Претражи Живе Речи Утехе

Biografija Vladeta Jerotić je rođen 1924. godine u Beogradu u kome je završio gimnaziju i medicinski fakultet. Specijalizirao je neuropsihijatriju, a u Švajcarskoj, Nemačkoj i Francuskoj psihoterapiju. Radio je više decenija kao šef Psihoterapeutskog odeljenja bolnice "Dr Dragiša Mišović". Od 1985. kao profesor po pozivu predaje Pastirsku psihologiju i medicinu na Teološkom fakultetu u Beogradu. Jerotić je razvio obimnu i plodnu publicističku delatnost iz graničnih oblasti religije i psihoterapije i filosofije i psihijatrije. Takođe je održao predavanja iz psihijatrije, religije i književnosti u gotovo svim većim gradovima Jugoslavije. Od 1984. godine Vladeta Jerotić je član Udruženja književnika Srbije, a redovan je član Medicinske akademije i dopisni član Srpske akademije nauka.

Академика Владету Јеротића, на чија се предавања проваљује, називају и урбаним светогорским старцем Бескрајно је широк, никога не одбацује, никоме не суди, свакога разуме, свакога прихвата, у свакоме види макар потенцијално добро и свакоме даје шансу (Фото Ж. Jовановић) Ни 520 седишта у нишком Народном позоришту није било довољно за све оне који су желели да те вечери, 20. марта, чују предавање академика Владете Јеротића, лекара, психијатра, књижевника. У контрасту са свим оним што он говори и чему нас учи, догодила се гунгула која је настала испред установе културе у којој је гостовао. Више од 1.000 људи остало је испред позоришта незадовољно, љутито што је предавање било предвиђено само за студенте Филозофског факултета, а не за све заинтересоване како је у неким медијима објављено. У хаосу који је настао око тога ко је добио бесплатну карту, а ко није, ко може да уђе, а ко не, на крају је интервенисала полиција. Само два дана пре ове гужве, професор Јеротић одржао је предавање „Шта човек крије?” на Технолошко-металуршком факултету у Београду. У пространи амфитеатар испуњен до последњег места доношене су додатне столице, а академика је дошло да чује и старо и младо. И то је уствари уобичајена слика на његовим предавањима годинама уназад. Ретко који академик се може похвалити чињеницом да је полиција морала да заводи ред пред почетак његовог предавања и смирује разочарану масу. Стиче се утисак да је др Владета Јеротић и последњи академик који би се том чињеницом хвалио. Тако је то са тихим човеком у бучној земљи. Сликовитије од биографије и библиографије о „феномену Јеротић” сведочи то што су нам у тексту којим смо покушали да осветлимо разлоге његове популарности саговорници били митрополит СПЦ, професорка Економског факултета, психолог, уметник и новинар. И сви до једног само га хвале. При том, међу њима су и они који се изјашњавају као православни хришћани, али и оно који су агностици. Тешко је дати једноставан и прецизан одговор шта то професора Јеротића чини тако омиљеним. Да ли је ствар у његовој смирености, великој ерудицији, једноставности, скромности или у нашој стално немирној души и потреби за лепом, усменом речју, топлином и непосредношћу? Често је, и највише га по томе и знамо, говорио о религиозности, човековом сусрету са Богом – и са самим собом. Он сам, доведен у ситуацију да мора да направи избор, хоће ли остати лекар у болници „Др Драгиша Мишовић” или ће прихватити позив да на Православном богословском факултету оснује Катедру за пастирску психологију, одлучио се за ово друго. Митрополит загребачко-љубљански Порфирије, који је наследио др Јеротића на Катедри пастирске психологије, овог академика који плени описује као „урбаног светогорског старца”. – Владета Јеротић је толико омиљен зато што је човек аутентичне хришћанске љубави. Бескрајно је широк, никога не одбацује, никоме не суди, свакога разуме, свакога прихвата, у свакоме види макар потенцијално добро и свакоме даје шансу. При том, он је један од ретких класичних ерудита код нас, а у исто време једноставан и свима приступачан. У временима безнађа и усамљености, он свакога теши и милује. То људи препознају. У временима дефицита истине, он се деценијама показује и потврђује као истинити, а не лажан човек. Зато он људе ослобађа и релаксира. Дај нам боже више таквих људи – рекао је митрополит Порфирије. То што се пред Народним позориштем у Нишу тискало хиљаде људи, за професорку Економског факултета Даницу Поповић није изненађење, такав би одзив био и у Енглеској, Америци, било где на свету – уверена је она. – Највећи број људи који долазе на његова предавања, читају његове књиге, траже, у ствари, одговоре на питања о себи. Многи од нас имају озбиљну конструктивну грешку и нисмо задовољни, али се не усуђујемо да одемо на психоанализу, а ово је добар начин да сазнамо нешто о себи. То је једна невероватна понуда квалитетних мисли, а Јеротић један фасцинантан човек невероватног памћења. Сваки пут ми нешто осветли. Нико није изашао са његовог предавања да није био паметнији него кад је ушао – каже професорка Поповић. Она скреће пажњу на два детаља из биографије професора Јеротића: то да никада није био професор на Медицинском, већ на Богословском факултету, иако је медицину завршио и специјализирао (неуропсихијатрију и психотерапију), као и то да је члан Српске академије наука и уметности постао као – писац. – Треба, дакле, радити оно што најбоље знаш, за шта си рођен, чак и кад су околности неповољне. А професора Јеротића су много пута прескакали. Он је пример да човек треба да истраје у ономе што воли и што најбоље зна, а признања ће стићи, чак и у земљи Србији – каже професорка Поповић. Владета Јеротић специјализирао је психотерапију у Швајцарској, Немачкој и Француској и био је вишедеценијски шеф Психотерапеутског одељења болнице „Др Драгиша Мишовић”. Психолог Александра Јанковић каже да је професор Јеротић први међу стручњацима споменуо у психотерапији душу и тако извео психологију из апсурдне позиције у коју је запала поставши наука без душе. – Чак и да никада није говорио о хришћанству, својим ставом би људе заинтересовао. Такође, он је јако отворен и у односу на друге религије, говорио је и о атеистима. Професор Јеротић људе третира као бића која имају потребу за смислом и бића која су суштински религиозна. Не морате да припадате Цркви, да будете ове или оне конфесије, а да будете верујући, јер човек је у основи религиозно биће – каже Александра Јанковић. Више од двадесет година уназад др Јеротић је гост „Породице бистрих потока”. Три-четири пута годишње борави на падинама Рудника и држи предавања, а оснивач ове еколошко-уметничке комуне Божидар Мандић описује га као драгог и радо виђеног пријатеља. – Јеротић је у овом тренутку вероватно „најинтегралнији Србин”, интелектуалац који плени својим понашањем и говором. Између осталог зато што је његов читав животни кредо заснован на етици. Његови искази, говори, пуни су етичних усмерења и указивања на то да се може живети и у овом времену које је доста неморално – морално. Он није ни трибунал ни просветитељ, он је једноставно пример личног залагања да се може бити човечан – каже Мандић. Од Божића 1998. године, када је урадио први интервју са њим, новинар Студија Б Александар Гајшек, аутор сада већ култне емисије „Агапе”, каже да је невероватна промена коју је доживео и на личном и на професионалном плану радећи са професором Јеротићем емисије. – Када смо урадили први интервју за Божић, био је то први пут да се професор Јеротић појавио на телевизији и телефони су се усијали, гледаоци су желели да знају како могу да дођу до њега, купе његове књиге. Од када сам почео 2005. године да радим „Агапе”, чуо сам само један злонамерни коментар, а и због њега су ми се касније извињавали. За популарност и утицај те емисије много дугујем професору Јеротићу који је у прве две сезоне био „гост домаћин”. Ни данас када има 91 годину, нема празан дан у свом распореду и сваког дана учи десет нових страних речи – каже Гајшек. Јелена Чалија објављено: 25.03.2015. Извор: http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Tihi-covek-u-bucnoj-zemlji.sr.html

академик Владета Јеротић Сазнање, а онда доживљај, или, најпре, доживљај, а онда сазнање да смо грешни темељни је доживљај и сазнање хришћанског човека. Следећи природан корак, после оваквог сазнајно-доживљајног (или доживљајно-сазнајног) обасјања, јесте - кајање. Зашто ми је стало да кажем како су и грех и кајање јединствен феномен који треба да буде у човеку и доживљен и спознат? Зато што је човек, у најчешћим видовима свог манифестовања, и када је „нормалан”, из своје померене осовине „схизофрено” биће, расцепљено и раздробљено, попут неког разбијеног огледала или мозаика. Невоља је голема, скоро и трагедија, и за човека и за човечанство, што се човек у животу једва неколико пута истински прене, а онда, са „светом језом” уочи, да он, готово непрекидно: једно мисли, друго осећа, треће говори, четврто жели, а пето - дела. Ова чињеница (не, можда, само претпоставка) одавно је позната психологији и нарочито психопатологији и она ову појаву код човека назива „мултипла личност”, дефинишући је као „структуру личности у којој се поједини њени делови издвајају у посебне функционалне целине, са релативном независношћу од других делова, или од целовите личности. Да се ови релативно независни делови не би потпуно осамосталили, у коме случају говоримо о патолошкој мултиплој личности, њих одржава у привидном или стварном јединству принцип Ја, као осовина постигнутог или достигнутог човековог идентитета.1 “

Наишао сам читајући по интернету неке ствари, на један текст Владете Јеротића, као својеврсно тумачење Павићеве књиге "Друго тело"... Нисам баш наишао на много православља овде, бар колико ја знам шта је православље. Ваша мишљења? http://www.rastko.rs/rastko/delo/14061

Gospodin Vladeta Jerotić u svom spisu "Zdravo i bolesno u religioznom doživljaju" navodi neke veoma bitne stvari preko kojih ne bi trebali da prelazimo tek tako. Parapsihološke "moći" (telekineza, telepatija....) koje su zaista realnost, i ne moraju biti uticaj dobrih ili loših sila. Često sa nekim strahom, patološkom zaluđenošću ili mržnjom govorimo o parapsihološkim fenomenima, koji zapravo jesu prirodni, ali su neuobičajeni pa s toga i takva reakcija. "У овакве доживљаје спадају и неки парапсихолошки феномени (телепатија, прекогниција, телекинезија итд.) који јесу абнормални али нису патолошки. Неопходно је упозорење хришћанским верницима на опасност наивног предавања себе врачима и врачарама, свесним, полусвесним и несвесним преварантима, манипулативним астролозима и осталим, бројним „спасиоцима“ унесрећених људи, јер се међу оваквим лажним чуварима људских душа налазе, не само душевно болесни људи који се ни од психијатара не могу лако препознати, већ су међу њима и људи паранормалних способности (некад и урођених) који могу бити добронамерни, (неки биоенергетичари су такви), а и добри православни верници." I sledeći citat je veoma bitan....Nije svaka ludost ili duhovnost od anđela ili od legiona. Čovek je umetničko delo koje je sklopljeno od tvari, a u toj tvari se nalaze supstance koje same po sebi daju neke neuobičajene reakcije. "Духовници не треба да у сваком религиозном доживљају виде присуство анђела или ђавола, јер је човеков лични телесно-душевно-духовни живот бескрајно сложенији него што се чини (наслеђе, сви слојеви несвесног живота!), а психотерапеути (психијатри, психолози) морали би гајити више разумевања за религиозно као такво (homo religiosus у сваком човеку), не одбацујући га априорно као нешто болесно или од споредног значаја за човеков целовит живот. Нагони и дух имају један исти корен! Подједнако су нам драгоцени и духовник и психотерапеут, када се приближавамо целини личности коју испитујемо или и лечимо, водећи рачуна, као терапеути, о сопственој недовољности, или и неосвешћености оба животна принципа, нагона и духа у себи (отуд сталан значај дидактичке анализе и контратрансфера за психотерапеута)."