Претражи Живе Речи Утехе

Učesnik "Parova" dobio panični napad! Pokušao da pobegne preko krova, tvrdeći da ga opsedaju demoni! Posle svega dva dana Milorad Simić, poznatiji kao Seksi Rok, shvatio je da će u rijalitiju “Parovi” za njega biti mnogo posla. Zaljubio se u Voljenku Ilić, damu koja je žarila I palila devedesetih i bila ljubimica žestokih momaka, ljubavnica vlasnika kazina u centru Beograda. - Mislim da su ušli demoni u mene, imao sam pet žena, osećam da će me naterati da se oženim šesti put. Moram da idem u manastir po blagoslov za ovaj korak - rekao je Seksi i skočio je na krov i uputio se u manastir! Skočili su radnici obezbeđenja, učesnici, ali gorštaka nisu mogli da zaustave. - Moram po blagoslov, do oca Joila. Ja jesam drvoseča, ali znam šta je pošteno". vikao je sa krova Roki. - Voljenka mi se dopala, nije ona kriva, ali ne smem da budem sa njom u krevetu, dok se to ne odobri. Sedam meseci nisam bio sa ženom. Oprostio sam svim ženama koje su me prevarile, šta ću. Imam petoro dece. Kod kuće sam ostavio oca, on je bolestan, sestra će doći da ga obiđe… - rekao je on. Simić je dugo bio na krovu, dok mu se nije obratila produkcija, sa molbom:" Seksi, večeras ulazi takmičar, oko kojeg nam je potrebna tvoja pomoć. Zaposednut je demonima. Pomozi i idi u manastir". U međuvremenu je u studio stigao bivši takmičar Marko Perović, tvrdeći da donosi blagoslov duhovnika kojeg poštuje Seksi Rok. Sve se promenilo kad je ušla Ružica Veljković. Seksi Rok je prihvatio da mu Ružica Veljković bude pomoćnik u stvaranju balansa energije u sedmoj sezoni “Parovi”. Kurir.rs Извор

Bergmanovi demoni (poglavlje iz knjige “Bergman i žene”) Od pedesetih godina prošlog veka Bergman je uključio i jednog đavolka u svoj potpis, koji je pojačavao mit o Bergmanu kao demonskom reditelju. Bergmanova predstava o uticaju metafizičkih snaga koje imaju uticaj na umetnikovu psihu, delimično se može pripisati i njegovom idolu Augustu Strindbergu. On je svoje demone nazvao „silama“ koje se suprotstavljaju Bogu. “Dođi svešteniče, pre nego što se predomislim” kaže Nepoznati na kraju dugog dela Strindbergova drame ”Put u Damask.” Bergman stalno upućuje na svoje sopstvene demone, koje čak i piše na poseban način, (dämon umesto demon). Neko drugi bi ih nazvao ličnim neurozama ili napadima anksioznosti. Kakvi god da su, demoni postoje u Bergmanovom univerzumu. Po uzoru na Strindberga i on eksperimentiše i oprobava sopstvene granice: „Kao protest protiv profesorovih uputstava prestao sam da uzimam kako valium tako i mogadon. Efekat je bio trenutan. Potisnuta anksioznost se pojavljuje kao jak plamen vatre, nesanica je totalna, demoni napadaju i ja mislim da ću se raspasti od unutrašnjih detonacija. U jednoj nedatiranoj i dugo neobjavljenoj belešci, u radnoj beležnici koja će tek kasnije prerasti u delo „Laterna magika”, Ingmar Bergman je zapisao. SVOĐENJE RAČUNA Pred kraj svog života, u jednoj dokumentarnoj emisiji, sedeći za stolom u svojoj kući na Faro, Bergman je pročitao listu svojih demona, držeći pred novinarkom u rukama papir, istrgnut iz beležnice. Kao demon broj jedan, Bergman je naveo „Demona katastofe“. To je strah da detaljno napravljen plan za ceo dan, može da propadne, i da sve “ode do dođavola”. Za drugog ličnog demona, „Demona straha“, Bergman je rekao da se po malo stidi da prizna kako se plaši svega, od mačaka, pasa, insekata, ptica do velikih grupa ljudi, ali i nekih ljudi ponaosob. Za trećeg ličnog demona, „Demona ljutnje“, Bergman je rekao da ga je nasledio od roditelja, što je izazivalo povremene žestoke izlive besa. Potrvdio je da je da ima vrlo tešku narav. Za sledeća tri demona rekao je da su u srodstvu i to su „Demoni pedanterije, tačnosti i reda“. On je veoma svestan koliko oni mogu biti naporni za njegovu okolinu i one ljude sa kojima radi, ali ipak smatra da su veoma potrebni i korisni u tako iracionalnoj profesiji kojom se on bavi. Zbog toga su rad i red neophodni, kao i mir i harmonija, ali ne smeta ako se neko malo, uz put našali. Posebno je istakao da mrzi kada neko na snimanje ili na probe dođe u zadnji čas. Za jednog demona je rekao da ga na sreću ne poseduje. A to je „Nulti demon“. To bi zapravo praktično značilo da ga sva kreativnost i mašta potpuno napuste, te da bude okružen tišinom, prazninom i ništavilom, što mu se nikada nije dogodilo i zbog toga je osećao veliku zahvalnost. Inače su demoni Bergmana “napadali” u praskozorje i tada je odlazio u svoje duge šetnje po ostrvu Faro. Bergman je govorio kako demonima ne prija svež jutarnji vazduh i tako je mogao da ih se reši za taj dan. Kao i Strindberg, Bergman je takođe imao koristi od svojih demona, „upregnuvši ih u kočije“, učinio ih korisnim. On ih je upotrebio u kreativnom smislu, naročito u filmu „Praskozorje“ koji je neka vrsta kataloga demona koji koji ga posećuju. U jednom članku iz 1960. pod naslovom Mija Mekile opisuje karaktere Bergmanovih demona: BESANA NOĆ U filmu “Praskozorje“, u toku jedne besane noći, slikar Juan sreće svoje demone. Njegova noseća žena Alma je predhodno pročitala njegov dnevnik i saznala za njegovu nevrnost i nasilje. Ali on ima još tajni i otkriva ih. Ljubav spaja njihova lica u noći, a Alma se pita kako da ga spasi iz njegovog ličnog pakla. „Praskozorje“ je jedan od najličnijih Bergmanovih filmova, kada su u pitanju demoni. On osvetljava svoje demone, koji sa njim svakodnevno razgovaraju. Može se reći da čitav ovaj film zapravo govori o samom Bergmanu. Slikar Juan se kao i Bergman izolovao od sveta na jednom ostrvu. Juan se distancira čak i od svoje supruge, sa kojom čeka dete. On je umetnik koji je preokupiran svojom psihom i svojim demonima i oni ga na kraju i progutaju, dok je njegova supruga jedina osoba koja mu pruža utehu i podršku. Ona je njegova jedina veza sa stvarnošću. U svom celokupnom opusu: filmovima, pozorišnim predstavama i tekstovima, Bergman se stalno vraćao na temu kako je “ja” svakog čoveka žrtva onih snaga koje upravljaju stalnim pokretom klatna između nekoliko mogućih “ja”, te je na pitanje, ko je zaista on, Bergman, odgovario, da je on zapravo – mnogi; “manje ili više svesno, ja sam se podelio na tri osobe“, objasnio je Bergman govereći o TB filmu „Običaj“ iz 1969. Bergman je pokušao da objasni sopstveni mitopoetski svet uz pomoć poznate pesme „Svaki čovek je jedan svet“ velikog švedskog pesnika, Gunara Ekelofa, objavljenu 1945. godine. U programu za predstavu „Markisinnan de Sade”, Bergman je 1989. godine uvrstio i ovu Ekelofovu pesmu: izjavio je Ingmar Bergman u jednom intervjuu iz tog doba, krajem osamdesetih godina prošlog veka. JA SAM ONAJ KOJI NISAM U jednom intervjuju iz 1956. godine u „Bildžurnalen“ Bergman je izjavio: Ingmar Bergman je bio izuzetno ličan kada su bili u pitanju filmovi ili knjige, ali se retko pojavljivao u javnosti i bio je vrlo sramežljiv. Ta kombinacija je bila veoma zanimljiva medijima i učinila je ga je osobom za koju su mnogi mislili da o njoj znaju puno, ali je u isto vreme ostao mističan. Ingmar Bergman je, još za života i sam postao svojevrsni – mit. piše Miomir Petrović. napisao je Ingmar Bergman. Dr Aleksandra Luthander http://pulse.rs/bergmanovi-demoni/

Gospodin Vladeta Jerotić u svom spisu "Zdravo i bolesno u religioznom doživljaju" navodi neke veoma bitne stvari preko kojih ne bi trebali da prelazimo tek tako. Parapsihološke "moći" (telekineza, telepatija....) koje su zaista realnost, i ne moraju biti uticaj dobrih ili loših sila. Često sa nekim strahom, patološkom zaluđenošću ili mržnjom govorimo o parapsihološkim fenomenima, koji zapravo jesu prirodni, ali su neuobičajeni pa s toga i takva reakcija. "У овакве доживљаје спадају и неки парапсихолошки феномени (телепатија, прекогниција, телекинезија итд.) који јесу абнормални али нису патолошки. Неопходно је упозорење хришћанским верницима на опасност наивног предавања себе врачима и врачарама, свесним, полусвесним и несвесним преварантима, манипулативним астролозима и осталим, бројним „спасиоцима“ унесрећених људи, јер се међу оваквим лажним чуварима људских душа налазе, не само душевно болесни људи који се ни од психијатара не могу лако препознати, већ су међу њима и људи паранормалних способности (некад и урођених) који могу бити добронамерни, (неки биоенергетичари су такви), а и добри православни верници." I sledeći citat je veoma bitan....Nije svaka ludost ili duhovnost od anđela ili od legiona. Čovek je umetničko delo koje je sklopljeno od tvari, a u toj tvari se nalaze supstance koje same po sebi daju neke neuobičajene reakcije. "Духовници не треба да у сваком религиозном доживљају виде присуство анђела или ђавола, јер је човеков лични телесно-душевно-духовни живот бескрајно сложенији него што се чини (наслеђе, сви слојеви несвесног живота!), а психотерапеути (психијатри, психолози) морали би гајити више разумевања за религиозно као такво (homo religiosus у сваком човеку), не одбацујући га априорно као нешто болесно или од споредног значаја за човеков целовит живот. Нагони и дух имају један исти корен! Подједнако су нам драгоцени и духовник и психотерапеут, када се приближавамо целини личности коју испитујемо или и лечимо, водећи рачуна, као терапеути, о сопственој недовољности, или и неосвешћености оба животна принципа, нагона и духа у себи (отуд сталан значај дидактичке анализе и контратрансфера за психотерапеута)."