ФЕНОМЕН ЈЕРОТИЋ: Тихи човек у бучној земљи

[JESSY]

ШТА ЗНАЧИ БИТИ ДОБАР ХРИШЋАНИН  

 

 

 

Када изгубите поверење у Србију и Србе, читајте Вукове пословице, то је таква мудрост да је то сјајно

Тридесет година је прошло од како је академик професор Владета Јеротић напустио лекарску праксу, усред, како пише у својој аутобиографији, интензивног психотерапеутског рада у београдској болници „Др Драгиша Мишовић”.

Бирајући између рада у болници и оснивања катедре за Пасторалну (пастирску) психологију и медицину на Православном богословском факултету одлучио се за ово друго.

Необичан избор за лекара, нарочито почетком осамдесетих година прошлог века, показао се исправним. Колико је својевремено био потребан својим пацијентима, толико га и данас његова шаролика и увек веома бројна публика радо слуша на трибинама широм Србије. На радост његових слушалаца, професор Јеротић, загазивши у девету деценију живота, није се уморио од својих предавања. Није од оних који воле да подвлаче, дискретно или мање дискретно, своју популарност. Није посебно коментарисао ни то што је недавно у Нишу више од 1.000 људи хтело да га слуша. Али радо одговара на питање – шта је током свих ових деценија држећи предавања по разним мањим и већим градовима Србије, па и Југославије, научио од своје публике.

— Пошто сам лекар могу најпре да кажем да без обзира шта смо све научили, а доста смо научили на Медицинском факултету док смо студирали, мислим да је највећи део лекара научио највише од пацијената. То могу да пренесем и на моју неуропсихијатријску струку и да кажем да сам највише научио од пацијената. Ако то пренесемо на предавања за која питате, могу рећи да сам доста научио о нашем народу слушајући питања која су ми била постављена. Српски народ воли да зна о политици и ја већ одавно имам обичај да кажем, кад се заврши моје предавање, немојте политичка питања, не знам да вам на то одговорим. Ова друга питања која нису била политичка, била су јако добра у неким градовима. Да поменем, на пример, Нови Сад. Направио сам чак и књигу која се зове „Новосадски разговори” – каже академик Владета Јеротић у интервјуу за „Политику”.

Колики је заокрет у вашем животу био прелазак из лекарске праксе у болници „Др Драгиша Мишовић” на Православни богословски факултет?

— Ја сам био психотерапеут и шеф психотерапеутског одељења у болници „Драгиша Мишовић” готово 20 година. Иницијатива да дођем на теолошки факултет је потекла од покојног Радована Биговића, са којим сам био близак иако је он био много млађи од мене. Он је читао шта сам писао, повремено смо се и виђали. Радован Биговић је, дакле, предложио, а остали су прихватили, да дођем на факултет и оснујем нову катедру која се зове Пасторална или пастирска психологија и медицина. Двадесет година сам тамо предавао, оставио сам данашњег митрополита загребачко-љубљанског Порфирија као наследника. Мислим да је добро што је та катедра основана.

Да ли сте, после преласка на богословски факултет, наставили да радите са пацијентима?

— Пацијенте никад нисам имао у приватној пракси. Богу хвала, приходи су били добри, моја супруга је, такође, радила, деце нисмо имали. Траже и сада моју помоћ, питају телефоном, али одговарам увек исто: довољно је било колико сам имао пацијената док сам радио у болници. Оставио сам много књига за собом, ако неко хоће, може да их погледа, можда буду од користи.

Већина нас има неке своје мале празничне традиције, уобичајене ритуале. Како ви прослављате Васкрс? Имате ли неку личну Васкршњу традицију?

— У нашој кући од мог детињства се прослављао Ускрс. Родитељи су ми, иначе, рођени Београђани. Прво смо одлазили у цркву, на литургију, па кад се заврши литургија, отац и ја идемо код родбине. Мајка је остајала код куће и примала родбину, и то мушку. Ћерке се нису водиле у те посете, то је било пре Другог светског рата. Наша родбина је била велика, отац и ја бисмо кратко остајали код сваког, ту буде и неко послужење. Кући бисмо се вратили у два сата, мајка спрема ручак, разговара се. Тако сам наставио и са мојом супругом Јеленом, она је умрла пре скоро 12 година, с тим што нисмо ишли нигде, осим на литургију, то је било обавезно. Ако неко сврати у посету, сврати, али трудили смо се, и у родитељском дому и касније са супругом, да тог дана не водимо којекакве разговоре. Ни политичке ни свакодневне. Говоримо лепе ствари једном речју.

Српска црква живи са својим народом, а то некад подразумева и заузимање политичких ставова. Да ли се и код верника и код представника Цркве политика превише умешала у веру?

— Да се претерује повремено у мешању државе у Цркву и Цркве у државу, то је тачно. Ипак, тим односима данас треба бити релативно задовољан. Однос Цркве и државе од почетка хришћанства је био антиномичан, ја чак имам обичај да кажем да су били у клинчу. Нећемо негирати такозване симфонијске односе Цркве и државе који су постојали неко време у византијској историји, као и у српској, за време Немањића. То су били кратки периоди. То важи и за Европу, и за односе државе и римокатолицизма и протестантизма. Римокатолицизам са папском влашћу, па и свевлашћу, утицао је јако дуго на државу и тај однос је био покоран, да не кажем послушан, јер покорност долази из страха, а послушност из љубави. Протестанти су унели мало више слободе. Код нас, после Првог српског устанка и Другог српског устанка односи су били и добри и лоши, али када се сетимо такозваног комунизма, кад су односи били јако поразни по Цркву, која је повремено била сурово гоњена, данас су ти односи релативно добри. Нису баш симфонијски, али су добри.

Шта значи живети као добар хришћанин? Свако од нас познаје много верника или је и сам верник, али тек за неколицину би можда могао да каже да је добар хришћанин или истински верник.

— Треба најпре питати самог себе да ли смо истински верник. И шта то уопште значи? Истински верник би требало најпре да буде моралан човек. Давно су ме питали, па и сад понекад питају, да ли има моралних атеиста? Па има моралних атеиста, тај број није велики. А да ли би требало онда религиозни људи да буду морални? Ваљда би требало. Кад кажем религиозни, правим разлику између верујућег човека, јер сви људи на земљи у нешто верују, побожног човека, који је усвојио неку традицију, па и Цркву, и религиозног човека који уме да објасни и себи и другима зашто је религиозан. Један од великих европских филозофа Серен Кјеркегор писао је и говорио да је хришћанин нешто ређе од генија и да постоји увек само један хришћанин, то је био Исус Христос. Мислим да је Кјеркегор ипак претерао, ипак је било великих светитеља у хришћанству већ од првог, другог века. И католици су исто имали светитеље, оставимо по страни шта ће бити са кардиналом Степинцем. Тако да је било светитеља који су били истински хришћани. Али и они су то постајали. Нико није до краја хришћанин, па ни истински хришћанин. Ми постајемо хришћани и то ако постајемо, јер Христос каже: „Будите савршени, као што је савршен отац Ваш небески.” То је немогуће. Трудимо се колико можемо да будемо хришћани, чак и кад мислимо да јесмо, па донекле и јесмо, опет није сигурно да ли ћемо до краја живота то одржати. Људи који су били или мислили да јесу хришћани, умели су да се окрену против и обрнуто. Они који су били атеисти окрећу се вери.

Да ли треба да преиспитујемо своју веру? Да ли треба да сумњамо?

— У сваком истинском размишљању које доноси плода мора постојати сумња, мислим да је то неколико филозофа констатовало. Код Имануела Канта постоје три ступња развоја човека, оно што би Јунг звао индивидуациони процес, хришћани обожење, а Кант усавршавање морала у току живота. То су: догматски, скептички и критички ступањ. Догматски ступањ, не у смислу хришћанских догми, него у смислу лоше тврдоглавости, представља догматичности у лошем смислу речи, а помало и фанатизам. Ко целог живота остаје на том ступњу, постаје лоша индивидуа која не постаје Личност, ја личност пишем са великим Л. Други ступањ је скептички. Треба сумњати, али целог живота бити на скептичком, том сумњичавом нивоу није баш сјајно. Чак ни у личном животу. Много школованих људи, високо образованих остају стално сумњичави. Међу њима има и врло паметних агностика. Од немалог броја школованих и високошколованих интелектуалаца које сам сретао у Европи, међу њима научници и филозофи, неке сам се чак усудио да питам мало смело, па и неучтиво: Да ли верујете у Бога? Ту неколицину коју сам питао, међу њима и моје професоре психијатрије, сви су рекли: не знам. Тад сам почео да проучавам агностицизам. Коначно, трећи ступањ, критички, јесте онај када почиње објективно мишљење. Сви смо ми веома субјективни, то је нормално, али пробајмо мало да будемо и објективни. Морамо сумњати, али са том сумњом покушај да будеш објективан.

Како се стиче објективност?

— Па, богами већ у породици, у раном детињству. Када трогодишње дете слуша, на пример, оца и мајку како расправљају о некој теми. Отац и мајка се не слажу. Дете интелигентно, не разуме разговор, али схвата нешто. Отац и мајка разговарају без повишеног тона, поштујући мишљење један другога. То се мора у породици стећи. У школи је већ касно. Добрим делом савремена психологија, и теистичка и атеистичка, се слаже да оно што је урађено до шесте, седме године, тешко касније може да се исправи. Марија Монтесори написала је сјајну књигу „Упијајући ум”, у којој каже да је до краја друге, треће године завршена изградња карактера. Завршена психичка структура. Богами, биће да је тако. Немам деце, али сам се нагледао пацијената који су произашли из лоших породица.

Да ли имате неког омиљеног савременог писца и ко су писци којима се поново враћате?

— Дуго нисам хтео да разликујем Андрића, Црњанског и Мешу Селимовића. Узео сам пре годину и по дана поново да читам Црњанског. Он је песник романсијер, Црњански је цео песник. Све што пише. Не смемо никако заборавити ни Његоша. Читам изнова „Горски вијенац”, али „Луча микрокозма”, смело кажем, светски је еп. Његош пре подне прима турске главе од својих Црногораца да би добили ордене, а ноћу са Цетиња и Ловћена гледа звезде и за неколико месеци у току Ускршњег поста пише „Лучу микрокозма”. Србија је имала увек добре и велике писце, Доситеја Обрадовића, па и Вука Караџића. Неки кажу да је Вук искварио језик, јесте мало претерао са упрошћавањем језика, али да је само скупљао пословице, па би то већ било довољно. Често кажем на трибинама, кад изгубите поверење у Србију и Србе, читајте Вукове пословице. Не знам одакле тај утицај, како су настале. Погледајте само ону: без невоље нема богомоље, на пример. Руси имају овакву пословицу: Док гром не запуца, хришћанин се не прекрсти. Сјајно. Од страних писаца, волим Маркеса, Фокнера, Сартра, Пруста, Џејмса, Џојса, Вирџинију Вулф. То су стално актуелни писци. Млади, наравно, прате шта се сад пише, али ти исти млади ако желе мало дубље и друкчије подлоге треба и горепоменуте да читају.

Извор Политика,

[JESSY]

Jerotiću nagrada „Teodor Pavlović”

16.09.2015 17:00

 

• Akademik prof. dr Vladeta Jerotić ovogodišnji je dobitnik nagrade „Teodor Pavlović” za životno delo i Nagrade „Teodor Pavlović” za najbolju knjigu za „Sa Bogom, mimo Boga, oko Boga“, saopštio je Banatski kulturni centar Novo Miloševo.

YouTube/PrintScreen

U obrazloženju žirija, koji je radio u sastavu dr Mirjana Brković, predsednica žirija, prof. dr Srđan Šljukić i književnik Radovan Vlahović navodi se da Jerotićeva knjiga „Sa Bogom, mimo Boga, oko Boga“ (Ars Libri, Beograd 2014) ima i najširi dijapazon i najviši domet.

Knjizi će se vraćati i ponovo je iščitavati i sadašnje i buduće generacije ljudi koji žele da nađu smisao života, odgovor na brojna pitanja o Bogu i čoveku, o smirenju, o pravim vrednostima, o verovanju, o ljubavi, smatra žiri.

„Čoveku je pamet podarena i služi mu, tvrdi naš autor, za neprestano traženje tajne života i tajne nastanka života. Ako čovek traži prave odgovore, ova knjiga poslužiće mu kao putokaz. I ne treba zaboraviti, u moru materijalizma koji nas je preplavio i preti da nas potpuno uništi, Jerotić kaže: „Carstvo slobode može da bude samo carstvo Duha…“ Takav dubok i pitak duhovni izvor predstavlja i knjiga Sa Bogom, mimo Boga, oko Boga“, navodi se u obrazloženju.

Vladeta Jerotić je srpski lekar, psihijatar, književnik i akademik. Rođen je 1924. godine u Beogradu. Diplomirao je na Medicinskom fakultetu u Beogradu. Specijalizirao je neuropsihijatriju, a u potom u Švajcarskoj, Nemačkoj i Francuskoj psihoterapiju.

Radio je dve decenije kao šef Psihoterapeutskog odeljenja bolnice „Dr Dragiša Mišović“. Godine 1985. je pozvan da bude profesor na predmetu Pastirska psihologija i medicina na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu.

Vladeta Jerotić je pored stručnog i profesorskog rada razvio obimnu i plodnu publicističku delatnost iz oblasti religije, psihoterapije, filozofije i psihijatrije.

Neke od važnih knjiga ovog značajnog srpskog mislioca, filozofa i psihijatra su „Psihoanaliza i kultura“ (1974), „Bolest i stvaranje“ (1976), „Između autoriteta i slobode“ (1980), „Neuroza kao izazov“ (1984), „Darovi naših rođaka 1-4“ (1984, 1993, 1999, 2007), „Čovek i njegov identitet“ (1988), „Vera i nacija“ (1995), „Hrišćanstvo i psihološki problemi čoveka“ (1997) i „Mudri kao zmije i bezazleni kao golubovi“ (2000).

Jerotiću će nagrade biti uručene na svečanom otvaranju 16. Dana Teodora Pavlovića 24. septembra u svečanoj sali Matice srpske.

Dani Teodora Pavlovića biće održani od 24. do 27. septembra u Novom Sadu i Novom Miloševu u slavu i čast velikog kulturnog pregaoca srpskog naroda Teodora Pavlovića (1804-1854).

Nagrade dodeljuje i manifestaciju organizuje Banatski kulturni centar u saradnji sa Maticom srpskom iz Novog Sada, uz podršku Pokrajinskog sekretarijata za kulturu i javno informisanje, Opštine Novi Bečej i Mesne zajednice Novo Miloševo.

(Tanjug)

[JESSY]

[JESSY]

[Иван Ивковић]

Vladeta Jerotić: Da li je izbor partnera stvar slučaja ili zakonitosti

 

Šanse za pozitivnim menjanjem postoje gotovo uvek tamo gde su zdrave snage ljubavi i predavanja jače od snaga koje vezuju dva čoveka zbog njihovih defekata...

 

dalje>>>

[JESSY]

Владети Јеротићу уручена „Велика повеља Бранковог кола”

 

Аутор: Р.Д.среда, 13.09.2017. у 21:32

Текстове Владете Јеротића "Политика" ексклузивно објављује сваке суботе (Фото "Бранково коло")

„Велика повеља Бранковог кола” свечано је уручена Владети Јеротићу за непрекинуту и узвишену тридесетогодишњу сарадњу. За угледног академика, књижевника и психотерапеута, аутора серије текстова у „Политици” о психолошком тумачењу Вукових пословица, једногласно је гласао жири у саставу: Ненад Грујичић, Весна Чипчић и Мина Ерић. У образложењу је наведено да се „Велика повеља” додељује Владети Јеротићу за „надахнути допринос лепоти поезије, стваралачку радост и љубав према песницима и људима на трагу божанског дара Бранка Радичевића”.

Пре почетка традиционалних „Хришћанских тема”, а ове године је то „О чуду и вери”, у карловачкој богословији „Свети Арсеније Сремац”, у препуној великој сали, председник Ненад Грујичић, уз речи захвалности за дугогодишњу сарадњу, угледном пријатељу и градитељу Бранковог кола Владети Јеротићу предао је повељу уз Радичевићеве стихове: „Фала Боже на дар ови / о помози, благослови, / да ми како с права пута / душа млада не залута.”

Захваљујући на високом признању, Владета Јеротић је истакао значај континуитета стварања и трајања „с обзиром да је српски народ кроз историју пролазио и страдавао са бројним прекидима сопственог континуитета”. Истакао је и да Бранково коло траје с континуитетом вредним поштовања и да тај континуитет треба наставити.

Уз велику пажњу публике потом су „О чуду и вери” говорили лауреат Владета Јеротић и јеромонах Клеопа Стефановић, професор карловачке богословије, истичући да се „од изласка до заласка сунца, свакога дана, догоди неко чудо”. Програми 46. Бранковог кола потрајаће до 18. септембра у Сремским Карловцима и Новом Саду.

http://www.politika.rs/scc/clanak/388787/Vladeti-Jeroticu-urucena-Velika-povelja-Brankovog-kola#.WbmIWOFQYWY.facebook

[JESSY]

Dobro i zlo trče zajedno

 

 

Представљање нове књиге есеја академика Владете Јеротића у Народној библиотеци Србије (Фото Жељко Јовановић)

Lekovite, poučne i jednostavne – takve su pouke akademika Vladete Jerotića. Zbog toga i ne čudi što je zdanje Narodne biblioteke Srbije bilo puno kao košnica jer je ovde upriličena promocija nove knjige Jerotićevih eseja „Dobro i zlo trče zajedno” u izdanju Zadužbine Vladete Jerotića i kuće „Ars libri”.

Iako je Jerotić, pozdravljajući posetioce koji su, moglo se osetiti prema izuzetnoj atmosferi, poštovaoci njegovog dela, rekao „Vi ste došli zbog naslova knjige?”, masa od gotovo hiljadu ljudi toplo se nasmejala i horski uzvratila da je ova posećenost znak dubokog poštovanja prema njemu.

Hodnici hrama knjige bili su puni sugrađana, sedelo se na stepenicama, pa i na podu. Zahvaljujući odličnom ozvučenju, sve što su Jerotić i njegov gost prof. dr Žarko Trebješanin tumačili i o čemu se razgovaralo, a razgovor je pitanjima, uključujući i ona iz publike, usmeravala dr Milena Đorđijević, urednik književnih i tribinskih programa u NBS-u, čulo se i na platou ispred Biblioteke.

Jerotić se ovoga puta pozabavio ključnim pojmovima koji određuju smisao postojanja svakog pojedinca i društva u celini.

– Smatram da svi ljudi na svetu imaju u sebi neku predstavu o dobru i zlu – počeo je akademik razmatranje o ovim pojmovima, uvodeći tako i čitaoce u temu svog dela sabranog na 160 strana i 19 poglavlja. Od toga je izdvojio ono što govori o usavršavanju koje je odredio i kao „čovek putnik”. To objašnjava činjenicom da čovek uvek teži da nekuda ide, napred, dalje, da istražuje. To radi i dete, ali kad se nađe u nepoznatom prostoru brzo se vraća tražeći zaštitu majke. I mnogi ljudi drže se sigurnog, išli bi napred gde im je možda i bolje, ali im je sigurnije da ostanu u sigurnom okruženju iako se tu možda neće potpuno ostvariti.

Pažnju je privuklo i njegovo zapažanje o položaju žene. One danas mnogo više nego muškarci rade u odgovornim, teškim i lepim profesijama kao što su medicina, pedagogija… ali nisu za to plaćene iako se govori o ravnopravnosti, ali se to, kako zapaža akademik, samo poštuje u Nemačkoj i nigde drugo u Evropi. Razlog se može naći i u tome da muškarci napuštaju profesije koje ne donose zaradu, a žene osvajaju taj prostor i bore se.

Jerotić se osvrnuo i na problem današnje porodice i čoveka u vreme krize. Poručio je da onaj ko ima materijalnu sigurnost valja da nađe duhovnu ispunjenost, a onaj ko nije materijalno opskrbljen trebalo bi da na tome poradi i popravi svoj položaj ili bar ima dvoje-troje dece jer je i to blago.

Tema je bila i zamka o usavršavanju čoveka. Pričalo se i o snovima. Jerotić je ukazao na značaj pamćenja, pa čak i zapisivanja snova.

– Nije dobro ako se čovek hvali kako nikada ništa ne sanja. Svi sanjamo, samo zaboravljamo. Ako dva-tri meseca ne pamtimo šta sanjamo, onda je to znak da izbegavamo da se suočimo sa onim negativnim u nama što bi trebalo da popravljamo – kazao je on.

Na kraju ovog reklo bi se prijateljskog druženja akademik Jerotić je insistirao: – Nemojte mi pljeskati. Bez obzira na životna iskušenja, zapamtite dobro: važno je kad se padne da se ustane – odmah.      

http://www.politika.rs/sr/clanak/390191/Dobro-i-zlo-trce-zajedno

 

[JESSY]

Ovako je govorio veliki Vladeta Jerotić: Ako ste usamljeni, to je zbog toga što ste sami sebe izolovali

Vladeta Jerotić pitkim rečima govorio je i o najtežim psihološkim i društvenim problemima

Vladeta Jerotić bio je cenjeni psihijatar, psihoterapeut, ali i književnik i član Srpske akademije nauka i umetnosti. Jutros je preminuo u 95. godini života u svom rodnom Beogradu.

Bio je veoma popularan i u javnosti, jer je prijemčivo govorio o vrlo ozbiljnim temama.

- Otkud to... božja milost, genetika i lični trud. Uvek nastojim da govorim jednostavnim jezikom. Jednostavnim! Treba stići dotle. Raditi na tome. Kao mlad pisao sam dnevnik, to je značilo dosta za  upoznavanje sebe samog -govorio je Jerotić.

Rođen je u Beogradu 1924. godine, a tu je završio školu i gimnaziju. Na Medicinskom fakultetu specijalizirao je neuropsihijatriju, a potom u inostranstvu i psihoterapiju. Bio je i profesor po pozivu na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu u Beogradu, a predavao je pastirsku psihologiju i medicinu.

Gdegod da je gostovao, sale su bile prepune, a nagrade koje je dobi ne mogu se nabrojati: U poslednje vreme to su: "Narodni učitelj", "Velika povelja Brankovog kola" i nagrada za životno delo "Dositej Obradović". Dobio je i Orden Svetog Save I stepena, nagrade "Isidora Sekulić", "Laza Kostić", "Đorđe Jovanović"...

Bio je rado viđen gost i u TV programima, a gledaoci su pomno pratili njegove pouke.

"Ako ste usamljeni, to je zbog toga što ste sami sebe izolovali, ako ste dovoljno skromni nećete nikada ostati usamljeni. Pokušajte da siđete i naučite skromnost i nećete nikada više biti sami."

"Deca ne učvršćuju brak. Tamo gde je dobar brak može postati još bolji sa decom. Tamo gde nije dobar, postaje još gori. Stabilni brakovi su stabilni bez obzira na to koliko dece ima. Znači, dete je upravo onakvo kakav je brak."

"Ono što će odlučiti da se dete pogrešno razvija jeste nedostatak topline, sigurnosti i autoriteta kod samih roditelja. Jer ako je dete zaista na početku bespomoćno, od koga ono može da dobije onaj prvi neophodan impuls ka sigurnosti i zbrinutosti nego od roditelja. Ono nema nikakav drugi kriterijum za  sopstvenu vrednost nego priznanje koje dobija od svoje najbliže okoline".

"Duhovnost nije kao žvakaća guma koja ostaje godinama u ustima, već je najlepša poslastica koja se mora progutati da bi iznutra delovala."

"Čovek je zadovoljan i naslađuje se kada ga neko voli, ali je radostan kada on voli. Ljubav i radost svakako su čovekove osobine i doživljaji koji ga čine najvećom snagom prirode."

"Ne voli Srbin da plače. Ne treba veštački plakati, kad vam se plače – plačite. Naučite malo, neka bude i žena tu pored vas, da zna i ona da može i muškarac da plače. Nije on zbog toga slabiji. Naprotiv, hrišćanski gledajući je JAČI."

(Telegraf.rs)

[JESSY]

Citati iz dela Vladete Jerotića

Vladeta Jerotić je priznati srpski lekar neuropsihijatar, psihoterapeut i književnik, akademik. Dvadeset godina je bio šef Psihoterapeutskog odeljenja bolnice “Dragiša Mišović”u Beogradu, neko vreme profesor na Bogoslovskom fakultetu, a u SANU je ušao kao književnik.

Mnogo je pisao iz graničnih oblasti religije, psihijatrije i filosofije. Njegov neiscrpan talenat, vrednoća i radoznalost nas začuđuju – i dalje drži tribine i gostuje u emisijama sa istom tematikom. Intelektualac koji svojim primerom pokazuje da se i u ovom vremenu može živeti po principima morala, etike i čovečnosti. Uvek rado i nadahnuto govori na temu hrišćanstva, otvoren je i za druge religije, bez predrasuda i uvek spreman za razgovor u u devedesetoj godini.

Evo citata iz nekoliko njegovih knjiga.

Knjiga “Čovek i njegov identitet” Vladete Jerotića pokušava da odgovori na pitanja: Šta stvarno znači biti zrela ličnost? Da li je izbor partnera slučajnost ili zakonitost? Kako joga utiče na psihu? Ovo su samo neka od pitanja kojima se bavio još pre tri decenije.

Ritam života i svakodnevna trka za usavršavanjem i dokazivanjem otuđuje nas od prirode. Birokratski i surov način ophođenja ljudi u zajednici rađa nesigurnost i zabrinutost, a u vezi tog nesklada i velike muke naše profesor Jerotić kaže:

“Ugroženost samog materijalnog i psihičkog opstanka prinuđava ljude da pobegnu od samoće, koja je mogla za njih da predstavlja i nešto pozitivno, i to: ili konformizam lažnog uklapanja u kolektiv, ili je bekstvo od sebe i samoće izvedeno u onu vrstu delimične ili potpune usamljenosti u kojoj se lako postaje plen raznih telesnih ili duševnih bolesti.”

Čovek može biti prinudno usamljen, ali dogodi se i da sebe samog izoluje. Razlozi su mnogostruki: uskraćena prava, uvrede, sujete, razočarenja. Citira Jungove reči jednoj poznanici:

“Ako ste usamljeni, to je zbog toga što ste sami sebe izolovali, ako ste dovoljno skromni nećete nikada ostati usamljeni. Pokušajte da siđete i naučite skromnost i nećete nikada više biti sami.“

* O potrebi za ljubavi i sigurnošću

“Ono što čovek stvarno voli u sebi i kod drugoga je njegov idealni Ego čije je poreklo duboko, sa korenima i u prošlosti čovečanstva“. Najviši cilj razvoja svake osobe treba da bude “…ne samo uzimanje i zadovoljavanje fizičke napetosti već i radosno davanje i predavanje sebe drugome.”

* Šta znači biti zrela ličnost?

Doktor Jerotić polazi od priznate činjenice da nema potpuno zrele ličnosti.

“Nema granica čovekovog sazrevanja u toku njegovog života. Sposobnost da se voli neko drugi, a ne samo sebe. Sposobnost kontrolisanja nagona i impulsa. Podnošenja neprijatnosti, bola i patnje. Posedovanje zrele, a ne infantilne svesti. Umerena agresivnost bez reakcije besa ili mržnje. Sposobnost da se bude nezavisan. Sve ovo su važni kriterijumi u savremenoj psihologiji.“

Knjiga “Putovanja, zapisi, sećanja : 1951-2001” autobiografskog je karaktera. Sa manjim pasusima koji liče na dnevnik (lične prirode) prvi deo knjige se odnosi na putovanja i turistička razgledanja Izraela i Italije. Drugi deo su kratki eseji.

* O iskušavanju

“Sve je uvek prisutno unutra u čoveku. U dubinama njegovog nepreglednog, nesvesnog života. Cela prošlost, individualna i kolektivna. Stalno sam iskušavan, stavljan na vagu i meren, i sebe samog stalno merim da vidim, jesam li što otežao životnim iskustvom, jesam li bar malo skladniji, harmoničniji, mudiriji, životno zreliji? 

 Pa, kao što najčešče nisam u stanju da procenim spoljašnje istorijske događaje zastajem zbunjen, uplašen i potišten i pred unutrašnjim događajima, bez sposbnosti da nešto od proteklih potresa naučim.“

* O istoriji

“Pokušavam da uzalud prodrem u misteriju smisla istorije. Sve u njoj izgleda zbrkano, nelogično, slučajno. Ali, ako čovek hoće da bude dovoljno iskren i pošten prema sebi, onda mu njegov život, pa i život njegove porodice, kada dospe u srednje godine, izgleda logičan, smislen i upravo takav kakav je bio. A to je najvažnije i to je poruka Jevanđelja“.

* O braku

“Brak je doživotni izazov partnerima! Potrebno je paralelno samopopravljanje. [U  vezi odnosa posla i partnerskog suživota]Potrebno je da ostane bar malo ljubavi, poštovanja i interesovanja za partnera. Partner poznaje našu Senku, Personu, Animu, Animusa, ona ne može i neće da nam se divi.”

“Svaka indivudualnost je vezana za bol. Čovek je postao individualist onda kada je uspeo da se zagleda duboko u sebe i kaže: postojim, dakle patim! Radost je deo ljubavi. Lust will tiefe, tiefe Ewigkeit – Zadovoljstvo traži duboku večnost. U životu srećemo uglavnom tri vrste ljudi: oni koji sude, oni koji mere i one koji opraštaju. Treba se čuvati da ne upadnemo u prve dve grupe.”

Da je vera stvar srca i ličnog opredeljenja prof. Jerotić se slaže, evo šta kaže:

* O veri:

“Duhovnost nije kao žvakaća guma koja ostaje godinama u ustima, već je najlepša poslastica koja se mora progutati da bi iznutra delovala. ”

“Vrata vere su mi odškrinuta. Iza njih već nazirem božanski lik Hrista i Njegov blagi dah. Za to je bilo dovoljno samo iskreno proživljavanje svoje nemoći. Nemoć mora biti potpuna da bi izbavljenje bilo takvo. Iza svega stoji jedna istina: ja sam ne mogu ništa, apsolutno ništa! Šta ja mogu? Da završim dva fakulteta, da budem smatran za pametnog, da razumem svoju aroganciju…da budem ironičan, skeptik, pohotljivac, da želim dobro da pojedem, da sam Dorijan Grej, da znam nešto da kažem o Jaspersu. Sve to, eto, ja mogu. Pored toga, čovek XX veka može i nemoguće: da probije zvučni zid, da ode na Mesec, da produži ljudski život, da uništi Zemlju.”

“Postoje tri izvora vere – iskustvo svetog, iskustvo vere i iskustvo drugog. Slično tome u psihijatriji imamo svesno, nesvesno i nadsvesno. Iskustvo svetosti počiva na iskustvu vere, a sve to je ono što Rudolf Oto govori da je sveto. Ono je fascinantno i strašno. Svega se plašimo, ali najviše Boga, što je posledica straha od roditelja. Razlog toga je što se ceo sistem vaspitanja zasniva na kaznama i nagradama ili ucenjivanju “.

Citati iz knjige “Postojanosti Vladete Jerotića : postojbina duše, odbrana života, adrese vremena”

“Sve u svemu izgleda da je istorija učiteljica života, jer se ratovi, revolucije, građanski ratovi, nasilje, mržnja, teror nastavljaju sa pojačanom žestinom u toku stoleća, od prvih poznatih ratova u ranoj istoriji čovečanstva do danas. Zaključak nije utešan, ali odlučno odbijam  zaključak zaključka, da su i ljudski život na Zemlji i njegova istorija apsurd i slučaj. Ko vodi istoriju? Božija promisao, heroji u istoriji (po Tomasu Karlajlu), narod (Lav Tolstoj) ili slučaj-komedijant (Miloš Crnjanski)? Svako kome je stalo do mišljenja i odgovornosti treba bar da pokuša da odgovori na ovo pitanje.”

* O želji i ljubavi

“Neki drevni mudrac je rekao: Kad nešto želiš u životu, najpre moraš razmisliti hladnim razumom, zatim toplim srcem prihvatiti, a potom čistim rukama izvršiti.”

“Čovek je zadovoljan i naslađuje se kada ga neko voli, ali je radostan kada on voli. Ljubav i radost svakako su čovekove osobine i doživljaji koji ga čine najvećom snagom prirode.”

“Prirodnoj težnji prema ljubavi potrebni su povoljni uslovi za razvoj. Jer voleti drugog čoveka znači i razumeti ga, a svakako i – opraštati mu. Nije, doduše lako voleti čoveka onakvog kakav jeste, ali samo ako budemo u stanju da ga ne samo prihvatimo već i da ga zavolimo upravo onakvog kakav jeste, podstaći ćemo ga da postane onakav kakav može da bude.”

* O okrepljenju i odmoru

“Ja sam gradsko dete, ali sam ostao sam veran prirodi do današnjeg dana. Dok sam u prvoj polovini života sve više uživao na moru i suncu, od druge polovine života sve su mi više prijale planine. Kao nekada što sam uživao u šetnjama prirodom Negotinske krajine, tako sam više poslednjih decenija šetao planinama Srbije i Slovenije, otkrivajući u planinama veću raznovrsnot i privlačniju lepotu detalja nego na moru. Putovanja mi prijaju. Ne više ona daleka (Egipat, Rusija, Izrael) već po lepoj zemlji Srbiji i kraj njenih bistrih reka (Pčinje, Prizrenske Bistrice…). Posete manastirima uvek mi donose znatno duhovno okrepljenje. Odmor mi je i muzika. Boraveći više godina u inostranstvu zavoleo sam simfonijsku muziku. Sakupljao sam ploče sa najboljim solistima, dirigentima i orkestrima. Muzika koju volimo može da pruži čoveku gotovo potpuni odmor.“

 

https://samoobrazovanje.rs/citati-vladeta-jerotic/

[JESSY]

ВЛАДЕТА ЈЕРОТИЋ ЈЕ ПРОДАВАО СТВАРИ ИЗ КУЋЕ ДА БИ ПОМОГАО ДРУГИМА: А то није једина тајна коју нико није знао

 

• Интересовање за приватни живот чувеног академика било је велико још за време његовог живота.

 

На данашњи дан 2018. године преминуо је један од највећих умова у историји наше културе, академик Владета Јеротић.

Интересовање за приватни живот чувеног академика било је велико још за време његовог живота.

У разговору за Блиц Александар Гајшек, аутор емисије “Агапе” у којој је чест гост био Владета Јеротић, испричао је мање познату, приватну страну свог сарадника и блиског пријатеља.

– Он је најзначајнија личност у мом животу и најзначајнији сусрет, јер после тог сусрета ништа није било исто у мом животу – рекао је Гајшек.

Из тог сусрета се изродио серијал “Агапе”.

– Као што та реч значи љубав, он је то био у суштинском смислу. Љубав која је само добијала разне облике кроз интелект, кроз дух, кроз емотивност, кроз алтруизам. Приватно ми се десио феномен да сам од првог сусрета заволео тог човека великом снагом. Помислио сам, боже, није ваљда да сам га, као у заљубљивању, толико идеализовао, да ћу касније сазнати неки реалан, прави лик, што се обично и дешава у животу. Али овде се десило нешто супротно. Од тог сусрета и идеализованог погледа на Владету Јеротића, ја сам ту слику само ширио са још већим одушевљењем, јер није било ниједне трунчице где сам могао да видим тамну страну његове личности – истиче Гајшек.

Такав утисак су делили и сви Јеротићеви пријатељи, додаје.

– То је феомен који показује да је био истински хришћанин који је преобразио своју природу управо по моделу господа Исуса Христа, који је рекао да треба да постанемо бића љубави. Реченица коју је најчешће цитирао из Еванђеља је: „Будите мудри као змије, а безазлени као голубови.” Та мисао је, опет, његово оваплоћење. Јер, по тумачењу патријарха Павла, које је често волео да цитира, Бог нам је дао ум да га развијамо бескрајно, али такође нам је дао и доброту коју морамо паралелно да развијамо. Јер, даље каже, ако ум победи, онда он постаје хладан, а људи отуђени, надмени, горди, али с друге стране, ако само развијамо доброту, она је слепа (не кажу џабе да су будала и добар браћа), па мора ум да води. Ако се направи та равнотежа, паралелно развијање ума бескрајно и доброте бескрајно, онда ми летимо у небеске висине. Е, Владета је летео тим крилима – вели саговорник, који је са Јеротићем последњи пут био у контакту два месеца пре његове смрти.

Владета је имао супругу, без које је остао пре петнаестак година и са којом није имао деце. Живео је сам, окружен књигама и пријатељима који су га обилазили. У правом смислу осећао је емпатију за човека у невољи, коме треба помоћи.

Он је у правом смислу осећао емпатију за човека који је у невољи и коме треба помоћи – каже Гајшек и потом додаје:

– Приватно је водио најскромнији могући живот. Он о томе није причао. Динара није узео од својих продатих књига, рекао је да све то иде Задужбини Владете Јеротића. А ако није продао милион књига, није ниједну. Ни трибине ни наступе није наплаћивао. Живео је практично од своје пензије и све друге додатне приходе је делио и помагао другима. Сећам се, кад сам једном дошао код њега, ставио је на канабе дивну слику једног наивног сликара. Кажем, Владета, што сте поставили ту слику тако, да је мало боље посматрате? А он каже, ма не, моје кумче нема новац да упише годину на факултету па ће сад доћи по то – испричао је Гајшек.

Он је мишљења да Владета Јеротић стаје у ред најзначајнијих просветитеља у историји српског народа, од Св. Саве наовамо.

– Питајући многе интелектуалце, његове колеге академике, да ли знају неког ко је имао толико те духовне снаге, воље, моћи да готово нема празан дан у свом адресару, за трибине, за предавања, за рецензије књига, ето, и за “Агапе”… нису имали одговор. Он је заиста живео онако као што је причао. Зато су му људи веровали – закључио је Гајшек.

 

http://hronograf.net/2019/09/04/vladeta-jerotic-je-prodavao-stvari-iz-kuce-da-bi-pomogao-drugima-a-to-nije-jedina-tajna-koju-niko-nije-znao/

 

[Натан]

                              

[JESSY]

Ко нема стрпљења са нама када грешимо, не воли нас. Не воли нас ни онај ко нам не опрашта ни кад се кајемо за грехе. А најмање нас воли онај који се не радује нашој поправци."

[JESSY]

Једноставност и господственост израза, лакоћа казивања која је и најдубље слојеве пастирске теологије умјела да приближи на једноставан начин учиниле су његове књиге популарним и радо читаним. Заправо, послије одласка Владете Јеротића, српској хришћанској култури недостаје човјек његових способности и домета. Нека га Христос Богочовјек награди за плодове труда и љубави – они заиста иза Владете Јеротића остају.

Дарко Ђого

                                                           

 

 

[Božena]

Delfi knjižare | Sve dobre knjige na jednom mestu

WWW.DELFI.RS

---

Delfi knjižare | Sve dobre knjige na jednom mestu

 

[Božena]

Књиге

1. Личност Младог Наркомана – Београд: Институт За Алкохолизам И Наркоманију, 1974.
2. Психоанализа И Култура – Београд: Бигз (библиотека Xx Век), 1974
3. Болест И Стварање – Београд: Бигз (библиотека Xx Век), 1976.
4. Између Ауторитета И Слободе – Београд: Просвета, 1980.
5. Неуротичне Појаве Нашег Времена – Београд: Коларчев Народни Универзитет, 1981.
6. Неуроза Као Изазов – Београд: Медицинска Књига, 1984.
7. Психодинамика И Психотерапија Неуроза (са Миланом Поповићем) – Београд: Нолит, 1984.
8. Дарови Наших Рођака I Део – Београд: Просвета, 1984, Ii Део: Просвета 1993.
9. Човек И Његов Идентитет – Горњи Милановац: Дечје Новине, 1988.
10. Јунг Између Истока И Запада – Београд: Просвета, 1990.
11. Мистичка Стања, Визије И Болести – Горњи Милановац: Дечје Новине, 1992.
12. Путовање У Оба Смера – Београд: Плато, 1992.
13. Како Замишљам Да Бих Разговарао Са Владиком Николајем Велимировићем – Шабац: Шабачко-ваљевска Епархија, 1993.
14. Разговори Са Православним Духовницима – Врање: Књижевна Заједница „борисав Станковић“, 1994.
15. Психолошко И Религиозно Биће Човека – Нови Сад: „беседе“, 1994.
16. Вера И Нација – Београд: Терсит, 1995.
17. Само Дела Љубави Остају – Београд: Манастир Хиландар, 1996.
18. Посете, Одломци – Вршац: Ков, 1996.
19. Старо И Ново У Хришћанству – Београд: Источник, 1996.
20. Учење Светог Јована Лествичника И Наше Време – Београд: Арс Либри, 1996.
21. Учење Светог Исака Сирина И Наше Време – Београд: Арс Либри, 1997.
22. Учење Светог Марка Подвижника И Други Огледи – Београд: Арс Либри, 1998.
23. Духовни Разговори – Ваљево: Глас Цркве 1997.
24. Хришћанство И Психолошки Проблеми Човека- Београд: Богословски Факултет Спц, 1997.
25. сликарство Светозара Самуровића – Ваљево: Ваљевац, 1998.
26. Индивидуација И/или Обожење – Београд: Арс Либри, 1998.
27. Дарови Наших Рођака, Iii Део, Просвета, Београд, 1999.
28. Моја Путовања – Европа И Европљани, Партенон, Београд, 1999.
29. 50 Питања И 50 Одговора Из Хришћанске Психотерапеутске Праксе Београд: Арс Либри, 2000.
30. Мудри Као Змије И Безазлени Као Голубови - Београд: Гутенбергова Галаксија, 2000.
31. Нова Питања И Одговори Из Хришћанско-психотерапеутске Праксе Београд: Арс Либри, Бањалука:бесједа, 2003.
32. Дарови Наших Рођака, Iv Део – Београд: Арс Либри, 2007.
33. О Тајни, – Београд: Арс Либри, 2017.