Богословље протојереја Андреја Ткачова

[JESSY]

ПОЕЗИЈА ЈЕ БОРБА ЛИЧНОСТИ ЗА ИСТИНСКИ ЖИВОТ

 

 

 

    

Без обзира на то шта он о томе каже, људи слушају савете оца Анреја Ткачова, чак и када не ласкају њиховим ушима. Постоји нека законитост у томе да је један интелектуалац, мислилац, реторичар, особа која промишља о, појединачним, и глобалним појавама, услед нарочите потребе јавности да чује добру поуку, у центру пажње. Овог пута нас интересује само књижевност.

Оче Андреје, ваш однос према савременој књижевности је ”нормалан”, ако имамо на уму ”нормалног” интелектуалца на међи старог и новог столећа. Као норма се, у датом случају, узима низ разумљивих симпатија, у којима просијава смисао прошлих времена. Ваше мисли о Бродском (хипотетично стављање његовог стваралачког опуса у период православне ренесансе) у овом светлу изгледа сасвим здраво. Зар није најпримамљивије у песничком занату својим очима посматрати борбу усамљене људске душе са неверјем, и што би се крило, са вером? Пред припремљеним читаоцем отвара се не само лирски дневник, колико – са тачке гледишта православног свештенослужитеља – епска слика борбе са искушењима свих врста и праваца. Према Вашем мишљењу, ко је од песника двадесетог века изашао као победник из овог окршаја? Да ли је уопште било таквих, или смисао поезије може објаснити следећи принцип – губитак на том пољу?

- Мислим да је поезија борба личности за истински живот. Личност је стога и личност, јер не личи ни на кога. Она није ”једна од многих”, већ ”једна једина”. Та ”једна једина” покушава да победи оно, са чиме се сви сусрећу. У тој борби личност задобија јединствени глас, и глас се одједном може чути и препознати. То је поезија.

У овој драми победа није ни унапред решена, нити загарантована. Пре ће бити да је пораз реалнији. Али сама чињеница борбе, чињеница да човек дрхти попут уловљене рибице у мачијим канџама ствара и биграфију, и историју. Поезија извире из ужарених кратера. Тако је много песника је у руској историји, да без њих не можеш никако. Мени је важно да су прегажени генији, који се нису везивали за вечност. На пример, Мајаковски и Цветајева. А они који су свој пут ка Богу пронашли, живе даље, постхумно су много више су урадили. Оставили су следбенике, одмотали су нит континуитета. То су, примера ради, Пастернак и Ахматова. Тако да, историја руске поезије оправдава фразу Чехова, у којој велики писац каже да човек мора или да верује, или да тражи веру. У супротном је празан човек.

- Како бисте дефинисали смисао песничког мајсторства? Данас, захваљујући напорима многих, и многим труковима ”у закону”, разговор о мајсторству је померен на најудаљенију полицу, и већ је успела да падне прашина на њега. Онима који оперишу мњењем не одговара разговор о мајсторству: тада би њихови инстант идоли (по правилу њихови блиски пријатељи којима они много дугују) могли да се нађу у ситуацији, у којој никако не би смели смели – без премије на коју су се намерачили. Да ли је за поезију важан стил? Зар није најважнији позив једног песника да створи стил, а потом све остало? Или је ”препознатљивост” категорија блиска домаћем ”шоу-бизнису”, у којем један ”таленат” од другог разликује само боја мараме око врата?

- Бродски кога ја јако волим, а волим га између осталог и због тога што у ”Писму једној песникињи” каже за себе: Заражен сам здравим класицизмом, а ви, друже мој, заражени сте сарказмом. Овде, без губитака по риму, могло би се рећи, ”формалним класицизмом”, али Јосиф Александрович пише ”здравим”. ”Здрави класицизам” је близак песнику. Песник треба да овлада (у мери својих снага) свиме, што је створено у поезији пре њега. Треба да се опроба у сонати, елегији, епитафима. У супротном, од њега ће постати Оскар Бендер. Онај самопроглашени уметник, који је намаљао Сејача који сеје обвезнице државног осигурања. И када су га због те мазарије бацали са пароброда, викао је: ”Хајде да расправљамо! Ја тако видим свет!” Да, постоји саблазан да се, услед одсуства талента, уметник сакрије иза ”концептуалности”. Тако је и у сликарству. И у поезији. Право на одрицање старих форми може имати само вешти мајстор, мајстор тих истих форми. У супротном, дело има призвук шарлатанства.

- Сећам се ваших речи, које су многе изненадиле, у вези са класичном руском књижевношћу. Поменули сте да она поседује неку манијакалну усмереност ка ”сувишним људима”. Признајем да сам и сам био задивљен: исти они оњегини, и печорини, базарови и инсарови, рудини, и тако даље, видели су совјетски историчари књижевности као квалитетни ензим, које је разлагао тле императорског једногласја, и према томе, потпомогао надолазећи социјални преврат. Данас можемо да видимо њихово очајање, њихову раздражујућу беспомоћност, али, могу ли се , овако, са прага осуђивати они који су одредили руску књижевност – индивидуе, личности које су рефлектовале празнину и незнање? Зар је њихова главна функција слабост?

- Видите, човек увек треба да тражи себе и своје место у свету. Успех зависи од тога да ли ће човек благосиљати свет, или ће га проклети. Људи који нису пронашли себе, проклињали су себе. Али не само себе, него и цео свет. Они који осећају своју болест, желе да се сада, овог тренутка, цео свет запали са све четири стране, или да се распадне у парам-парчад. У томе се крије психолошка тајна свих револуција, а значи и тајна наше националне трагедије. Стога ја, заједно са Розановим, сматрам да је Русију ослабила, обескрвила, и докрајчила управо књижевност са својим култом незадовољних лењиваца. Љесков је исмејао свештенство, Островски је исмејао трговце, Шчедрин је полио отровом сву историју, и потом је остало само да ”Аурора” испали. То сам и по Украјини видео. Гнусни бунт, бесмислени и жестоки је, попут ђубрета на улици, усисавао у себе, све оне који су размишљали категоријом ”потрошачке корпе” и нису пронашли себе. А одозго се одомаћила гомила радозналих негативаца. И то је све. Тако је увек.

- Покушаји да се формира слој људи са јасним циљевима, који верују у своје предназначење (Штолц, Костанжонгло), у општем духу XIX века, несрећно су се завршавали. Критика их је у најмању руку видела као извештачене, несрећно извајане, али и сасвим идеолошке. Један Пушкинов Петруша Грињов је јак, млад и румен. Срећа па је богат, иначе га не би заобишла судбина Макара Девушкина. Мишкин је болестан, Акакиј Акакијевич је некако сасвим отворено убог... ”Позитивни” су се представљали час ”ловци на главе”, час младићи израсли од Достојевског, који се нису растали са илузијама да ће створити нешто на некој засебној својини. Пример је исти онај смртно позитивни Толстојев антагонист Левин – зашто класици нису успели да створе образац понашања?

- Интелегенција која је писала, није имала ”дохрану” са другог света. Заробљени у социјалној проблематику, вечно трчкарајући у круг око истих питања, били су осуђени на неуспех. А човек је оно ”што треба победити”. Неопходно је имати везу са Богочовеком. Киријевски, Леонтјев, и Гогољ су нашли свој мир у Оптини. И то је био прави пут. Како се Павле васпитавао код ногу Гамалијела, тако би и наши књижевници и филозофи требало да се васпитавају и сазревају код ногу Амвросија и Серафима. Није им се отворило. Показао се јаз између образованог слоја, и народне вере, која је била карактеристична за епоху после Петра I. Писци су морали, макар ретко, да удишу кисеоник Светог Духа. Али многи једноставно нису знали, где је та ”маска са кисеоником”, па су се некако глупо удавили. Удавили су се у тешкој атмосфери ”досадних песама земље”.

- Рођење совјетског пантеона хероја такође није обиловало повећаним благостањем. Ране смрти Јесењина и Мајаковског су друга тема. ”Нису изашли на крај са надлежнима, ухватила их је турбуленција”- рекла би за њих ортодоксна особа. Али, апсолутно антисовјетски Мелихов, сентиментални Левинсон Фадејева, и скоро библијски Соколов Шолохова, сигурно да нису били комунисти-лењинци, ако ништа друго, онда у партијско-номенклатурном смислу. Друга половина XX века је престала да даје нешто херојско, као да мирне домаће драме, без обзира на призиве партије да у малом виде велико (нпр: ”соцреализам”) нису у стању да створе нешто изван егзистенцијалне рефлексије. По вама шта чини основу совјетске књижевности, како радикали воле да је ословљавају – књижевности ”безбожништва”?

- Совјетска књижевност је попут неког копна, сведочанство о животу народа, које би, у случају да умукне, изнутра експлодирало услед свега оног што га испуњава. Совјетска књижевност је врло разнолика. На основу којих критеријума можемо упоредити рецимо Булгакова, и Шукшина? Или А. Платонова, и Твардовског? То су звезде које обајсјавају небо. Међу њима су огромне дистанце. Али ми их посматрамо као једнаке, и они радују наше очи. Совјетска књижевност у најпоштенијим, крвљу срца исписаним, примерима наставља традицију велике Руске књижевности. И жеђ за Богом у њој звучи тако дубоко и искрено, да јој назив ”безбожничка књижевност”, у целини, не одговара.

- На тренутак ћемо се осврнути на ”одвојену тему” – због чега је, по вашем мишљењу, насилна, и самоубилачка смрт постала карактеристика песничке судбине? Страсти, одсуство кочница, лакомисленост, лоше навике?

- Нуспојава материјализма, у који се, као у реку, слило европско човечанство крајем XIX века. Ниче је рекао да је ”Бог умро”. Људи су поверовали, и сами су умрли. Одбацили су од себе вечну димензију, као што човек одбацује од себе стид, када жели да се упусти у најжешће страсти. Одатле и жестина XX века. Људе нису штедели, јер су људи били идеолошки убијени. А тамо где је убиство, има места и за самоубиство. Самоубиство је појединачни пример убиства генерално. И често самоубиство учине они који су пре тога неког убили. Убио, спознао, није издржао, и подигао руку на себе. Има смисла размишљати на следећи начин: можда све те познате самоубице нису издржале јер су убили нешто вредно? Љубав, на пример, или веру, или су ставили талант у службу неким ”згодним” приликама. Има о чему да се размишља. А сваки случај је посебан.

- Ако бисмо сумирали наслеђе Златног, Сребрног, и не знам којим металом да означим совјетских осамдесет и четири године, – века, да ли је књижевност пред људима испунила своје назначење? Или се колебала, мучила, али на крају ипак дала со земљи?

- Свакако не бих рекао да су ове реке суза, и расипање мудрости со земље. Ево Шукшин описује мушкарца, који слуша како му син учи напамет Гогољев одељак о птици тројки. И одједном бива просветљењ: А ко је у колима? Није ли ваљда Чичиков? Зар то грми и звецкају звона, док народ избезумљено бежи, а тројка носи лопова подбулих образа? Разумете? То је засенило ово простог мушкарца код Шукшина. И он је почео да трчи по селу: Кога то птица тројка носи? Ето како може да утиче књижевност. То значи да је човек оживео. Зато код Некрасова у ”У рововима Стаљинграда” између ада и вечног ишчекивања смрти, војници читају књиге. Пронађу у разрушеној кући сачувани том Толстоја или Чехова, и читају између битака. Зар то не вреди много?

- А просвећени Запад? Да ли је он створио довољну платформу да би се метафизичке кризе народа Западне Европе и Северне Америке дешавале што ређе? Или ћемо једноставно очекивати да ангажована књижевност помогне човеку, чија је обавеза да о смислу живота свакодневно не пита ни класике, ни савременике, већ самог Творца?

- Човек је осуђен на метафизичку кризу. Њега не треба штитити од те кризе – треба му показивати излаз из ње. И књижевност може да буде такав ”знак крај пута”. Само, са Богом не може свако да разговара. Човек мора и другог човека да саслуша. Књижевност пружа такву могућност.

-Јосиф Александрович скоро да је први поново увео у употребу термин ”постхришћанства” као епохе, у којој све оно пређашње, за шта се мислило да се ни за хиљаду година не може променити, развејава, или отпада, као протуберанце од сунчане површине, и изнова открива сав вакумски ужас пред бићем, у којем се скоро сасвим не виде трагови Творца.

- Апсолутно тачно. Тако живимо. Само фудбалска утакмица или омиљени серијал не дозвољавају да јасно осетимо ту космичку хладноћу која нам је за вратом. Распало се Царство, Црква је једва преживела, скоро да се распала породица. Дошао је ред на експерименте са човеком, са личношћу. Ево само што је, помоћу технологије, нису искидали. На неким местима можемо Апокалипсу да читамо као новине. Само неће сви да признају шта се дешава, већ мисле: нас скоро неће савладати.

- Савремени човек страда још и стога, јер је затрован прелепим илузијама од пре триста година – слобода, Просветитељство, хуманизам. Вратити га у духовну реалност прошлих векова је проблематично, имајући на уму ко (шта) се супротставља Цркви. Прети јој насиље. Постоји ли излаз, и постоји ли особа способна на то, ако да, ко би то могао бити? Какве особине би требало да поседује да би имала, макар и најмању, шансу да се провуче кроз иглене уши?

- Лепо сте рекли: ”затрован прелепим илузијама”. Наравно, Просветитељство се разоткрило још када су звечале француске гиљотине. А доброћудни хуманизам се није завршио са појавом атомске бомбе, него са изумом митраљеза и гаса. Дакле, оно што имамо, то је Литургија! Царица Литургија, рекао бих. Литургијски преображај и обнова представљају органску обнову свег живота, и такву могућност ми чувамо. Узгред, управо је Гогољ први увидео, да људи не једу једни друге, само због тога јер се још служи Света Литургија.

- У времену када је у сваком од нас пољуљана индивидуа, и када је национални дух, који се некада хранио црквеним јединством облика и садржаја, измучен дугим државним безбожништвом, шта бисте посаветовали онима, који настављају да продубљују стихове, и стварају их?

- Прво бих им посаветовао да постану ”његово Величанство – благородни читалац”. Читалац је подједнако важан, као и писац. Некад и важнији. Читалац је скоро коаутор, извиђач, ловац на бисере, познавалац, и власник блага које већини није потребно. Читалац је ауторов најбољи пријатељ. Невидљиви. Укратко, посаветовао бих да сви постану благородни читаоци.

- Вама не могу да одоле десетине, ако не и стотине жедних, међу којима су сигурно и књижевници, како они успешни, тако и они мање. Шта Ви из тога можете да научите? У каквом стадијуму се налази сазнање књижевника? Да ли је оно камен крајеугаони, да ли неко међу тим залуталим и несрећним, случајно, открива у себи, поред светског образовања, зачетак духовног познања, искуства? Да ли сте мислено примењивали на себи ако не судбину, онда макар једну од ипостаси владике Филарета, који уразумљивао генија Пушкина? Да ли подучавате неког од угледних књижевника, и ако подучавате, онда како, како вам се чини, да ли тај процес има успеха?

- Лош сам критичар. Код читања сам пристрасан, нејасан и избирљив. Али људе, непотребно, не волим да љутим. Сажаљив сам. Са таквим особинама, тешко да неко може да буде наставник. Што се духовног искуства тиче, оно је, несумњиво, ту. И са те тачке, наш народ је још жив, упркос историјском процесу.

- Делује очигледно, али, из неког разлога, појављује се лишавајућа слободе и воље мисао о томе, да је Библија псотавила матрицу бесконачне будућности, и да је немогуће”искочити” из библијских тема. Прво – да ли је потребно искакати? Друго – по вама, зар се неће десити нешто лоше са онима који искоче?

- Не треба искакати из библијских парадигми. Ево ”Буратино и златни кључ” – типично прекомпоновање приче о блудном сину на језик бајке. Али зар је неко изгубио због тога? Сви су добили. Било који роман, било која повест, прича су само проширено ауторско тумачење негок библијског цитата. Одатле и епиграфи уз приче, преузети из Писма. ”Моја је освета, ја ћу вратити” – код Толстоја у ”Ани Карењиној”, на пример. Из Библије не треба искакати, треба урањати у њу. Посебно ми, који смо преживели период насилног одвајања од Библије.

- Како се односите према терминима ”православна литература”, ”духовна литература”, који се користе у савременој историји књижевности? Да ли постоје верници, савремени писци, песници, који нас као читаоце привлаче?

- Схватање ”православна литература” је много шире од асортимана у црквеној продавници. Старац Амвросије Оптински је испод кревета држао басне Крилова. И са љубављу их је читао. А “Браћа Карамазови” су спасили од очајања, и привели исповести више руских душа него најуспешнији проповедник. И, завршићемо овом фразом.

С Богом Светим.

[JESSY]

БЛАГОВЕСТИ

 

    

Пали арханђео који је узео обличје змије разговара с девојком, која је заручена за мушкарца и обмањује је. То је грехопад.

Жена у Рају још увек нема име. Адам ће јој тек после изгнања из Раја дати име Хава или Ева, што значи „живот“. Прва карика греха у људском роду, а уједно и индиректан узрок смрти – жена – назива се „живот“, али не ради подсмеха, већ ради пророчанства.

Живот је требало да постане Евина Кћерка код Које ће такође доћи Арханђео, само не пали, већ славни. Он ће доћи и рећи: „Радуј се, Благодатна. Господ је с Тобом.“ Анђели никад нису упућивали овакве речи људима. Ни Мојсију, ни Илији, колико год да су обојица била велика, нити неком трећем.

Мојсије који је 40 година живео на двору фараона и још 40 година у планини међу овцама, и на крају, још 40 година у пустињи, предводећи Јевреје, укратко је описао историју пада у грех.

Лука, „вољени лекар“, Павлов сапутник и један од 70 апостола, описао је Благовести.

Ове приче не само да су забележене у различито време, већ и на различитим језицима. Мојсије је писао на хебрејском, а Лука на грчком. Међутим, кад се упореде, ове приче као да представљају одраз у огледалу. Све њихове главне особине су истоветне, само што се знак „минус“ из Мојсијеве приче мења у знак „плус“ у Јеванђељу.

Ако је Господу било угодно да се роди од Жене, зашто се није одмах родио од Еве? Зашто је била потребна ова дугачка, крвава и замршена трагедија која се зове „историја“? Зар је наш свет за Њега попут позоришта? Наравно да није.

Ради се о томе што Бог не може, није могуће да се роди од било које жене. Сваки грм може постати Несагорива купина ако Бог то пожели. Али не може сваки човек да постане обитавалиште највеће благодати. У већини случајева жбун ће изгорети у пламену Божанства, а ако говоримо јеванђељским речима и „мехови ће се поцепати и вино ће се пролити“.

Све жене имају исту природу и полне органе прилагођене трудноћи и рађању. Али немају све жене исте мисли, исту чистоту, исту молитву и исту жељу да служе само Једином и никоме више. Господ се оваплотио чим је нашао Ону у Којој је било могуће Богооваплоћење.

Сва историја света до Христовог Рођења се, каже Јован Дамаскин, кретала према рађању најлепшег цвета човечанства – Богородице. И у речи „Богородица“, каже Дамаскин, налази се сав Промисао Божији о старозаветном свету.

Ради тога је изабран један човек – Аврам. Ради тога је Авраму даровано потомство и ради тога се ово потомство претворило у многобројни народ. Ради тога је народу био дарован Закон. (Требало је одвојити и оградити овај народ од свих других како би у његовим недрима била одгојена Дјева, достојна да постане Мајка Месије.)

И Она се родила.

Већ су прошле, неприметно за очи других људи, године живота при Храму – године заоденуте тајном, прожете благодаћу; године, проведене под будним погледом Свевидећег Ока.

Већ је девојчица постала девојка и више није могла да остане у храму. Већ је заручена за удовца из Свог колена, који је требало да чува и штити благо које му је било поверено.

Никад није била докона. У тогу година живота у Храму навикла је да се наизменично моли и ради, као и да чита и размишља о Богу. Радила је и у тренутку кад се не отварајући врата у Њеној кући појавио Арханђео.

Има икона на којима Дјева преде. То је вероватније симбол него чињеница, пошто је у Њеној утроби и од Њене крви саткана Плот за Бесплотног. Пређа указује на то. Има икона где је приказана како чита. Наравно, чита Свето Писмо и можда управо оне речи у којима се каже: „Ево, Дјева ће зачети у утроби и родиће Сина“.

У сваком случају, Књига јој више одговара. Њена многобројна слова, тачке и кукице толико личе на обиље грана и лишћа на дрвећу. Дјева Марија је исправила Евину грешку, изгладила је претходну непослушност. У лишћу рајског дрвета онда се сакрила змија, а у речима златне Књиге се крије небески смисао. Тамо, код дрвета, прамајка је била у највећој мери неразумна и лаковерна и поступала је исхитрено. Овде Марија испољава уздржаност и мудрост. Показује да поседује духовно искуство, ретко и скоро немогуће за њене младе године.

Сасвим недавно, исти онај Арханђео „Гаврило који стоји пред Богом“ (Лк. 1: 19), јавио се у Храму свештенику Захарији и објавио је да ће бити зачет Претеча. Тада се стари свештеник „збуни и спопаде га страх“ (Лк. 1: 12).

Кад је Дјева Марија угледала небеског госта, Она се „уплаши и мишљаше, какав би ово био поздрав“ (Лк. 1: 29).

Разлика је очигледан: свештеник се плаши, а Дјева размишља. Она гледа госта ћутке, као да је посета одозго за Њу уобичајена ствар. Ћути и размишља у себи. Ово је највише испољавање дисциплине ума; то је аскетска зрелост највишег реда.

Никаква мистична екстаза Је на обузима мимо Њене воље. Она је максимално сабрана. Дјева пажљиво слуша речи Гаврила који Јој објашњава да се испуњавају пророчанства. На језику појмова који су доступни само уму и срцу истинских Израиљаца, који чекају утеху Израиља, Гаврило говори о рођењу Сина Којем ће бити предат Давидов престо, Који ће са зацарити над домом Јакова и Чијем Царству неће бити краја.

Дјева слуша.

Треба истаћи да Она не само да слуша, већ слуша и моли се, трудећи се да осети да ли је то превара попут шапутања змије у Рају или је истина Божија. Једном дозвољава Себи да постави питање: „Како ће то бити кад Ја не знам за мужа?“

Гаврило јој у одговору казује о Духу Светом и Сили Свевишњег, Који ће сићи на Њу и осенити Је. Свети Дух је Утешитељ, а Сила Свевишњег је Реч Божија и Син. Он је овде, Он гледа Ону Која ће бити Његова земаљска Мајка. Чека Њену сагласност.

Јер, још се није десило зачеће. Још увек се одвија дијалог Анђела и Девојке. Читава историја света се истањила и танка је као слаби конац. Да се Дјева уплашила и да је рекла: „Плашим се! Иди од Мене,“ – Анђео би отишао, а историја би се наставила. Наставило би се трагање за земаљском Мајком за вечног Сина.

Марија не треба да се одрекне ни због осећаја недостојности, ни због осећаја страха. Она треба да буде изнад Мојсија који се чувши заповест да иде и да одведе народ, час позива на говорну ману, час пита шта тачно да говори Израиљцима.

Дјева одговара: „Ево Слушкиње Господње; нека Ми буде по речи твојој.“

То је све!

Врата Маријине душе су отворена за вољу Божију и замисао о Њој, а кроз Њу – о свима нама. Човечанство које је Она представљала рекло је Богу: „Да!“ Човечанство је рекло: „Дођи! Дођи на тај чудан и неочекиван начин на који си одлучио да дођеш.“

Бог Који поштује човекову слободу добија људску дозволу за то да твори тајно од доконих погледа Своја велика дела, отворена и разумљива само смерним душама. О томе ће ускоро Сама Марија певати сревши мајку будућег Претече.

„Збаци силне са престола, и подиже понижене.

Гладне напуни блага, и богате отпусти празне“ (Лк. 1: 52-53).

* * *

Наше молитве углавном понављају речи које су некада изрекли анђели. По угледу на серафиме на литургији појемо: „Свјат, Свјат, Свјат Господ Саваот.“

Читамо и појемо Трисвето.

Јутрење започињемо анђеоским речима: „Слава Богу на висини и на земљи мир, међу људима добра воља.“

Мајци Божијој се такође обраћамо анђеоским речима.

„Радуј се, Благодатна. Господ је с Тобом,“ – говоримо јој по угледу на Гаврила. Ове речи се понављају често далеко превазилазећи границе празника Благовести. С њима су врло блиске дугачке похвале величанственог Акатиста Благовести, чији сваки ред је слађи од ратлука.

Радуј се, Лествице, Којом сиђе Бог!

Радуј се, мосте, који оне који су на земљи водиш на Небо!

Радуј се, стубе огњени који поучаваш оне који су у тами!

Радуј се, покрове света, шири од облака...

Сва ове похвале су рођене арханђеловим гласом и радошћу због испуњених пророчанстава.

А шта чини сам Гаврило?

Испунивши оно што му је било заповеђено, и зачувши речи сагласности од Дјеве, видео је како се у Њеној утроби зачиње и људски лик поприма Господ, и са свештеним страхом напустио скромни назаретски дом.

„И анђео отиде од Ње“ (Лк. 1: 38).

[JESSY]

Постоји једна традиција да се Васкршње зачало, пролог Јеванђеља по Јовану чита на различитим језицима за време литургије. То је дивна традиција! Звуци грчког, латинског, арапског п других језика омогућавају нам да осетимо дах Духа Божјег, Који је надахнуо апостоле на васељенску проповед. Живе речи на свим наречјима! Јер то је део оног огња који је сишао с неба, о којем је Христос док је живео на земљи говорио да би желео „да се већ запалио”. Треба размислити о томе да се ова традиција прошири ван граница Васкршње ноћи и да се уведе бар на празник Педесетнице.

Управо Педесетници дугујемо то што проповед дивно звучи на свим језицима на земљи. Можда управо од овог зачала из Дела апостолских, где се говори о силаску Духа и проповеди на различитим језицима, бар понекад треба уводити читање и појање текстова на различитим језицима.

У нашим градовима се школују Вијетнамци и Кинези, Персијанци и Арапи. Многи од њих долазе у наше храмове, прво из радозналости, а касније долазе примивши Хришћанство. Дајмо им у руке Писмо на њиховом језику. Нека они прочитају, а ми ћемо слушати. Наша душа ће тада схватити да Хришћанство није само руска или грчка вера. А они ће можда пустити сузу осетивши се двоструко у домовини: кроз матерњи језик - у земаљској домовини, а кроз Реч Божју — у Очевом Дому.
 

[JESSY]

Бог — то је Онај о Коме не бисмо имали никаквих питања да нисмо грешни, да нисмо испали из раја, као што птић испада из гнезда, — тада би све било другачије и Бог не би био проблем. Сада је Бог проблем и питање. Да ли Он постоји? Ако постоји, где је Он? А ако постоји и ако је негде, онда Какав је Он? Шта сам Му ја дужан? Шта је Он мени дужан? У човеку се појављује мноштво питања. Али, свега тога не би било да ми нисмо сагрешили и да грех није заслепео наше очи. Морамо да признамо да су сва тешка и компликована питања о Богу тешка управо због наше греховности, помрачености нашег ума. Људски ум је помрачен, ослабљена му је воља,човек је изнурен, дезоријентисан, данас мисли једно, сутра друго, сада мисли једно, а после пола сата нешто сасвим друго. Током једног минута може се колебати срцем налево и надесно. Зато што је, понављам, дезоријентисан и помрачен.

Бог — то је прва и највиша реалност. Запитајте се, шта је за вас реално. Реалан је сто на који се наслањам. Реална је књига коју могу да листам, читам и препричавам. Реално је електрично светло. Реални су зидови које не могу пробити руком, а ако ударим у њих, одбићу се. Реална је и маса ствари које се непосредно односе на мене: реалан је крст на мојим грудима, коса на мојој глави… Али, Бог је много реалнији, и уколико то не осећамо, разлог је што смо згрешили и отпали од благодати. Сви су згрешили, сви су лишени славе Божије.

Бог — то је живот сам по себи. Живот нису хлеб и вода, ни процветали цвет, нити дете које се тек родило, све су то појаве живота. А живот сам по себи јесте Бог, и Он је прва и најважнија реалност. Та најпростија истина нам није очигледна само зато смо, нажалост, деца грешног Адама и што су нам разум, воља и осећања помрачени грехом.

Враћање човека к Богу је дуготрајан, компликован пут. Човек страда, јер човек није само homo habilis — « човек способни », ни само homo sapiens — « човек разумни », ни само homo erectus — «усправан човек». Човек је још и homo passus (од passion — страдање, страсти) — «човек који страда». Једна од човекових карактерних особина је његово константно страдање: или спољашње, или унутрашње, а најчешће и једно и друго.

Човек страда, јер живи неприродним животом, страда зато што живи далеко од Извора живота, отцепљен је од Њега. Ако желите, то је попут телефона коме се празни батерија и он пишти: „Хитно ме стави на пуњач. Одвојен сам од извора напајања, моја батерија умире…“ И црвеном лампицом сигнализира да још само мало — и угасиће се. Исто и човек. А Извор живота, Живот сам по себи, Живот по имену „Јехаје“ (јеврејско „Јахве“, значи „Онај Који јесте“) је Бог. Не бисмо сумњали у Њега, да није греха, и ђавола и свих наших личних грехова, и грешака, и сл.

Сви се ми налазимо у тужном стању које врло добро описује Тјутчев. Човек:

У безверју је сух, опустошен,
А неподношљив терет данас носи…
И схвата да је сав упропаштен,
И жеђа веру – али он да проси…

Умиремо од безверја, умиремо док се одвајамо од Извора живота. Наша батерија сигнализира: „Још мало и угасићу се…“ Утичница је поред. Имамо утикач и имамо пуњач. Постоји Црква, постоје Свете Тајне. Али им не прибегавамо због гордости и што сумњамо у постојање Бога, у делотворност тог Извора напајања.

Стога, питање о Богу није празно питање. То је питање теоретско и филозофско, а уједно и животно. То је питање жедних, оних који траже воду. Ако ожеднелом човеку у пустињи кажемо: „Нећу ти дати воду, али ево ти њена формула— H2O “, — то ће бити изругивање. Ако савременом човеку кажемо, на пример, Бог постоји, али га не приведемо Богу — то ће бити изругивање. „Где је Он? Зашто сам болестан, зашто сам сиромашан? Зашто ме је жена оставила, зашто су деца болесна? Што ми је умро отац? Зашто??? Где је ваш Бог?“ Стога, треба омогућити човеку благодатно искуство проживљавања Божанске реалности. Због тога и постоји Црква.

Без Цркве је бесмислено започињати разговор о Богу. Сви говоре о Богу, а Црква пројављује Бога, али пројављује кроз богослужења, преко Светих Тајни, својих праведника, светитеља. Наш бол у срцу, наше стрепње, бриге су управо о томе да људи траже Бога и пронађу Га. О томе је и говорио апостол Павле у једном од својих проповедничких дела: у Делима апостолским записане су његове речи о томе, да је Господ Бог од једне крви размножио по свој земљи мноштво народа и дао одређени духовни задатак: Да траже Господа, не би ли га барем опипали и нашли, премда није далеко ни од једнога од нас; Јер кроз њега живимо, и мичемо се, и јесмо (Дела ап. 17, 27–28).

Није далеко од човека — моралног бића, а човек јесте створење морално. Тако је предодређен. Није створење које само једе, пије, корача усправно, о нечему прича, већ створење које поставља себи питања: „Ко сам?“, „Одакле сам?“, „Куда идем и како треба да живим?“ Таква питања само човек себи поставља. Ни нилски коњ, ни жирафа, ни антилопа, хрчак, пацов нити врабац — никога не муче питања егзистенције. Само човека. Он се пита: „Ко сам ја?“ Треба да тражи Бога, не би ли га барем опипао и нашао. Тако да је трагање за Богом најважнији егзистенцијални задатак човека.

Бог је очигледна реалност, а човек је вољено Божије створење које је испало из правог живота и доспело у зону неких привидности — у краљевство кривих огледала. И залутало у том краљевству, и осећа своју велику муку и нелагодност што се налази у нестварном животу. Пошто осећа своје пребивање у лажи, почиње да промишља и тражи: где си Ти? Зашто сам овде? Ко си Ти, Који ме је створио? Да ли Ти постојиш? То су стравична, врела питања, која рађају човека у човеку, тада му се Бог постепено открива.

Бог је највиша, најчистија реалност коју не подвржемо сумњи. Можемо сумњати у то, да ја видим вас, а ви видите мене. Можда спавамо, можда је све сан. У то можемо сумњати. Али да сумњамо да је Бог реалност, то не смемо. Он је пут, истина и живот (Јн. 14, 6); и Он је реалност, помрачена за човека због тога што се ђаво са њим неслано нашалио, а ми прихватили ту шалу и именовали животом оно што живот није. Зато је трагање за Богом трагање за собом правим, и трагање за правим извором са којег можемо пити без престанка, не умирући.

Али ја сам тек почео причу о Богу.

Добро је говорити о Богу, јер је Он овде, Он чује. Господ никуда није отишао. Он није далеко у небесима, Он је близу, Он чује наше речи. Нека би Он испунио наше речи Својом благодаћу, да нађу одјек у срцима слушалаца. Да нам да разум да кажемо више и боље о Њему. Како светитељ Григорије Богослов каже, „сећати се и говорити о Богу, важније је него дисати“.

https://srbin.info/2018/06/30/pravoslavna-pouka-protojerej-andrej-tkacov-bog-je-realnost/?lang=lat

[JESSY]

Andrej Tkačov: UNUTRAŠNJI BOL

 

 

Mlad čovek je sit i zdrav, ali oseća muku i tugu.

Mlad čovek je lepo obučen i solidno je obrazovan, ali u njegovim očima ima toliko bola da ga je strašno i pogledati.

Šta je to? Kakve su to nove nevolje? Da li to znači da „besni od masnih kolača“ ili je u pitanju nešto drugo?

 

To je upravo nešto drugo što dokazuje da zbir sitosti pomnožene zdravim i mirnim životom nije sreća.

Sreća nije isto što i sitost, a ponekad je s njom u suprotnosti.

I ovo nije apologija gladi. Ovo je samo još jedna od paradoksalnih činjenica.

Totalni materijalistički pogled na svet ne želi da poveruje u to, ali život smelo upada kroz prozor ako ga neko istera na vrata.

Siti i zdravi su svuda tužni i nesrećni, zato što nijednom nisu viknuli u očajanju: Gde si, Gospode?

Zato što ne brišu ničije suze. Zato što se nisu posvetili nijednom poslu i nikako ne mogu da pronađu ili izaberu taj posao. Zato što im život, na kraju krajeva izgleda besmislen i teško da vredi da se proživi.

„Pravi problemi za čoveka će početi onda kad bude imao zagarantovan hleb svakoga dana.“ Otprilike tako je govorio nezaboravni Fjodor Mihajlovič, i kao obično, bio je pronicljivo u pravu.

Duša se ne sme zanemarivati. Ne sme se svaka briga o čoveku svesti samo na ljudsko telo.

Duša može da se uvredi. Zaćutaće, sakriće se u ćošak, neko vreme će se praviti da je nema. A onda će se odjednom osvetiti. I to će se okrutno osvetiti.

Počeće da boli.

Onaj ko zna šta je duševni bol složiće se: čovek bi pristao da mu odseku prst ili iskopaju oko samo da mine bol u duši. A on namerno neće proći. Prosto će čovek biti bez oka ili bez prsta, ali s istim bolom u duši.

Kad čoveka boli duša povlači se strah od visine, strah od morske ili rečne dubine i strah od točkova voza. I eto, ljudi izmučeni duševnim bolom lete s krovova, odlaze na morsko dno i ležu na železničku prugu dokazujući u praksi da ono što je nevidljivo može da boli jače od vidljivog.

Ali mi svejedno ne shvatamo. Kao da smo drveni do pojasa pokušavamo da lečimo dušu isključivo tabletama, ili masažom, ili elektrošokovima.

A neobjašnjiva tuga sitog i zdravog mladog čoveka u međuvremenu neosporno dokazuje da u njemu potisnuta u zadnji plan, zanemarena i stavljena pod hiljadu sumnji živi besmrtna duša.

Govorim upravo o mladom čoveku. Zato što je zreo, prezreo i ostario čovek previše opterećen problemima i grehovima da bi patio zbog čiste metafizike.

A mlad čovek je svež, idealistički nastrojen i ne pristaje na kompromise. Potreban mu je čist smisao u savezu s pravdom i istinom. A pilule za uspavljivanje i laksativi mu još uvek nisu potrebni.

Tako su najbolji sinovi i kćeri Rimskog carstva počeli da tuguju na vrhuncu svetske slave.

Boljševici su po navici slagali kad su rekli da su hrišćanstvo uglavnom primali robovi i drugi nesrećnici. Hrišćanstvo je radosno prihvatano u apsolutno svim slojevima društva. Pili su ga kao svežu vodu u vrelom danu. Pili su i bogati i siromašni. Prosto, patricija uvek ima na stotine puta manje nego pralja i pekara.

Možda je i naše vreme upravo vreme onog umora srca kad čoveku ništa ne pomaže osim Jevanđelja. I čovek ponovo treba da shvati ono što mu se naizgled čini poznatim.

Neko ponovo, a većina po prvi put.

Dakle, ako vidite mladog čoveka s neizdrživom tugom u očima, znajte da je to dobar čovek. On čezne za Bogom i večnim životom iako sam to još uvek ne zna. Svi skupa proizvodi na pijaci razonode i zadovoljstva ne donose mu sreću. I on već skoro da mrzi ovaj lažni i bučni svet kao što mrzi ženu koja se prodaje i koja mu je obećavala blaženstvo, a podarila mu je sramnu bolest.

Ne može svako da razgovara s takvim čovekom. Ali ako ne možete, jednostavno se pomolite za njega. Obavezno se pomolite. Kratko, ali iskreno.

On je dobar, ali je na raskrsnici. I nije vitez. To je prosto mlad čovek.

Ako se njegovo srce ne obraduje i ne smiri u Bogu, otići će u sektu gde religiozna laž daruje iluziju istine.

Prosto će se umrtviti nekom hemijom ubrizgavši je u vene ili u mišiće. Jednostavno, ostaje mu malo varijanti.

Svakog mladog stanovnika materijalističke civilizacije prejako boli besmrtna duša.

 

https://vidovdan.org/info/andrej-tkacov-unutrasnji-bol/?script=lat

[JESSY]

Да ли је православним хришћанима потребан спорт?

BY СТАЊЕ СТВАРИ on 8. ЈУНА 2019. • 

Потребно нам је све у чему нема греха. Потребно нам је све што је од користи разуму, савести, породици и земљи

 

Спорт је човеку потребан да би радио и да би ратовао. У сваком случају, да би ратовао са собом. И још је потребан да би се битанге из краја организовале у спортски тим и да би млади мангуп који може завршити у затвору постао шампион, да би се његова смелост и енергија претопили у златну олимпијску медаљу и још један повод да с поносом чујемо звуке националне химне.

Спорт је такође изузетно потребан градском становништву. Зато што тесар, ковач или баштован жуљеве на рукама у току дана добијају и без вратила и тегова. А канцеларијски радник не. Грађанину који се сатима гура у превозу, који је преоптерећен информацијама, засићен стресовима и који се надисао аутомобилских гасова на градским улицама потребни су стаза за трчање, базен и тренажер. Спорт му је потребан да би живео. Не само зато што је срце спортисте здравије, а нерви су му јачи, већ и због тога што се ознојеном човеку, уморном од физичког напора враћа животни укус. Обична вода за њега поново поприма укус и потискује укус кока коле. И он поново открива сласт чврстог сна. И ако је човек ово раније добијао од употребе косе, струга и тестере, сад то већини људи дају скије, конопац за прескакање или тег.

Неке врсте спортова су се у потпуности родиле из животних потреба. Тако је, на пример, данашњи бијатлониста дојучерашњи ловац из тајге. Скије и оружје су значили хлеб за његову породицу. И рибар није веслао како би развијао мишиће и рамени појас, већ ради улова којим се храни и он сам и његова породица. Данашњи спорт нам може рећи нешто о томе колико је био тежак овај свакодневни рад обичног човека.

Други спортови су настали из војних вежби. Рвање, стрељаштво, мачевање, трчање и коњички спортови се нису родили из забаве, већ из вежби у доба мира како би човек пре или касније остао жив у борби. Данас спортисти најбоље знају колико је тежак овај ратни подвиг и припрема за њега. Сам језик спортских такмичења се понекад не разликује од ратне лексике. „Штаб селектора“, „тактички цртеж“, „муњевити напад“, „уиграна одбрана“. Ко није чуо ове и сличне изразе? И ко у њима није препознао сродство с ратним активностима?

Има спортова који се по лепоти и сложености могу мерити с уметношћу. Уметничко пливање и уметничко клизање су ближи балету него рату. Али не заборавимо да је тежина балетске уметности једнака тежини рада рудара у рударском окну и играчи балета праведно одлазе у пензију онда кад многи заправо нису још почели да раде. Исто се може рећи и за гимнастичаре и клизаче на леду.

Тако да врхунски спорт у сваком случају значи напоран рад који прославља земљу и који меље спортисту до краја, као војника. И ако је народ у стању да обара спортске рекорде, он је способан и на све остале тешке и велике ствари. На основу спортских достигнућа може се доћи до мишљења о физичком и моралном стању народа блиском истини.

А да ли је спорт потребан православним хришћанима? И ако им је потребан, зашто?

Потребан им је зато што су људи. И њима су потребна здрава деца, пубертетлије који се баве нечим корисним и не губе време на улици или за компјутером, потребни су им снажни мушкарци и старци који дуго година чувају „ватру у жилама“ и животни тонус. Потребно нам је све у чему нема греха. Потребно нам је све што је од користи разуму, савести, породици и земљи. Љубитељи статистике уколико то желе могу бројкама да нам докажу да амплитуда болести, као и амплитуда криминала и греховне зависности у свакодневном животу опада тамо где расте амплитуда масовног бављења спортом. За човека реч „живот“ не означава само биолошко постојање. Треба живети без греха, бодро и корисно. Ми би то требало да разумемо подједнако као и сви остали.

[JESSY]

РАД И МОЛИТВА

„Посао ми одузима све време и сву снагу. Кад да се молим? По читав дан сам у трци и јурњави. Једино недељом могу да се наспавам.“

Чуо сам такве приче. Вероватно сте и ви. И морамо се сложити с тим да је мноштво наших људи притиснуто испразношћу и зарадом. Наизглед, стварно немају кад да се моле. Свето дело – учествовање у службама и служење Богу – нужно се занемарује и закржљава. Затим цео живот креће укриво, не иде право, већ постранце. Очигледно је да треба тражити излаз и он је могућ у виду спајања рада и молитве.

    

Наравно, ништа не може да замени недељну Литургију. Али свакодневни послови се свакако могу мешати и растварити молитвом. Сам рад може постати аналог молитве и свето дело. Видели сте (у филмовима, а можда и у животу), како људи пљуну у шаке приступајући послу. Ово пљување има ритуални карактер. Раније су сви хришћани прали руке пре него што кроче у цркву. Некада су сви подизали руке у молитви и требало је да оне буду чисте. Код католика и дан-данас у свакој цркви на улазу постоје специјалне посуде с водом у којима богомолници поквасе прсте кад улазе у храм. Код нас сад само свештеници перу руке пре службе. У православљу само они данас узносе руке пред Богом. Али традиционално пљување у шаке пре него што се човек прихвати лопате или секире означава прање руку пре светог дела. Зато што је рад аналог молитве. Узгред речено, наши преци су пре него што се прекрсте дували или симболично пљували у прсте што такође симболично представља прање. Подједнако је свето радити и разговарати с Богом. Можемо учити да сједињујемо ове две ствари.

Има послова уз које човек може да се моли. То су сви механички послови попут косидбе, љушћења кромпира, окопавања леја или други монотони послови који се обављају аутоматски и поред којих је ум релативно слободан. Свака кратка молитва: „Исусе, Сине Божији, помилуј ме,“ „Богородице Дјево“, „Боже, очисти мене грешног,“ или друге умесне су и не ометају рад. Руке раде, а ум се моли. Управо да би човек који се моли био ослобођен нужности да отвара молитвеник, да чита речи из књиге, текстове многих молитава треба да научи напамет. Одломци из Јеванђеља и Давидови псалми треба да постану наша својина, треба да припадају нашем сећању, а не само да буду садржај књига које читамо. Тада ћемо моћи да насладимо или да ојачамо душу молитвом и док чекамо у реду, и док се возимо превозом, и кад идемо у спортску салу. Многи из праксе знају ову тајну молитвеног стајања пред Богом док се баве најразличитијим пословима који наизглед не погодују молитви.

Желео бих да улазим возило градског превоза за чијим воланом се тајно моли возач. Његов ум ће се бавити корисним стварима и неће морати да укључује „Шансон“ или „Радио Дачу“, и да малтретира уши путника. Притом ће возити пажљивије, пошто име Божије човека у чијем се уму налази чини одговорнијим и сабранијим. Желео бих да механичар у сервису мењајући точак на мојим колима или поправљајући њихов мотор, не псује, и не звиждуће себи под нос, већ да повремено у уму призове име Божије упомоћ. Кад улазим у кафић или ресторан хтео бих да се надам да кувар који ми спрема јело не намигује келнерици и не прича јој виц, већ се сећа Бога док ради и моли Му се.

Можете мислити да је то сан и фантазија, али ћу вам рећи да није ни једно, ни друго. То је сасвим могућа реалност. Њено одсуство у нашем животу или (рећи ћемо) врло ретко присуство зависи само од малог броја богомолника који теже томе да служе Богу на свом малом месту. Ово дело зависи само од наше воље, пошто нико нема власт да нам нареди о чему ћемо размишљати док обављамо свој посао.

Немаш времена или снаге да одеш на бденије. Слажем се. Али увек имаш и времена и снаге да усред свакодневног посла изговориш напамет „Помилуј ме, Боже“. Ради се само о жељи. И ову жељу треба да подстичемо у људским душама, подсећући их и учећи да призивање Бога у молитви и словесном служење Њему, у суштини не омета ништа осим расејаности и маловерја.

Посебно треба нешто рећи о људима који се баве умним радом. Ако радник који нешто малтерише може да се моли док ради, учитељ који проверава свеске не може. Његов ум је заузет. Исто тако је заузет ум диспечера на аеродрому или системског администратора у фирми. Сви они чији ум је на послу врло заузет треба да се моле пре почетка посла. Управо они треба да дуну у прсте, прекрсте се или да пљунувши у шаке, седну за тастатуру. Оваквих послова има све више и више.

    

Посао постаје механички и аутоматски, а човек се претвара у додатак сложеним механизмима. Он и сам ризикује да се временом претвори у робота или у компјутер на радост футуролога и холивудских режисера. И да би остао човек треба да се моли. Машина престиже човека по продуктивности, машина се неће уморити и неће заспати. Али се никад неће обратити Богу са захвалношћу или молбом за помоћ, а човек то треба да чини. То је главна ствар по којој се он разликује, како од машине, тако и од бесловесне животиње.

Напокон, има и оних који не раде с циглом, или с глином, или с фајловима и гигабајтима, него с људима. Чиновник, администратор, шеф, лекар, судија, менаџер. Ови људи разговарају, убеђују, грде, моле, инсистирају, пишу записнике и резолуције. Они држе састанке, испитују (иследници), објашњавају (учитељи) и тако даље. Ову вишемилионску војску одговорних радника можемо подсетити на пример атонског старца Силуана. Он је, свакодневно општећи с десетинама радника у манастиру, одредио себи за правило да никад не започне разговор са човеком пре него што се кратко помоли за њега. Формално то није тешко, али од човека захтева праву веру и љубав према људима.

Рецимо, директор школе позива родитеље ученика-мангупа који је намучио читаво одељење. Ако су већ стигли пред његов кабинет право је време да се помоли Богу говорећи: „Господе, помози ми да кажем правилна речи. Научи ме како да поступим. Дај ми чврстину ако је потребна чврстина. Дај ми самилост, дај ми разум.“

Очигледно је да речи могу бити најразличитије. Међутим, потребна је сама молитва. Исто тако доктор на пријему говорећи следећем пацијенту: „Уђите!“ може да се помоли за њега у себи. Ни начелника нико не спречава да чини исто то на дан пријема. Ни шефа кад су радници у питању. Ни командира за војнике. Даље можемо наставити у истом правцу. Узгред речено, Суворов је пре свих нас рекао војницима да „без молитве не пуне пушке. Чим човек погледа какве су особености живота дизаличара, возача камиона на дугим маршрутама, таксиста и продаваца, види да свако може да нађе своје речи, своје време и свој начин за разумно служење Богу. И тада ће човека који се моли у току посла обавезно нешто почети да вуче у храм. Мала молитва коју твори у свету, повући ће човека у Дом Молитве, у свети храм на Литургију. Човек ће осетивши силу молитве и њену сласт пожелети да оде на место где је све саздано за молитву и све одише молитвом.

Јер, како ко живи, тако се и моли. И ако живимо без молитве, душа нас не зове у храм у свету недељу. Нема жудње. Крила су поткресана. На души је кисело и досадно.

Сви треба да се моле. То је заједнички труд свих верних душа. Свуда треба да се молимо, односно, на послу и на одмору. Уколико је могуће, увек треба да се молимо. То није лак посао, али плодови које од њега очекујемо јесу преображај свакодневног живота из тешке и монотоне службе у служење Богу. И то је, наравно, човекова унутрашња промена. Његов срчани прелаз из стања сина овога века у стање сина Царства. Син Царства никад неће рећи: „Кад да се молим? Све време радим.“

Код њега молитву и посао не дели провалија, већ он и једно и друго обавља пред лицем Божијим, у славу Божију и силом Божијом.

[JESSY]

ДУГОВИ

    

Како да започнемо разговор о овој честој животној појави? Могли бисмо почети од „Енциклопедије руског живота“ – од „Евгенија Оњегина“. У првој глави романа упознајемо се с породицом главног јунака по којем је роман добио назив.

Служећи за част и име,
Његов се отац у дуг сплео;
Три бала даво сваке зиме
И страћио иметак цео.

Као што постаје јасно већ на први поглед пред нама је „професионални дужник“ који је навикао да троши више него што има и који је упропастио породицу бацајући друштву прашину у очи. Такав је Евгенијев отац. Данас се каже да „и одрасли имају своје играчке, само што су оне скупље“. Али сам принцип постоји од давнина.

Суштина овог принципа је следећа. Људи због нечега одлучују да троше више него што имају. У дилеми „бити или изгледати“ одлучују се за ово друго, за „изгледати“. И плаћају за имиџ… туђим новцем. После нису у стању да врате оно што су узели. Даље варијанте су разноврсне: одлазак у затвор због дугова, заплена имовине, бекство, самоубиство, пијанство због безнађа и др.

Евгенијев отац је трошио новац на шампањац, посластичаре и куваре, плаћање оркестра и лепу одећу. То му је било потребно како би се правио важан у друштву. Иако у прво време није био сиромашан касније је пропао. Као што је своје одбијање да игра карте објаснио други Пушкинов лик, Герман из „Даме пик“, он „није хтео да ризикује да изгуби неопходно у жељи да добије сувишно“. Евгенијев отац је управо изгубио потребно уздижући привидно свој статус и „пружајући се преко губера“.

То се дешава од памтивека до данас. Управо се релативно имућни људи, у сваком случају не сиромашни, лако пецају на „превару богатства“ (Мт. 13: 22) и падају у дужничко ропство. Историја нам убедљиво доказује да финансијска моћ поверилаца расте управо захваљујући људима који су навикли на раскош и који у принципу не желе да живе скромније. Некада су то били изданци племићких породица, који су се очигледно изродили и који нису умели да живе осим тако да их сви виде и за туђ рачун. Данас број људи у овој армији расте независно од разлика између слојева које су се максимално избрисале. Али се нису избрисале ни похлепа, ни глупост, ни људска неодговорност.

Студент који се храни у „Мекдоналдсу“ и који се облачи секнд-хенду узима кредит да би купио нови модел ајфона. Човек који вози кола од пола милиона рубаља узима још пола милиона рубаља на кредит и купује још престижнији аутомобил. Породица која може себи задуживања да дозволи одмор у приступачном летовалишту средње класе због одласка у престижно летовалиште узима кредит. Оваквих примера има врло много и свако од нас ће, ако то жели, допунити њихов списак или сопственим „хировима“ или сличним примерима из живота познаника.

Нећемо разматрати случајеве зајмова за потребе посла или плаћање комуналија, односно случајева кад човека покреће стварна, а не привидна потреба. Али обратите пажњу на мноштво примера који спадају у категорију коју смо поменули на почетку. Мода, статус, жеља за новином, вечита тежња ка променама, страх да не будемо гори од пријатеља и познаника, бојазан да ћемо бити окарактерисани као прости… Сви ови мисаони тирани, па чак и демони, као наоружани стражари грубо терају људе на поступке који уопште нису последица истинске нужде или животне потребе.

То је духовна болест. И треба да се лечи Духом. Уколико је човек гладан и наг то су материјални проблеми (који такође имају духовне узроке). Али везивање себе дуговима због, рецимо, моде је чисто духовна болест, која ни на који начин не зависи од материјалних фактора. Истаћи ћемо да су управо људи који прокламују идеолошки материјализам („ето, ја не верујем у Бога и не молим се, све су то измишљотине“) у пракси незаштићенији од верника пред агресивном поплавом рекламе, јавног мњења или живота у атмосфери журке.

Чујмо глас апостола Павла. Нека он није ауторитет за све, али ће, даће Бог, његове речи сигурно дирнути некога у душу: „А побожност јесте велики добитак кад смо задовољни оним што имамо. Јер ништа не донесмо на свет; јасно је да ништа не можемо ни однети. А кад имамо храну и одећу, будимо овим задовољни“ (1 Тим. 6: 6-8).

Нека се човек задржи на овим речима и размисли: шта је донео на свет кад је изашао из утробе? Шта ће понети кад склопи очи и престане да се креће? Зар му неће као сан изгледати сви снови о стицању и иметку? И свет који је тако успешно свакодневно варао човека, који га је изазивао и мамио, смејаће му се, мртвом, како би наставио да вара живе.

Поновимо да мноштво дугова и опасних подухвата нису изазвани ничим, апослутно ничим битним, осим таштине и глупости које живе у души којој је страна вера Божија. О томе даље Павле говори: „А који хоће да се богате, упадају у искушење и замку, и у многе луде и погубне жеље, које гурају људе у пропаст и погибао“ (1 Тим. 6: 9).

Среброљубац није онај ко има много, него ко много хоће. Притом није важно да ли вози ладу или мерцедес. Садржај срца одређује тајну човека по којој ће му судити непоткупљиви Бог. Зато је речено „који хоће да се богате“, а не просто „богати“. Управо то је „превара богатства“ о којој је раније било говора. Превара значи обмана, привидан сан који у себи крије страшне невоље. У „искушења и замку“ спадају и оне невоље у које дужник може доспети. Што је већи зајам, то је већа опасност. Деца, покретна и непокретна имовина, унутрашњи органи и сам живот често постају средства за враћање дуга. Да је тако потврђују нам и црна хроника и историјски примери.

    

За човека треба да буде природно да се боји дугова као што се природно боји ропства или друге тешке зависности. Зар није ропство позајмљивати од једних да би вратио другима, плашити се телефонских позива, крити се и мењати адресе?

Обратимо пажњу на то да је дуг слика и прилика греха. У молитви Господњој научени смо да се молимо: Остави нам дугове наше као што и ми остављамо дужницима нашим. И читав збор тумача као да нам једним устима објашњава да су наши дугови пред Богом, наши грехови, грешке, хотимични и нехотични погрешни поступци. Исто су и дугови ближњих према нама, то су њихови грехови који захтевају лечење кроз помирење и активну љубав. Дакле, ако су божанска Христова уста реч „грех“ заменила речју „дуг“, између њих несумњиво постоји суштинска сличност.

Грех везује човека, поробљава га. И дуг такође. Човек који има грехове је роб греха. Човек који има дугове је роб дуга. И један и други човек су обузети страхом, лишени су слободе и радости. Они не уживају у животу, већ живе под притиском као роб под теретом.

Савремени свет навикава човека да се лако задужује, да се заробљава кредитима и да се не секира много о томе кад ће морати да их плати. То значи да свет нашу свест своди на ниво малог детета кад је човек у стању да се радује ствари коју види, али није у стању да размисли о одговорности због тога што је поседује. Погледајте пажљивије децу. Како се брзо радују новој играчки и како је брзо заборављају кад угледају другу. Они имају минимум сећања о прошлости и предвиђања будућности. То је природна слабост ума код малог детета. Али је то неопростива слабоумност код одраслог човека. То је знак активног туђег рада на његовој свести. Јер какве импулсе наша душа добија са свих страна? „Треба ти – узми. Узео си – радуј се. Не лупај главу о томе како ћеш да вратиш. Некако ћеш вратити.“ Човек који живи у оваквој парадигми је заиста слабоуман.

Он није опасан само по себе и своју родбину (често управо родбина преузима на себе терет отплаћивања дугова које је направио њихов сродник-егоиста). Овакав човек је опасан и по зајмодавца. Инспектори и иследници би нам уколико то желимо испричали много прича у којима су убијени људи који су некоме позајмили новац. Човек прво узима. После не може да врати. Онда му ђаво шапуће суманути план о томе како да изађе из ове ситуације: Убиј га и немој ништа да му враћаш.

Мноштво примера доказује да ово нису фантазије и шале.

У принципу, теже је враћати него узимати. Јер, како о томе тачно говори позната шала „узимаш туђе за неко време, а враћаш своје заувек“. И људи тако нерадо враћају да друга пословица каже: „Ако хоћеш да се посвађаш са човеком, позајми му новац.“

И о томе вреди нешто рећи. Јеванђељска реч говори само о онима који дају, тачније „Који иште у тебе, подај му; и који хоће од тебе да позајми, не одреци му“ (Мт. 5: 42). А ми говоримо о одразу ове заповести као у огледало која би требало да звучи: „Јеси ли узео дуг? Врати време“.

Овакво „додавање“ Јеванђељу није за осуду, јер Господ, напротив, захтева да из самих јеванђељских принципа изводимо правила за практично понашање. Речено је, на пример, да се осуђују они који гледају жену са жељом (в. Мт. 5: 27). Такви већ чине прељубу у свом срцу. То је речено о мушкарцима. Али се смело може „додати“ да ће и жени која је бацила похотан поглед на мушкарца бити суђено као прељубници. Данас кад се слобода погрешно схвата о женском блуду морамо говорити исто толико много као и о мушком.

Дакле, од нас се захтева размишљање о заповестима, јер смо људи. Заповести су дате слободним и паметним бићима, а нису убачене као плоча у робота. На основу реченог заиста можемо не само да захтевамо од оних који дају (Дај!), већ и од оних који узимају (Врати!).

Али поново и опет треба да се враћамо на главну мисао. Дужнички зајам је изнуђена мера, а не животна норма. Животна норма је да умемо да живимо са онолико колико имамо и да „не будемо никоме ништа дужни осим да љубимо један другога“ (Рим. 13: 8).

Додајмо такође и речи једног подвижника који је учио да је најбоље средство да човек увек буде сиромашан намерно невраћање дугова и рад недељом и о празницима. Смисао реченог је да нико не жели да живи у сиромаштву. Али мораће ако не буде поштовао Бога и ако буде занемаривао недељну и празничну службу у храму. Радиће тих дана као и нерадних. И друга ствар: узимаће на зајам и неће враћати чак и ако има да врати. Услед ове две грешке у човековој души као да се стварају неке рупе. Паклена промаја може кроз њих да издува све Божије дарове.

То није апстрактно моралисање, јер се све заповести проверавају делом.

„Окушајте Ме у том, вели Господ над војскама“ (Мал. 3: 10).

[JESSY]

ШКОЛА РАСТА

 

Има Чехов једну приповетку под насловом «Опклада». Суштина приче се своди следеће: на једној забави се повела дискусија о оправданости смртне казне. Једни су говорили да је неопходна, други да је недопустива, и да се мора заменити доживотном робијом. Зачуо се такође и глас неког студента, који је оценио да су са моралне тачке гледишта убиство и доживотна робија подједнако ужасни, али да би он, ако би требало да бира, изабрао затвор.

 

«Ви нећете издржали ни пет година, а камоли доживотнo», рекао је студенту један од присутних на богаташевој забави. На те речи студент је одговорио предлажући опкладу, и понудио да за милион рубаља лежи у добровољном затвору 15 (!) година. Тако и одлучише. Требало је да буде затворен у дворишној кућици поменутог богаташа, везу са светом могао је да остварује једино преко писама, а богаташ се обавезао да ће му све што буде неопходно (књиге, храну, ноте и друго) достављати чим затражи. Општење са људима му је забрањено, а ако изађе из затвора макар и пола сата раније – изгубио је.

Ко жели да сазна како се ствар окончала, нека прочита оригинал. А ја бих скренуо пажњу на оно чиме се студент бавио у свом импровизованом затвору, тачније, шта је читао. Изузетно је важно да човек научи како да ради са текстовима и информацијама – да не би затрпао свест, да би избегао замке, да не би понављао туђе грешке. У информационом друштву (а управо у таквом живимо) ова вештина напросто представља неопходну меру безбедности.

Елем, Антон Павлович на следећи начин описује понашање добровољног заточеника:

«Прве године правнику су слали књиге, претежно лаке садржине, романе с компликованим љубавним заплетима, криминалне и фантастичне приповетке и слично.»

Управо тако и чита већина обдарених умећем читања. За њих су уметност и култура само начин повременог изласка у паралелни, ничим обавезујући свет, покушај одмора и опуштања. Забаву тражи «цењена публика» у таквом приступу уметности, забаву и лаку алтернативу тешке и обремењене стварности. У свету браће Лимијер, овом штиву одговара tutti-frutti, тј. сав бућкуриш: мелодраме, авантуре, сапунице, фантазије. Али, робијаш у затвору не седи, и на овој етапи може провести читав свој живот. Зато студент седи, његова душа је принуђена да се развија, па се и читалачки мени мења.

«Други дан музика је умукла у згради, и правник је тражио преко својих писама само класике. Пете године поново се зачу музика, и заточеник затражи вино. Они који су га посматрали кроз прозор говорили су да је целе те године само јео, пио и лежао у постељи, често зевао и разговарао сам са собом. Књиге није читао. Понекад би седао ноћу да пише, писао би дуго и пред зору цепао у комадиће све што је написао. Често су га чули како плаче.»

Класика је дошла друге године. Када ће она доћи човеку под уобичајеним, неекстремним околностима – питање је. Али мора доћи. Треба поново прочитати школску лектиру, како бисмо развејали илузије да је познајемо, и први пут се одушевити и пустити сузу над Гогољем, Пушкином... Потом ћемо пожелети да и сами нешто напишемо (студент је пожелео). Али то ће брзо проћи (студент је ујутру поцепао све што је написао).

Али, развој се ни на томе не завршава.

«У другој половини шесте године, заточеник је марљиво почео да се бави учењем језика, филозофије и историје. Жудно се прихватио тих наука, тако да је банкар једва стизао да му наручује књиге. За четири године, на његов захтев, било је наручено око шест стотина књига. У том периоду је банкар, између осталог, добио од свог затвореника овакво писмо: “Драги мој тамничару! Пишем Вам ове редове на шест језика. Покажите их људима који те језике знају. Нека их прочитају. Ако не пронаћу ниједну грешку, молим Вас, наредите да се у врту опали из пушке. Тај ће ми пуцањ показати да сви моји напори нису били узалудни. Генији свих векова и земаља говоре на разним језицима, али у свима њима букти исти пламен. О, кад бисте само знали какву ванземаљску срећу осећам у души што могу да их разумем.” Затвореникова жеља била је испуњена. Банкар је наредио да се у врту двапут опали из пушке.»

Тај степен, до ког је необични затвореник дорастао, назива се жеђ за дубоким знањем. Овде се треба оградити и признати да огромна већина нас нема, нити ће имати могућност да се у одраслом добу посвети фундаменталном образовању. То је ретка привилегија малог броја људи. Али жеђ за истинским знањем морамо имати. Сама та жеђ штитиће душу од поплаве информација и тривијалности, које, попут досадних мушица, покушавају да нам се увуку у уста и нагурају у уши.

Већ видимо правац развоја личности. На почетку лако штиво, затим класика, затим наука и језици. То јест, на почетку Марињина, потом Селинџер, потом Платон у оригиналу. Или на почетку радио «Шансон», па оркестар Пола Морије, па Бах и Хендл.

Но, идемо даље.

«После десет година, сужањ је непомично седео за столом и читао само Свето писмо. Банкару се учинило чудно да човек који је за четири године савладао шест стотина компликованих књига, изгуби скоро целу годину на читање једне лако разумљиве и не тако дебеле књиге. Јеванђеље су смениле историја религије и теологија.»

Приметимо зачуђеност банкара. Шест стотина томова и једна књижица. Шта се може тамо тако дуго читати? Шта се над њом може докучити? Слична питања не постављају многи само зато што немају повод. Али приметимо: над Јеванђељем је занемео човек прекаљен у читању и изучавању озбиљних књига и наука. Ситан, празан човек претрчаће очима преко текста Јеванђеља, зевнути и укључити телевизор. А затим ће на питање: «Да ли сте читали Јеванђеље?» громко одговорити:«Него како!». Реците шта хоћете, али што је човек дубљи и темељнији, то је дубља и темељнија његова вера. У примитивног човека и вера ће неминовно бити примитивна.

«Последње две године заточеништва, сужањ је читао изванредно много и без икаквог реда. Час се бавио природним наукама, час тражио Бајрона или Шекспира. Дешавало се да од њега стижу цедуље у којима је молио да му истовремено пошаљу и хемију, и медицински уџбеник, и роман, и неку филозофску или религиозну расправу. Као да је пливао по мору између остатака разбијеног брода и желећи да спасе свој живот, хватао се час за један комад, час за други – на то је личило његово читање!»

Последњу етапу карактеришу две ствари. Прво, човек који је дубинe досегао и сагледао може заиста читати све. Њему је све занимљиво и ништа није толико опасно, колико може бити за неискусне људе. Друго, студент је стајао пред циљем и ишчекивао да рок опкладе истекне, а то је најтежи период заточеништва. У то време се нарочито силно мучио и тражио је разоноду.  

То је заправо све што сам хтео извући из приповетке. Чиме се она завршила, нећу вам рећи, подстичући здраво интересовање за добру литературу. А ми морамо, браћо и сестре, из испричаног извући мисао да душа која је почела да се труди, на путу свог развоја неизоставно пролази кроз јасно дефинисане етапе.

  

Треба одболовати сваку бесмислицу и прерасти је.

Треба доћи до озбиљних књига, оних које одузимају сан и преображавају душу.

Треба жалити што немамо дубоко класично образовање, немамо базу. И треба се макар некако потрудити да се тај губитак надокнади.

На крају, треба се удубити у Реч Божијy и наћи у њој ни сa чим упоредиву ризницу лепоте, и користи, и смисла.

Једино што поменуту школу духовног раста треба похађати вољно и не лежати у затвору ради тога.

[JESSY]

Реалну опасност по сваког верника представља ДУХОВНА ШИЗОФРЕНИЈА

 

– Јован Касијан Римљанин тврди да човек не треба да се концентрише на своје грехове да се не би прљао у њима, него треба да држи свој ум у Богу. А пророк Исаија у име Бога каже: Аз јесм заглаждајај безаконија твоја… и грјехи твоја, и не помјану. Ти же помјани… (Ис. 43, 25-26) (српски превод гласи: Ја сам бришем преступе твоје… и грехе твоје не помињем. Опомени ме…). Којег приступа је боље да се човек придржава: да ли да се концентрише на своје грехове, да се сећа својих грехова, или да се труди да држи свој ум у Богу?

Протојереј Андреј Ткачов

– На шта да се концентрише – на своје грехове или на Бога? Наравно, на Бога. Усмеравајте свој ум навише. Треба ићи горе. Господ је наше грехове искупио на крсту: разапео је грех у Свом телу, Он Који није имао греха и постао је жртва за све грехове света. Он је Искупитељ наших грехова, Он је Спаситељ, Он је Жртва правде.

Своју пажњу треба да усмеримо на Господа. Да престанемо да чинимо зло, да научимо да чинимо добро.

Човек треба да се концентрише на грехове кад га узноси гордост, кад почне некога да осуђује. Тада треба да стане, да каже: „Стоп. Хајде, види мало у свом сећању да ниси и ти крив за то? Ако си крив затвори уста зато што осуђујеш некога за нешто за шта си сам био крив.“ Нека је то било и пре сто година, нека је било пре двадесет пет година, нека је било пре пет дана. Зар има везе? За грех нема времена, за савест је увек данас. Ако почнеш да осуђујеш, сети се грехова. Ако почнеш да се гордиш – сети се грехова. А зашто би човек иначе копао по њима? Гледај нагоре, иди према Богу, Бог ће те очистити, Бог ће те омити, Бог је свет, Бог је добар, Бог је Отац.

Препорука Јована Касијана Римљанина ми се чини изузетно здравом и корисном. Имамо огроман број људи који копају по својим греховима од ујутру до увече, а притом немају ни духовну бодрост, ни духовну радост, ни духовну енергију, ни снаге да се труде, да се спасавају и да помажу човеку поред себе да се спасава, превише се баве собом. То су егоисти који копају по својим греховима; они воле себе, воле себе и у греху.

И кад човек каже: „Ја сам највећи грешник,“ то је глас гордости, то је глас плитког егоисте, који се није ни покајао за своје грехове, чак је и у греховима заљубљен у себе.

Треба мање размишљати о томе, треба гледати у веће, треба ићи ка већем, треба се надахњивати и дивити већем, треба ићи више, више, више – у горње, у горње, у горње. Дакле, и према тоалетном папиру и према осталим предметима из свакодневног живота треба се опходити мирније, иначе све то мирише на психичку болест.

Ако почнете да се осврћете унаоколо и да тражите масоне, тајне знакове, тајно богохулство – ваш живот ће постати немогућ. Бог ће нестати из ваше свести, просто ћете патити и ваша патња ће бити бескорисна и опасна. Нека нас Христос сачува, и вас и мене, од сличних опасности, зато што реалну опасност по сваког верника представља духовна шизофренија. Нека вас Господ чува!

 

[JESSY]

Питао сам се шта значи ништаван и глуп. 

Не преиспитуј себе превише, да ли си нешто добро урадио. Да ли си испао поштен према некоме (наивност). Никада не улази у дубину мислима. Немаш где! Ући ћеш у област поднебесја – опасно и глупо. 

Ниси себе остварио, онда си љубоморан на друге. Тако тераш људе од себе. Нижа вредност, затим следи уздизање над другима. Нпр. превише неумесних шала. 

Блокирам себе када унапред мислим да ли ћу нешто моћи да урадим. Стварам лоше мисли, страх од неизвесног, напетост. 

Све треба да знаш савршено што желиш да радиш. Немогуће је! О’лади капсулу. 

Веровати у себе, да нешто можеш да урадиш. Тако се гради самопоуздање. 

Воли себе до мере пријатности. Мазохизам је опасан или фанатизам. 

Не схватај живот сувише озбиљно. Пући ћеш! 

Било која од ових мана да те ухвати постајеш несвестан исте.

[JESSY]

ЗАПОВЕСТ О РАДУ ЈЕ СВЕОБУХВАТНА

Прича о талентима

Одучавајући човека од сувишне бриге Христос је као пример наводио птице небеске: оне не сеју и не жању, не сакупљају у житнице, али их Отац Небески храни (в. Мт. 6: 26). Може се учинити да је то проповед о безбрижности. Они људи који су посматрали живот пернатих птица рећи ће нам да није тако. Трагање за храном, савијање гнезда, храњење младунаца, бекство од грабљивица, прелетање у топле крајеве – све то птичји живот чини и пуним брига и тешким. Не ради се о безбрижности, већ о свакодневној зависности од Бога. Птица ни на који начин не може да обезбеди себи будућност. Она нема ни пензију, ни друге социјалне гаранције. Она не може да изнајмљује савијена гнезда и да живи од камате. Не може да замрзне црвиће у фрижидеру. Птице раде свакодневно и само је у томе залог за то што их Бог храни.

    

Човек такође треба да буде активан целог живота. Рајска заповест да се „обрађује и чува“ говори о томе да Господ није створио сибарита, већ активно биће.

Ако, на пример, због сажаљења на научимо дете да ради (јер ће се, наводно, нарадити кад порасте), ова услуга ће личити на „услугу“ коју су кинески цареви чинили својим кћеркама. Да би истакли њихову племенитост чврсто су им завијали стопала, тако да су девојчице расле као наказе које нису могле да ходају. Затим су их цео живот носили на рукама и у носиљкама стављајући другима до знања да због свог порекла ништа не морају да раде, чак ни да ходају по земљи. И наша деца ризикују да стекну непоправљиву душевну наказност ако од малих година не буду намештала свој кревет, стављала судове у судоперу после јела, спремала играчке на своје место и тако даље.

    

Заповест о раду је свеобухватна. Она се односи на све, укључујући и оне који су рођени у богатој породици и којима имају све што им је потребно. Човек који се роди у таквој породици не треба да ради да би се прехранио, него да би остао човек, као и због тога да би осећао самилост према онима који савијају кичму ради парчета хлеба. Познати филантроп из XIX века доктор Ф. Гааз, који је осећао самилост према прогнаним затвореницима и желећи да искуси како је у њиховој кожи намерно је прелазио огромна растојања у неуднобој одећи. Осетивши њихов бол као свој покушавао је да издејствује ублажавање судбине несрећника. Паметан милионер ће натерати сина да у току лета ради као поштар или да разноси пицу. И у том случају ће милионер бити сигурнији у то да кад одрасте син неће протраћити, него умножити наследство. Тако је, на пример, отац легендарног кијевског губернатора, свог сина пре него што му је оставио огромну уштеђевину, до тридесет година држао на ситним канцеларијским дужностима. Рачуница се оправдала, Фундуклеј-млађи је умножио очев капитал и трошио га је изузетно мудро и човекољубиво.

* * *

Постоји једна прича о неком краљу који је доживео бродолом заједно са женом и кћерком. Талас их је избацио на обалу у непознатој земљи. Тамо су, не знајући занат, почели да напасају туђе овце водећи живот сиромаха. Међутим, десило се да је краљ ове земље почео да тражи младу за свог сина. Изасланици су обишли краљевство, видели су све девојке и изабрали сиротицу заслепљујуће лепоте, пастиреву кћерку. Принц јој је понудио руку и срце, али је девојчин отац поставио ултиматум: нећу ти дати кћерку, принче, док не научиш неки занат. Принц је негодовао, али се повиновао вољи будућег таста. Научио је да плете асуре. Исплео је два комада, па је опет дошао да проси девојку.

– Колико кошта једна асура? – упитао је пастир.

– Два гроша, – одговорио је принц.

– За колико времена си их исплео?

– За један дан.

„Четири гроша дневно…“ – помисли старац.

– Добро. Узми моју кћерку.

– Хвала, оче. Али ми сад објасни шта ће ти све то? Па ја сам принц. Треба да управљам земљом, а не да плетем асуре.

– Ех, синко, – одговори пастир. – И ја сам био краљ. Али да сам бар знао да плетем асуре после губитка царства моја породица би живела макар мало боље.

Ова прича се због своје универзалности може причати на часовима техничког образовања, историје, етике или на ваннаставним активностима.

    

Сви јеврејски младићи који су желели да се посвете изучавању закона морали су да науче неки занат. Управо тако је апостол Павле научио свој занат (да прави шаторе), захваљујући чему га ништа није спречавало да благовести: хранио се трудом својих руку и никоме није давао повода да га прекори за користољубивост. Неколико година је живео у Арабији хранећи се својим занатом, који је толико потребан у свакој бедуинској породици. О томе у Писму има само неколико речи: ...Отидох у Арабију, и опет се вратих у Дамаск (Гал. 1: 17). Иза ових штурих речи крију се године аскетског живота, молитава, и изучавања Писма.

„Речи закона немој претварати ни у златни венац, ни у лопату,“ – говорили су вероучитељи. Односно, немој претварати Божанско Писмо ни у начин да се прославиш, ни у средство да зарадиш.

Ове речи су актуелне и у наше време. Епоха доноси својеврсну социјалну наруџбину. Друштву су потребни свештеници-лекари и свештеници-педагози, како ради дубљег продирања клира у живот света, тако и ради веће независности свештеника од прилога народа за службе и требе.

* * *

Кад би човек био потомак мајмуна никад не би јео хлеб. Не само зато што се не би сетио. Просто не би имао разлога да тако тешко и напорно ради како би се најео. Било би му брже и лакше да бере оно што виси на дрвету и да копа оно што расте из земље.

Хлеб је храна на коју је човек највише навикао, а истовремено је храна која се најтеже прави.

Цео људски живот је смеса тешког и укусног, тешког и лепог. Огроман труд се крије иза светлости обичне електричне сијалице или иза млаза воде са чесме. Треба да ценимо овај труд, а најбољи начин јесте да сами радимо.

Лако је исфлекати оно што је мама опрала. Оно што је човек сам опрао и испеглао чува брижљивије и нерадо прља.

 

http://www.pravoslavie.ru/srpska/122466.htm?fbclid=IwAR1t0F3TRDVDTkC2TPXXn4K9FBMdAnMSs9F7rBCDkY6M8a7LJVzVK324dzU

[JESSY]

ДЕТИЊСТВО ЈУЧЕ И ДАНАС

 

 

    

Деца не желе да одрасту. Недавно сам дошао до овог запањујућег открића. До сада сам био уверен у то да сваки дечарац у одговор на питање одраслог: „Шта ћеш бити кад одрастеш?“ поносно одговара: „Космонаут!“ или: „Алпиниста!“, или неко други из јуначког дела човечанства. Није случајно што девојчице кад мама није код куће обувају њене ципеле и тако ходају и смешно мажу своја дечја лица шминком. Није случајно ни што момци журе да обрију своје прве паперјасте бркове како би се они што пре претворили у праве. Деца желе да буду одрасла. И чак кад су несрећни дечаци 1990-их година хтели да буду или „посланици“ или „мангупи“, а девојчице њихове „сапутнице“ из пословне пратње (захваљујући телевизору и општој атмосфери у земљи) свеједно су се у томе угледали на одрасле и хтели да изађу из детињства. Међутим, дошло је време кад на питање: „Шта желиш да будеш кад одрастеш?“ човек у одговор може да чује: „Па не желим да одрастем.“

Ова реченица не значи да мали човек не зна да ће одрасти. Зна. Наша деца су паметна. То такође не значи да ће се човек који одрасте одрећи задовољстава одраслог човека. Али то значи да савремено дете које све одлично разуме свесно не жели да уђе у зону личне одговорности и да напусти зону комфора у којој све и сви раде за њега.

Наша цивилизација је цивилизација ритуалног плеса око малог детета које стоји на табуреу. Дечји луна-паркови, дечји телевизијски канали, наменски супермаркети пуни и препуни дечје козметике, играчака и одеће... Изгледа да се читав свет одраслих људи договорио (по први пут у историји човечанства) да деци да све и одмах. Какви ће бити плодови ових напора и каквог миша ће родити ова гора, сад видимо делимично, а у потпуности ћемо видети касније.

Уопште не желим да критикујем све одреда. На пример, дечју медицину можемо заслужено да хвалимо од ујутру до увече, пошто је релативно донедавно дечја смртност свуда била колосална. Човек који је доживео рану младост изгледао је као срећник у поређењу са својом браћом и сестрама који су умрли у раном детињству. Мандељштам је о томе писао:

О, какви смо лицемери,

Како лако заборављамо,

Да смо у детињству ближи смрти

Него у зрелим годинама.

Детињство је нежна незаштићеност и беспомоћност. И ако смо у време Мандељштама то већ „лако заборавили“, у наше време је то још много више изражено. За дечје животе се одвија борба и они се заиста спасавају. А тамо где се спасење не оствари то се доживљава као страшна трагедија. Траже се кривци и проналазе средства да се избегне поновна трагедија. И ова борба за сваког човека без разлике на пол, расу или урођене болести изгледа као историјска победа хришћанског учења о личности. Сваки човек је јединствен и непоновљив. За свакога се вреди борити и савремена техника нам омогућава да то чинимо.

Али идемо даље.

Једноставно треба да оценимо по заслузи оно што данашње дете има и што раније није имало. На пример, књижевност. Шта бисмо радили без ње? Шта бисмо без „Доживљаја Тома Сојера“, без „Алисе у земљи чуда“, без „Крцка Орашчића и Краља мишева“? Апсолутно је немогуће замислити детињство без Вини Пуа или Мачка у чизмама, без Мухе-Цокотухе, без Црвенкапе. А књижевност за децу се појавила тек... у XVIII веку. Узгред речено, отприлике у то време се појављује и представа о детињству као о посебном времену, представа о „институцији детињства“. Пре тога је и у Немачкој, и у Енглеској, и у Византији, и у старој Русији све било другачије. Наравно, деци су се причале бајке, страшне приче о поучна казивања. Међутим, то није било посебна врста умне делатности и усменог стваралаштва. Све је било врло блиско свету одраслих. И узгред речено, праве бајке, које нису прошле кроз сито књижевне адаптације и „ублажавања оштрих углова“ тешко да ћемо прочитати деци или им понудити да сама читају. Истинске бајке истинских народа света су заиста страшне и натуралистичке. И управо најновијем добу с његовим специфичним односом према детињству као златном и невином добу дугујемо све Карлсоне и све Палчице.

Па добро. Чини ми се да и ова тачка представља несумњиву победу. Хајдемо даље.

Одећа. И по разноврсности, а често и по ценама тржиште дечје одеће представља пандан тржишту одеће за одрасле. И данас нам је тешко да замислимо да се „дечја одећа“ као таква појавила пре свега 200 година, прво у Енглеској. И шта би друго могли да носе ови острвљани ако не морнарску одећу (деца треба да се угледају на одрасле и да теже ка томе да стану поред њих)? И тако су се појавила оделца за маринце – мале морнаре, управо оне „морнарске мајице“ које добро знамо из историје одеће. Од тада је све кренуло. Јакнице, хулахопкице, мантилићи, ципелице. Часописи за дечју моду и конкурси за мале помодарке. А пре тога су се сва деца облачила као мали одрасли људи. Бројеви су били мањи, а крој и материјал исти. Чак се шило простије да буде јефтиније. И млађи су носили одећу после старијих. У принципу, као код Некрасова:

У великим чизмама, у кожуху од овчје коже,

У валиким рукавицама, а сам је... као нокат.

Дете је у овој песми сасвим одрастао човек. И није нешто специјално. Сва деца су тада била мање-више таква. И премда су нам ову слику нудили као илустрацију некаквог ужаса из којег треба одмах да се ишчупамо и да идемо у социјализам, ја код Некрасова не осећам никакву осуду у овој слици. Напротив, осећам извесну очараност и одушевљеност овим малим трудбеником за којег је свет суров, али схватљив. И јасно му је његово место у овом свету.

           – Дакле, види ти то! А како се зовеш?

           – Влас.

           – Колико имаш година! – Шест сам напунио...

           – Хајде, море! – повика малишан басом,

           Повуче узде и крену брже.

Али нас ће, наравно, ужаснути и дечји рад (најгрубље кршење савремених закона) и одећа за одрасле на малом човеку. И ја ћу се ужаснути заједно с вама. Ужаснућу се због контраста између прошлости и садашњости, посебно ако се будем сетио овог стиха гледајући дечје игралиште са шестогодишњим малишанима који циче или стојећи испред излога продавнице дечје одеће. Како год човек да окрене и како год да оцењује промене, далеко смо отишли. Хајдемо даље.

    

Играчке. Недавно сам у биографској књижици о цару Јустинијану прочитао византијски епиграм који се односи на прелазак из дечјег узраста у одрасли. То је друга половина I миленијума после Христовог Рођења.

           Данас сам, Господе, напунио седам година. Не смем више да се играм.

           Ево моје чигре, мог обруча и моје лопте. Узми их, Господе.

Овде је, као што видимо, присутна иста мисао о прераном (по нашим мерама) ступању у зону одрасле одговорности. Међутим, овде је и оскудан списак играчака које симболизују детињство.

Да ли можете да замислите да наше дете (па добро, не са седам, али макар са четрнаест година) да Христу своје играчке? Ја не могу. Оно никоме неће дати своје играчке. Чак ни Господу. Оно ће хтети нове играчке у замену за старе. И њихов списак ће бити подугачак. „Ево мојих нинџа-корњача, трансформерса и диносауруса. Ево моје железнице и механичких аутомобилчића. Ево безбројних лутака, лопти и тротинета који ме одавно не занимају. А ево мог плеј-стејшна, ево таблета с мноштвом игрица. Њих никоме нећу дати и то ће трајати вечно, јер намеравам да се вечито играм.“ Тако ми изгледа верзија старог византијског текста у овим условима. И овде не могу да кажем да смо напредовали ни за један корак.

Уосталом, о томе је написано на хиљаде књига. И о томе како се људи увек играју само мењајући облик игре и величину улога. И о томе да на споју случаја и законитости врца мисао о Божанском Провиђењу. И о томе да колективне игре социјализују човека, а појединачне развијају машту. Не могу да поновим сву гомилу информација, јер их има напретек, а сам ни из далека не знам све. Али стојећи испред излога или у савременој продавници играчака само се сећам класичних пиштаљки и обруча којима су се деца играла миленијумима. Сећам се крпених лутака и глинених коњића и најежим се због контраста с данашњим изобиљем.

Још размишљам о девојчици која даје инјекцију лутки Маши, храни је кашом и прича јој причу за лаку ноћ. И о дечаку који вози по поду ватрогасна кола и оглашава се звуцима аутомобила који вози. Питај га и он ће ти испричати који пожар иде да гаси и колико људи има у екипи. Затим размишљам о деци која су се упиљила у екран са сензорима и схватам да се ради о потпуно различитим играчкама.

Али и томе ћете размислити сами или ћете прочитати у другој књизи. А ми идемо даље. Већ смо видели да савремено дете живи у свету у којем је за њега смишљено толико свега лепог и корисног да му се врти у глави. И све то нису имали милиони деце из других епоха. Над овом децом се није надвијао добри доктор, они су имали шансе осам према десет да умру у нежном узрасту. Носили су грубу одећу и радили су од детињства. Њихове играчке су биле примитивне, а дечјих књига није било ни на видику, а да не причамо о цртаним филмовима или компјутерским играма. Њихова храна је била храна за одрасле. Читав асортиман „хране за децу“ се састојао од мајчиних груди и кад је дете престајало да сиса јело је исто што и одрасли у његовом региону. И није било никакве чоколаде и газираних сокова.

Значи, саградили смо рај? Рај за децу? Вероватно. Само, док је раније дете прерано попримало озбиљан израз лица сад постоји ризик да ће дете одбити да одрасте.

Оно ће хтети (кад му већ порасту бркови и кад постане пунолетно) да мења играчке и да мења задовољства. Неће хтети да ради, зато што је то тешко. Колико је само страшно да човек сваког дана устаје и иде на посао! Неће му несносно изгледати само тежак и опасан посао ватрогасца, већ ће му чак и нешто једноставније претити неиздрживом тежином.

Оно неће хтети да заснује своју породицу. Просто ће се плашити. А од полних радости неће моћи да се одрекне пошто је природа у младићком узрасту скоро непобедива чак и за савршене. И добићемо нешто чудно. С једне стране размажено и ћудљиво биће, а с друге развратно и сурово (јер је неодговорно).

Плаћање услуга за обезбеђивање сопственог задовољства прећутно ће поверити родитељима. Јер они су га родили, није он молио. И они су га тако дуго гајили и неговали. Зашто сад обијају да га гаје и да га негују? И не само то, још им је пало на памет да старе и слабе и сад траже помоћ од њега! А он није потписао да ће то да ради! Превише је навикао на то да се свет врти око њега са свим чоколадицама, вртешкама, мобилним уређајима и сл., а да он стоји на табуреу посред скупштине одраслих и рецитује песмицу коју је научио. Одрасли су притом, као што је обичај, одушевљени!

Молим вас да сами завршите размишљање о могућим минусима ове невиђене среће која се обрушила на нашу децу пред крај историје. Јер очигледно је да је оно што имамо плус. Шарени, дотерани, карневалски плус. И више не можемо да живимо другачије, зар не? С тешким радом и глиненим пиштаљкама. Међутим, живот се не састоји само од плусева. Треба да постоји и минус, исто као у батерији захваљујући којој ради даљински за телевизор. И где је овај минус? Можда сам све измислио? Јер свештеници често причају страшне бајке. А можда заиста нашу децу која су упила незамисливу за раније епохе количину задовољстава чекају и неке незамисливе невоље? А и нас заједно с њима? Сачувај Боже, али треба размислити.

И треба челичити дете, такође га треба учити да ради. И да трпи бол, и да поштује ближње. И још много тога треба радити. Зато што имитирајући рај за децу немамо прави Рај. Живот је и даље оштећен и отрован грехом, болом и смрћу. Цивилизација нам је просто замаглила очи дречавим декорацијама. И треба припремати дете за прави живот, а не за супермаркет. Иначе дете неће хтети да одрасте. А сложите се, одрасли чика с мозгом бебе је појава подједнако одвратна колико и друштвено опасна.

У принципу, покушајте да сами размислите о овој теми до краја.

[JESSY]

 

[JESSY]