и чист ваздух Раја,

у чистоти својој, оскрнављен није,

општењем са месецима.

 

6. Тамо не престаје да тече извор Раја,

јер сваки месец свој плод носи, онај до њега свој

цвет, отворени су и куљају тамо насладе извори,

вином, млеком, медом и маслацем,

конун траву пушта, месец до њега пшеницу,

шебат од хладноће скинут, сија сад, снопове он

носи у Рај.

 

7. Месеци су у четири разврстани скупа,

у прва три месеца зрију плодови први,

у следећа три свака врста зрелог плода,

у следећа три зрели су,

плодови касни, и на крају, године круна,

клијају радосно пупољци пуни.

 

8. Месечеве мене, мењају цвеће,

које отвара своје гране и пупољке почетком месеца,

цветају када је месец пун, процвали свуда,

на крају месеца, они се скупљају.

Тихи су на крају месеца једног, пупе на почетку другог.

Месец држи кључеве који отварају и затварају

њихове пупољке.

 

9. Ко је видео од цвећа утробу бремениту,

којој почетком месеца порођајне муке дођу, те изненада роди?

Цветови који заједно са месецом расту, како се и он пуни,

зрију и цветају када је месец пун,

а када месец пролази и ка старости иде,

са њим и они старе, да би се поново родили када се

други месец роди.

 

10. Плодови и цвеће, имају сваки од њих,

сопствено благо. Када се укрсте они се множе.

Када су цвета два један крај другог,

и сваки од њих свој сјај има,

када се споје да један буду,

нову боју они створе тад.

Када се плодови тако споје,

нови и лепши донесу плод, са лишћем другим предивним.

 

11. Живот стабала огрлици је сличан,

када су зрели и када се беру плодови први,

на ред дођу они други, док трећи род следи за њима.

Ко је видео икад да за пету држе,

плодови касни, оне прве,

као што је брат млађи држао пету брата старијег.⁹

 

12. Непрекидан след плодова изобилних сличи

протоку дана људскога брака.

У њему су старост, младост и средње доба,

рођена деца, и она која ће доћи.

Његових плодова след, који један за другим иду,

уистину су слични непрекидном низу људскога

рода.

 

13. Река људског рода у себи

носи људе свих доба,

старе и младе, дојенчад и децу,

ону у повоју и ону у утроби што још рођена нису.

Такав је непрекидан след рајскога рода,

први плод зри са оним касним,

талас за таласом, обилан плодом и цветом.

 

14. Благословен је грешник, који је примио милост на том месту,

и који се показао вредан, да се нађе у пределу око Раја.

Иако је изван, по милости он може да пасе.

Док сам премишљао, страх ме обузе, јер се усудих

да претпоставим да можда између Врта и ватре,

покору врше, и кају се они, који милост су пронашли.

 

15. Слава Праведноме, који са милошћу влада!

Добар је Он који никада доброту своју не ограничава,

чак и ка злима, у самилости Својој руку пружа,

облак Његов прекрива оне који му припадају,

чак и на ту ватру посипа росу, тако да од милости Његове,

капи свежине, кушати могу и сви они што огорчени су.

 

Напомене:

1 Шебат или шват, пети месец сиријског календара, који почиње младином у фебруару и завршава се младином у марту.

2 Ијор, осми месец сиријског календара, који већим делом одговара мају.

3 Конун, означава два месеца сиријског календара: Први конун, трећи месец сиријског календара, одговара децембру, други или каснији конун, четврти месец сиријског календара, одговара јануару.

4 Ов, једанаести месец сиријског календара, који одговара августу.

5 Хазиран, девети месец сиријског календара, који одговара јуну.

6 Нисон, седми месец сиријског календара, који одговара априлу.

7 Томуз, десети месец сиријског календара, који одговара јулу.

8 Тешрин, први и други месец сиријског календара, који одговарају октобру и новембру.

9 Пост 25. 26.

 

Извор: www.eparhija-sumadijska.org.rs/download/Kalenic/kalenic6,2012.pdf

[Иван Ивковић]

Свети Јефрем Сирин

ХИМНЕ О РАЈУ

 

 

ХИМНА XI

 

1. Рајски је ваздух насладе извор,

са ког Адам је сис`о кад млад је био,

и рајски дах, кад дете је био, слично мајчиној дојци,

храну му даде.

Био је млад, леп и радости пун,

али када он заповест згази, стар поста, тужан и оронуо.

 

ОДГОВАРАЊЕ: Благословен је Онај што Адама узвиси, и у Рај га упути.

 

2. Погубног мраза и жарке топлоте,

нема на том благословеном месту ужитака,

што лука је среће и место задовољства.

Светлост и радост, станују тамо,

мноштво лира и станиште харфи,

глас што одзвања осанама и Црква што пева алелуја.

 

3. Међа што га окружује, мир је, који мир свакоме даје,

спољни и унутрашњи зид, добро је што измири све,

херувим што га окружује, блистав је за оне што су унутра,

претња за оне што бачени су споља.

Све што си чуо о овом Рају,

чистоме и светом, прозирно је и духовно.

 

4. Нека не буде на осуду ова прича, кад је неко чује,

јер прича о Рају уопште не пада под суд,

иако по изразима којима је описан, може се учинити да је Рај од овог света,

у бити он је духован и чист.

Иако реч „дух“ означава два бића,

одвојен је нечист дух од оног духа што посвећен је.

 

5. За приповедача, не постоји други начин,

осим да користи имена ствари што видљиве су,

како би дочарао слушаоцима слику ствари скривених.

Ако је Творац Баште

величанство Своје обукао у имена која се разумети могу,¹⁰

колико више се о Његовој Башти може говорити

нашим параболама?

 

6. Ако неко само обрати пажњу на

метафоре које описују величанство Бога,

он изобличује и погрешно тумачи

те метафоре, које је Бог обукао на себе, њему на корист,

и он одбацује ту Милост која је испразнила

своје величанство и спустила се на његов ниво,

који је сличан детињем,

иако са њим заједничко ништа нема.

Милост се уподобила њему, како би се он могао

уподобити Њој.

 

7. Нека именовања не узнемире ум твој,

јер је Рај на себе обукао имена која су теби сродна,

није да се он осиромашио, облачећи твоје слике,

природа твоја врло је слаба и нема моћи,

да досегне величину Раја, и лепоте његове веома

су умањене,

да би се могле описати бледим бојама, које су теби сродне.

 

8. Очи, чији вид је ослабио, нису у стању

да гледају исијавање небеских лепота.

Бог је стабла своја обукао именима наших стабала,

Његова смоква, именом наше смокве прозвана је,

и лишће његово, које је духовне природе, узело је

на себе тело.

Променили су се, да би одећа њихова, одећи нашој

слична била.

 

9. Од звезда које гледамо на том небу,

бројнији су и славнији цветови те земље,

и миомир што она милошћу пушта,

као исцелитељ је, послан да болести исцели,

од земље што под клетвом лежи. Лековитим својим дахом,

болести он лечи, које су кроз змију ушле.

 

10. Дах, који из благословене стране Раја,

диже се, даје сладост горчини овог места,

и блажом чини клетву ове наше земље.

Та Башта, душа је овог оболелог света, који је дуго у болести,

душа та обзнањује, да је послат Еликсир Живота,¹¹

да излечи смртност нашу.

 

11. Зашто је потребно да из те земље,

истиче река која се дели даље,¹²

него да би се помоћу воде, помешао благослов,

када истиче и напаја читав свет,

чистећи изворе његове који су помешани са клетвом,

као што су болесне воде излечене помоћу соли.¹³

 

12. Тако је и са другим извором пуним миомириса,

који из Едена истиче, и у ваздух се пробија,

као благотворни дах, са којим су наше душе покренуте,

када се наше дисање излечи тим дахом

који из Раја потиче, који исцелитељску има моћ.

Благословени су извори сви,

тим благословеним извором, који оданде потиче.

 

13. Кадионица велика, која тамјаном гори,

ваздух сити својим мирисним димом,

и свакоме ко је поред ње, на добробит пружа мирисни кад.

Колико више са славним Рајем,

његова ограда нам помаже, и ублажује донекле,

дахом миомириса свога, клетву ту што је на земљи.

 

14. Када су се сакупили благословени апостоли,¹⁴

потрес би тамо, и мирис Раја,

што препозна свој дом, и пусти миомир свој,

радујући веснике, којима су

подучени гости, који су дошли на гозбу Његову.

Жељно долазак њихов Он чека, јер Човекољубац је Он.

 

15. Удостоји ме, Милошћу Твојом, да досегнем дарове Раја,

благо мириса, ризницу када.

Радује се глад моја даху миомира Његова,

јер мирис његов храни увек све.

Ко год га дише, радости је пун, и заборавља свој насушни хлеб.

Ово је трпеза Царства! Благословен је Онај који је

у Едену постави!

 

Напомене:

 

10 Буквално: имена која су са нашег места, из наше земље.

11 Сир. ܣܡ ܚ ̈ ܝܐ, еликсир живота, животодавни лек, итд., један од

уобичајених епитета за Господа Исуса Христа.

12 Пост 2. 10.

13 2Цар 2. 21-22.

14 Дап 2. 1-4.

 

Извор: www.eparhija-sumadijska.org.rs/download/Kalenic/kalenic6,2012.pdf

 

Са сиријског изворника превео Небојша Тумара (Сиријски текст који је коришћен приликом превода заснива се на: Edmund Beck. Des heiligen Ephraem des Syrers Hymnen de Paradiso und Contra Julianum. Corpus Scriptorum Christianorum Orientalium 174 = Scriptores Syri 78. Louvain, 1957.)

[Volim_Sina_Bozjeg]

То једно прожимање невиности у сваком створењу Божјем и у свакој твари, даје ону истинску љубав и одговор зашто смо створени...

 

А то је и најбитнији одговор, на које Хришћанство мора да одговори иначе је сва ова наша вера узалудна.

 

Ево само делић: безбрижност....

 

Колико су велики плодови безбрижности. то нико не уме да срочи а уме да осети.

 

Суштина овог поста је извор Хришћанске лепоте, која се оцртава сама од себе или је неко нацртава.

[Иван Ивковић]

Оглед о духовном и уметничком подвигу иконописца Андреја Рубљова

 

Аутор: Јован Мрђеновачки

ПРАВОСЛАВЉЕ; Број 984, Рубрика Црква и култура 

 

Пре више година, у једном сусрету са иконом „Света Тројица“ преподобног Андреја Рубљова (*1), ненадано сам, милошћу Божијом, био потресен увидом о смислу односа Бога и човека који извире из симболичких значења композиција ове иконе. Овом ненаданом увиду претходила је запитаност о смислу и значају неуобичајеног композиционог поступка којим је Андреј Рубљов обликовао ликовни простор ове иконе. Тада нисам претпостављао да ће ме сагледавање могућих значења ликовног простора иконе „Света Тројица“ подстицати и на размишљање о смислу и значају сликарских канона у византијском иконопису и фреско сликарству.

 

Учесталост ових радосних тренутака у којима сам увиђао вишеслојност значења композиције ове иконе навела ме је да их бележим… Из бележења ових, од Бога дарованих, открића проистекла је жеља да их поделим са људима који поштују византијски иконопис, као и са онима који су заинтересовани да га упознају. Тако сам започео са писањем овог текста.

 

Моју пажњу су највише заокупљала питања која се односе на симболичка значења композиционих вредности ликовног простора ове иконе. Питао сам се шта је навело Андреја Рубљова да икону „Света Тројица“ компонује на сасвим нов начин, одлучно прекидајући са иконографском традицијом? Зашто је одлучио да не прикаже фигуре праоца Аврама и његове жене Саре, што је, до тада, било правило при иконописању јединственог догађаја у коме се Света Тројица, у лику Три Ангела, први пут објављује телесном човеку (*2).

 

Тада још нисам био свестан неопходности дубљег разумевање важног догађаја у животу праоца Аврама, који је мотив иконе „Света Тројица“, а који је познат као похођење Свете Тројице у Мамрији, или, Гостољубље Аврамово. Тражећи савет од искусних духовника Православне Цркве (*3), о томе како да наставим са писањем о питањима која су ме интересовала, разумео сам да је неопходно да, ослањајући се на помоћ Божију, најпре сагледам смисао садржаја Прве књиге Мојсијеве (11-26). Тако су личности и врлине праоца Аврама и његове жене Саре, а нарочито њихов однос према Богу, дошли у средиште мог интересовања.

 

Праотац Аврам се од младости духовно богатио многим врлинама. Међу њима најзначајније су његова смирена вера у Бога и савршена послушност Богу. Зато што је своју душу украсио смирењем, савршеном послушношћу Богу, милосрђем, поштењем и одговорним односом према породици Праотац је, достигавши духовну зрелост (*4), био почаствован да овим врлинама достојно угости Свету Тројицу. Нарочито због смирене вере и послушности Богу, Света Тројица га је удостојила части да постане најпре телесни отац Исаку, а затим духовни отац „многим народима пред Богом коме поверова“. Свети апостол Павле тумачи ову велику милост Свете Тројице према праоцу Авраму и Сари: „Као што је написано: Јер сам те поставио за оца у многим народима пред Богом коме поверова, који оживљава мртве и зове непостојеће као постојеће. Кад није било никакве наде он с надом поверова да ће бити отац многим народима, као што је речено: Тако ће бити твоје потомство. И не ослабивши вером не помисли на своје већ умртвљено тело, а беше му негде око сто година, ни на умртвљеност Сарине материце. И у обећање Божије не посумња са неверовањем, него ојача у вери и даде славу Богу. И беше потпуно уверен да оно што Бог обећа кадар је и учинити. Зато му се и урачуна у праведност. А не би писано само за њега да му је урачунато, Него и за нас којима ће се урачунати, који верујемо у Онога који васкрсе Исуса Христа Господа нашега из мртвих, Који би предан за грехе наше и устаде за оправдање наше“ (Рим 4,17-25).

 

Угостивши Три Ангела светим приносом – подвигом смирене вере и савршене послушности Богу – праотац Аврам је достојно угостио Бога – Свету Тројицу. Премудра љубав и промисао Божија припремиле су и подржале необичан духовни подвиг Праоца и његове жене Саре. У чему се он састојао? Дуже од две деценије, током дубоке старости Аврама и Саре, Бог им је обећавао да ће им испунити жељу да изроде потомство. Одлажући време у коме ће испунити обећање које им је дао, Бог је допуштао да Аврам и Сара буду искушавани својим маловерјем и нестрпљењем. Аврам је храбро трпео ова страдања, која су наилазила уместо испуњења Божијег обећања. Он није, како запажа свети Јован Златоуст, тражио од Бога објашњење зашто га толика страдања сналазе. Напротив, Праотац се трудио да одбаци помисли које су му говориле да је обманут у свом надању и вери у Бога. Зато је праотац Аврам изразити пример међу духовним ратницима – подвижницима, који, иако виде „да се све одвија упркос обећањима Божијим… нису се збуњивали, нису се бојали, нису се узнемирaвали, већ су се препуштали његовом недокучивом промишљању нимало се не саблажњавајући тиме да се све збива обрнуто, већ су знајући безграничност и неисцрпност Његове премудрости, очекивали крај“. Вероватно зато што је праотац Аврам нарочито прослављао Бога „не тиме што је био радознао или је тежио сазнањима, већ тиме што се смирио пред недокучивошћу његове премудрости и моћи и нимало није сумњао у речено“ Бог га је даривао натприродним познањем „које је досегло до оног Божанског“ а које је „особито недокучиво налазећи се изнад познања“ (*5). У пламену Праочевог животног подвига сагледавамо врлине његове разборите и племените душе која је имала силу да савлада и саму своју природу и да „сузбије све сумње и… засија вером“.

 

Откривајући пророку Мојсију светост Аврамовог живота, Бог показује Праочевим духовним наследницима кроз све векове, колико се он храбро и болно пробијао кроз патње и невоље ка светлости вечног Божијег блаженства. Зашто Бог проводи Праоца овако тегобним путем пре него што је одлучио да испуни дато му обећање да ће са Саром родити наследника и имати безбројно духовно потомство? Свети Јован Златоуст одговара: „Зато да би показао Аврамову слободну вољу; да би по целој васељени објавио његову одважност и да би све потомке његове научио да заповести Божије треба претпоставити деци, и природи, и свему имању, па и самој души својој“ (*6).
 

 

У чему се показује неупоредива величину духовног и сликарског подвига руског иконописца преподобног Андреја Рубљова? Сагледавамо је у светлости чињенице да је симболиком композиције ликовног простора иконе „Света Тројица“ изразио и протумачио праочев хероизам вере и послушности Богу – Светој Тројици, иако у простор иконе није уткао ликове праоца Аврама и Саре! Бог је даровао Рубљову стваралачку замисао како да ликовном структуром насликаног простора иконе – ликовним текстом иконе, који овде добија улогу и значења слојевитог ликовног симбола, и без непосредног визуелног присуства Аврама и Саре, изрази нов квалитет односа између Бога – Свете Тројице и човека.

 

Дотадашња иконографска тумачења похођења Свете Тројице у лику Три ангела праоцу Авраму укључивала су фигуре Праоца и Саре. Међутим, Рубљов је познавао каноне и из друге половине 9. века у којима се истиче могућност човека да се непосредно обраћа Богу – Светој Тројици: „Некада си се јавио триипостасно, али јединствен природом Божанском…“ , „…да би своју власт открио, јавио си се, Боже мој, Аврааму“ (*7). Рубљову су били познати ови новији канони, у којима се Света Тројица показује „као приступачна, тако рећи као сабеседник, не само Авраамов, већ и као сабеседник свих оних који се моле, који читају или слушају те речи за време богослужења.“ (*8) Новији канони су, вероватно, утицали на Рубљова да спозна како смисао Аврамовог гостољубља може да ликовно изрази и без осликавања фигура Праоца и Саре, стварајући једну, до тада, непознату симболику композицију ове иконе. Сву снагу стваралачке мисли Рубљов је усмерио ка налажењу нових симболичких вредности ликовне композиције помоћу којих ће, и поред изостављања фигура Праоца и Саре, изразити смисао објаве Бога – Свете Тројице Праоцу Авраму и његовим духовним наследницима.

Како су настале ове нове – изворне композиционе вредности иконе „Света Тројица“ Андреја Рубљова? Настале су колико је мени познато, до сада у историји иконописа непрепознатим, коришћењем византијске перспективе. (*9)

 

Значења Аврамовог гостољубља Рубљов изражава симболиком неуобичајеног сликарског пројекционог поступка. Смерни монах – иконописац Андреј Рубљов, надахнут Духом Светим, одредио је правце пројекционих зрака, који проистичу из насликане архитектуре, на дотад непознат начин. Усмерио их је да се сусрећу у пажљиво одабраним тачкама сазирања (*10) да би визуелним повезивањем ових тачака у простору иконе остварио дискретан, а веома значајан, композициони правац чије је симболичко значење, заједно са симболичким значењима и осталих праваца на икони, необично слојевито. У другом делу овог огледа читаоцу се предочава анализа овог неуобичајеног композиционог поступка и тумаче се његова симболичка значења.

 

Овим, у традицији византијског иконописа, потпуно новим – изворним поступком у стварању симболичких вредности ликовног простора иконе, сликајући видљиву објаву Бога – Свете Тројице праоцу Авраму и Сари, Рубљов је потврдио да је и ликовним језиком могуће изразити смисао Праочевог гостољубља, а тиме и смисао гостољубља које Бог – Света Тројица очекује и од свих Праочевих духовних наследника. Примењујући на нов начин својства и могућности византијске перспективе Рубљов је овом пројекционом систему не само дао нова симболичка значења него је тиме потврдио да примена сликарских канона при иконописању не ограничава стваралаштво иконописаца(*11). Зато што је савршено познавао смисао сликарских канона Рубљов је, помоћу Божијом, и могао да проширује њихова значења, показујући да је то истинит пут ка стваралачким узлетима и ка смисленим помацима у православној иконографији. Када се начела коришћења византијског пројекционог простора заиста познају и креативно користе у мери коју је то постигао Андреј Рубљов на икони „Света Тројица“, онда православна икона остварује, поред своје основне, и превасходно важне свештене и литургијске функције, и своју изузетно високу уметничку вредност.

 

————————————————————————-

Фусноте

 

Није позната тачна година рођења Андреја Рубљова; вероватно припада периоду између 1350. и 1370.године. Година упокојења је 1430. или 1427. година.
Бог се јавио праоцу Авраму код мамвријског храста. Николај Озолин у тексту „Тројица“ или „Педесетница“, у књизи „Преподобни Андреј Рубљов иконописац“, детаљно указује на развој у тумачењима Аврамовог гостољубља унутар Цркве. Он истиче да је празновање „Дана Свете Тројице“ у Недељу Педесетнице особеност руске богослужбене праксе, која је, како каже „непозната како у румунској тако и антиохијској патријаршији, тако и у грчким црквама Хеладе или Истока.“ Николај Озолин наводи да, према речима Прокопија из Газе у 6. веку, постоје три паралелна мишљења: „Што се тиче три човека која су се јавила Аврааму, пише он, једни тврде да су то била три ангела; други да је један од та три – Бог, а остали Његови ангели; док они трећи мисле да се овде говори о праобразу пресвете и једносуштне Тројице…“ Озолин наводи и стихове из богослужбених песама св. Андреја Критског и св. Јована Дамаскина (8. век) у којим се казује да Аврам угошћава три ангела. Озолин истиче да се у канонима химнографа Климента Студита, преподобног Јосифа Песмописца и Митрофана смирнског, који су настали у другој половини 9. века, Аврам угошћава Божанство Једно и триипостасно, да би, истиче Озолин, код преподобног Јосифа Песмописца, у канону на недељу праотаца (3. тропар, 5. песма), читали: „Видео си како је човеку могуће видети Тројицу и Њу угостио јеси као пријатељ блиски, преблажени Аврааме: зато си награду за гошћење странца добио, да би безбројним народима по вери отац постао.“
Савет сам добио од архимандрита Тадеја.
„После му се јави Господ у равници мамријској кад сеђаше пред шатором својим у подне.“ (Прва књига Мојсејева:18-1). Могуће је да је Мојсије, описујући овако околности у којима се Господ овом приликом јавља Авраму, симболички указао на стање духовне зрелости (подне је најсветлије доба дана) до које се успео Праотац надгледајући стање своје душе(сеђаше пред шатором својим-стражећи пред душом својом)
Свети Јован Златоуст, „Слава Господу за све“ стр. 124
Св. Јован Златоуст „Слава Господу за све“ стр. 125
Николај Озолин „Тројица или Педесетница“ „Тројица или Педесетница“, у књизи „Преподобни Андреј Рубљов иконописац“ Логос/Светило 1996.; стр 85
Исти извор, стр 85
У књизи је зато посебна пажња поклоњена питањима о изворности и о квалитету ликовно- изражајних могућности византијског пројекционог система. О значају и развоју тз. инверзне – обрнуте перспективе, (коју је примереније називати византијска перспектива, што у тексту и чиним и објашњавам разлоге таквог појмовног одређења) видети студију професора Анке Стојаковић, „Архитектонски простор у сликарству средњовњковне Србије“,стр. 71, Матица српска,1970.

 

Извор: http://www.crkva-kassel.de/?p=2477

[Иван Ивковић]

http://www.tebe-trazim.com/forum/viewtopic.php?f=55&t=2209&start=30

 

Аристотел описујући трагедију (О песничкој уметности) настоји да открије њену природу и особености и покаже њену вредност засновану на емоционалном дејству које пружа. Према Аристотелу основни циљ трагедије и начело дејствовања трагедиографске уметности јесте постизање катарсе, емоционалног прочишћења, пражњења, растерећења од афеката које приказивање трагичке радње изазива код гледаоца. Трагички песник приказивањем радње у којој јунаци страдају, (сопственом грешком – хамартија – трагичка кривица) описивањем узрока и начина човековог пада, изазивају јад (потресеност, ганутост) и језу (страву, ужас) код гледалаца који се са тим јунацима поистовећују. У исто време гледалац доживљава и неку врсту пражњења, психофизичког растерећења од тих афеката што изазива осећање олакшања код гледаоца и пружа му уживање.

https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%90%D0%BD%D1%82%D0%B8%D1%87%D0%BA%D0%B0_%D1%82%D1%80%D0%B0%D0%B3%D0%B5%D0%B4%D0%B8%D1%98%D0%B0

 

Катарза (грч. καθάρσις - прочишћење) је ритуално очишћење од неке нечистоће.

Платон говори о смрти као о катарзи (одвајању) душе од тела. За Аристотела катарза је естетичко очишћење душе онога који посматра неко уметничко дело (Katarza, Filozofijski rečnik (filozofija.org)).

У психологији, катарза је сложени процес којим се потиснуте идеје доводе у свест а затим абреагују поновним преживљавањем или вербализацијом. Тиме се смањује тензија изазвана потиснутим патогеним искуствима и непријатним емоцијама повезаним са њима. Такође, може значити било који облик абреакције без обзира на њено психотерапијско значење. На овој претпоставци заснива се катартички метод (Иван Видановић, Речник социјалног рада).

 

https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%9A%D0%B0%D1%82%D0%B0%D1%80%D0%B7%D0%B0

[Иван Ивковић]

Пред иконом и Светим Писмом стоје исти циљеви: да ce кроз земаљско покаже небеско, кроз материјално - духовно; да ce човек укључи у други - благодатни живот, који стоји ван земаљских ограничења и категорија, да му ce да могућност да дође у додир са вечношћу доживевши je у свом унутрашњем, духовном, религијском искуству.

 

 

Тема: Икона - откривење у бојама

[Иван Ивковић]

 

Црквена уметност носи у себи огроман потенцијал духовних вредности, лепоту добродетељи (врлине). У апстрактној уметности свет je најчешће приказан са изразитим натурализмом и цинизмом, у стању експлозије и распада; он ce овде види кроз призму демонског мистицизма, преживљавања ужаса будуће глобалне катастрофе. Апстракционизам je мрачна поезија смрти, реквијем неизбежног краја, у којем одјекују звуци страшне безизлазности. Узлетање апстракционизма je пад у провалију. Апстракционизам не може да прикаже људску личност, он приказује само фрагменте људског тела или од њих направљену конструкцију као мртав модел човека. У апстракционизму ce уместо љубави потура ужас; где нема љубави нема ни јединства, онде je све у распаду, сукобу и непријатељству. Онде je бунт ствари против човека и бунт човека против Бога. Онде ce човек који треба да служи као карика измећу духовног и физичког света сам налази у стању распада. Он je као атлант пао под тежином небеског свода и овај свод je, сударивши ce са Земљом, претворио Васељену у пламен пожара који све спаљује. Због тога апстрактна уметност представља трзаје и грчење болесног света. Свет који je изгубио Бога грчи ce у агонији и уметник-апстракциониста стоји очаран овом мрачном сликом.

 

Апстракционизам je уништавање облика, због тога ce слике апстракциониста доживљавају субјективно. У апстрактној уметности царује дух опијености, сведозвољености, оне привидне слободе која прелази у плес смрти.

 

Слично ce сличним познаје. Човек познаје икону кроз усавршавање, преображавање душе и икона сама помаже овом преображају; традиционална слика ce доживљава посредством културе емоција, естетизма, под којима ce често крије култ истанчаних страсти. A апстракционизам ce сазнаје кроз утицај најмрачнијих инстинката и склоности пале људске личности.

 

    АРХИМАНДРИТ РАФАИЛ КАРЕЛИН

    О подвижничком животу у Цркви

 

Извор: http://www.prijatelj...jama/39623.html

Тема на форуму: https://www.pouke.org/forum/topic/39947-%D0%B8%D0%BA%D0%BE%D0%BD%D0%B0-%D0%BE%D1%82%D0%BA%D1%80%D0%B8%D0%B2%D0%B5%D1%9A%D0%B5-%D1%83-%D0%B1%D0%BE%D1%98%D0%B0%D0%BC%D0%B0/#entry1321807

[Дијана.]

Doprinos kreativnog brata Mocarta viđenju Boga kroz ljepotu svijeta

https://www.pouke.org/forum/topic/21013-e-u-ovome-vidim-boga-lepotu/

[Иван Ивковић]

Kreacije zlatnih proporcija

 

autor: Dražen Pekušić

 

Matematika. Jedan sam od onih kome je srednjoškolski nastavnički kadar uspešno zgrozio mathemu u bilo kom obliku, te sam kasnije ponovnim otkrićem iste, u jednom potpuno drugom svetlu, prepoznao formulu neverovatne lepote koju pruža primenjena na svet oko nas, u najširem mogućem smislu. Svaki odnos je igra brojeva, a broj je beskonačan, broj je 1, broj je 1.61803398874989…, jedna sveprisutna iracionalna matematička konstanta. Tu leži lepota Zlatnog preseka, ili jednostavnije rečeno Fi, u čast velikom grčkom skulptoru Fidijasu (Phidias, te otud Phi, φ). Javlja se kao proporcija rastućih oblika u prirodi i vekovima je privlačio pažnju matematičara i umetnika, predstavljajući savršeni odraz prirode stvaranja, božansku proporciju i težnju ka savršenom geometrijskom skladu u okviru funkcionalne celine. Epitet zlatni dobijen je zbog čestog obrasca ponavljanja vrednosti, pri merenju u geometriji.

 

 

Do prvih obrisa teorije Zlatnog preseka dolazi se u vreme antičke Grčke i vezuje za Pitagoru i njegovu Pitagorejsku školu koja je u srži bila filozofski i duhovno usmerena, utičući tako na brojne filozofe koji su dolazili kasnije. Fi svoj vrhunac dostiše u doba renesanse kada se uobličava u formu kakvu danas poznajemo. Godina 1509. i rasprava Luke Borga (Luca di Borg) De divina proportione, koja se sastoji od tri nezavisna dela, označava početak moderne ere zlatnog pravila. Od tada se može reći da su mnogi veliki umovi prosto bili uvučeni u čudesni svet novog principa i bili inspirisani za mnoga, buduća, remek dela. Veliki doprinos dao je i Leonardo da Vinči, uradivši kompletnu studiju figure čoveka, u delu Vitruvijanski čovek, dokazujući da su različiti delovi ljudskog tela takođe u proporciji sa zlatnim presekom.

 

Leonardov Vitruvijski čovek

 

Za vreme renesanse presek postaje obrazac za sklad pri stvaranju vanvremenskih umetničkih dela, kako likovnih i muzičkih. tako i arhitektonskih, dovodeći ih u balans s ovom matematičkom konstantom, prijatnom za oko. Tada postaje sinonim za – lepo. Primena broja fi simbolizuje pokušaj umetnika/tvorca da uhvati ono savršeno, skladno i time obezbedi sebi mesto u večnosti među velikanima. Primena se posebno odvijala u formi Zlatnog pravougaonika čije su stranice u odnosu zlatnog preseka – 1:φ, odnosno 1:1.618. Tu se javlja tzv. aproksimacija zlatne spirale, jer odrstranjivanjem upisanog kvadrata, preostali pravougaonik ponovo zadovoljava epitet zlatnog, ponavljajući istu proporciju kao s početka. Na taj način može se ići do beskonačnosti.

 

 

U prirodi se javlja na svakom koraku, kako na mikro tako i na makro planu. Ustrojstvo čitavih galaksija verno predstavlja matematički princip zlatnog pravila, svojim božanstvenim spiralnim oblicima. Na mikro planu se javlja počev od skeleta ljudi, životinja, preko konfiguracija lišća, pa sve to molekularnih i atomskih struktura koje predstavljaju samu srž naše fizičke realnosti. Na taj način zlatni presek predstavlja univerzalni prirodni princip, zakon stvaranja. Zlatni presek gospodari i u arhitekturi, prenoseći moć sklada prirode u rukom izgrađene objekte. Dobri primeri zlatnih kula mogu biti Partenon, na Akropolju, i katedrala u Chartresu u Francuskoj (Cathedrale Notre-Dame de Chartres), te u okviru katedrale i Ružin prozor, gde gotski stil u svoj svojoj snazi prikazuje moć zlatnog sklada u graditeljstvu. Jedan od zanimljivih slučajeva u arhitekturi je Keopsova piramida, čije se dimenzije neverovatno poklapaju sa odrednicama zlatnog preseka. Nagib piramide iznosi 51° 52′ što je neverovatno blisko zlatnom nagibu od 51° 50′. Čak i druge piramide u Gizi nemaju mnogo veća odstupanja, (Chephren, 52° 20′ i Mycerinus, 50° 47′). Ipak nikada nije sa sigurnošću dokazano da su piramide namenski građene sa znanjem o zlatnom preseku, iako je matematička povezanost izvesna. Od novijih zdanja definitivno treba pomenuti i zgradu Ujedinjenih nacija u Nju Jorku, koja iako na prvi pogled ne izgleda posebno, ipak verno prati fi princip.

 

 

Slikarstvo tek obiluje primerima savršenih proporcija, te možemo pomenuti Mona Lisu da Vinčija, Rafaelovo Raspeće(Crucifixion by Raphael), Rembrantov autoportret ili videti i u Dalijevoj verziji Poslednje večere (Sacrament of the Last Supper). U muzici se treba osvrnuti na dela Kloda Debisija i Šopena koji su neretko pribegavali usklađivanju svojih dela sa skladom prirodnih zakona, ne bi odisala još većom snagom. Ipak, dok u muzici dobro poznavanje nauke o harmoniji prethodi veštini komponovanja, dotle u likovnim umetnostima i arhitekturi, preovlađuje mišljenje da poznavanje proporcija nije neophodno, pa da čak i sputava intuitivni tok slobodnog stvaralaštva. Ipak najistaknutiji savremeni arhitekti pobijaju takvo mišljenje. Na mnogim današnjim svetskim školama za arhitekturu i primenjenu umetnost problemu proporcija u kompoziciji posvećuje se ozbiljna pažnja.

 

U geometriji broj Fi se dovodi u vezu ponajviše s telima pentagonalne strukture.

 

Pored primene u umetnosti zlatni presek se može upotrebiti i u svetu finansija, u vidu Fibonačijevog preusmeravanja (Fibonacci retracements), a koji se temelji na Fibonačijevoj sekvenci ili nizu brojeva. Taj niz brojeva predstavlja sistem u kome zbir dva prethodna broja daju vrednost narednog člana niza, te izgleda ovako – 0, 1, 1, 2, 3, 5, 8, 13, 21, 34, 55, 89, 144… Zapadnim učenjacima je ovaj koncept prvi put bio predočen u delu Liber Abaci (1202), Leonarda Fibonačija, poznatijeg kao Leonardo iz Pize.

 

 

Na kraju, ne vredi nabrajati sve primere zlatnog preseka u umetnosti jer primera ima zaista mnogo. Možda je najbolje samo ukucati u Google pretraživač upit o primeni zlatnog preseka u umetnosti i dobićete obiman odgovor ovog sveznajućeg servisa. Uostalom, poenta priče je da bilo nešto organsko ili neorgansko, pažljivim slaganjem kockica uvek možemo stvoriti delo koje će živeti i disati za sebe svojom savršenom, geometrijskom, proporcijom. Težnja ka savršenstvu je večni motiv.

 

http://frenzyspark.com/2012/03/11/kreacije-zlatnih-proporcija/

 

Тема на форуму: Златни пресек