ФЕНОМЕН ЈЕРОТИЋ: Тихи човек у бучној земљи

[JESSY]

Kladovo: Dar prof.dr Jerotiću za 90.rođendan

18.06 12:58 Timočka krajina Foto: kulturakladovo.rs

Profesor doktor Vladeta Jerotić, jedan od najistaknutijih balkanskih intelektualaca današnjice, izuzetno teorijski i empirijski utemeljen lekar, neuropsihijatar, književnik i svestrani erudita, priredio je u Kladovu izuzetno sadržajnu i zanimljivu tribinu na temu “Ljubav”.

Kako će ovog leta akademik Jerotić obeležiti svoj 90.rođendan organizatori, Biblioteka „Centar za kulturu“ Kladovo priredili su mu nesvakidašnje iznenađenje, darujući mu nastup pevačke grupe „Sveti Đorđe“ iz Kladova i Letopis Biblioteke „Centra za kulturu“ Kladovo sa ispisanim rođendanskim željama.

[Иван Ивковић]

@@Велизар, дозволи да се умешам и кажем како то видим, а видим да о. Јустин не противречи проф. Јеротићу.

Јустин говори о достизању саврешенства обожењем, дакле сједињењем са Богом и примањем Његових енергија, о располагању њима... То достојанство назива савршенством... Док Јеротић говори о немогућности достизања савршенства али сопственим силама пале људске природе.

 

Ništa neprirodno i protivprirodno, pa čak ni nadprirodno,

О којој и каквој природи је овде реч? Наравно - о првоствореној људској природи, пре прародитељског пада.

 

Па шта је спорно у вези те Јерове реченице? 

 

"Уплашише се страха где страха не беше..."

[Volim_Sina_Bozjeg]

Ja verujem da postoji blagodatno savršenstvo.

 

Čovek iako činjenično grešan, može blagodaću živoga Boga postati savršen čovek. Jer gle Bog sam kaže, da je Hristovo breme lako a ja verujem, da Bog neće nikad od čoveka tražiti, da ponese ono što ne može.

 

Savršen čovek je delo blagodati a ne prirode.

 

Ne znam u kom kontekstu je izrečena sporna rečenica, možda u razgovoru, da li čovek sam po sebi može biti savršen kao sam Otac nebeski.

[Zayron]

Ne znam u kom kontekstu je izrečena sporna rečenica, možda u razgovoru, da li čovek sam po sebi može biti savršen kao sam Otac nebeski.

 

Najvjerovatnije taj kontekst bude ovdje:

Идеално хришћанство и историјско хришћанство

[Иван Ивковић]

@@Велизар, добро. Погледајмо сад овај видео што је Заки поставио...

[Volim_Sina_Bozjeg]

Koliko vidim svi se slažemo, da Hristos govori o savršenstvu po blagodati. Ne?

 

Takođe mislim, da ne možeš ni postati obožen ako pre toga ne vidiš, da samo sopstvenim snagama u samoj prirodi čoveka, ne možeš sve i da hoćeš postati savršen.

Tako da obe opcije ne isključuju jedna drugu no je upotpunjuju.

[JESSY]

Vladika PORFIRIJE PERIĆ
na promociji knjige Učenje svetog Jovana Lestvičnika i naše vreme u Novom Sadu, 1997.

 

   

Mnogi misle da se pravoslavna duhovnost i pravoslavno iskustvo deli na duhovnost i iskustvo monaško i nemonaško. Tako da kada danas savremeni čovek, savremeni hrišćanin uzme Lestvicu svetog Jovana Lestvičnika u svoje ruke i spise nekih drugih asketskih pisaca u ovakvom jednom kontekstu često nam se čini da je onda to štivo ili knjiga koja je pisana za monahe, za neke hermetičke zatvorene duhovne kubure, za nekakve duhovne divove. I da sadržaj u tim spisima uglavnom ne mogu da budu mnogo od koristi niti da se primene na čoveka savremenog koji živi danas u svetu a pogotovo zbog toga što je sam čovek današnji pobožan u hedonizam i materijalizam i opterećen tehnološkim napretkom a onda sve nekako sagledava kroz to pa čak i sam duhovni život. Međutim, i jevanđelja su pre svega istorijske knjige tj. tu se opisuje kako je Gospod naš Isus Hristos dok je hodio na zemlji u telu ljudskom kontaktirao, komunicirao, saobraćao sa konkretnim ljudima sa njihovim konkretnim problemima, sa njihovim konkretnim pitanjima duhovnim i egzistencijalnim i kakve sve odgovore davao na muke i nevolje ljudi bačenih u svet. Ipak pored tog, zaista, pre svega istorijskog karaktera i konteksta samih Јevanđelja Gospod se obraća i svakom čoveku bez obzira na vreme i prostor u kojem neko živi, nezavisno od bilo kojih bioloških, geografskih ili istorijskih odrednica. Da bismo međutim, tu univerzalnu reč spasenja – reč Јevanđelja, reč Gospodnju koja i u istoriji u konkretnim uslovima a i u večnosti uvek ima istu snagu, isti značaj mogli da prihvatimo neophodno je potrebno da i mi sami imamo duhovne otvorene oči i da i sami imamo lično blagodatna iskustva i opit odnosa ljubavi sa Bogom kao i onih koji su Јevanđelja pisali. Zašto su, na primer, tumačenja Svetoga Pisma od svetoga Jovana do Tolstoja zaista autentična, živa tumačenja. Upravo zbog toga što je sveti Jovan Zlatousti imao ono isto iskustvo doživljaja Hrista kao Spasitelja sveta, kao i recimo bilo koji od jevanđelista ili na primer, sveti Pavle koji je pisao poslanice. Tako i kada govorimo o Lestvici ona ostaje knjiga zapečaćena sa sedam pečata za sve one koji pokušavaju da sagledavaju samo njenu istorijsku ili književno-filološku vrednost. Samo onaj koji se i sam po primeru svetog Jovana Lestvičnika, ali i tragom svetog Jovana Lestvičnika otisnuo u potragu za smislom i s ove i s one strane, ko čezne za svojim izgubljenim identitetom, može da pojmi lestvice svetog Jovana Lestvičnika i da zaista prihvati i iskoristi i samoga sebe. Upravo stoga knjiga "Učenje svetog Jovana Lestvičnika u naše vreme", za nas danas, pravoslavne hrišćane, a slobodno možemo reći i za one koji sebe ne osećaju hrišćanima, nisu pravoslavni hrišćani, jeste dragocena.

... Možda bi se bolje moglo reći da ovih šest tekstova, šest predavanja koja su održana na Kolarčevom narodnom univerzitetu, jesu tekstovi koji organski izviru i razvijaju se iz same Lestvice, i kao takvi činili su i samu Lestvicu razumljivom i do te mere, da iščitavajući Lestvicu kroz prizmu tekstova profesora Jerotića i duhovnog iskustva samoga profesora, kao iskrenog hrišćanina i bogotražitelja i mi počinjemo da prepoznajemo svoje gladi i svoje žeđi i svoje najdublje probleme u problematici samoga spisa Lestvice. Vraćajući se otprilike hiljadu četiristo godina unazad, profesor Jerotić nam pomaže da vidimo da je Lestvica sa svojom problematikom aktuelna i danas, u najmanju ruku isto onoliko, koliko je bila aktuelna i u vreme kada je pisana. Pomaže nam da shvatimo i vidimo da će ona svakako biti svojom problematikom aktuelna verovatno do kraja istorije i do kraja sveta. Jer svaki čovek bilo da je svestan toga, ili ne, mora da odgovori na ono najdublje pitanje koje je Bog jedanput uputio nama: "Gde si, što si se sakrio?" Odjek toga pitanja jeste savremenim jezikom rečeno tzv. kriza identiteta. A to je opet ona unutarnja glavna čovekova kao neprestano egzistencijalno pitanje: "Ko sam ja?" To naše ja, čiji je prvoliki cilj Hristos, čini našu nemilosrdnu borbu sa samim sobom, sa svojim strastima. Koliko je mukotrpna i teška ta borba opisano je u samoj Lestvici, a o ponekim tim pitanjima raspravlja i profesor Jerotić u ovoj knjizi. Zapanjujuće je međutim, kako se vidi iz ove male, ali po sadržaju velike i zaista bogate knjižice da se iskustva savremene psihologije i savremene medicine u vezi sa sazrevanjem i odrastanjem čovekove ličnosti često poklapaju sa blagodatnim iskustvima podvižnika crkve, koji su kroz vekove živeli. Ovom knjižicom profesor Jerotić nam razbija možda kompleks od psihologije i iluziju da mora da postoji po svaku cenu jedan strah od savremene psihologije i psihoterapije. On potvrđuje da, pišući ovu knjigu ništa samo po sebi ne mora da znači da je zlo i da unapred mora da se odbaci, nego da naprotiv sve zavisi od našega stava i od naše upotrebe da li će biti dobro ili zlo. Iskustvo predanja Crkve i psihologije-psihijatrije, međusobno se plodno i dopunjuju. Takođe stvaralački tumačeći svetog Jovana Lestvičnika, pokazuje profesor Jerotić da rešenja za svoje duhovne probleme ne moramo po svaku cenu da tražimo u novim teorijama, jer danas postoji, mogli bismo reći jedna bolest da mislimo da sve što je novo, uvek je bolje od onoga prethodnoga i staroga. Povratak ocima, u stvari ovom knjigom verujem da će i biti znak za eventualne čitaoce, nije strah od susreta sa realnim problemima savremenog čoveka, nego je upravo stvaralački povratak onome iskustvu svetih otaca koje kao iskustvo koje izvire iz realnog, ličnog opštenja sa Bogom može biti i jedina nada i savremenom čoveku bez obzira da li je on pravoslavni hrišćanin ili ne. Bez obzira da li je monah ili ne.

Poput samoga svetog Jovana Lestvičnika profesor Jerotić ne samo da prepoznaje simptome raznih bolesti, ne samo da imenuje bolesti koje nosi čovek bez obzira na vreme u kojem živi, nego on daje i konkretne savete i putokaze kako se te bolesti mogu lečiti. Kao što je, kako sam rekao na početku, sveti Jovan Zlatousti kada je tumačio Jevanđelja ili poslanice svakako morao imati sličnog ili možda isto iskustvo duhovno sa piscima Jevanđelja i poslanica, da bi mogao da bude autentična i živa njegova egzeterska reč, tako sam siguran da, i vidi se iz ove knjige, budući da zaista jeste živo svedočenje onoga iskustva, koje kroz vekove naše crkve zaista postoji i sam profesor Jerotić nije mogao drugačije da iznedri iz svoje duhovne riznice ove tekstove ukoliko nije imao srodno ili slično iskustvo sa samim svetim Jovanom Lestvičnikom. Zato, usuđujem se da kažem da pored Lestvice svetog Jovana Lestvičnika i ova knjižica je svojevrsna lestvica. I upravo lestvica koja vodi u Carstvo nebesko, a upravo kao takva i svojom lepotom jezika i svojom jednostavnošću, a i pre svega i iznad svega, onim što jeste predanje naše Crkve, preporučujem iz sveg srca svima , a mogu da posvedočim da je i literatura koja rame uz rame sa mnogim drugim duhovnim tekstovima može da se čita i u monaškim trpezama.

[JESSY]

Politički strastven narod

M. P, Promocija knjige "Darovi naših rođaka" Vladete Jerotića
(Blic, Beograd, 16. 6. 1999)

Odakle neprekidan bunt u krvi većine srpskih ljudi, u onih oštroumnih i talentovanijih naročito? Da li je ovaj bunt nasledni talog u nacionalno nesvesnom biću srpskog čoveka (kao posledica srpske istorije posle kosovske tragedije)? Da li je bunt izraz bogočežnjive srpske pravoslavne duše, vazda željne Božje pravde i zakona? Ili je taj bunt samo i jedino posledica rđavog autoritarnog (a ne valjanog autoritativnog) viševekovnog patrijarhalnog vaspitanja u srpskoj porodici u kojoj je reč oca porodice zadugo bila neoboriva i jedino ispravna?"

Ovo su neka od pitanja na koja Vladeta Jerotić, psihijatar i profesor Teološkog fakulteta, pokušava da odgovori u eseju o Radoju Domanoviću, smeštenom u treću knjigu psiholoških ogleda iz domaće književnosti pod naslovom "Darovi naših rođaka". Prema rečima autora, ova knjiga prožima u sebi hrišćanski, analitički i antropološki pogled na svet zasnovan na Frojdovoj i Jungovoj psihologiji, a osim Radoja Domanovića, u knjizi se govori o drugim velikanima naše književnosti – Ivu Andriću, Miodragu Pavloviću, Milošu Crnjanskom, Nikoli Tesli i drugima. Govoreći o prirodi srpskog nacionalnog bića, profesor Jerotić je na promociji knjige naglasio da je politika za Srbe strast, a ne veština i da je u nas ta strast jača od svake druge, pa čak i seksualne strasti.

[Иван Ивковић]

И...?

 

http://www.blic.rs/Zabava/Vesti/285106/Rados-Bajic-predstavio-knjigu-I-tako 

[Иван Ивковић]

Да ли православље одговара српском менталитету?

Аутор: проф. др Владета Јеротић 

 

Овако постављено питање, које нити је ново нити потиче од мене, представља изазов, како за психолога, нарочито етнопсихолога, тако и за теолога и, шире, за антрополога. Требало би, најпре, како је ред, дефинисати појмове. Не би требало да буде тешко објаснити појам православља и ја ћу понудити једно његово одређење које је за све прихватљиво: "Православље је учење које је непосредно, непрекидно и стално повезано са апостолском традицијом, посредством патристичког и неопатристичког благословља, којим формира заједничку веру исповедања неподељене Цркве првог миленијума" (Јован Брија, најпознатији савремени румунски теолог).

Знатно је теже релативно тачно представити српски менталтет, српски "национ", српску карактерологију, између осталог, због непознавања или недовољног познавања "српског карактера" пре пада српске Деспотовине у турске руке, средином 15. века. Додатну тешкоћу проузрокује и оправдано питање, да ли се народи мењају, и како се мењају кроз историју. Нека непромењена вертикала, када је у питању појединац (појединачно биће) и његова личност, мора да постоји и то би било оно Ја, које траје од рођења (или од тренутка дететовог усхићења када узвикне: ја сам ја!) до смрти јединке. 

Са довољном опрезношћу, можда бисмо могли претпоставити сличну осовину која постоји и траје у једном народу. Значи, и поред мог (и не само мог) уверења да се народи мењају кроз историју - српски народ, на пример, после дуготрајног турског господарења, или руски народ, после седамдесет година трајања комунизма - претпостављам да неки скелет, као чврста основица, и појединог човека и народа, треба или и мора да постоји. На питање које би карактерне особине могле бити од неког стручњака (антрополога) означене као, више или мање, трајне у српском народу, покушао сам да одговорим у неким мојим радовима (поговор за послератно издање књиге Владимира Дворниковића Карактерологија Југословена, у мојој књизи Вера и нација и у неким другим радовима). Нека буде довољно за ову нашу тему да споменем следеће, релативно, кроз историју српског народа постојане карактерне особине: импулзивност и агресивност (као потреба да се нагло, често неразумно, реагује на унутарње и спољашње подстицаје); осветољубивост ("виолентни тип динарца"), рајинска особина покорности према јачем и агресивност према слабијем (највероватније штеђена особина, за време и после турског ропства), што ствара дволичан карактер; морална и социјална мимикрија као последица, највероватније, идентификације са агресором; охолост иза које стоји потиснуто осећање инфериорности, кривица, отуда и склоност мазохистичком подношењу патње и самокажњавању; жеђ за праведношћу и социјалном правилношћу; преовлађивање екстравертоване животне оријентације, са познатим ознакама друштвености, отворености, недовољно контролисане искрености.

У потпуности сам свестан да се овим наведеним (да ли битним?) карктерним особинама српског народа могу ставити разне оправдане примедбе, као и да им се могу додати и друга његова, позитивна и негативна својства. Због краткоће времена и простора морамо, на жалост, прекинути даљу, сигурно занимљиву расправу о основним цртама српског карактера (урођеним и стеченим) и вратити се на питање из наслова нашег чланка: да ли православље одговара српском друштвеном устројству, каквог смо га малочас поставили, наравно и под претпоставком да смо ово ментално устројство тачно сагледали?

Одговор на овако постављено питање почео бих казивањем једног нашег познатог савременог историчара:
"За нас историчаре, догађаји који су се одиграли у историји - морали су да се одиграју."
Ако је ово збиља тако, можда не би изгледало превише смело када бисмо га проширили на православље и српски народ, рекавши: српски народ је једном у прошлости примио православну веру, значи да је требало да је прими! Упорни покушаји исламизирања и унијаћења српског народа кроз историју, у новије време покушај атеизације (процес искорењивања српског народа) и поред повремених успеха у овим настојањима, ипак се на крају разбијао о релативно чврсту стену православља и светосавља у српском народу.

Позивајући се (увек изнова) на теорију великог историчара у 21. веку, Арнолда Тојнбија о "изазову и одговору", могли бисмо рећи да је српски народ са свим својим негативним и позитивним особинама ("дух паганског наслеђа"), постајући упаво православан хришћански народ, у највећој мери изазван од Божије Промисли, историјских неминовности и збивања или случаја (зависно од нашег става према историји и улози народа у њој). Зашто је изазван баш од православља у највећој мери? Зато што сматрам да ако је хришћанство најзахтевнија религија, између осталих религија", онда је православље у хришћанству (између римокатолицизма и протестантизма) максималистички захтевна вероисповест хришћанства, јер тражи од човека доживотни подвиг обожења.

Да ли је то онда Његошев "удар" (изазов православља) у који је нашао "искру у камену” (српска карактерна својства). Одговор може да буде само етнолошки, пројициран у будућност, са пуном неизвесношћу исхода борбе. 
Борбе између кога?

 

Свакако православља, с једне стране, и свега онога из далеке и блиске прошлости српског народа што га чини непријемчивим, па и одбојним према православном хришћанству. У ову тамну страну карактерологије српског народа (његова је то Сенка, рекао би К. Г. Јунг) да ли ћемо икада сазнати колико урођену, а колико стечену? стављам његову "анархичну индивидуалност", сталну спремност на протест (богумилство на Балкану, било је, према Владимиру Двомиковићу, први "протестантизам" у Европи и хришћанству, још у 11. и 12. веку), као и недовољна развијеност савести, моралних обавеза, осећања одговорности и кајања, али онда и слабо развијен орган за социјални живот. У којој мери је православна хришћанска религија у стању да ублажи или и промени сеновиту страну у карактеру српског народа? Тек ће генерације Срба које долазе, а које ће живети, можда. у друкчијим политичким приликама, моћи да одговоре - позитивно или негативно - на постављено питање из наслова овог чланка: да ли православље одговара српском менталитету.

 

Тема на форуму: https://www.pouke.org/forum/topic/35464-da-li-pravoslavlje-odgovara-srpskom-mentalitetu/

[Zayron]

Ima vrlo zanimljiva predavanja, može se od njega naučiti mnogo vrijerdnih i dobrih, korisnih stvari:

Prof. dr Vladeta Jerotić - Tražim Boga i nailazim na sebe samog

[JESSY]

TAJNE ČOVEKA Prepun amfiteatar TMF-a zbog predavanja Vladete Jerotića

 

Akademik Vladeta Jerotić održao je večeras pred prepunim amfiteatrom Tehnološko-metalurškog fakulteta predavanje na temu “Šta čovek krije?”, predstavljajući ujedno i svoju istoimenu knjigu.

Sa predavanja akademika Vladete Jerotića na Tehnološko-metalurškom fakultetu

Interesovanje za predavanje poznatog lekara, psihoanalitičara i književnika bilo je toliko veliko da je publika, u inače prostran amfiteatar sa balkonima, donosila i dodatne stolice.

 

 

Šta čovek krije: Akademik Vladeta Jerotić

Akademik je umirujućim glasom očarao sve prisutne, a pažljivoj publici sastavljenoj od studenata, njihovih profesora, Beograđana svih generacija približavao je teme iz graničnih oblasti psihoanalize, psihoterapije, filozofije i religije.

 

Povremeno je izlaganje uvaženog gosta TMF-a dočekivano i burnim aplauzima.

[JESSY]

А шта ћемо са оном Јеротићевом изјавом из видеа који је поставио Мирослав, у вези Курана и Мухамеда?Да ли је то православни став?

otvori temu i tamo raspravljaj o tome....

[JESSY]

Зашто не на овој теми? Ово је тема о Јеротићу, зар не?

ako do sada nisi shvatio o cemu se ovde radi, onda ne znam sta da ti kazem....znaci, otvori svoju temu, pa tamo nastavi....

[Иван Ивковић]

Јунг и православље  

Пише: Владета Јеротић                                                                                       

http://zelenaucionica.com/jerotic-mane-koje-prepoznajemo-kod-drugih-nase-su-sopstvene

 

Нико не може да зна шта су последње ствари. Морамо због тога да их прихватимо онако како их доживљавамо. И, ако једно такво искуство помогне да живот учинимо здравијим или лепшим, или потпунијим, или смисленијим за самог себе и за оне које волимо, можемо мирно рећи: Била је то Божија милост.

 

Vladeta Jerotic - Jung i pravoslavlje.pdf

 

Извор: http://pulse.rs/jung-i-pravoslavlje/