Хришћански приступ односу етике и естетике (аксиологија)

[Иван Ивковић]

Реч филокалија (=добротољубље) у хришћанској литератури сретамо најпре код Климента Александријског (2-3 век,) у његовом Педагогу, којије у ствари означава Христа: "Човек је по природи узвишено и делатно живо биће које жељно тражи добро, јер је створење Доброга (Бога), и зато је истинском добротољубљу и прелепим задовољствима туђ онај неславни живот у уживањима који многи људе проводе" (Педагог, 3,7). Љубав, дакле, према истински лепом и добром јесте добротољубље, јер у грчком и словенском језику лепо и добро скоро су синоними.

 

Истинска лепота увек је и доброта, и право добро увек је и лепо. Највећа Лепота и највеће Добро и јесте Љубљени Син Божији и Син Човечији, Богочовек Исус Христос. Зато је Он крајња мета сваког добротољубља.

 

http://stanjestvari.com/2014/01/13/%D1%82%D0%B0%D0%BA%D0%BE%D0%B7%D0%B2%D0%B0%D0%BD%D0%B0-%D1%86%D1%80%D0%BD%D0%BE%D0%B3%D0%BE%D1%80%D1%81%D0%BA%D0%B0-%D0%BF%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D0%BD%D0%B0-%D1%86%D1%80/

 

Међутим, израз Добротољубље у значењу збирке лепих и добрих текстова употребљен је први пут од Светих Кападокијаца, Василија и Григорија, када су, половином 4. века, подвизаваући се крај реке Ириса у Понту, правили књижевно-богословски избор из дела мудрог и ученог Оригена полетно се учећи на добротољубивим делима младог Александријца, но вешто избегавајући потмуле јелинске замке у философији и заблуде у неделатној и неспасоносној пракси.

 

Филокалија је, дакле, љубав према лепом и добром. Но за Свете Оце Кападокијце, а онда и за све касније истинске хришћанске мислиоце и подвижнике, као усоталом и за Јеванђеље Христа Богочовека и Његових Апостола и Пророка, увек су нераздвојно спојени и сједињени словенсност делатна и дело словесно. Зато су за вође и учитеље хришћанског живота узимани, читани, преписивани и у зборнике сабирани, само умно-срдачни, созерцатељно-практични подвижници мисли и делатности јеванђелске и православне, какви су били велики Оци хришћанског Истока, како они учени богослови у свету, најчешће на епископским службама у народу Божијем по градовима, тако и они "грађани пустиње", који су својим богоугодним животом и подвизима пустињу "анђелима у телу" настанили и "земљу онебесили", као што су били Свети Антоније и Макарије и плејаде египатских, палестинских, сиријских, малоазијских, цариградских и јужноиталијанских подвижника, све до свештених исихаста Свете Горе и Балкана у 14. веку.

 

Еп. ЗХП Атанасије

одломак из текста "Неколико речи о Добротољубљу"

[Иван Ивковић]

 

Ево један текст који сам написао на мом блогу о пропадању моралних вредности у нашој земљи:



Како то мислите!? Православна Србија!? 

Пре пет година београдска панк група Директори издала је песму ''Како то мислите?''. Песма говори о пропадању моралних вредности код нас. Данашњи човек, а поготову омладина, изложена је многим искушењима која пружа модеран свет. Како им одолети? Да ли је наша Православна Србија сада само прошлост, да ли смо део налазне модерне глобалистичке културе?

У овој земљи већина грађана се изјашњава као Православни. Колико је Православље заиста заступљено у нашим животима. Јесмо ли Православци истински, у души, или само на папиру или на речима? Да ли веру потврђујемо делима или златним крстом око врата, бројаницом око руке?  
Да Православље у Србији губи свој утицај показао ми је претходни Васкршњи пост, а највише последња недеља. Васкрс је нарадоснији хришћански празник, а недеља пре Васкрса најтужнија недеља у години. То је она недеља када свако треба да се посвети духовној страни своје личности, да осим уздржавањем од хране пост потврди и смиреношћу. Велики Петак је најтужнији дан у години када је и најстрожи пост.

Прво што је свима привукло пажњу јесте одлука фудбалског савеза, да се, и поред захтева навијачких група, редовно коло ЈСЛ одигра на Велику Суботу. Већина навијачких група бојкотовала је, као и претходних неколико година, мечеве на тај дан. То је у медијима одмах изазвало коментаре како су навијачи лицемерни, да њихов живот није хришћански,да се свуда у свету тако игра... Када се огласила Црква причало се да Црква не треба да се меша у фудбал... А заправо то се није тек тако приказало навијачима да терају инат. Бојкот утакмица се понавља већ годинама у назад и невероватно је да Савез није хтео да услиши вољу великог броја публике на стадионима! То што су на тај дан одигране утакмице само сведочи да у нашем друштво не постоји православна клима. Осим што се не ради на неколико верских празника, ништа не показује да је ово држава већинског Правосавног становништва.

А какво је заправо то Православно становништво? Да ли је ова земља заиста већински Православна? Осим оваквих иступака тих злих навијача и националистичких организација, мало је још ствари које показују да је ово друштво живи православним животом.Вратићу се на последњу, најтужнију недељу Васкршњег поста. Велики Петак, цео град је пун. Из мени непознатих разлога, сваког Великог петка град се пуни и сви иду у Цркву да пале свеће, а у поноћ да са свећам,а шетају по граду и око Цркве! Ако, тако и треба, питао би ме неко зар ми као Православцу није пуно срце што то видим? Не, није! Као Православца, мене је било СРАМОТА онога што сам тог петка видео! У Цркву су тада ушли сви најгори фенсери и истриповани криминалци, сви који ни једним својим делом не показују да су имало побожни. У Цркву су ушле дрољетине у минићима, на штиклама, оне које су већ у 14 година имале први секс, а са 15 исти снимиле мобилним телефоном, оне које се сваке вечери ''изватају'' са по два три малопре поменута ''опасна момка''. Паркирала су се испред Цркве бесна кола из којих ће исте вечери да тутњи музика деведесетих. Бабе се гурају и гњече децу која хоће да ставе паре на икону. Нико од њих ни приближно не зна шта се десило на Велики Петак, нити зна да нису пре изласка требали да поједу пљескавицу, али нема везе, сви ту долазе! Заврши се цела та парада по Цркви и багра се разилази. Истим скупим колима возе се до прве дискотеке где ће целу ноћ да трешти музика, да се пије, дува трава... Провод као и сваког осталог петка тек почиње око 12, ништа нису пропустили... Исти ти који су љубили икону сада пуше џоинт, рукава којима су држали свећу сада 'ватају клинку која игра у минићу... Ипак, већина њих кажу да су Православци, носе златне крстове око врата (мода из деведесетих), пет бројаница око руке... А живот им је у супротноси са свим православним начелима.

И онда ја треба да будем срећан што је толико становништва Православно!? Не, мене је срамота!!! Срамота ме је што такви својим понашањем омаловажавају веру, што она због тога не може да се покаже у правом,. Најлепшем светлу.

Зато под хитно треба почети са ДУХОВНИМ ПРОБРАЖАЈЕм становништва, јер у супротном, наша земља не може да опстане. У Србији поново мора да завлада православни систем вредности. Да се уместо Дарвина, у школи учи веронаука. Да се уместо атеистичких лажи деци прича о правим вредностима. Да постану добри Срби и Православци, али у правом смислу те речи. Да се деци објасно зашто улазе у Цркву, да се Богу моле искрено, да воле своју веру, своју земљу, свој народ. Да се преко телевизије не промовиша наказна култура запада, да у 10 година гледају програм за децу а не порно филмове, да уместо ''Секс и Град'', девојчице гледају како се понаша мајка из ''Први пут с оцем на јутрење'', да уместо ''Видимо се у читуљи'' дечацима омиљени филм буде ''Бој на Косову''. Да им узори не буду Јелена Карлеуша или Кнеле, већ Књегиња Милица или Карађорђе. Само са исправним системом вредности наша нација може да опстане.

Док наша омладина не почне да живи Православним животом, овој земљи неће бити боље, па макар се сто власти промениле!

''Није све у сексу, није све у псовкама,
Није све у спорту, алкохолу, дрогама''

http://www.ovo-je-srbija.blogspot.com

 

 

Сродна тема: Da li pravoslavlje odgovara srpskom mentalitetu?

[Иван Ивковић]

Један занимљив коментар са YouTubea који ми је одавно запао за око:

 

"there's no words to describe the beauty - sometimes music can do that...."

 

И још неке референце о теологији икона...

 

Црквена умјетност

 

Jorgos Kordis, Teorijsko-bogoslovska osnova vizantijskog slikarskog stila (prev. D. Popovic).pdf  2.31 MB - http://ifile.it/52vuqzg
Jorgos Kordis, Ikona i njeno mesto u pravoslavnom religioznom zivotu I (prev. J. Milovic).pdf  857.96 KB - http://ifile.it/8tdk9ls
Jorgos Kordis, Ikona i njeno mesto u pravoslavnom religioznom zivotu II (prev. J. Milovic).pdf  700.21 KB - http://ifile.it/xe19tkw
Dejan Mandelc, Ikona kao opredmeceno prisustvo (Jorgod Kordis - 'Fajumski portreti i vizantijska ikona' i 'U ritmu').pdf  6.17 MB - http://ifile.it/ebptnik

[Иван Ивковић]

http://ikone-srdjanradojkovic.com/ser/tus_ciklus2_2.html

 

"Лепото моја безмерна, Господе Исусе Христе, много тога лепог си ми дао током овог мог пролазног живота. Захваљујем Ти за то Милости моја, Лепото моја! Али ако су земаљске лепоте тако многобројне, разнолике и пријатне, какве ли су тек небеске, духовне лепоте! Оне су уистину безмерне, безбројне и незамисливо пријатне. Господе многомилостиви и сведобри, не лиши ме онога што си припремио онима који Те воле, али ни осталих Твојих људи. Свима им помози да Те спознају, Господе, Лепото наша, јер Ти си и на земљи присутан кроз Своја чудесно лепа дела. Помози ми, Господе, да с миром у души поднесен све невоље животне, јер су потребне да би укротиле моје страсно тело, мог старог човека. Човекољупче, научи и све остале људе Своје да их добродушно подносе и помози им да схвате да су невоље неопходне. Они који су у невољи трпељиви (уп. Рим. 12,12) у свету ће имати жалост (уп. Јн. 16, 33)."

Св. Јован Кронштатски

[Иван Ивковић]

Гостовање ђакона С. Радојковића у емисији Агапе

 

 

Тема: Ђакон Срђан Радојковић - лик и дело

[Иван Ивковић]

Мараова смрт – Ко је убио Мараа, Шарлот Корде или Лејди Гага? (одломак)

 

...Од бурних дешавања Француске буржоаске револуције стигосмо до хаотичног времена данашњег. Од класицизма и Давида, преко експресионизма и Мунка, којим дијалектичким скоком стигосмо до Лејди Гаге?

 

 

Живимо у времену потпуне ерозије идентитета, кога углавном креирају медији модерног доба. Нема више револуционарног заноса, па да се појаве Мара и Давид. Нема чисте људске осећајности, па да се појави Мунк. Ништа не може настати изван општег естетичког и вредносног система времена у коме живимо, а то је време обележено одсуством сваке дубине и садржаја. Апотеоза плиткости, равнодушности, празнине. Ко је Лејди Гага у том друштву? Можда најбољи репрезент и најверније огледало једног времена, чији су одрази све више нејасни и недефинисани, у коме је све мање хуманог а све више дехуманизованог. Она је нека врста вештачки створене индивидуе, која своје обрисе формира искључиво путем медијскe презентације. На чему се гради тај идентитет? Електронска музика, високобуџетни спотови, обиље сценеографије, муњевито и непрегледно расипање слика и информација, све до тачке потпуног засићења где је свака емотивна и интелектуална ангажованост апсолутно блокирана. Коначан исход резултира равнодушношћу према свим садржајима који су у оптицају. Њен лик је сваки пут другачији, сваки пут нова маска, сваки пут све више декора, сваки пут све више застора и паравана који би да прикрију сав недостатак талента и креативности. Постављамо питање шта би се добило када би се оголило лице и музика највеће звезде данашњице. Да ли би тада њен алтер его fame monster био у потпуности адекватан? да ли је једном правом таленту заиста потребна толика сценска подршка или су то само моћна помагала на које се недостатак талента ослања? Биће да што је таленат мањи, утолико је сценска иконографија присутнија.

 

Могло би се за тренутак рећи да је Лејди Гагу њена посебност издвојила из мора сличних, униформисаних музичких производа сишлих са исте фабричке траке. Њена необичност, морбидност, лудило постоје искључиво у форми екцеса и глуматања, исценираних само за потребе медијског спектакла. Живимо у времену када је појам генија и посебних остао у оквирима далеке прошлости. У оваквој врсти рекламне педагогије, мегаломаније где све сија, боде очи, пред дефилеом режираног савршенства, свакодневно се суочавамо са сопственом неадекватношћу, где нам једино остаје да због властите несавршености и неуклапања у рекламну слику почнемо да мрзимо себе, при том се дивећи виртуелним духовима нашег доба. Нажалост, испунило се Ворхолово предвиђање да ће доћи свачијих петнаест минута славе. Јавна сцена је престала да буде простор намењен изузетнима и данас се као једина мера и културна матрица објављује просек и осредњост. Ово је време које је дало шансу свима, изузев правима.

 

 

Видео-портрет Мараова смрт, у којој је Мара заправо Гага, део је пројекта Do what you want, као и део њеног најновијег албума Artpop. Пошто се овде свакако не говори о оригиналној творевини већ копији једног класичног ремек-дела, тако се овом пројекту оправдано може приписати епитет кича. Видео-портрет је дело познатог савременог аутора Roberta Wilsona. Занатско и формално мајсторство је свакако присутно, свемогућности фото шопа максимално исцрпљене, али је то још увек далеко од стваралачког и тријумфа талента. Ово дело није ништа друго до фалсификована стварност, односно комерцијализација уметничког дела. Ако чак будемо и благонаклони према делу Roberta Wilsona у домену естетике, постављамо питање шта нам ова фотографија нуди на етичком плану.

 

Гагин избор никако није случајан. Зашто је она изабрала овог великог револуционара? да ли је њена жеља заправо била идентификација са Мараом? да ли она себе види као неког новог вођу модерног доба, који ће милионе својих фанова повести на неки нови пут? да ли је негде она одличан пропагандиста попут Давида, што свакако поседује таленат да добро упаковану лаж прода као истину? Не морамо можда ни да се трудимо много – Гага је оставила јасну поруку у стиху свог хита Aplausse који је део истог пројекта:

 

One second I’m Koons, suddenly the Koons is me.
Pop culture was in art, now art’s in pop culture in me.

 

Некада је поп – арт био у уметности, сада сам уметност у поп – арту ја

,

каже Лејди Гага. Знамо да је поп – арт прикривао стварност, што у великој мери негира уметност. То је био свет поп звезда, рок певача, филмских идола. Он је био компензација која је продавала холивудску лаж за тежак и испразан живот. Поп – арт је гледао на свет споља. То је била уметност констатације и статистичког пописа стварности који се спроводи без идејног, критичког и емотивног става. Сада је уметност у поп – арту Лејди Гага. Да ли је то дупла деградација, да ли смо тиме отишли још неколико степеника надоле, да ли је опор укус овог техничког времена све јачи? Она је свесна своје позиције. Jeff Koons, најпознатији репрезент кича данашњице, постаје особа са којом Лејди Гага пореди себе, истовремено имајући потребу да дели исти простор у Лувру са највећом традиционалном вредношћу – Мона Лизом. Није мало оних што прихватају кич како би се преко њега укључили у уметнички живот који недовољно познају и још мање разумеју, јер му нису дорасли. Неће ни Мона Лиза изгубити на вредности, нити ће Лејди Гага добити нешто више, али која је порука креатора голбалистичких трендова чије је Гага само средство и који нам поручују да је могуће да обе деле исти простор? Оваква врста нивелације између највиших и најнижих вредности одавно нам је позната, као што нам је одавно знано да то изједначавање иде најчешће у корист горих. Порука која стиже до нас од Лејди Гаге је садржана у називу њеног пројекта Do what you want или бих ја то преименовала у радимо шта хоћемо, јер нам се може. Све што се налази у Лувру прошло је проверу векова и ничија близина неће умањити ту вредност, али је питање да ли ће нове генерације предвођене Лејди Гагом због духовног и интелектуалног сиромаштва увидети разлику. Њен списак фанова је много већи од Мараовог списка. Да ли ће ово бити једно колективно, масовно духовно убиство генерације која је већ одавно поставила своје главе на гиљотину и чека последњи удар до коначне духовне смрти? Да ли је ово неко ново време које очигледно није на нашој страни? да ли је ово време где се угасила скоро свака нада да је избављење надохват руке?

 

Ако је Мараова смрт у Давидовој верзији била физичка, у Мунковој емотивна, онда смо на трагу закључка да је свакако Гагин злочин најтежи, јер је овде реч о подмуклом духовном убиству.

 

Да ли је Лејди Гага својом верзијом слике по други пут убила Мараа?

 

За "P.U.L.S.E" Александра Поповић

 

Цео чланак на адреси: http://pulse.rs/maraova-smrt/

[Иван Ивковић]

Кад смо већ код тога има једна сродна и занимљива тема овде...

 

Како зауставити дебилизирајуће и тровачке ријалити програме? (Борба против кича и шунда)

[GeniusAtWork]

Мараова смрт – Ко је убио Мараа, Шарлот Корде или Лејди Гага? (одломак)

 

Sjajne dve trećine teksta, ali mi je moralisanje oko Lejdi Gage i izlizano i kliše veći od njene muzike. Mislim da je vrlo lako ponavljati opšta mesta da smo mi društvo u duhovnom i svakakvom opadanju, a onda odabrati za primer pljuvanje po nekom sa javne scene. Daleko od toga da branim Lejdi Gagu, ali suditi o nečijem talentu na ovako plitak način je poražavajuće, ako se uzme u obzir pronicljivost prvog dela teksta. Da bi se umetnost Munka i Davida potvrdile, nije potrebno degradirati aktuelnu. Po mom skromnom mišljenju, Lejdi Gaga ima neverovatan glas i sluh, a to zna svako ko je zagrebao malo iza spektakla i slušao njene džez obrade ili akustične nastupe. Jasno mi je da ciljate na degradiranje umetnosti velikih slikara, ali zaboravljate da je i dekonstruisanje vrednosti legitiman vid umetnosti 21. veka. Podsmevanje i ironizacija u stihovima koje ste naveli upravo potvrđuju svest o tome. Stoga, čini mi se da bi Vam analiza bila daleko lepša da niste upali u klopku nepotrebnog moralisanja. Kritikuje se delo, a ne ličnost, to je osnovni postulat svakog dobrog kritičara.

Srdačan pozdrav.

[Иван Ивковић]

Kritikuje se delo, a ne ličnost

На томе и треба да останемо. Овде је реч о (не)делу. Залуд дар ако је протраћен... Чак бива и на штету.

 

У сваком случају...

 

Do what you want

 

"We're the low art gloominati

And we aim to depress

The scabaret sacrilegends

This is the golden age of grotesque..."

[Иван Ивковић]

Јеромонах Рафаило: проповед на светог Рафаила Банатског

 

 

Преузми аудио

[Иван Ивковић]

Заиста је блажен човек који је стекао потпуну равнодушност према свакоме телу, боји и лепоти.

 

Чист није онај човек који је ово своје блато [тј. тело] сачувао неупрљаним, већ онај који је његове удове савршено потчинио души. Велики је онај човек који остаје без икакве страсти при додиру тела, нетакнут, надвладавши похотљиви поглед размишљањем о небеској лепоти.

 

Онај који пса сладострашћа молитвом тера од себе, личи на човека који се бори са лавом; онај који га противразлозима побија, личи на човека који је свог непријатеља већ натерао у бекство; а човек који је већ потпуно презрео нападе тога пса, устао је из гроба иако се још налази у овом животу. Ако је доказ истинске чистоте да се буде без похотљивих осећаја при нечистим сновима, онда је свакако крајњи ступањ блуда - имати истечење у будном стању од самих помисли.

 

Ко телесним радом и знојем води борбу са овим противником, личи на човека који је непријатеља свог везао слабом врпцом; онај ко се с њим бори уздржањем и бдењем - на онога који непријатеља ставља у гвоздене окове; а онај ко се с тим противником бори смиреноумљем, безгневљем и жеђу - на човека који је свог непријатеља убио и сакрио у песак (уп. Изл.2,12). Под песком подразумевај смирење. Из њега не ниче храна за страсти, јер је прах и пепео.

 

Један савлађује овог мучитеља подвизима, други смирењем, а трећи - божанским откривењем. Први је као звезда Даница, други као пун месец, а трећи - као светло сунце. Но, свима је заједно живљење на небесима. И као што се са зором јавља светлост, а за њом се рађа сунце, тако и то што смо рекли треба разумети и видети како изгледа на делу.

http://www.svetosavlje.org/bibliotekA/lestvica/pouka15.htm

[Иван Ивковић]

Српска уметност из треће четвртине XIII века заиста јесте естетска манифестација врховних етичких начела; то је време када Византија трпи последње године латинске владавине и када, по ослобађању, почиње успон њене уметности у такозваној ренесанси Палеолога. У Србији, то је доба владавине Уроша I и настанка сопоћанског зидног сликарства, истанчаног, зрелог, сажетог и (пр)одуховљеног.

 

 

Путоводитељица и Наставница

 

Сјајем класичног монументалног стила којим кроз столећа просијавају фреске Сопоћана, зрачи и једна од најлепших српских икона из истог периода. То је Хиландарска Богородица Одигитрија.

 

Тип Богородице Одигитрије - Путоводитељице, Наставнице, веома је чест и омиљен, поред низа других типова, као што су, на пример, Богородица Елеуса (Умиљенија), Евергетида (Доброчинитељка), Епискепсис (Заштитница) и други.

 

Хиландарска Богородица Одигитрија је престона икона. Стајала је на иконостасу старе Немањине цркве на Светој Гори и представљала пандан икони Христа Пантократора, која је такође сачувана и изванредне је уметничке вредности.

 

Нестварна, блистава и златаста као пламеном кандила обасјана кап уља, она плени јединственом лепотом и са правом се сматра једном од најлепших европских икона свих времена.

 

Светлост којој извор није од овог света

 

Покрет главе Богородице и лака нагнутост према Христу - детету, пуни непоновљиве грације, изражавају истовремено и добровољно покоравање највишем принципу бивства и материнску нежност и благост.

 

Озбиљност племенитог лика могла би се у тренутку разумети као наговештај туге која тек треба да дође, да нема дубоке мисаоности, достојанства и преданости који је издижу као испунитељку јединственог задатка због кога ће се звати блаженом међу нараштајима.

 

Господственост лика подвучена је децентном лепотом у којој се, како смо већ напоменули, дешава чудо прожимања високих хеленистичких естетских идеала најодуховљенијег хришћанског израза вере.

 

Српски ликовни израз, значио је одступање од архаичних, византијских узора; наше сликарство уноси дах лиризма, чистоте и ведрине. Иконописци и зографи уздижу физичку лепоту до највишег степена, где се она претвара у метафизичку. Лепота је естетска манифестација врховних етичких начела. Изворни појам "калос" значи - добро и лепо у једном.

 

Руменило образа, које у ликовном смислу складно допуњује зеленкасте сенке, указује такође на господственост и узвишеност - наиме, обичај да на лице стављају руменило владао је у то време само међу цариградским дамама са врха друштвене лествице.

 

Правилне црте, које представљају свршенство духа, озарене су беличастим акцентима: управо тамо, где бисмо очекивали осенченост, наилазимо на њену негацију - светлину.

 

Светлост која јој је извор није од овога света. Она је свепрожимајући, свепрозирући божански сјај, у чијем бескрају лебде и фигуре представљене на икони.

 

Одежда Богородице дата је у сјајним преливима смарагдне зелене боје, која симболизује животодавну снагу, као и наду за човечанство. Њен плашт, обрубљен златом, карактеристичне је мркољубичасте боје. Ова боја указује на високи ранг, углед и значај личности која је носи. (Познато је да су многе владарске династије Европе узимале тамнољубичасту за своју хералдичку боју. То је био случај и са српском властелом; посебна нијанса ове наше националне боје зове се рача.

 

Њени изразито загасити тонови сугеришу мисао у скорби и ножу, који ће јој, како каже Јеванђеље, пробости душу.

 

Лева рука Богородице, изванредно дугих и гипких прстију, указује на дете - Христа, које се налази на њеној десној руци. Христов детињи лик приказан је као смеђоок и смеђокос, што треба да укаже на његово семитско земаљско порекло.

 

Његова раскошна одежда могла би се само условно описати као монохромна, једнобојна, то јест златнонаранџаста, с обзиром да на њој постоји богат преплет сјајних линија за које би се могло рећи да су одбљесци светлости која долази колико са ове, толико и са оне стране видљиве стварности, укрштајући се у фином ритму на опни која тај свет спаја и раздваја - на простору иконе.

 

Лице малог Христа је детиње благо и обло, али, осим ведрином, зрачи и озбиљношћу и мудрошћу. И, као што је у дечјем Христовом лику наговештен Агнец и Спас, тако и неодмотан свитак који држи у руци подсећа на његову суштину као Логоса, Слова, и антиципира Liber mundi и Liber vitae, Књигу света и живота, коју, као Пантократор (Сведржитељ), држи у истој руци.

 

Читава композиција на икони је, мада сведена и једноставна, савршено уравнотежена. Благо, трансцендентно осветљење које артикулише племените облике, рафинован и сажет ликовни језик, а надасве склад свечане монументалности и густе атмосфере лирског, интимног набоја, чине ово ремек-дело тако јединственим и вредним.

 

Трагови огромних суза

 

Ту јединственост уочава савремени гледалац једнако лако као и, седам и по векова раније, савременици Светог Саве и он сам, који је, као што се зна, био велики поштовалац овога лика. (Ниједан његов боравак у Цариграду није могао да прође без посете манастиру Богородице Евергетиде, а том је лику посветио и Студеницу). Читаво полуострво Атос је посвећено Богородици, па се међу монасима и назива - Богородичин перивој (врт).

Оштећења, која на слици постоје, налик на трагове неких огромних суза, али и сама златаста као и позадина, не само да јој не умањују лепоту, већ, чини се, за постисторичног гледаоца са краја XX века и сама бивају естетизована.

 

Осим што сведоче о мукотрпном пробијању оваквих дела кроз векове, измицању пожарима, црвоточини, турским зулумима (само за време једног "похода" на Свету Гору, Турци су испекли неколико фуруна хлеба искључиво на хиландарским рукописима!), ти трагови зуба времена, ти "пробели", те лакуне, снагом контраста само појачавају дубину доживљаја - као кад се после пустиње смисла обремо у океану Апсолута.

 

Вера Хорват

Извор, фото

[Иван Ивковић]

 

Ништа није тешко ономе који верује и који хоће да позна Бога. Желиш ли, пак, и да га сагледаш - гледај на уређеност (лепоту) и промишљање о свему што је настало и што се збива Словом Његовим. Све је човека ради.

 

Св. Антоније Велики

[Иван Ивковић]

Владика Николај Велимировић - Лепота човека

 

Људи изгледају лепи само међу људима.Човек човеку изгледа леп. Иначе нико у свету не опажа лепоту човека.

Природа не опажа лепа човека. За њу су сви људи маске, испод којих она се труди да распозна добру или злу вољу, и добру или злу намеру.

Међутим,природа јако опажа доброту човека. Не само пас, и коњ, и во, него и зверови, и то баш зверови опажају доброту добра човека јаче него домаће животиње. И не само животиње, него чак и биљке и елементи опажају, на свој начин, доброту добра човека.

И као год што сва природа опажа доброту добра човека, тако исто она опажа и злоћу зла човека.

Многобројни примери за ово могу се навести из живота светих људи и злобних људи. Но нема ни једног примера, сем у апсурдним бајкама, да природа ма колико опажа спољашњу лепоту човека.

Исто тако ни свет духова не опажа лепоту човека, но само његову доброту или злоћу, то јест: његову унутрашњу лепоту или ругобу.

Људи изгледају лепи само један другом. Лепоту човека ни један други свет не опажа.

Да ли зато што је лепота човека беспредметна у моралној и духовној драми света? Или зато што лепота човека и није лепота него ругоба у сравњењу са његовом прототипском лепотом?

Или обоје?

[Иван Ивковић]

Гозба: О љубави (Платон)