Свети Григорије Палама "Господе, просвети таму моју"

[JESSY]

 

(САБРАНЕ БЕСЕДЕ)

43. Беседа
 

На Еванђелско читање по Матеју у 17. недељу, где се говори о Хананејки.
 

У њој се говори и о људској ништавности и о похвале достојном смирењу.

1. Да се "Господ противи гордима, а да смиренима даје благодат", мудро је говорио у својим Причама (3; 34) Соломон, син Давидов, док је то самим делима показала и превечна Мудрост најузвишенијег Оца (1. Кор. 1; 24), када је телесно обитавала у овом животу. Господ се успротивио фарисејима и књижевницима, који су се преузносили над Његовим ученицима и гордили законом Божијим рекавши: Зашто и ви преступате заповест Божију за предање своје (Мт. 15; 3), док је Хананејки, која је смирено приступила и молила, подарио милост. Та жена, будући идолопоклоница, од Господа је чула да их назива псима, па чак и последњима међу псима (с обзиром на то да је употребио реч "κυνάριον", псетанце), али са највећим самопрекоревањем и смирењем каже: "Да, Господе" (Мт. 15; 26). Учитељи пак Израиљеви који су својом лицемерном побожношћу одбацили Бога, саблазнили су се када су чули да их Господ назива лицемерима. Господ им, дакле, није само праведно приговорио тим речима, него их је и напустио, што је био знак Његовог будућег напуштања читавог њиховог рода до којег ће касније доћи, сагласно оном што је прочитано у данашњем Еванђељу: И изишавши оданде отиде у незнабожачке крајеве, тирске и сидонске. И гле, каже, жена Хананејка изиђе из оних крајева и повика му говорећи: Помилуј ме, Господе, сине Давидов, кћер моју много мучи ђаво (Мт. 15; 21-22).
2.И заиста, Хананејка не само да је "изашла" из оних незнабожачких крајева, него је и поникла као освештани крин из долине, а речи њених уста одисале су миомирисом божанског Духа. Ако нико не може рећи: Исус је Господ, осим Духом Светим (1. Кор. 12;3), ко може посумњати да је Дух Божији покренуо Хананејкин језик, будући да Га (Исуса) назива сином Давидовим и Господом, и моли Га за милост као Онога Који има власт над демонима. Како вера, по речима, апостола Павла, бива "од проповеди" (досл. "од слушања", Рим. 10; 17), а глас о Христу, како сведочи Лука, отиде... по свима околним местима (Лк .4;37) он је, нашавши милозвучан сасуд, тј. Хананејку, у њој још снажније одјекнуо. Уверивши се, поверовавши и топло притекавши, она истовремено постаје гласна молитељка и весница која издалека вапи: Кћер моју МНОГО мучи ђаво (Мт. 15; 22), она није у стању да осети своју несрећу, док моје срце, које то осећа, пламти од бола и ја вапим Твојој милости. Ти си син Давидов, по Својој људској природи потекао од његовог семена а као превечни Бог Господ Сведржитељ, и по Твом допуштењу моју кћер прогони ђаво. Ако би се милостиво окренуо према нама, тај слуга Твога гнева напустио би је истог часа". Господ јој уопште није одговорио, желећи да њена вера и врлина постану још очигледније, као да ју је праведно управљао тако да се појави међу незнабошцима, не само ради неверујућих Јевреја, него и ради незнабожаца, приведених кроз веру. Због тога је Господ, када су му ученици рекли Отпусти је, јер виче за нама, казао: Ја сам послан само изгубљеним овцама дома Израиљева (Мт. 15; 23-24), јер их, ради побожности њихових отаца, није презрео видевши да су отпали од отачке побожности и врлине тако да је, када Га је послао најузвишенији Отац, најпре дошао к њима.
3. А жена приступивши, каже, поклони му се говорећи: Господе, помози ми (Мт. 15; 25). Будући у даљини, вапијући је молила Господа јој се смилује. Тиме ништа није постигла јер се Он није ни осврнуо на њу. Када се приближила, пала је пред Његове ноге и поново га замолила за помоћ, а Он ју је (опет) оштро одбио. Ни у том случају није се обесхрабрила ова одважна и смела душа, него је презрела саму себе и, слушајући не само да је назива бесловесном животињом, него и животињом страшном и дивљом, јер су њени вапаји више личили на лавеж него на реч достојну слушања, она се и сама са тим сложила и сама се унизила, али није престала да моли Христа.
4. Нека нас ова учитељица поучи како треба бити истрајан у молитви, како треба бити трпељив, смирен и скрушен. Чак и ако будемо недостојни, чак и ако будемо одбијени јер смо оскрнављени грехом, научимо да се не удаљујемо него да истрајемо у искреном мољењу и смирењу, и од Бога ћемо добити оно што тражимо. Господу, Који јој је казао: "Ти си жена из незнабожачког племена, боље речено, дрско, гнусно и нечисто псето, и није добро узети хлеб од деце и бацати псима", жена одговара "тако је", смиривши се и сама признавши сопствену ништавност и нечистоту. Сматрајући себе недостојном учешћа и сапричасности Хлебу који је дошао с Небеса (Јн. 6; 33), молила је да добије мрвице које из милосрђа падају са стола оних што за столом седе, "јер и пси" каже она, "једу од мрва што падају са трпезе господара њихових". Те речи ове жене беху уистину мудре, разборите и испуњене смирењем. Иако сам, каже, из незнабожачког племена и себе сматрам грешницом Бог, услед Свог неизрецивог човекољубља и доброте, промишља и о незнабошцима као и о свим осталим грешницима".
5. Шта је учинио Онај, Који опрашта онима што откривају своје грехе и безакоње својих срца (в. Пс. 32; 5) како, поучавајући нас, каже Псалмопојац-Пророк? Он прихвата одбачену, очишћује оскрнављену, исцељује и освећује заједно са њеном кћерком и њену душу, похваљујући је и говорећи: О жено, велика је вера твоја; нека ти буде како хоћеш (Мт. 15;28). Дао јој је велику моћ како између речи и исцељења не би било временског растојања: И оздрави, каже, кћи њена од онога часа (Мт. 15; 28). Марко приповеда да је Господ казао Хананејки: За ову реч иди, изишао је демон из кћери твоје (Мк. 7; 29), јер си толико презрела себе, смирила се у тој мери и, иако упорно одбијана, ниси изгубила наду нити те је обманула реч домостроја, него си схватила величину мог Човекољубља и до краја остала постојана, молећи смирено и са надом. И зато, као што смо рекли на почетку, Бог смиренима даје благодат и који се понизи, узвисиће се (Мт. 23; 12), понизите се пред Господом, и узвисићете се (Јк. 4; 10), али и: Сваки који иште прима, и који тражи налази, и који куца отвориће му се (Мт. 7; 8).
6. Оваква упорност ни у ком случају не може постојати без велике вере. Они, који то испитују, увидеће да је смирење увек сједињено и да заједно расте са вером у Христа. Када је на почетку, по речи Господњој, у своју мрежу ухватио мноштво риба и у потпуности поверовао, Петар је казао: Изиђи од мене Господе, јер сам човек грешан (Лк. 5; 8). А када је, опет, капетан у смирењу рекао: Господе, нисам достојан да под кров мој уђеш, Господ је онима што су ишли за Њим, рекао: Заиста вам кажем, ни у Израиљу толике вере не нађох (Мт. 8; 8-10). На тај начин, само верујући поседују смирење, а смирени веру.
7. Ми ћемо, браћо, добровољно смиривати саме себе, и да бисмо испољили и нашу веру у Христа, и да би нас Он узвисио. Познајмо ништавност која нам је усађена и безумље наших помисли које се понекад у нама рађају по дејству демона да бисмо, као Хананејка, завапили Христу, приступили Му, поклонили се и неуморно се молили у смирењу. Тада ћемо задобити благодат коју Он дарује смиреноумнима и узнети се на божанску висину. Какав је, дакле, почетак постања свакога од нас? Није ли он сличан почетку постања бесловесних животиња? Штавише, он је још гори, јер оно (тј. постање животиња) не потиче од греха, док је у наш људски род брак уведен преступањем заповести. Због тога прихватамо препород у светом крштењу које "обрезује покровац рођења". Без обзира што по Божијем допуштењу (снисхођењу) брак не представља преступ, наша природа ипак у себи носи знаке дејствовања кривице, због чега и један наш свети богослов каже: "Ово наше ноћно, ропско и страсно" порекло (св. Григорије Богослов, 40. слово, 2), док Давид пре њега каже: У безакоњима се зачех, и у гресима роди ме мати моја (Пс. 50; 7).
8. Такво је, дакле, наше порекло. Међутим, какво је онда наше рођење? Зар оно није много горе од рођења бесловесних звери? "С мукама ћеш децу рађати", рекао је Бог Еви (1. Мојс. 3; 16) и то не само, како ја мислим, због материнских порођајних мука, него и због мука новорођених, како оних што ће затим уследити током читавог живота, тако и оних што се појављују од самог почетка, због чега младенци непрестано плачу, а што се не дешава другим живим бићима. Једино се нама, чим изађемо из мајчине утробе, открива страдалнички, многооплакани и, како се чини, јецаја достојан живот. Које живо биће, осим нас, чим се појави на свет бива стегнуто повојима и умотано у пелене и, на неки начин, као да га чувају у удубљеној колевци, приносе га и односе од материнских груди јер не може да хода само? Зар се јагње, лане и теле не крећу слободно одмах након рођења, зар не скачу око својих родитељки и сами им прилазе да би се наситили млеком? А ми, и када престанемо да се хранимо мајчиним млеком, ослобађамо се повоја и непокретности, али ни на који начин не престајемо да будемо неразумни, и тек кад се након многих година издигнемо из бездана безумља, достижемо разуман узраст. А шта се дешава онда? Да ли смо можда, испливавши из оне помрачености, просветљени светлошћу разума и као умна бића, истог часа постали бољи од животиња? Наравно да нисмо, јер утолико бивамо гори од њих уколико по последицама рођења и по закону природе још више патимо због онога што чинимо, и зато на њима нема осуде каква лежи на нама, нити ће бити изложене вечним пакленим мукама. Када се током времена уздигнемо из стања неразумности и постанемо господари разума, својевољно се утапамо у осуђујућој дубини забрањених страсти, погружавајући главу у блато и дубоку мочвару, у страшну струју нечистоће, односно нашег најмучнијег живота, где бивамо рањени жаокама шкорпиона и змија и раскомадани зверским зубима, бивајући у тој мери неразумни да се чак и захваљујемо због рана и наслађујемо комадањем.
9. Према нама, слично змији, гмиже телесна похота, а ми нити бежимо од ње, нити је газимо тако што ћемо се обуздати и одвратити је уздржањем, молећи се Богу непрестано и смирено. Уместо тога, ми јој отварамо саму унутрашњост свога разума и, радујући се, авај, у себе настањујемо своју вечну смрт. Приближава нам се гнев, као неукротиви лав, а ми нити бежимо нити тражимо заштиту која ће прекратити тако велико зло, не тражимо дуготрпељивост и смирење. Уместо тога, ми убрзавамо његове кораке ревносно га пригрливши, тако да, будући безумни несретници, позивамо нашег убицу да у нама самима обитава као заповедник и управитељ. Среброљубље се свом снагом стара да нас одгурне у мочвару, а ми се не трудимо да олакшамо самима себи уздржањем и скромношћу, односно крилима која ће нас уздићи ка небу, него се, уместо тога, жудно привезујемо за овај терет што нас повија ка земљи, односно стремимо за новцем или богатим поседима колико год нам то снаге допуштају, прихватајући да се сурвамо и да будемо бачени у бездану дубину.
10. Добили смо ум као вођу и господара, а показали смо га као роба бесловесних страсти. За разлику од животиња, почаствовани смо разумом (логосом, речју), али смо, учинивши саме себе слугама таквих страсти, постали нечаснији од бесловесних животиња. Добили смо тело (аеоца), творевину руку Божијих, како би кроз наше обновљење у Богу могло постати духовно, али смо својим прихватањем земаљског и свој дух потчинили плоти (абр^), постајући на тај начин бешчаснији од оних тела без душе, саме себе осуђујући и будући једини достојни осуде. Она тела без душе остају таква каква су и била, а ми смо сами себе учинили још мрскијима тиме што смо одбацили свој призив и почаст претворили у обешчашћеност. Зар васпитач, блудничећи са васпитаницима, подржавајући и подстичући разврат код оних које треба да поучи, није далеко мрскији и гнуснији од необразованих који, међутим, нису развратни? Који се учитељ, чинећи лудости са ученицима и увећавајући њихово безумље, неће показати као неразумнији од неукога? Зар онај ко је добро изучио архитектуру, а затим се поново игра са децом правећи у песку оно што неки називају кулама, неће бити смешнији од нешколованих?
11. Човек на тај начин постаје безумнији од бесловесних, и бешчаснији од свих бешчасних и ништавних, јер се потчинио телу постајући још гори због оних страсти које је требало покорити и управити ка бољем. Он затим постаје горд и стиче високо мишљење о себи, као да је оним што изопачује природу постао бољи од других јер може да се препушта насладама, да над неким има преимућство, да некога тлачи или презире, да влада или да господари над другима, одакле и потичу раскош, богатство и славољубље о којима се неки брину.
12. Постоје, међутим, и они који су своју освештану дужност очували или изопачено васпоставили, подјармивши бесловесни, страствени део душе и доделивши свакој од тих душевних сила оно што јој одговара, и зато су неке од душевних нагона уразумили, неке суздржали а неке укротили мада то, наравно, нису постигли без Божије помоћи и благодати. Она (благодат) се даје смиреноумнима, као што се то много пута показало, а такође и на похвале достојном примеру Хананејке, који нас је данас поучио. Над животињама се узвисују и уистину показују као људи само смиреноумни, а не горди који и нису људи и по својој нарави гори су од бесловесних животиња, мада имају људску природу. Због тога и Соломон, искусивши све у животу и одбацивши као безвредно каже: Бога се бој, односно буди смирен пред Њим и заповести Његове чувај, јер је то задатак сваког човека (Књ. проп. 12; 13, по Септуагинти).
13. Када год, браћо, неко услед природног дара или дара који је добио споља постане склон охолости и надмености, нека на уму има следеће: његова вера у Бога слаби, лишава се благодати коју Он дарује и готово да губи достојанство да буде човек, постаје бешчаснији од бешчасних и бесловеснији од бесловесних животиња. Нека се стога убрзо поправи, обративши се путем покајања смирењу како би се у будућем веку нашао међу онима што их је Бог помиловао (в. Мт. 5; 7) и да као веран и мудар (Мт. 24; 45) буде похваљен и прослављен од Сина Божијег Који је ради нас умањио Своју славу, истинску, непроменљиву и вечну.
14. Ту славу нека и сви ми задобијемо благодаћу и човекољубљем Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа, Којем са Оцем и Светим Духом доликује слава у векове. Амин.

 

 

Храм Светог Јована Крститеља

[Човек Жоја]

45. Беседа

На друго недељно читање из Еванђеља по Луки где се каже:
И како хоћете да вама чине људи, чините тако и ви њима (Лука 6:31),
А у којој се говори и против зеленаша

1. Он Који је понаособ саздао срца њихова, Који познаје сва дела њихова (Пс. 32; 15), Који нам се јавио у телу и удостојио нас да буде наш Учитељ, сада пресаздава оно што је повређено и од нас тражи само оно што је, стварајући нас, на почетку положио у наше душе. Тада је на одговарајући начин и будућем учењу саздао почетак и ономе, што је на почетку створио на одговарајући начин предао будуће учење. Он не чини ништа друго осим што очишћује красоту творевине, помрачену услед њеног прихватања греха. То се, јасније него на било ком другом месту, показује у данашњем одломку из Еванђеља који смо прочитали и који нам је понуђен за тумачење: И како хоћете да вама чине људи, чините тако и ви њима (6; 31). Прекрасно је предсказао пророк Исаија, говорећи да ће Господ реч сажету саздати по читавој земљи (Иса. 10; 23). Господ је једном кратком изреком обухватио сваку врлину, сваку заповест и готово свако добро дело и хтење. Сагласно еванђелисти Матеју, Господ је изрекавши ово, додао: То је Закон и пророци (Мт. 7; 12). Тако је и на другом месту, све сјединивши у једну целину, рекао да на те две заповести које налажу љубав према Богу и према ближњем, виси сав Закон и Пророци- Сада је, међутим, све свео на једно: не само ону праведност која се садржи у Закону и Пророцима, него свако добро делање свих људи. Он је то сада поставио као закон, али не више само за један народ (тј. за Израиљце), него за читаву васељену или, боље речено, за оне који Му се присаједињују (и потичу) из сваког народа под небом.

2. Он то није само обухватио, него је и показао да нам је усађена (прирођена) свака од заповести које нам је предао. То је оно исто што нам прописује и Јаков, брат Божији, говорећи: Одбаците сваку нечистоту и остатак злобе и с кротошћу примите усађену (прирођену) реч која може спасити душе ваше (Јак. 1; 21). То је Бог унапред разоткрио кроз пророка Јеремију, говорећи: Заветоваћу им завет нови, дајући им законе Моје у умове (у мисли) њихове (Јерем. 38; 31-33), јер оно што се вољом жели потиче од ума (тј. од мисли). Зато је сада показао да су у њима (умовима, мислима) записане све еванђелске заповести, због чега заповеда и поставља као закон да се живи сагласно са њима јер је, као добротољубив и човекољубив, у саму нашу природу положио познање о томе како треба делати.

3. Саветујући нас речима: Како хоћете да вама чине људи, чините тако и ви њима, Господ нам кроз ову сажету, главну изреку није показао само то да је свака еванђелска заповест усађена у нас, него нам је показао и то да је ова заповест праведна, лака, корисна, свима достижна и сама по себи позната. Како то? Зар не знаш да је зло ако се гневиш на брата или ако га кудиш, посебно ако то чиниш без разлога? Зашто ти не желиш да будеш изложен таквом гневу и прекору, него одмах негодујеш против онога који се гневи на тебе и прекорева те и на сваки начин то избегаваш? Зато што је гнев рђав, безаконит и штетан. Тако се догађа и када неко страствено и радознало погледа твоју супругу или када било ко, а не само твој противник, говори лажи о теби. Једноставно речено, све оно што је забрањено еванђелским заповестима, неприхватљиво је и за нас саме. Шта да кажемо о оним грешним делима која су била забрањена и старим законом (тј. Старом Завету), као што је убиство, прељуба, лажна заклетва, неправда и томе слично? Шта да кажемо о врлинама које су противне овим греховима и о томе колико смо задовољни кад се оне извршавају у нашу корист? Увиђаш ли да ти и сам по себи знаш сваку од тих заповести и да је сматраш праведном и корисном? И не само то, него је не сматраш ни тешком: у противном, не би сматрао да је великог прекора достојан онај што се гневи на тебе, што те клевета или на неки други начин сплеткари против тебе, уколико би мислио да је том човеку веома тешко или чак сасвим немогуће да се уздржи од сваког од тих дела.

4. Нека се, дакле, не догоди да, подносећи зло од другог човека, било да те вређа, обмањује или да ти наноси штету, правилно судиш, а да онда, када сам вређаш ближњег, када му чиниш неправду или га обмањујеш, судиш другачије и не доносиш исту пресуду за иста дела. Напротив, буди непристрастан судија и оно што не желиш да трпиш од других немој ни сам чинити другима. Ако желиш да ти људи учине добро, учини га и ти њима. Тражиш ли нешто од другога, помоћ или нешто слично, да ли желиш да то добијеш и сматраш да је то за тебе корисно? Зашто да не? Међутим, када неко други нешто затражи од тебе, потруди се да покажеш да си сагласан са тим, добро размисли и спроведи у живот то што он од тебе тражи. Можда он од тебе тражи више него што имаш? Покажи му оно што имаш јер, ако би више имао, ти би више и дао: Ако има ко добру вољу, мио је по ономе што има, а не по ономе што нема (2. Кор. 8; 12). Хоћеш ли да те сви воле и да будеш достојан опроштаја, да ли сматраш ли да је тешко и неподношљиво носити осуду, посебно ако си се спотакао у нечему незнатном? Онда и ти воли све људе, опраштај им и клони се осуђивања као да у сваком човеку гледаш самога себе и на тај начин одлучуј, тако буди расположен према њему и тако поступај. Јер је тако воља Божија, каже Петар, врховни међу апостолима, да добро чинећи ућуткујете незнање безумних људи (1. Петр. 2; 15) тј. оних који нас узалудно ненавиде и који не желе да дају другима оно што желе да добију од других.

5. И заиста, како да не назовемо безумним онога човека који истој природи не жели исто и не доноси исти суд, када је сама природа положила у нас те истоветне судове и жеље? Жеља да нас сви воле и да од свих видимо добро, као и жеља да и сами узвратимо на исти начин природно се јавља у свима нама. Према томе, и жеља да чинимо добро, да свима будемо наклоњени и да сви буду наклоњени нама такође је усађена у нас, јер смо сви ми створени по образу Доброга. Грех, који је проникао у нас и умножио се, ни у коме од нас није потиснуо љубав према самима себи, јер она за њега није опасна. Међутим, учинио је да се љубав према ближњима, као врх свих врлина, охлади, исквари и изопачи. Због тога је Онај, Који је обновио нашу природу и поново је призвао у благодат да буде Његов образ, дао законе који су, према пророчким речима, у нашим срцима, говорећи: Како хоћете да вама чине људи, чините шако и ви њима и ако љубише оне који вас љубе, каква вам је плата? Јер и грешници љубе оне који њих љубе. И ако чините добро онима који вама чине добро, каква вам је хвала? Јер и грешници чине тако. И ако дајете у зајам онима од којих се надате да ћете добити, каква вам је хвала? Јер и грешници грешницима дају у зајам да добију опет онолико (Лк. 6; 32-34).

6. Обухватајући овде истим називом и оне које није призвао и оне који не живе сагласно Његовом Еванђељу, тиме показује да нам ни најмање не користи ако се називамо хришћанима уколико се својим делима не разликујемо од незнабожаца. И као што је велики Павле казао Јудејцима: Ако, дакле, необрезање чува заповести Закона, зар се неће његово необрезање рачунати за обрезање (Римљ. 2; 26), тако и Христос сада нама говори кроз Еванђеље: "Вама, који сте Моји, нека буде благодат од Мене ако сачувате Моје заповести; ако творите дела која творе и грешници и ништа више од тога, ако љубите оне који вас љубе и чините добро онима који вама чине добро, онда вам то не даје никакву одважност преда Мном." Он то не говори с намером да људе одврати од тога да љубе оне који њих љубе, од творења добра онима који њима чине добро или од давања у зајам онима за које се надају да ће им вратити, него да би показао да свако од тих дела остаје без награде, јер своју награду добија овде, не доноси никакву корист души и не чисти је од скверне која се појавила услед греха. Ништа од тога, дакле, не доноси никакву корист, ни благодат души за вечну награду. Оно што овде није поменуто привлачи на себе велику осуду и доноси души велику штету, јер су они који на љубав према њима не одговарају љубављу и огорчују оне који их љубе гори од цариника и грешника. Утолико су, међутим, и од њих гори они људи који својим речима и делима узвраћају сасвим супротним (ономе што добијају од људи који их љубе и брину о њима). Такви су, наравно, и они што се буне против градских старешина који свакодневно прихватају немалу бригу о њима, они који не показују потребну оданост од Бога постављеним царевима, они што се не смирују под крепком руком Божијом, не потчињавају се Цркви Христовој и неразумно потхрањују махниту јарост против црквених предстојатеља који се брину о њима и желе им свако добро и корист, делајући за њих колико год им то њихове силе допуштају.

7. И они који не желе да дају зајам онима што обећавају да ће им на време вратити дату суму, који захтевају камату, и то високу, и не пристају да без ње дају ниједан једини новчић или сребрњак, такође су безаконици и то гори од осталих грешника, јер се не покоравају ни закону Старог, ни закону Новог Завета. Овај други, тј. Нови Завет, саветује нам да новац дајемо чак и онима за које се не можемо надати да ће нам вратити позајмљену суму. Стари Завет, опет, каже: Новца немој давати за камату (3. Мојс. 25; 37, 5. Мојс. 23; 19), похваљује онога који свој новац не даде на камату (Пс. 14; 5) сматрајући да треба бежати из оног града на чијим се трговима отворено врши лихварство (зеленаштво) и превара (в. Пс. 54.11). Видите ли да похлепни зеленаш не лишава славе само своју душу, него и читав град, привлачећи на њега казну због заједничке неумерености, нечовечности и сваке неправде? Будући његов грађанин и обогативши се захваљујући њему (граду), он не користи богатство за добро заједнице, јер онима који немају не жели да даје на зајам, док онима који имају, али сасвим мало, даје уз камату, како би их брзо лишио и тог малог иметка који поседују. Због тога је пророк са зеленаштвом (лихварством) сјединио и превару, говорећи: Удаљих се бежећи, и настаних се у пустињи... јер видех безакоње и свађу у граду... и не оскуде од тргова његових лихварство и превара (Пс. 54; 8. 10. 12).

8. Према томе, зеленаш не настоји толико да се обогати новцем, колико гресима, и не погубљује само богатство дужника, него и сопствену душу. Камата је пород аспидин, који се гнезди у грудима среброљупца и, на неки начин, као да наговештава претеће црве који не спавају и које овај неће избећи у будућем веку. Када би ми неко од њих рекао: ако ми не допустиш да од њих узимам камату, задржаћу новац који поседујем и одбићу да дам зајам онима који су у оскудици, нека такав зна да у својим грудима чува аспидин пород, који ће за њега постати и пород оних црва који не спавају!

9. Због тога нас Господ удаљује од обиља таквих порока, саветује да љубимо непријатеље и да им чинимо добро, да дајемо у зајам и онима који немају да нам врате дуг, ништа не очекујући од њих, и плата ће вам бити велика, и бићете синови Свевишњега, јер је Он благ према незахвалнима и злима (Лк. 6; 35). Немој мислити, каже, да је онда када чиниш добро онима што ти чине зло и када дајеш онима што ти неће вратити (дуг), твоја имовина пропала, јер је сада време да се засеју добра дела, док време одговарајуће жетве припада будућем веку. Немој губити наду због разграничења времена између сетве и жетве, него знај да вишеструко сабираш своја добра, као што и онај, који чини зло, сабира своја зла. Оно што неко засеје овде, пожњеће тамо, али уз велики додатак.

10. Уколико се овде својим делима уподобиш Сину Божијем и покажеш да си у свему добар као што је и Он и свему добар, тамо ћеш се изобилно уподобити Њему, озарићеш се светлошћу славе Свевишњега и вечно ћеш пребивати са онима, међу којима је Христос Бог међу боговима (Пс. 81; 1), расподељујући награде вечног блаженства. Он је то и објавио, додавши: Бићете синови Свевшињега, јер је Он благ према незахвалнима и злима. Син Божији је управо због тога сишао на земљу, због тога је приклонио небеса и постао Син Човечији, све оно обзнанио и сатворио, нас ради страдао и умро, и васкрсао и опет се вазнео на небеса, да би нас учинио небескима, бесмртнима и синовима Божијим. Оно што Он сада тражи од нас, тј. да љубимо своје непријатеље, да дајемо у зајам онима који не могу да нам врате, не само да нам доликује да чинимо и да је нама корисно, као што смо већ говорили, него је и веома мало уколико се упореди са оним што Он дарује нама. Он је Самога Себе предао за нас који не само да ништа немамо да дамо у замену, него смо се раније и у многим својим делима показали као неблагодарни и зли. Он нас саветује да дајемо у зајам од свога вишка и да чинимо добра дела од онога што имамо. Међутим, шта је то и колико је тога? Међутим, управо ради тога, ништавнога, Он ће нам узвратити уподобљавањем Њему Самом, вишњим усиновљењем и небеским наградама, говорећи: Будите милостиви као и Отац ваш што је милостив (Лк. 6; 36),

11. са Којим Њему и Светом Духу доликује слава у векове векова. Амин.

 

http://www.svetosavlje.org/bibliotekA/DuhovnoUzdizanje/SabraneBesede_SvGrigorijePalama/SabraneBesede_SvGrigorijePalama45.htm

[Човек Жоја]

2. Беседа

 

У Недељу Приче Господње о царинику и фарисеју

 

1. Изобилујући злом, духовни началник зла поседује вештину да на самом почетку безнађем и безверјем обори оне људе који су у душу већ положили темеље врлине. Исто тако, он има моћ да и на пола пута немарношћу и леношћу нападне оне који су већ подигли зидове дома врлине. Он путем гордости и неразборитости може да обори чак и онога ко је већ поставио кров добрих дела (на дом својих врлина). Ви, међутим, издржите и не плашите се, јер је онај који је усрдан вичнији у одржавању добра, док врлина добија много већу снагу у борби са злом када се обогаћује вишњом подршком и за саборца има Онога Који је силан у свему и Који, по благости Својој, даје силу свима онима што љубе врлине. На тај начин, врлина не само да остаје непоколебива пред разноликим и злобним лукавствима противника, него је у стању да пробуди и подигне оне који су пали у дубину зла, те да их са лакоћом, путем покајања и смирења, приведе Богу.

2. Довољан пример за ово је и данашња прича. Иако је цариник био цариник, иако је, може се рећи, живео на самом дну греха, он је захваљујући једној, и то краткој речи, постао заједничар оних што живе врлинским животом, растеретио се и вазнео, уздижући се изнад било какве греховности и придружујући се збору праведника, будући да га је оправдао непоткупљиви Судија. Фарисеј је, међутим, због речи био осуђен, и то стога што је био фарисеј и имао високо мишљење о себи (досл. мислио је о себи да је нешто), док заправо није био праведан. Осим тога, био је прилично дрзак на речима, а то није ништа мање допринело да се Бог разгневи.

3. Зашто смирење узноси на висину праведности, а преузношење спушта на дно греховности? Зато што онога који има високо мишљење о себи, и то пред лицем Божијим, Бог оправдано напушта, будући да такав и не сматра да му је потребна помоћ Божија. Онај пак, који себе сматра ништавним и стога гледа на вишње милосрђе, оправдано задобија Божије састрадање, помоћ и благодат, јер је речено: Господ се противи гордима, а смиренима даје благодат (Приче Сол. 3; 34).

4. Показујући ово кроз параболу, Господ каже: Два човека уђоше (грч. άνέβησαν - "узиђоше, подигоше се") у храм да се моле Богу, један фарисеј а друш цариник (Лк. 18, 10). Желећи да очигледно представи корист која потиче од смирења а такође и штету која потиче од гордости, Он је на две целине поделио све који долазе у храм, или, боље речено, све који узлазе у њега. Наиме, они који у храм Божији долазе ради молитве управо то и чине, јер је природа молитве таква да човека уздиже са земље на небо, и, подижући га изнад свега наднебесног, изнад сваког имена, сваке узвишености и сваког достојанства, доводи га пред Самог Господа свега постојећег. И онај древни храм се налазио на узвишењу, на брду изнад града.[1] Видевши у време помора у Јерусалиму на његовом врху смртоносног ангела са мачем подигнутим на град, Давид је узашао онамо и поставио Господу жртвеник, принео жртву и тако зауставио помор. Био је то праобраз спасоносног и духовног усхођења посредством свете молитве, као и умилостивљења које се савршава њеним посредством (јер је све ово било праобраз нашег спасења). Ако хоћете, био је то и праобраз наше свете Цркве, која се уистину налази на висини као исто такво, ангелско и надземаљско место, где се ради избављења целог света, уништења смрти и изобиља бесмртног живота Богу приноси бескрвна, велика и заиста угодна жртва.

5. Он због тога није рекао: "Два су човека дошла у храм", него: узиђоше у храм. И сада, међутим, постоје они што, долазећи у свету цркву не усходе, него, боље речено, оповргавају Цркву која изображава небо. То су они што у храм долазе ради сусрета и разговора са познаницима или зато да би понудили или поручили робу. Ови људи су међусобно слични, пошто једни нуде робу, а други речи и међусобно их размењују (једни речи а други робу). И као што је Господ прве одлучно истерао из храма, говорећи им: Написано је: Дом Мој дом молитве нека се зове; а ви начинисте од њеш пећину разбојничку (Мт. 21,13), тако је и друге одбацио овим речима, јер то нису они који усходе у цркву, макар и свакога дана овамо долазили.

6. И фарисеј и цариник су узашли у цркву јер су обојица имали исти циљ: да се помоле, иако је фарисеј, тек што је узашао, срушио самога себе, изопачивши начин на који се молио. Циљ усхођења је, дакле, код обојице био исти јер су обојица узашли да се помоле, али су начини на који су се молили били противни: један је узашао као скрушен и смирен, јер је од Псалмопојца-Пророка научио да Бог неће презрети скрушено и смирено срце. Знајући то из искуства, пророк и за самога себе каже: Понизих се, и спасе ме Господ ( в. Пс. 114; 6). И зашто уопште да кажем - пророк, када је и Господ пророка ради нас смирио Себе и постао оно што смо ми, због чега је, према апостолским речима, (Филипљ. 2; 8-9), и Бог Њега високо уздигао! Фарисеј је узашао надмено и разметљиво, намеравајући да оправда самога себе и то пред Богом пред Којим је сва наша праведност као нечиста крпа. Он није послушао онога што каже: Мрзак је Господу које год поносита срца (Приче Сол. 16; 5) и: Господ се противи гордима (Приче Сол. 3; 34) и: Тешко онима који сами себе правдају и сами су себи мудри (Ис. 5; 21).

7. Њих нису раздвајале само различита нарав и начин (на који су се молили), него и сам вид молитве, која је такође била двојака. Уистину, молитва није само прозба, него и благодарење. Један од оних што се моле узлази у храм Божији да би прославио Бога и заблагодарио Му за оно што је од Њега примио, а други да би тражио оно што још није добио а где спада и отпуштање грехова, посебно за нас који грешимо у сваком часу наших дана. Што се тиче нашег обећања које из благочашћа приносимо Богу, оно се не назива молитвом, него "заветом". То је обзнанио и онај што каже: Заветујте се и испуните (завете) Господу Богу нашем (Пс.75; 12), а такође и онај који говори: Боље је да се не заветујеш, него да се заветујеш па да не испуниш (Књ. проп. 5; 9).

8. Код оба ова вида молитве постоје и два вида недоличности која прети непажљивима: вера и скрушеност, уз уздржавање од зла, чине да молитва и прозба за отпуштање грехова буду делотворне, док их очајање и окорелост (срца) чине узалудним. Благодарење за добра, добијена од Бога, Њему је угодно само ако га прате смирење и одсуство преузношења. Међутим, преузношење приликом благодарења, као да смо та добра добили захваљујући својој усрдности и знању, као и осуђивање оних који та добра немају, чини да благодарење не буде угодно Богу. Фарисеј је боловао и од једног и од другог, осудивши самога себе и сопственим речима. Он је у храм узашао да заблагодари а не да моли. Он је, са благодарењем Богу, неразборито и несрећно помешао преузношење и осуђивање, јер је речено: Фарисеј стаде и мољаше се у себи овако: Боже, хвала Ти што нисам као остали људи: грабљивци, неправедници, прељубници (в. Лк. 18; 11).

9. Понашање фарисеја није указивало на положај слуге, него на бестидну гордост, а што је сасвим супротно ономе који се, услед свог смирења, није усуђивао чак ни да очи подигне према небу. Фарисеј се заиста молио "у себи", јер се није уздигао ка Богу, иако није остао непримећен од Онога Који седи на Херувимима и надзире најкрајње дубине. Његова молитва била је оваква: рекавши Боже, хвала Ти, он није додао "што си услед Свог милосрђа мени, слабом да се супротставим, подарио слободу од замки лукавога." Уистину је, браћо, потребна душевна одважност да би се путем покајања избавио онај који је упао у замке непријатеља и био ухваћен у омчу греха. Због тога нашим делима управља вишњи промисао и, често уз мало или нимало сопственог старања, уз помоћ Божију бивамо изнад многих и великих страдања, која нам Он милосрдно олакшава ради наше слабости. Стога би требало да познамо Дароватеља и да пред Његовим лицем не будемо надмени, него смирени.

10. Фарисеј, међутим, каже: Боже, хвала Ти, али не зато што сам добио Твоју помоћ, него зато што нисам као остали људи - као да сам по себи и захваљујући сопственим силама поседује такве особине, па није грабљивац, неправедан и прељубник. Он није пазио на себе, због чега би било могуће поверовати да је праведан на основу онога што сам за себе то каже. Напротив, он је гледао на друге а не на себе, и - какво безумље! - све је ниподаштавао, сматрајући да је једино он праведан и целомудрен. Јер нисам, каже, као остали људи: грабљивци, неправедници, прељубници, или као овај цариник. Какво безумље! Неко би могао да каже: ако су, осим тебе, сви грабљивци и неправедници, где су онда они што трпе грабеж и неправду? Шта значе речи: овај цариник, и зашто превасходно показујеш на њега? Он је један од многих и зар самим тим, да тако кажемо, не потпада под заједничку и свеопшту осуду? Или је он заслужио двоструку осуду будући да су га осудиле и твоје фарисејске очи, иако је био далеко од тебе? Осим тога, ако знаш да је безаконик, пошто је очигледно да је цариник, одакле знаш да је и прељубник? Зар ћеш му неодговорно наносити неправду и блатити га због тога што је он нанео неправду другима? То није тако, није тако! Он ће, смиреноумно подносећи твоју горду осуду и приносећи Богу, заједно са молитвом, и осуђивање самога себе, праведно од Њега добити ослобађање од казне за безакоња која је починио. Ти ћеш, међутим, праведно бити осуђен, јер надмено оптужујеш и њега и све друге људе и од свих правдаш једино самога себе: Јер нисам као остали људи: Грабљивци, неправедници, прељубници.

11. Ове речи показују да је фарисеј презирао и Бога и све остале људе. Осим тога, оне сведоче и о погрешности његових запажања: он отворено ниподаштава све људе уопште, а своје уздржавање од зла не приписује сили Божијој, него својој сопственој. Ако и изражава благодарност, он одмах уз то, све људе, изузев себе, сматра за раскалашне, неправедне и отимаче, као да никога, осим њега, Бог није удостојио да покаже врлину. Међутим, ако су сви људи такви (каквима их представља фарисеј), онда би, следствено томе, морали да приграбе и имовину овог фарисеја. Чини се, међутим, да није тако, јер он сам додаје: Постим двапут у седмици; дајем десетак од свега што стекнем. Он не каже да је дао десети део имовине коју је раније стекао (κέκτηται), него да даје десетак од свега што стекне (κτάται), што означава умножавање и увећање његове имовине. Он, дакле, има оно што је имао и раније, и томе несметано придодаје колико год може. Како су онда сви људи осим њега могли да грабе и отимају? Тако зло само себе разобличује и издаје! Тако се неразборитости увек придружује и лаж!

12. Он је, дакле, давање десетка од имовине навео као доказ своје велике праведности: како би онај ко даје десети део своје имовине могао да отима туђе? Пост наводи као доказ своје целомудрености, јер је пост узрочник непорочности. Нека, дакле, буде тако: ти си целомудрен и праведан и, ако хоћеш, ти си и мудар, и разуман, и храбар, а поседујеш и друго што је слично томе. И ако заиста све то поседујеш захваљујући самоме себи, ако то ниси добио од Бога, зашто онда притичеш лажи у обличју молитве, те усходиш у храм и испразно говориш да приносиш благодарење? Ако те особине поседујеш зато што си их примио од Бога, онда их ниси добио зато да би се њима разметао, него зато да би њима поучавао друге а на славу Дародавца. Требало је, дакле, да се радујеш истински и са смирењем, а такође и да благодариш Дародавцу за дарове које си добио, јер светиљка не добија светлост ради себе, него ради оних што гледају. Говорећи о суботи, фарисеј не мисли на седми дан недеље, него на седам дана, од којих два пости и због тога се размеће, не знајући да је врлина људско, а гордост (преузношење) демонско дело. Услед тога, када је с њима сједињена, гордост врлине чини бескориснима и поништава их, чак и ако су истините, а посебно кад су кривотворене.

13. Овако је говорио фарисеј. А цариник издалека стајаше, и не хтеде ни очију уздитути небу, него се бијаше у прса своја говорећи: Боже, милостив буди мени грешноме! Видите ли колико је његово смирење, вера и самоосуђивање? Видите ли да су се с молитвом овог цариника сјединили крајње смирење мисли и осећања, као и скрушеност срца? Када је узашао у цркву да се помоли за отпуштање својих грехова, са собом је унео и дивне посреднике пред Богом: непостидну веру, самоосуђивање које ослобађа од осуде (Божије), скрушеност срца која се не може унизити и смирење које га узноси. С молитвом је била сједињена и највећа пажња, јер је речено да тај цариник издалека стајаше. Христос није рекао да је "стао", како је речено за фарисеја, него: стајаше. Тиме указује на стајање током дужег времена, а такође и на дуготрајност прозбе и молитвених речи. Он ништа друго није нити додавао нити измишљао, него је пазио само на себе и на Бога, окренувши се само прозби и понављајући само молитву од једне реченице, која и јесте најкориснији вид молитве.

14. А цариник, каже, издалека стајаше, и не хтеде ни очију уздшнути небу. И само његово стајање означавало је истовремено и стајање и потчињеност, указујући не само на понизног слугу, него и на положај осуђеника. Он тиме указује и на душу која се избавила од грехова али је још увек далеко од Бога, јер још није стекла одважност пред Њим каква се задобија добрим делима. Постоји, међутим, нада да ће се ова душа приближити Богу, пошто се уздржава од зла и има добру намеру. А цариник издалека стајаше, и не хтеде ни очију уздишути небу. Он на тај начин и својим понашањем и својим изгледом показује своје самопрекоревање и самоосуђивање, јер се сматрао недостојним и неба и земаљског храма. Зато је и стајао у предворју, не усуђујући се ни да погледа ка небу, а камоли да подигне очи ка Богу небеса. Услед велике скрушености и бијући се у прса као онај ко заслужује такве ударце, дубоко тугујући и све гласније јецајући, оборивши главу попут осуђеника, називао је себе грешником и са вером тражио милост, говорећи: Боже, милостив буди мени грешном! Поступао је тако јер је веровао ономе који говорк Грех мој познадох, и безакоње моје не сакрих. Рекох: Исповедићу против себе безакоње моје Господу и Ти си опростио безбожност греха мога (Пс. 31; 5-6).

15. Шта се догодило након тога? Овај (тј. цариник) - каже Господ - отиде оправдан дому своме, а не онај (тј. фарисеј), јер сваки који себе узвисује понизиће се, а који себе понизује узвисиће се. Ђаво представља саму надменост и гордост је зло које је посебно карактеристично за њега. Када се она (гордост) придружи било којој људској врлини, она њу (врлину) нужно побеђује и поништава. Насупрот томе, смирење пред Богом је врлина добрих ангела и оно побеђује свако људско зло које може да задеси посрнулог. Смирење су кочије које узносе ка Богу, слично облацима који ће у будућности вазнети ка Богу оне што ће обитавати уз Њега у бесконачне векове. О томе је пророковао апостол, говорећи: А потом ми живи који останемо бићемо заједно с њима узнесени на облацима у сретање Господу у ваздуху, и тако ћемо свагда с Господом бити (1. Сол. 4; 17). Оно што је облак, то је и смирење: сједињено с покајањем, оно из очију изводи источник суза и недостојне чини достојнима, узноси и сједињује са Богом, оправдавајући једино због добре намере.

16. Цариник је, дакле, најпре непоштено присвајао туђу имовину, али се потом одрекао непоштења. Он није правдао самога себе и на крају је био оправдан. Фарисеј, пак, није отимао туђу имовину, али је самога себе истицао као праведника и био је осуђен. Колико ће тек пострадати они што присвајају туђе и при томе покушавају још и да се правдају?

17. Ми о њима нећемо говорити, јер ни Господ о таквим људима нцје рекао ништа, можда зато што они не могу да се убеде речима. И нама се често догађа да се током молитве смиримо и да сматрамо да ћемо бити оправдани као цариник. То, међутим, није тако: требало би да обратимо пажњу на то да је он, будући презрен од фарисеја, чак и онда када се удаљио од греха презирао и осуђивао самога себе и не само да није противуречио фарисеју, него је био и сагласан са њим у иступању против самога себе.

18. Тако и ти, када се одрекнеш зла, престани да противуречиш онима који те вређају и презиру (због греха), него заједно са њима осуди самога себе као рђавога. Са скрушеношћу и молитвом притеци једино милости Божијој, знајући да си спасени цариник. И заиста, многи себе називају себе грешницима, тако говоре и тако мисле. Међутим, срце се испитује у понижењу (обешчашћењу). Тако и велики Павле, који је био далеко од фарисејске разметљивости, пише оним Коринћанима који су говорили језике: Благодарим Богу мојему, што говорим језике више од свих вас (1. Кор. 4; 18), док на другом месту за себе каже да је свима смеће (1. Кор. 4; 13). Он ово, дакле, пише зато да би уразумио људе који су се преузносили овим даром над онима што га нису поседовали. И као што је Павле који је ово писао био далеко од фарисејске надмености, тако је могуће и да се изговарају речи оног цариника, и да се човек смири по узору на њега, па опет да не буде оправдан као он, јер цариниковим речима треба да присаједини и одвраћање од зла, и расположење душе, и скрушеност, и уздржаност. И Давид је показао да онај ко себе сматра кривим пред Богом и покаје се, треба да поднесе и издржи оправдано вређање и срамоћење од стране других. Након што је починио грех, Давид је слушао Симејеве увреде а онима, који су због тога хтели да казне Симеја, рекао: Оставите га, нека проклиње; јер му је Господ рекао: проклињи Давида (2. Сам. 14; 10). Тиме је желео да каже да му је (Симеју) Бог заповедио да га вређа због његовог греха. Давид се тада борио са несрећом и великом невољом, јер се у то време његов син Авесалом побунио против њега.

19. Давид је с неподношљивим болом и против своје воље напустио Јерусалим и побегао. Стигао је у подножје Маслинове горе и ту наишао на нову невољу, тј. на Симеја. Овај га је гађао камењем, непрестано проклињао, дрско вређао и називао га крвопијом и зликовцем, желећи да прекори цара и да га подсети на злочин који је учинио Вирсавеји и Урији Хетејину. Симеј није само једном или два пута изрекао проклетство и бацио на њега камење, заједно са речима које су ударале јаче од камења, него је, каже Писмо, цар ишао са свим својим људима док је Симеј корачао низ падину брда, недалеко од цара, проклињући га са ове косине, гађајући га камењем и посипајући га прашином. Цару нису недостајали људи који би га (Симеја) спречили да то чини. Војвода Ависај није могао то да поднесе, па је рекао цару: Зашто да псује овај мртви пас цара Господара мојеш? Идем да му скинем Главу (2. Сам. 16; 9). Цар је, међутим, зауставио и њега и све своје слуге, говорећи: Оставите га нека псује... не би ли Господ погледао на невољу моју, и узвратио ми добро за псовку његову данашњу (2. Сам. 16; 12).

20. Оно што се тада савршило и што се на делу збило, то се, како показује и ова прича о царинику и фарисеју, заиста увек догађа. Како да онај који себе уистину сматра достојним вечне муке не поднесе одважно не само срамоту, него и губитак, и болест, и сваку невољу и патњу уопште? Показавши такво трпљење, као да је дужник или кривац, он се, кроз лакшу, пролазну и ограничену осуду, ослобађа оног уистину тешког, неподношљивог и бескрајног мучења. Понекад се ослобађа и од недаћа које га сада муче, будући да божанска доброта још овде има почетак као да се због трпљења задужује. На темељу тих невоља које су га задесиле, он почиње да прима умирење од Бога, као дуг за трпљење. Зато је један од оних које је Бог за наук казнио, рекао: Подносићу гнев Господњи, јер Му сагреших (Мих. 7; 9).

21. Нека и ми будемо за наук кажњени, са милосрђем а не са гневом и јарошћу Божијом. Немојмо падати у малодушност због казне Божије, него се, како каже Псалмопојац, исправљајмо до краја, благодаћу и човекољубљем Господа нашег Исуса Христа, Коме доликује свака слава, част и поклоњење, са беспочетним Његовим Оцем и пресветим и благим и живототворним Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.

НАПОМЕНЕ:
[1] Јерусалимски храм био је саграђен на брежуљку Мориа, због чега су се они, који су долазили у њега, успињали.

 

http://www.svetosavlje.org/bibliotekA/DuhovnoUzdizanje/SabraneBesede_SvGrigorijePalama/SabraneBesede_SvGrigorijePalama02.htm

[JESSY]

39. Беседа

 

Изговорена на молебану, одржаном поводом незапамћене и непрекидне

смртоносне епидемије која је харала у то време

 

1. Љубљени Христов Богослов, Јован, каже: Ако нас срце наше не осуђује, смелост имамо пред Богом, и што год иштемо примамо од Њега, јер заповести Његове држимо и чинимо што је угодно Њему (1. Јн. 3; 21-22). Носећи у себи савест која саму себе осуђује и следећи трагове својих рђавих жеља, одбацујемо заповести Божије и чинимо оно што је мрско пред Њим, свакога дана се опијамо и дане проводимо поред вина и у осматрању где ће бити пијанка а ноћи у душевној и телесној нечистоти, саживели смо са неправдом и користољубљем, радујемо се крађи и отимачини, живимо у међусобној зависти и мржњи, вређамо и клеветамо једни друге, омрзнули смо сваку врлину и учтивост и погрузили се у сваки вид греха. Како онда ми можемо имати одважности да од Бога нешто тражимо молитвама и псалмопојањем? Можемо ли се надати да ћемо од Њега добити оно што тражимо када се не саглашавамо са Његовом вољом, јер, како каже Псалмопојац, грешнику рече Бог: Зашто ти казујеш законе Моје и узимаш завет Мој у уста своја? Јер ти си омрзао васпитање и речи Моје бацио си за леђа. Ако видиш лопова помажеш му, и са прељубником удео свој имаш. Уста твоја умножише злобу, и језик твој плете лукавство; седећи клеветао си на брата свога и против сина матере твоје стављао си замку. То си чинио, а Ја ћутах, смислио си безакоње - да ћу ти бити сличан! Обличићу те, и метнућу пред лице твоје грехе твоје. Разумите ово који заборављате Бога, да вас не зграби, и неће бити избавитеља (Пс. 49; 16-22), управо као што и нас сада отима смрт и нема никога ко ће нам помоћи.

2. Чак и ако нема сваки од нас све набројане видове греха, сви смо се ми приклонили једном или многима од њих и постали смо бескорисни. Уосталом, довољан је и један од тих грехова да од нас удаљи милост Божију и да привуче Његов гнев. Шта је Израиљце учинило недостојним таблица које је начинио Сам Бог? Зар то није било пијанство? Мојсеј је узашао на гору, где је постио четрдесет дана и беседио са Богом о свом племену. Одатле је донео и нерукотворене таблице исписане прстом Божијим и сишао са горе, носећи поклон Израиљцима. Међутим, још издалека је по буци и безумним крицима разумео да су пијани, и рекао: Чујем вику оних што су пијани (2. Мојс. 32; 18). Сматрајући их стога недостојним таблица начињених и исписаних самом руком Божијом, он је таблице разбио. Тада је против њих наоружао друге људе, чији ум није био помућен пијанством и који нису себи начинили бога пијанаца (тј. златно теле). Уз помоћ тих људи побио је многе хиљаде и на тај начин умилостивио Бога трезних. Поново узашавши на гору, он је затим донео друге таблице, исписане на сличан начин, али не истоветне као оне претходне, јер су биле начињене од земљаног вештаства. Видите ли да пијанство још од древних времена доноси смрт? Видите ли какве је осуде достојно и како оне што су му се предали чини недостојнима дарова Божијих и садашњег живота? Пијанство је оваплоћени демон, изопаченост помисли, одузетост тела, живот гори од смрти, разлог да се Бог одврати од нас. Још је веће зло што нас пијанство отуђује од живота који нам је Бог обећао, јер, каже апостол, пијанице неће наследити Царство Божије (1. Кор. 6; 10).

3. Шта да кажемо о блуду? Народ Божији је тада изашао из Египта потпуно ненаоружан, а прогонило их је мноштво наоружаних. Када су дошли до мора - једни бежећи а други прогонећи их, силом и по вољи Божијој, жезлом и руком Мојсејевом, оно се разделило и створило пролаз. Прогонитеље је потопило и мртве их избацило на суседну обалу. Тако се показало да су ненаоружани имали свеоружје, јер су скинули оружје са мртваца избачених на обалу. Шта се затим догодило? Побеђујући све који су им се супротстављали, пролазили су кроз места и земље, како настањена тако и ненастањена, која човек још не беше покорио. Када су пали у блуд, толико су ослабили да је у борби одмах погинуло 23 хиљаде људи. Због тога нам Павле говори: Нити да блудничимо, као што неки од њих блудничише и паде их у један дан двадесет три хиљаде. Да Финес није ревновао и да једним ударцем није окончао с онима што су починили мрскост и што су блудничили, да није зауздао зло и умилостивио Бога, сви би они изгинули и читав народ би окусио гнев Божији због безакоња блуда. А ко не зна да је та богомрска страст присутна и међу нама? Нема, међутим, никога ко би у том смислу обуздао другога: ни отац сина, ни брат брата, ни пријатељ пријатеља, па се понегде дешава да их и потпомажу у томе, иако апостол каже: С таквима заједно и да не једете (1. Кор. 5; 11). Због тога смо сви ми достојни смрти и потпуне пропасти.

4. Ако је блуд достојан такве и толике осуде, колико је ње достојнија тешка кривица прељубништва које не руши само једног или двоје, него читаве домове, имања, рођачке везе и наследства, а превасходно чини да душе буду преиспуњене сваким злом и пороком! Завист је родитељка убиства, јер је услед ње човек на почетку стекао опит смрти, а Каин постао братоубица. Како онда да она (завист) не буде осуђена на смрт или на нешто што је горе од смрти? Колико тек крађа изазива гнев Божији против себе? У старини је само Ахар био крадљивац, а читава војска је била погођена док то нису испитали и каменовали онога међу њима који је починио тај грех.

5. Све је то написано ради наше поуке, да не бисмо падали у исте грехове и били изложени истим осудама или, боље речено, још тежим казнама. Будући да смо се удостојили већег Божијег старања (досл. посете), заслужили смо и теже ударце, уколико се не сачувамо од горенаведених и од Бога забрањених порока. Ако је реч казана преко ангела потврђена, и сваки преступ и непослушност доби заслужену казну, како ћемо је ми избећи ако не маримо за тако велико спасење које отпоче проповедати Господ а потврдише га међу нама они који су чули, што и Бог посведочи знацима и чудесима, разним моћним делима и раздавањем Духа Светога по Својој вољи, каже апостол (Јевр. 2; 2-4).

6. Ананија и Сапфира нису починили крађу туђе, него своје имовине, али су били погубљени због лажи која је увек повезана са крађом. Погубио их је Петар или, боље речено, Бог о Којем пророк Давид каже: Погубићеш све који говоре лаж (Пс. 5; 7). Павле је предао сатани блудника из Коринта и посаветовао Коринћане, написавши: С таквима заједно и да не једете (1. Кор. 5; 11). Према њему није показао љубав све до оног времена док овај, напустивши своје злодело, није на делу показао покајање. Шта Господ у Еванђељу говори користољупцу који, иако је земља донела обиље плодове, ништа од тога није дао сиромасима, него је проширио своје житнице? Безумниче, ове ноћи тражиће душу твоју од тебе а оно што си припремио чије ће бити (Лк. 12; 20)? Да неко не би помислио да се ова одлука односила на неко одређено лице, Он одмах затим додаје: Тако бива ономе који себи тече блага а не богати се Богом (ст. 21). Иако се тај богаташ није богатио захваљујући неправди - зар је било његове кривице у томе што је земља донела обиље плодова - он је злоупотребио оно што је Бог изобилно дао, и није се богатио у Богу тако што би и сиромасима дао да учествују у томе. Због тога је постао достојан смрти, не искористивши ништа од свог богатства. Многи од нас имају у својим домовима не само оно што су праведно стекли, него и оно што су уграбили од сиромаха. Они су заволели користољубље, а то је, према ап. Павлу, друго по реду идолопоклонство. Такви болују од среброљубља, узрока свакога зла. То се не односи само на наше старешине, него и на трговце, јер њихови тезгари наносе велику штету купцима: ни када могу не користе исправне ваге и правилне мере!

7. Због тога и томе сличног ми смо кажњени а бићемо кажњавани и убудуће. Ми тражимо да се ослободимо несреће, а кривицу због које смо кажњени само увећавамо. Хоћете ли да знате како је велико зло користољубље? То можете да видите на основу заразе од које сад страдамо. Крв је један од телесних елемената и када се њена количина несразмерно увелича, доноси смрт. И као што сакупљање вишка у телу разара тело, тако и користољубље разара и усмрћује душу протерујући из ње Божију благодат,[1] која значи божанствени живот. Ова душевна смрт свагда претходи телесној, до које је дошло због Божијег напуштања човека. Услед греха и преступања божанске заповести смрт је на почетку ушла у свет; међутим, човек није умро непосредно после преступа, јер му је Бог дао време за покајање.

8. Бог је све људе могао да створи из небића, као што је створио архангеле, ангеле, начела, силе, власти, господства, херувиме, серафиме и најузвишеније престоле: Он би само замислио, а Његова замисао би одмах постала дело, и сви су они заједно постали. Тако је и целокупан људски род могао да створи у једном тренутку и исто тако је могао да га, у једном одређеном времену, путем смрти уклони (избрише) са земље, што је и учинио у време Потопа, сачувавши једино Ноја и његову децу ради постања другог покољења. Он то, међутим, због Свог човекољубља није учинио, него је устројио тако да сваки од нас, гледајући другог или, боље речено, многе друге, било да су то наши крвни сродници или не, разуме неминовност предстојеће смрти. Тај призор ће вас подстаћи на покајање и бригу о ономе после смрти. Будући да сада види да живимо потпуно непокајани и без бриге о будућем, Бог праведно на нас наводи смрт, не допуштајући да живимо у злу и да истрајавамо у греху. Смрт представља крајњу овдашњу казну за грешнике, као што смо сазнали из египатског помора.

9. Могуће је, дакле, да из начина на који смо праведно кажњени схватимо колико смо сагрешили пред Богом. Када кажњава човек, могуће је да и без основане кривице или због неког малог преступа кажњеник буде изложен великој осуди услед неразборитости или суровости оних што га кажњавају. Оно најузвишеније човекољубље (тј. човекољубље Божије) не може да се покрене на гнев и на навођење тако далекосежног, смртоносног ударца, уколико уистину нисмо починили велике грехе и након тога остали непокајани.

10. Познајмо, браћо, отуда, мноштво и величину наших грехова; нека се свако одврати од свог телесног умовања и нека се окрене ка Господу. Искрено се покајмо и напустимо своје рђаве навике и греховне склоности, да бисмо зауставили гнев Божији и преобратили га у милост. Излечимо наше зло, да нас то исто зло не би погубило. Нећемо подражавати оне што су погубљени у Потопу, него оне у Ниниви који су се спасли покајањем. Иако они тада нису могли да познају човекољубље Божије на основу многих примера, усрдно су вапили ка Богу, сви се одвратили од свог рђавог пута и неправедних дела, говорећи: Ко зна, можда ће се раскајати Бог и повратити од љутог гнева Својег, да не изгинемо (Јона 3; 9). Ми, међутим, познајемо човекољубље Божије и на основу многих других ствари, и на основу ових догађаја (са Ниневљанима), јер Бог виде дела њихова, где се вратише са злога пута свога и раскаја се Бог од зла које рече да им учини, и не учини (ст. 10). Тамо је био Јона који им је проповедао и претио, али их није позивао на покајање, нити им је обећавао састрадање (Божије). Јона се из Јудеје спустио у Јопију (Јафу), а одатле је, после три дана проведена у утроби кита, био избачен на морску обалу и послат да проповеда у Ниниви.

11. Овде је, међутим, много већи од Јоне, јер је превечни Логос Божији, чији је праобраз био Јона, сишао са небеса на земљу као што је Јона сишао у Јопију (Јафу) и, предавши се искушењима и страдањима као Јона таласима, кроз смрт сишао у најнижи део земље. Ту Га је ад прогутао као што је кит (прогутао) Јону, али је Он одатле у трећи дан васкрсао, обећавши покајанима Царство небеско, разјаснивши и проповедавши свима нама у чему се састоје дела покајања која ми, међутим, одбацујемо, и праведно бивамо предати страшној смрти.

12. Уистину је страшна смрт, било да се приближава, било да је очекивана, али је много страшније ако се не одвратимо од својих грехова, јер одатле нараста казна, после које ћемо бити предати бесконачним мукама. Нека их нико од нас не упозна на основу свог искуства! Ако нам овдашње недаће изгледају неподношљиво, иако су привремене и дотичу се само тела, какве су тек онда оне (недаће) које заједно са телом муче и душу и за које не можемо очекивати да ћемо се од њих избавити! Ми

ћемо се, браћо, покајати и обратити, и своје покајање показаћемо и речима и делима. Припашћемо Богу скрушенога срца, говорећи Му: Господе, немој ме јарошћу Својом прекорити, нити ме гневом Твојим казнити (Пс. 6; 1), него учини са слугом Твојим по милости Твојој (Пс. 118; 124), а не онако како смо заслужили. Он је близу свакога који Га призива, уколико не вапи само устима него и умом, ако се и делима и начином живота обрати к Њему.

13. Обратите Ми се и обратићу вам се, каже Господ (Зах. 1; 3), и безакоња ваших нећу се опомињати (Иса. 43; 25). Ако усрдно и без освртања будемо бежали од сагрешења или ако исповешћу, покајањем и делима која ће се супротставити нашим прегрешењима умилостивимо Бога, ако Га делатним смирењем приклонимо ка нама, онда ћемо се, подржани Божијим човекољубљем које допуњује наше недостатке, избавити од овог Божијег гнева и од ове неправовремене смрти и потпуне пропасти, а у будућем веку задобити бесмртни живот, у славу Јединог Животодавца Христа, Којем доликује слава, сила, част и поклоњење са безначалним Његовим Оцем и живототворним Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.

 

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/DuhovnoUzdizanje/SabraneBesede_SvGrigorijePalama/SabraneBesede_SvGrigorijePalama39.htm

[Човек Жоја]

3. Беседа

 

На причу Господњу о спасеном блудном сину (Лк. 15: 11-32)

 

1. Биће глад, рекао је пророк, оплакујући Јерусалим, али не глад хлеба и воде, него глад слушања речи Божије (Ам. 8; 11). Глад је стање лишености и уједно жеље за најнеопходнијом храном. Постоји, међутим, и глад која је гора и мучнија од ове глади, а то се догађа онда кад човек, будући лишен онога што је неопходно за спасење, не схвата своју несрећу и нема чак ни жељу за спасењем. Гладан човек који не налази храну обилази све уздуж и попреко, тражећи не би ли негде нашао хлеба; обрадује се чак и када пронађе плесниво тесто, или када му неко понуди погачу од проса или мекиња, или какву другу слабо цењену храну, и то у оној мери, у којој је пре, док је гладовао, патио. Тако и човек који је духовно гладан, тј. који је лишен духовне хране а има жељу за њом, обилази све уздуж и попреко у потрази за оним ко има дар учења од Бога; ако га нађе, са радошћу окуша хлеб духовног живота, тј. спасоносну реч. Ову реч не може да не нађе онај ко је до краја упорно тражи: Свако ко иште добиће, и ко тражи наћи ће, и ко куца отвориће му се,рекао је Господ (в. Лк. 11; 10).

 

2. Постоје и они који услед вишедневног гладовања ума губе чак и жељу за храном. Они постају неосетљиви за губитак (који трпе) и због дуготрајне духовне глади губе и саму жељу да је задовоље. Они постају немарни, па чак и кад је учитељ ту, они они одбијају чак и да слушају поуке. Када не би имали учитеља не би га ни тражили, него би живели грешније и од блудног сина. Иако се својим одласком (удаљавањем) лишио заједничког Хранитеља, Оца и Господара, блудни син је допао још веће глади и, осетивши лишеност, покајао се, вратио и изнова добио божанску и чисту храну, те је благодарећи покајању у тој мери задобио дарове Духа, да је постао предмет зависти богатог.

 

3. Међутим, боље да кренемо од почетка и изложимо вашој љубави ову Господњу еванђелску параболу (причу), која се данас, као што је уобичајено, чита у црквама.

 

4. Човек неки - каже Господ - имађаше два сина. Под изразом "човек" Господ овде подразумева Самог Себе, и ту нема ничег чудног. Ако је Он ради нашег спасења заиста постао Човек, зашто би онда било чудно ако ради наше користи (у причи) Себе представи као једнога од људи - Он Који, као Господар и Творац и једног и другог, свагда брине о нашој души и телу, Који је једини показао дела љубави према нама и преобилну бригу, још и пре него што смо постали?

 

5. Он нам је, како Сам каже, припремио вечно наслеђе Царства и пре постања света (в. Мт. 25; 34). Претходно је нас ради створио ангеле који се, како каже Павле, шаљу на служење ради оних што треба да наследе спасење (в. Јевр. 1; 14) Претходно је, такође нас ради, над целим тим видљивим (досл. чувственим, чулима доступним) светом распростро небо, подигавши га као неку заједничку и за све подједнако присутну скинију над овим краткотрајним животом, небо које је свагдапокретно, многопокретно и непокретно. Непокретно је стога да својим променама не би изазвало пропадање онога што на њему обитава; многопокретно пак стога што се чини да уравнотеженим покретањем самога себе задржава себи својствено место. Будући свагдапокретно у самоме себи, оно са собом устројено носи и мноштво звезда, да бисмо се из тога научили пролазности садашњег живота и да бисмо се свим тим наслађивали, како оним што је под небом, тако и оним што је изнад наших глава. Он је ради нас а пре нас створио велико светило да управља даном и мања светила да управљају ноћу. Њих и друге звезде поставио је на небески свод да се крећу у истом или у супротном правцу као и свод, да се разнолико спајају или раздвајају, како би нам послужили као знаци за времена и периоде. Ово није потребно нити умној (духовној) природи која је изнад чувственог (чулно уочљивих појава), нити пак бесловесним животињама које се руководе једино својим чулима. То је, дакле, саздано за нас да бисмо се чулима тиме наслађивали, као и осталим, видљивим даровима и красотама чије знакове, посредством чула, поимамо умом.

 

6. Он је ради нас утврдио земљу, распростро море и над њим богато излио ваздух. Над ваздухом је затим премудро поставио стихију ватре, како би уравнотежио прекомерну хладноћу у ономе што је испод ње, али и да би остала сачувана топлота те ватре у њеној oбласти. Премда је бесловесним животињама ради њиховог опстанка потребно исто што и људима, њих је ипак створио пре нас да би служиле људима, као што у Псалмима каже пророк Давид (в. Пс. 103; 14).

 

7. И пре него што је створио нас, наш Творац је, дакле, ради опстанка нашег тела васцели космос призвао ("извео") из небића. Шта све није учинио добротољубиви Господар да би поправио нашу нарав и да би нас руководио ка врлини? И сам овај видљиви космос створио је као својеврсно огледало надкосмичког (надсветовног, надземаљског) како бисмо кроз духовно созерцање овдашњег, као по некој чудесној лествици, могли да се уздигнемо до оног вишег света. Положио је у нас природни (урођени, укорењени) закон као неко непопустљиво начело, као непогрешивог судију и учитеља који се не може довести у заблуду, тј. нашу сопствену савест. На тај начин нам, уколико усредсредимо своју мисао, није потребан други учитељ за разумевање добра. Ако долично пренесемо ум ка опажању спољашњег, тада, према речима Апостола, оно што је на Њему невидљиво, од постања света умом се на створењима јасно види (Рим. 1; 20).

 

8. Откривши, дакле, познање врлине кроз природу и твар, Он је поставио ангеле-чуваре, подигао је оце и пророке да нас руководе, показао је знамења и чудеса која воде ка вери, дао нам је писани Закон који помаже закону положеном у нашу словесну (разумну) природу и познању добијеном посматрањем твари. Коначно, пошто смо ми све то занемарили - о, какав немар са наше стране, и напротив, какво дуготрпљење и брига од стране Онога Који нас љуби - Он је Самог Себе предао за нас, потиснувши (досл. испразнивши) богатство Свога божанства у нашој слабости, примивши нашу природу, и, пошто је постао човек као што смо ми, благоволео је да постане наш Учитељ. Он Сам нас поучава узвишености човекољубља, показавши то и речју и делом и подстичући нас да подражавамо Његово састрадавање према људима, док истовремено оне што су Му послушни одвраћа од каменосрдности.

 

9. Дар љубави је својствен онима што управљају државом, пастирима оваца и онима шта господаре сопственим имањем. Међутим, он ту није толико силан као код оних који су повезани крвљу и родством а посебно као код очева и њихове деце. Он стога њихову љубав наводи као пример Свога човекољубља, називајући Себе Човеком и Оцем свих нас, будући да је и постао Човек ради нас и да нас је препородио кроз божанско крштење и благодат Свог божанског Духа.

 

10. Тако, Човек неки, каже Он, имађаше два сина. Овде је разлика у нарави разделила једну природу на двоје, као што је и разлика између врлина и греха водила разлучењу мноштва на две целине. И ми понекад кажемо да је нека личност двојака кад има дволичну нарав, као што кажемо и то, да многи представљају једно када су међусобно сагласни. И рече млађи од њих оцу - уистину "млађи", јер је поставио младалачки (незрео) и сасвим неразуман захтев. Тако је и грех, који неко смишља и који доводи до отпадања (од Бога), млађи и пореклом познији пород наше зле воље. Врлина је старија по пореклу, она од вечности постоји у Богу и њу је Бог, према Својој благодати, од почетка положио у нашу душу.

 

11. Млађи син је, дакле, приступио оцу и рекао: Оче, дај ми део имања који припада мени. Каква је то неразборитост! Он није пао на колена, није замолио, него је просто "рекао"; и не само то, него је наступио као да захтева враћање дуга од Онога Који по благодати свима све даје. Дај ми део имања који припада мени. Који је то закон и како може да буде праведан, ако су по њему очеви дужници своје деце?! Напротив, и сама природа је показала да су деца дужна очевима, пошто су од њих примила живот (дос. природу). Ово показује и незрелост његовог размишљања.

 

12. Шта је учинио Онај Који шаље кишу и праведнима и неправеднима, и заповеда сунцу да светли и на зле и на добре? Он им, каже, подели имање. Видиш ли да овоме Човеку и Оцу ништа не недостаје? Други, наиме, не би разделио имање само на двојицу и на два дела, него би трећи део сачувао за себе. Он, међутим, као Бог, како каже и пророк Давид, нема потребе за нашим добрима (Пс. 15,2) те је само тој двојици синова разделио имање, тј. цео свет. И као што се једна природа услед различитости нарави дели на двоје, тако се и један свет дели због различитости коришћења. Један, на пример, говори: Сав дан, Господе, пружах к Теби руке своје (Пс. 87; 10), Седам пута на дан хвалих Те за судове правде Твоје (Пс. 118; 164), У поноћ устајах да Ти се исповедам за судове правде Твоје (Пс. 118; 62), Поуздах се у речи Твоје(Пс. 118; 42) и Ујутро избивах све грешнике земље (Пс. 100; 8), одсецајући све пожуде тела које воде ка сладострашћу. Други пак проводи дан у пијанству и гледа где је нека пијанка, док ноћ проводи у недоличним и безаконим делима, жури да прави скривене замке или да отворено оствари зле намере, жури да отима новац и смишља зло. Зар њих двојица не деле исту ноћ и исто сунце, а пре овога и исту природу, користећи и једно и друго на потпуно различит начин? Бог је свима подједнако разделио целу творевину, препустивши свакоме на вољу како ће да је употреби.

 

13. И после неколико дана, каже, покупи млађи син све своје, и отиде у земљу далеку. Зашто није отишао одмах, него тек после неколико дана? Зато што лукави шаптач ђаво не предлаже одмах човеку самовољу и грех, него нас постепено вешто поткрада, дошаптава нам и говори: "Ако будеш живео по сопственој вољи, не посећујући храм Божији и не марећи за учење Цркве, моћи ћеш да видиш шта треба да чиниш и да се не удаљиш од добра". Када некога одвоји од свештених богослужења и од слушања свештених учитеља, самим тим одваја га и од божанског надзора и предаје га рђавим делима. Бог је свуда присутан; само је једно далеко од добра (од Бога), а то је зло у којем се налазимо услед греха и посредством којег се и ми удаљујемо од Бога. Безаконици неће стајати пред очима Твојим, говори Богу пророк Давид (Пс. 5; 6).

 

14. Тако се млађи син удаљио (од свога Оца) и отишао у далеку земљу где је, каже, просуо имање своје живећи развратно. На који је начин просуо имање своје! Наше главно имање и богатство је - наш рођени ум. Све дотле док се држимо спасоносног пута, ум је усредсређен на себе и на Први и Највиши Ум - на Бога. Када пак отворимо врата страстима, он брзо расипа, у сваком тренутку лута по телесним и земаљским стварима, по разноликим насладама и страсним помислима које су са њима повезане. Богатство ума је здрав разум који у њему пребива и способан је да разликује добро и зло све дотле док остаје послушан заповестима и саветима најузвишенијег Оца. Ако он збаци узду, тад се расипа на блуд и безумље, расипа се час на једно а час на друго зло.

 

15. Исто се односи на сваку нашу врлину и силу, јер су оне уистину наше богатство које се расипа ако се препусти дејствовању многоликог зла. Сам ум управља своју чежњу ка једином и суштом Богу, једином благом, једином жељеном, једином што пружа истинску насладу, непомешану са било каквом патњом. Кад пак ум отупи, онда се душевна сила истинске љубави окреће од овога уистину пожељног и расипа се на разне тежње за насладама: час се расипа на жељу за јелима која нису неопходна, час на недоличне прохтеве тела, час на жељу за некорисним стварима, а понекад га привлачи испразна и неславна слава. Тако се несрећни човек расипа на ситнице: будући бригама везан за такве ствари, он и само сунце, и сам ваздух, то заједничко богатство свих, посматра и удише без задовољства.

 

16. Сам наш ум, који још није одступио од Бога, побуђује у нама гнев против ђавола и употребљава душевну одважност за борбу против рђавих страсти, против кнезова мрака, против духова зла. Ако се не придржава божанских заповести и Господа који га је наоружао, онда ратује против ближњих, бесни на своје сународнике, срди се на оне који не одобравају његове безумне тежње, па тако, авај, човек постаје човекоубица, уподобљујући се не само бесловесним животињама, него чак и гмизавцима и отровницама. Онај који је постављен да буде међу синовима Божијим постаје као шкорпија или змија, као пород аспидин. Видиш ли на који је начин расуо и изгубио своје имање? А кад потроши све, каже, (млађи син) поче оскудевати. Гладовао је, али још није помишљао на то да се преобрати, пошто је био развратан. Зато се приби код једног житеља оне земље, и он га посла у поље своје да чува свиње.

 

17. Ко су грађани и владари те земље која је далеко од Бога? То су, наравно, демони, под чијом је влашћу син Небеског Оца постао постао житељ разбојничке јазбине, и главни цариник, и вођа разбојника, и предводник побуњеника, јер се свака страст због крајње нечистоте назива свињским начином живота. Свиње пак представљају оне што се ваљају у блату страсти. Млађи син је, превазилазећи све остале по сладострашћу, постао њихов предводник, јер није могао да се насити рошчићима које су оне јеле, тј. није могао да задовољи (досл. засити) своју страст.

 

18. Како то да природа тела није довољна да служи жудњама сладострастника? Када се нађу у рукама златољубивог или среброљубивог човека, злато или сребро увећавају и потребе. Колико год злата и сребра да им притекне, толико ће већу жудњу изазвати у њима и тешко да би читав свет или, боље речено, могуће је да читав свет неће бити довољан за једног користољубивог или властољубивог. Пошто је таквих људи много, а свет је један, како уопште неко од њих може да задовољи своју страст? Тако и онај који је одступио од Бога није могао да се насити, "јер му нико не даваше". Ко би му и дао? Бог је био далеко, и једино созерцавајући Њега онај ко созерцава може радосно да се насити, као што је и казано: А ја ћу се у правди јавити лицу Твоме; наситићу се када угледам славу Твоју (Пс. 16; 15). Ђаво не жели да човеку дозволи да засити своје срамне жеље, пошто у колебљивима (у онима што су склони променама) ситост обично изазива преокрет у односу на те жеље. Дакле, с правом му нико није дао да једе.

 

19. Тек онда када је дошао себи и схватио у каквом се рђавом стању налази, овај син који се одвојио од Оца, почео је да оплакује самога себе говорећи: Колико најамника у Оца мога имају хлеба исувише, а ја умирем од глади! Ко су ти најамници? То су они који задобијају спасење као неку плату за сузе покајања и за смирење. Синови су пак они што се из љубави према Њему повинују Његовим заповестима, због чега Господ каже: Ако Ме неко љуби, реч Моју држаће (Јн. 14; 23).

 

20. Тај најмлађи син је, дакле, лишио себе достојанства сина и по сопственој вољи отпао из свештене Отаџбине. Када је пак допао глади, осудио је самога себе, смирио се и у покајању рекао: Уставши отићи ћу Оцу својему, па ћу рећи: Оче, стреших небу и Теби. Оправдано смо у почетку рекли да је Отац из ове приче Бог: како би другачије син који је оставио оца сагрешио небу, ако то не би био небески Отац? Он, дакле, каже: Сагреших небу, тј. против светих на небу, чије је живљење на небесима, и сагреших Теби, Који са Својим светима обитаваш на небу. И више нисам достојан назвати се сином Твојим: прими ме као једнош од најамника Својих. Разборито у садашњем смирењу додаје и ово: Прими ме, јер нико сопственим силама не ступа на степенице које воде ка врлини, иако се то не догађа без човекове слободне воље. И уставши, каже, отиде Оцу својему. А кад је још подалеко био... Како треба схватити то да је "пошао", и да је, истовремено, "био далеко"? Зашто му је Отац, сажаливши се на њега, изашао у сусрет? Човек који се из душе каје, тиме што има добру вољу и што је одступио од греха, приближава се Богу. Међутим, будући да се још увек налази под тиранијом зле навике и погрешних схватања, он је далеко од Бога: а би се спасао, потребна му је велика милост и помоћ са небеса.

 

21. Због тога Отац сваког добра снисходи према њему и излази му у сусрет, грли га, љуби и заповеда слугама, тј. свештеницима, да га одену у првобитно свечано рухо, тј. у достојанство сина, у које је раније био обучен кроз свето Крштење. Заповеда и да му ставе прстен на руку, тј. да му се на делатни део душе, који символише рука, стави печат созерцатељне врлине као залог будућег наследства. Такође каже да му се на ноге да обућа, тј. божанска заштита и сигурност, која му даје моћ да стаје на змије и шкорпије и на сваку силу ђаволску. Затим заповеда да се доведе угојено теле, да се закоље и изнесе за јело. Ово Теле јесте Сам Господ Који излази из скривености Божанства, од престола који се налази изнад свега постојећег, да би се као Човек јавио на земљи, као теле био заклан (жртвован) за нас грешне и понудио нам Самога Себе као Хлеб за храну.

 

22. Поред тога, Бог се заједно са светима Својим радује и весели, прихватајући по Свом великом човекољубљу оно што је нама својствено и говорећи: Дођите, даједемо и да се веселимо. Међутим, старији син се расрдио. Чини ми се да је ту Христос представио Јудејце који су се љутили због призивања незнабожаца, као и књижевнике и фарисеје који су се саблажњавали тиме што Господ прихвата грешнике и једе са њима. Ако пак ово желиш да схватиш у том смислу да се ту говори о праведницима, шта је изненађујуће у томе ако ни праведнику није познато све богатство милосрђа Божијег, будући да оно превазилази сваки ум? Зато га заједнички Отац теши и поучава праведности, говорећи му: Ти си свагда са мном и учествујеш у непроменљивој радости. Требало је развеселити се и обрадовати, јер овај брат твој мртав беше, и оживе; и изгубљен беше, и нађе се. Он је био мртав услед греха а васкрсао је благодарећи покајању; пропадао је, јер се није налазио у Богу. Када је пронађен, испунио је небеса радошћу, као што је и писано: Велика је радост на небу због једнош грешника који се каје (Лк. 15; 7).

 

23. Шта је нарочито ражалостило старијег сина? Мени никада ниси дао ни јарета да бих се провеселио са пријатељима својим. А када дође тај Твој син, који је расуо имање Твоје са блудницама, заклао си му теле угојено: до те је мере преобилна милост Божија према нама, да би, како каже први међу апостолима, Петар, и сами ангели желели да се приближе благодати која нам се даје кроз Његово оваплоћење (в. 1. Петр. 1; 12). Праведници су такође желели да због тих доброчинстава Христос дође и пре времена одређеног за Његово оваплоћење, као што је и Авраам хтео да види дан Његов. Међутим, Он тада није дошао; а када је дошао, није позивао праведнике, него грешнике на покајање и ради њих се разапео, узевши на Себе грехе света, јер где се умножи грех онде се још више умножава благодат (Рим. 5; 20).

 

24. А то да праведницима, упркос њиховом захтеву, није дао ниједно јаре, тј. ниједног од грешника, можемо да видимо како на основу многих других примера, тако, нарочито, и из виђења светог и блаженог Карпа.[1] Он је проклињао неке зле људе и говорио како није праведно да се безаконици и они који искривљују праве путеве Божије остављају у животу, али не само да није био услишен, него је чак осетио незадовољство Божије и чуо страшне речи које доводе до познања неизрецивог и за наш ум недокучивог дуготрпљења Божијег, речи које нас уче да не проклињемо људе који живе у греху, јер таквима Бог даје још времена за покајање ("Ево, удари Ме", рекао је Господ Карпу у виђењу, "спреман Сам још много пута да будем распет за спасење људи, драже ми је то него да људи греше. А ти види је ли ти драже да се нађеш у провалији заједно са змијом, која као и ти мрзи грешнике и жели да их погуби, или да будеш на небу заједно са Богом и са човекољубивим и добрим ангелима?"). Дакле, Бог оних који се кају и Отац милосрђа изложио је ову причу (о блудном сину) како би показао и представио то да онима који Му се обраћају кроз покајање Он дарује велике дарове - дарове који изазивају завист.

 

25. Прихватимо се и ми, браћо, покајања на делу, разлучимо се од злога и од његових пастира. Будимо далеко од свиња и од рошчића којима се хране, тј. од гнусних страсти и од оних који су привезани за њих; одвратимо се од лошег пашњака, тј. од зле навике; бежимо из земље страсти, тј. из неверовања, незаситости и неумерености, бежимо из земље у којој влада тешка глад за добром, и тешко стање, страшније од глади; притекнимо Оцу непропадљивости, Дародавцу живота, идући посредством врлине путем живота, јер ћемо тамо наћи Њега, Који нам човекољубиво излази у сусрет и дарује опроштај наших грехова, знамење бесмртности, залог будућег наследства. Тако и блудни син, како нас учи Спаситељ, за све време свога пребивања у земљи страсти, иако је помишљао, па чак и изговарао речи покајања, ипак није добијао никакво добро све док није напустио сва та грешна дела и похрлио Оцу. Када је пак добио оно што је превазилазило сваку његову наду, коначно је у смирењу провео остатак свога живота, живећи целомудрено и праведно и чувајући неповређено божанску благодат обновљену у њему,

 

26. Нека и ми задобијемо и сачувамо неповређеном ову благодат, како бисмо се и у будућем веку радовали заједно са спасеним блудним сином у Горњем Јерусалиму, Мајци свих живих, у Цркви прворођених, у Самом Христу Господу нашем, Коме доликује слава у векове. Амин.

 

НАПОМЕНЕ:

1. Епископ Карп је мученички пострадао у 2. веку, у време цара Марка Аурелија, заједно са Папилоном и Агатоником (прим. изд.).

[JESSY]

СВЕТИ ГРИГОРИЈЕ ПАЛАМА - "ГОСПОДЕ, ПРОСВЕТИ ТАМУ МОЈУ"

1. Бог није створио смрт, и не радује се погибији живих (Прем. Солом. 1, 13). Ако Господ није створио смрт и није виновник свих тегоба које прате смрт, откуда онда код нас немоћи, болести и остале недаће од којих потиче и смрт? Одакле долази и сама смрт? Она је последица наше првобитне непослушности Богу и нашег преступања заповести коју нам је Бог дао, од греха наших прародитеља у рају. На тај начин и болести и немоћи и разноврсно бреме искушења происходе од греха, јер смо се услед греха оденули у "кожну одећу", тј. у ово болешљиво, смртно и многострадално тело, и прешли у овај привремени и пропадљиви свет, осуђени да живимо острашћеним животом, преиспуњеним многим несрећама. Дакле, овај кратак и тегобан пут, на који је грех извео људски род, уистину јесте болест, чија је крајња тачка и завршетак смрт.

2. Бог не само да није створио смрт, него је и спречавао њено појављивање. Пошто је човека створио као живо биће са слободном вољом, Он не би њу (смрт) могао спречити а да самим тим не наруши Своје дело, јер би нам одузео слободу коју нам је Он дао да владамо собом. Међутим, Он је у Својој премудрости и доброти пронашао начин како да човека упозори на смрт и да у исто време у потпуности сачува слободу његове воље. Како је Он то учинио? Чим га је створио и оживео, Он му је дао савет који је у себи садржао бесмртност. Нарочито наглашавајући овај живототворни савет, дао му је облик заповести и јасно предсказао да ће у случају преступања ове животоносне заповести уследити смрт, али не толико смрт тела, колико смрт душе, због чега и говори оном пару наших прародитеља: У онај дан у који окусите од дрвета познања добра и зла, смрћу ћете умрети (1. Мојс. 2; 16-17). Обратите пажњу на то да им Он не говори у облику наредбе: у онај дан, када окусите, умрите. Његова наредба је почетак постојања свега, као што је казано: Он рече (нареди), и постадоше (Пс. 32; 9). Он, међутим, није наредио смрти да постане, него је предсказао да ће се она појавити због преступа, говорећи: "Немојте окусити од тог дрвета; у онај дан у који окусите, умрећете" да, држећи се савета и бежећи од преступа, не бисмо били подвргнути смрти. Да је Он то говорио о смрти душе, а не о смрти тела, види се из тога што они телом нису умрли оног дана када су окусили са забрањеног дрвета.

3. У чему се састоји смрт душе? У богоостављености. Када постоји светлост, није могуће да истовремено са њом постоји и тама. Међутим, када светлост напусти неко место, наступа тама која своје пост(ој)ање не добија од светлости, него од онога што је спречава, односно од сенке. Исто тако, када је Бог, Који је Сам живот и Живот свих живих, а посебно оних што живе по Богу, присутан у нашим душама, није могуће да тамо постоји и смрт. Међутим, када је (душу) Бог напусти, онда јој се приближава смрт, која своје постање не добија од Бога, него јој је узрок богоостављеност чему је, опет, узрок грех. Увиђате, дакле, да смрт није од Бога, него од греха.

4. Како то да душу оставља Онај Који је свугде присутан и ниоткуда није одсутан? Тако што најпре она оставља Њега и што Он не примењује силу према самовласној души; јер није Бог Који нас је створио виновник наше богоостављености него смо то ми сами. Тако се ми, авај, појављујемо као родитељи сопствене смрти, свесно оставивши Владику Који нас је створио за живот, Који је свугде присутан и све оживотворава, поставши слични онима који у само подне затварају очи и намерно се лишавају светлости, иако је она ту и обасјава их. Оставивши животоносну Светлост и услед преступа оставивши Бога и свесно одступивши од Живота, ми смо прихватили смртоносни савет сатане, и тиме сами сместили у себе њега, који је мртав дух, јер је још раније напустио Бога, постајући виновник нашег умртвљења и смрти, и то у прво време смрти душе, пошто је она, одвојивши се од Бога, како вели Павле, жива умрла. Њен живот (у таквом стању) гори је од смрти, јер је она немарна за било какво добро дело, а приљежна и хитра за свако зло. Она тада самој себи поставља замке и самоубиственим злом непрестано саму себе подстиче на све горе ствари.

5. Можда ће многи окривити Адама зато што је, брзо послушавши зли наговор, преступио Божију заповест и тиме постао виновник наше смрти. Није, међутим, једно те исто желети пробати неку смртоносну биљку пре сазнања да је она смртоносна и страсно желети да је окусимо након тог сазнања. Већи прекор заслужује онај ко, упркос сазнању, прогута отров и тако несрећно усмрти себе, него онај ко, не знајући, поступи тако и претрпи последице таквог искуства. Адам је из неискуства преступио савет и заповест Благог, послушавши зли наговор. На жалост, тако поступа и свако од нас иако се све то већ догодило, иако се претња већ испунила. Зато свако од нас заслужује већи прекор и већу осуду него Адам. Рећи ћеш можда да нема код нас никаквог дрвета, нити сада постоји заповест Божија која нам забрањује да са њега окусимо? Међутим, ако и нема никаквог дрвета међу нама, заповест Божија ипак и сада важи за нас који јој се потчињавамо и желимо да живимо по њој, јер нас ослобађа од казне за све наше сопствене грехе, а уједно и од прародитељског проклетства и осуде. Оне, пак, који је и сада преступају, претпостављајући јој наговор и насртање лукавог, она шаље у ону вечну огњену геену, припремљену ђаволу и ангелима његовим.

6. Која је то заповест Божија што нам је понуђена? То је покајање, чија се суштина састоји у томе да се и не дотичемо онога што је забрањено. Након што нас је Бог прогнао из места наслађивања и након што смо праведно удаљени из Божијег раја, након што смо пали у ову мочвару и осуђени да ту обитавамо и проводимо живот заједно са бесловесним животињама, били смо лишени сваке наде на повратак у рај, ако је она још и постојала. Тада је Сама Правда, узевши на Себе казну, или, боље рећи, праведно се саглашавајући да нас она постигне (примајући је на Себе) по изобиљу човекољубља и доброте, по милосрдности Свога срца нас ради сишла к нама и, поставши човек као што смо ми, изузев греха, да би сличним научила и спасила слично, објавила спасоносни савет и спасоносну заповест покајања, говорећи: Покајте се, јер се приближило Царство небеско (Мт. 4; 17). До оваплоћења Логоса Божијег Царство небеско било је удаљено од нас колико је небо далеко од земље, а када је Цар Небески поживео међу нама и благоизволео да се сједини с нама, тада се свима нама приближило Царство небеско.

7. Зато вас, браћо, молим да се покајемо и донесемо плодове достојне покајања, да бисмо наследили Царство небеско. Пошто се оно приближило нама, немојмо сами себе рђавим делима удаљавати од њега. Заблистала нам је незалазна Светлост: закорачимо према њој помоћу добрих дела. Јавио нам се вечни живот: задобијмо га трудећи се у врлинама. Чинећи нас блаженима, Христос је дошао к нама: следимо Га усрдно. Бежимо од несреће оних што седе у тами и сенци смрти. Зажелимо и стецимо дела покајања: смирен дух, скрушеност и духовни плач, кротко срце пуно милосрђа које воли правду, стреми чистоти и мирно је, миротворно и трпељиво у време прогона и срамоћења за истину и правду, које у време невоља, клевета и страдања памти речи Онога Који говори: Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство небеско; блажени који плачу, јер ће се утешити; блажени кротки, јер ће наследити земљу; блажени гладни и жедни правде, јер ће се наситити и остало (Мт. 5; 34).

8. Зашто је, говорећи "блажени сиромашни", Господ додао "духом"? Зато да би благословено сиромаштво одвојио од недаће а затим и да би, укратко, свако сиромаштво представио као благословено, а онда и зато да би нам показао узрок блаженства. Када је наш дух, у којем се зачиње свако осећање, настројен благородно и богољубиво, он нас чини блаженима; а када је настројен лоше и богопротивно, чини нас несрећнима. Зато је Господ ово поставио као почетак блаженстава. Постоје, пак, три врсте сиромаштва. Прво је сиромаштво у погледу начина живота и човекове имовине и испољава се у оскудности средстава неопходних за живот и чему се као супротност јавља богатство, по речима: Богатство и сиромаштво не дај ми (Прем. Сир. 11; 14). Друга врста сиромаштва односи се на човеково тело када оно, због слабе и лоше исхране постане усахло и оронуло, као што је речено: Колена моја изнемогоше од поста и тело се моје измени (Пс. 108; 23). Трећа врста је уздржаност и скромност душевног устројства (расположења), што се испољава у смирености духа наше душе, чему је супротно стање гордости.

9. Ових двоје, односно сиромаштво у погледу имовине и у погледу телесног стања достојни су блаженства уколико су сједињени са смиреним расположењем душе. Уколико су, међутим, гордошћу раздвојени од смирења, онда су уистину, испуњени несрећом. Ако је неко сиромах у погледу средстава за живот или стања тела, он је то онда или својевољно, или противно својој вољи. Онај ко је сиромах противно својој вољи и нема добро расположење душе које потиче од покајања, тј. од смирења, тај своје невољно сиромаштво не подноси на благородан начин, него још и негодује на Бога, окривљујући Божији промисао за неправедност. Такав наноси штету људима на разне начине, не обазирући се на Бога, а свако ко полаже наду на Бога, не бива постиђен. И уместо да мање дангуби, трудећи се рукама и тако зарађујући за живот, или да са смирењем проси од богатих, такав човек постаје лопов, разбојник, гробокрадица, грабљивац или паразит, клеветник, лажов и лицемер. Он пројављује подлост и лажну снисходљивост према имућнима, очекујући од њих неку корист. Није ли такав сиромах најнесрећнији човек? Није ли оваква врста људи веома, веома далеко од оних које Христос назива блаженима?

10. Ако пак неко сиротује по својој вољи, али то не чини са смирењем, него са некаквом гордошћу, и не одбацује насладе и богатство ради похвалног сиромаштва духа, тај је скоро сасвим сличан демонима, јер је код њих сиромаштво (досл. Непоседовање имовине) и неузимање хране повезано са гордошћу. Зато Господ и каже: Блажени сиромашни духом, тј. унутарњим смиреним расположењем душе, који су прихватили сиротовање тела настало као последица њиховог уздржаног начина живота, и којима је њихово нестјажатељства (некористољубље, својевољно сиротовање) пожељније од било каквог богатства. Ако се њима, мимо њихове воље, деси било каква невоља, они то трпљењем и благодарношћу својевољно претварају у своје драгоцено благо. Таквим људима уистину припада Царство небеско.

11. Потрудимо се, браћо, да и ми будемо такви сиромаси, да бисмо задобили Царство небеско. Ако ли, пак, не желимо да будемо такви сиромаси, онда помажимо таквим сиромасима, дајући милостињу и чинећи их заједничарима нашег богатства,. Стецимо пријатеље мамоновом неправдом, тј. сувишком нашег богатства док смо још у овом животу, да би нас они, када се преставимо из овог живота, примили у своје вечне обитељи. Желео бих браћо, верујте ми, да вам објасним и значење свих потоњих заповести блаженства, наведених у Еванђељу Господњем, али ми време не допушта и ваља ми наставити почетну тему беседе, јер нам је задатак био да покажемо да Бог није створио ни смрт, ни болести, ни немоћи. То смо и показали у погледу смрти душе, чија је првобитна жаока био грех.

12. Сада би требало да проучимо и размотримо оно што се тиче телесне смрти: шта је њен узрок, пошто ни ову врсту смрти није створио Бог, будући да је Он Сами Живот, пуноћа Живота и Узрочник сваког вида живота, било у времену или у вечности, а особито оног вечнопостојећег и божанског. Бог, значи, није створио ни дао ни телесну смрт, нити је наредио да настане. Ако, дакле, ни ту смрт није створио Бог и ако Он није узрочник телесних болести, откуда онда код нас телесне немоћи и болештине? И откуда уопште смрт тела? Откуда уопште и сама смрт? Слушајте пажљиво, и разумите: духовна змија, која је зачетник зла, након што је на самом почетку пришла злу, лишила се добра и истинског живота и била их је праведно лишена, јер се прва од њих и уклонила. Тако је постала мртав дух, али не по природи (тј. По суштини) пошто смрт (мртвило, умртвљавање) нема своју природу (суштину) као такву, него она потиче од одбацивања истинског Живота. Не наситивши се сопственом жудњом за злом, она је постала дух који обманом доноси смрт и тако, авај, и човека учинила саучесником своје умртвљености.

13. Поставши, противно вољи Творца, једномислени са сатаном и свукавши са себе од Бога озарене светле и животоносне одежде, наши су прародитељи, авај, и сами постали духовно мртви, као што је и сатана. Пошто сатана није само мртав дух, него и дух који усмрћује оне што му се приближе, и како саучесници његове умртвљености имају тело којим је смртоносни савет спроведен у дело, они су и своја тела предали умртвљавању и умртвљујућим духовима смрти. Човеково тело би се одмах распало и претворило у земљу, да му није - одржаваном Промислом и јачом силом Онога Који једном речју све носи - одложено испуњење пресуде. Он је, како што смо рекли, задржао и одложио пресуду о смрти тела и дубином мудрости и човекољубља тако ју је тада савршио да је њено испуњење у будућности сачувано за Њега. Он није рекао Адаму: "Пошто си јео од дрвета, од којег сам ти забранио да једеш, врати се у оно од чега си постао", него је, дајући, између осталог и оцену овог живота, додао: Јер си земља и у земљу ћеш се вратити, не наређујући него предсказујући и допуштајући и праведно не спречавајући оно што је требало да се догоди. Видите ли да ни телесна смрт не потиче од Бога, него од греха и душе која је починила грех, и од змије која нас је на превару уграбила? Према томе, и телесне болести потичу од греха.

14. Зато је први човек, који је имао болесно тело, био Каин, чије се тело стално тресло. Он је оболео услед греха јер ови грчеви, које лекари називају "спазми" представљају невољне покрете оних органа који су саздани за то да регулишу или да усклађују рад удова. Такво стање, које настаје због недостатка природних сокова тела, надилази лекарску вештину и потпуно излечење. Дакле, пошто је Каин на гнусан начин коначно раскинуо везе које су га природно спајале са рођеним братом, обративши љубав у мржњу потеклу из осећања зависти а окончану убиством. Како је гашење (братске љубави), потекло од зависти, садејствовало овој страсти (мржњи), кажњено је неизлечивом болешћу која је захватила нерве и мишиће као повезујуће елементе тела.

15. Да ли јасно увиђате да од греха не потиче само смрт, него и болести и немоћи тела? То нам показује и Господ у Еванђељу када је, намеравајући да у Капернауму исцели раслабљеног, кога су код Њега донела четворица, рекао овоме:Чедо, опраштају ти се греси твоји (Мт. 9,2). Ономе који је лежао у Овчијој бањи у Јерусалиму, после исцељења, каже: Ето си постао здрав; више не греши, да ти се што горе не догоди (Јн. 5, 14). И Павле, знајући ово, тј. да већина болести потиче од грехова, говорећи о ономе који недостојно приступа тајинственој Трпези (св. Причешћу, прим. прев), каже да такав човек једе и пије себи на суд и додаје: Зато су међу вама многи слаби и болесни, и доста их умире (1. Кор. 11, 30). Невоље смртне природе, од којих долази свака болест, свакако потичу од греха. Ретки су они који страдају ради славе Божије, попут оног од рођења слепог, кога је Господ исцелио.

16. Пошто је од четири годишња доба лето најопасније по наше здравље, а међу летњим месецима нарочито је опасан август,[1] зато што наш организам, прегрејан од многог знојења и високе температуре, постаје пријемчивији за болести, човекољубље богоносних светих Отаца је, знајући да је то време опасно по здравље јер погодује болестима, установило да савршавамо ово кропљење освећеном водом, да бисмо, приступивши са вером и добивши освећење, остали нетакнути од болести које нас нападају. Уз то они нас уче да, ако се когод и разболи, не треба да иде код разних врачара и гатара, него да прибегне Богу и Његовим светима, да посегне за молитвама, прозбама и молбама посвећеним Њему, које ми целог живота и приносимо за нас. Ко прибегава врачарама и гатарама, тај пориче постојање Бога и, дружећи се са демонима, умртвљује своју душу. Када се, према Писму, разболео Охозија, син Ахаава, послао је своје људе да о његовој болести дознају код божанства у Акарону, чији житељи беху идолопоклоници и обраћали су се врачарама и предсказивачима. А Илија Пророк, изишавши у сусрет посланима, рече им: Зар нема Бога у Израиљу, него идете да питате Ваала, бога у Акарону? Зато нећеш устати са постеље на коју си легао, него ћеш умрети (в. 4. Цар. 1).

17. Видите ли да они који од врачара и гатара желе нешто да сазнају, одричу (самим тим) да Бог постоји међу нама и зато навлаче на себе смрт душе, а понекад и смрт тела? Онај пак ко у невољама и болестима прибегава Богу и Његовим светима, ако му је то на корист, избавља се и од животних невоља и од болести, увек добијајући и душевно здравље и опроштај грехова. Тако говори и Христов апостол и брат, Јаков: Болује ли ко међу вама, нека дозове презвитере црквене, и нека се моле над њим, помазавши га уљем у име Господње. И молитва вере ће спасти болесника, и подигнуће га Господ; и ако је грехе учинио, опростиће му се (Јак. 5; 14-15). И ви сами треба да преобраћењем, исповешћу, творењем милостиње и другим покајничким делима садејствујете молитвама које се читају за вас: Много је моћна усрдна молитва праведника (ст. 16).

18. Сви ми, будући слободни од душевних и телесних недаћа, који сада живимо у умерености, нека лако прођемо пут овдашњег живота, и прошавши га, нека у погодно време постанемо учесници вечног, блаженог и непропадљивог живота, савршено бестрасног и лишеног телесних страдања, у Самоме Христу, Лекару и Богу душа и тела наших, Којем нека је слава заједно са Оцем и Светим Духом у векове векова. Амин.

[JESSY]

БЕСЕДА НА ПРЕОБРАЖЕЊЕ

 

Изговорена на свето Преображење Господа и Бога и Спаса нашег Исуса Христа; у њој се доказује да је светлост која се појавила приликом Преображења нестворена.

 

Пажљиво проматрајући ово велико дело Божије - мислим на целу видљиву творевину - ми га хвалимо и дивимо му се. Њу пажљиво испитују и јелински (незнабожачки) мудраци, па јој се такође диве и узносе јој похвале. Ми то, међутим, чинимо у славу Творца а они противно Његовој слави, јер су се безбожно поклонили творевини а не Творцу (в. Римљ. 1; 25).

Исто тако, ми тумачимо (разјашњавамо) пророчке, апостолске и отачке речи на корист људима и у славу Духа који је говорио кроз пророке, апостоле и оце. Њих тумаче и предводници јереси које су се појавиле у зла времена, али они то чине на штету оних који су се за њима повели, и удаљујући се од истине која је у благочашћу (побожности), користећи се речима Духа против Духа. И у самој речи еванђелске благодати, која је узвишена и одговара зрелом (досл. старачком) слуху и поимању, наши богоносни Оци својим устима изглађују оно што је у њој тешко разумљиво, и чине је доступном за све нас несавршене. Као чедољубиве мајке, они зубима омекшавају претерано тврду храну, чинећи је погодном и лако прихватљивом за децу која су још на грудима, јер и влага која се налази у устима мајке по телу постаје храна за децу. Тако и мисли које постоје у срцима богоносних Отаца постају погодна храна за душе људи који слушају и верују. Уста пак лукавих и по злу чувених људи испуњена су смртоносним отровом, који, када се помеша са животоносним речима (Светог Писма), чини и њих смртоносним за оне што их неразумно слушају.

2. Бежимо стога од оних који не прихватају светоотачка тумачења, него покушавају да сами од себе уведу нешто супротно. Претварајући се да поштују речи Светог Писма заправо одбацују њихово благочестиво поимање. Да, бежимо од њих више него од змије, јер змија, када окуси тело, предаје смрти оно што је пролазно, одвојивши бесмртну душу; а они (јеретици), зубима дохватају саму душу и одвајају је од Бога, у чему се и састоји вечна смрт бесмртне душе. Дакле, свом снагом бежимо од таквих људи, и притекнимо онима који саветују оно што је побожно и спасоносно, јер је сагласно Отачким предањима.

3. Ово сам сада рекао вашој љубави и дао као увод, пошто данас славимо свето Преображење Христово на гори, и треба да говоримо о светлости која се при томе појавила, а против које њени непријатељи воде велику борбу. Представимо сада нешто подробније еванђелске речи које су данас читане, како бисмо разјаснили тајну и показали истину. И после шест дана узе Исус Петра и Јакова и Јована, брата његова, и изведе их на Гору високу саме. И преобрази се пред њима, и засија лице Његово као сунце (Мт. 17; 1-2). Као прво, треба појаснити следеће: после ког дана апостол Христов и еванђелист Матеј рачуна шест дана, после којих је наступио дан Преображења Господњег? После ког дана, дакле? То је онај дан, у који је Господ, поучавајући Своје ученике, рекао да ће доћи Син Човечији у слави Оца Свога, и додао да има неких међу вама што стоје овде, који неће окусити смрти док не виде Сина Човечијег где долази у Царству Своме (Мт. 16; 27-28), називајући славом Оца и Царством Својим светлост Свога Преображења. И Еванђелист Лука, показујући и још јасније излажући ово, каже: А око осам дана после ових речи, узе Он Петра и Јована и Јакова и попе се на гору да се помоли Богу. И док се мољаше постаде изглед Његовог лица другачији, и одело Његово бело и блистајуће (Лк. 9; 28-29).

4. Како се они међусобно слажу? Један јасно каже да је између објављивања и јављања прошло осам дана, док други каже: после шест дана? Слушајте па ћете сазнати. На (Таворској) гори је било осам, а изгледало је да има шест; заједно са Њим попела су се и ова тројица: Петар, Јаков и Јован, и тамо су видели Мојсеја и Илију како са Њим беседе; тако их је свеукупно било шест. Међутим, заједно са Господом невидљиво су били присутни и Отац и Дух Свети, Први - сведочећи Својим гласом, да је Он Син Његов љубљени, а Други - сијајући у светлом облаку и показујући везу и јединство светлости, како између Себе и Сина, тако и између Себе и Оца, јер се Њихово богатство састоји у повезаности и у заједничком зрачењу светлости. На тај начин шесторица представља осморицу. Као што тада шест и осам нису представљали никакву неусаглашеност, тако ни Еванђелисти - један када каже: после шест дана, а други: осам дана после ових речи - нису међусобно несагласни, него као да су нам, кроз један и други број који су на гори тајанствено и у исто време очигледно показани, пружили неки вид изображења.

5. Неко би тако, гледајући на слово, могао оправдано да нађе да су богопроповедници узајамно сасвим сагласни, јер када Лука каже: осам дана, он не противуречи Матеју који је рекао: после шест дана, јер број осам укључује и онај дан када су речи биле изговорене, и онај дан у који се Господ преобразио; и Матеј онима који разумно проучавају ствар даје то да схвате: зато је и ставио реч после, што означава следећи дан (након што је Господ изговорио поменуте речи - Мт. 16,27-28), чега код Луке нема; зато он и не каже "после осам дана", како каже Матеј, него: у осми дан. Тако, дакле, у излагањима Еванђелиста нема никаквог разилажења.

6. У њиховој привидној несагласности видљиво је и нешто друго, велико и тајанствено. Пошто сте већ боље припремљени за разумевање смисла, молим вас да усмерите пажњу на оно што ће бити речено. Зашто је један рекао: после шест дана, а други је поменуо осми дан, док је седми пропустио? Зато што велико виђење светлости Господњег Преображења припада тајни осмога дана, тј. будућег века, који се јавља после краја овога света, створеног за шест дана, и после нестајања осета који у нама делују на шест начина, јер ми имамо пет чула којима додајемо још и реч (или "мисао"; прим. прев), која изражава оно што чула примају, и представља шесту енергију (дејство) у области наших осета. Но, Царство Божије, обећано онима који су достојни, не само да је изнад чула, него и изнад речи (тј. "мисли"). Зато после чудесног прекраћивања делатности ових шест начина пројављивања енергије - чије неделање чини част седмом дану - у осми дан, силом бољег дејства, наступа Царство Божије. Ову силу божанског Духа, чијим дејством они који су достојни созерцавају Царство Божије, Господ је, како предаје божански Лука, предсказао Својим Ученицима говорећи: Заиста вам кажем: Има неки међу овима што стоје овде који неће окусити смрти док не виде Царство Божије да је дошло у сили (Мк. 9,1), што значи да ће се онима који гледају (созерцавају) подарити сила да виде невидљиво, пошто се претходно очисте од смртоносне и душегубне скверне, а то и јесте грех, чије кушање представља зачетак зла у мислима. Они који су се претходно очистили од тога неће окусити душевну смрт јер ће им, како ја мислим, сила будућег јављања (епифаније) душу и ум сачувати неоскрнављенима.

7. Има неких међу овима што стоје овде који неће окусити смрти, док не виде Царство Божије да је дошло у сили. Цар васељене се налази свуда, и свуда је Царство Његово. Када пак говори да Његово Царство "долази", Он не каже да ће доћи са неког другог места, него управо да треба да се покаже силом божанског Духа, због чега је и рекао да оно "долази у сили". Ова сила није случајна и неће се дати било коме, него само онима који стоје са Господом, тј. онима који су утврђени у вери у Њега и који су се угледали на Петра, Јакова и Јована које је Логос најпре извео на високу гору, тј. изнад ништавности наше природе. Господ се на гори јавио, како неко објашњава, делимично Сам снисходећи са Своје висине, а делимично узводећи нас из наше земне унижености - да би Необухватни, онолико колико је то могуће, био обухваћен рођеном (тј. створеном) природом. Ово јављање (Бога) никако није потчињено разуму, него је много силније и узвишеније од њега, пошто се збило силом божанског Духа.

 

8. Светлост Господњег Преображења није светлост која настаје и нестаје, не може се ограничити и није подложна моћи чулног опажања, мада је за кратко време и на самом врху горе била видљива телесним очима, или, како неко каже: "Променом чула коју је у њима изазвао Дух Свети тајници Господњи били су тада приведени из стања тела у стање духа". На тај су начин они, колико им је то даровала сила божанског Духа, видели ту неизрециву Светлост. Они који сада хуле на њу, пошто не разумеју, приписали су светлост божанског Преображења коју су видели изабрани апостоли вештаственој и створеној сили, и самим тим покушавају да на творевину сведу не само ту светлост, односно Божију славу и Царство, него и саму силу божанског Духа, којом се божанска јављања откривају достојнима тога. Они, дакле, нису чули нити поверовали Павлу који каже: Што око не виде и ухо не чу, и у срце човеку не дође, оно припреми Бог онима који Га љубе. А нама Бог откри Духом Својим, јер Дух све испитује, и дубине Божије (1. Кор. 2; 9-10).

9. Када је, како је речено, настао осми дан, Господ је узео Петра, Јакова и Јована и изашао на гору ради молитве. Он је увек све удаљавао, укључујући ту чак и апостоле. Молио се у самоћи, као што се догодило оног дана када је са пет хлебова и две рибе нахранио пет хиљада људи са женама и децом, а затим их све отпустио и све ученике приморао да се укрцају у лађу, а Сам отишао на гору да се помоли. Понекад је са Собом водио неколицину оних што су превасходили остале. И заиста, кад се приближавало време спасоносних Страдања, осталим ученицима је рекао: Седите ту док ја одем тамо да се помолим Богу (Мт. 26; 36), а са Собом повео Петра, Јакова и Јована. У овом случају, узевши само њих, извео их је на високу гору и преобразио се пред њима, тј. на њихове очи.

10. Шта значи "преобразио се"? Златоусти Богослов каже: "Открио им је, колико је Он благоволео, мало од Свог божанства, и тајницима показао Бога који у Њему обитава." Како каже Лука: Док се мољаше постаде изглед Његовог лица другачији; и: Засија лице Његово као сунце, како пише Матеј. Он каже: Као сунце, не зато да би неко замислио ту светлост као вештаствену, јер је то умно слепило оних који нису у стању да схвате ништа узвишеније од (видљивих) природних појава ("феномена"), него зато да бисмо ми схватили да оно што за људе који живе по чулима и виде сагласно чулима представља сунце, то за оне који живе духом и гледају духовно (на духовни начин) представља Христос, као Бог. У том боговиђењу боговидиоци немају потребу за другом светлошћу. Од вечности је светлост Он Сам, а не неко други. Какву потребу за другом светлошћу имају они који поседују највећу светлост? Тако је Он засијао за време молитве и открио изабраним ученицима ту неизрециву светлост, док су томе истовремено присуствовали и највећи међу пророцима, како би показао да је молитва узрок овог блаженог виђења, и како бисмо ми схватили да кроз приближавање Богу, које се постиже врлинама, као и кроз сјединење нашег ума са Њим, настаје и јавља се то сијање које се даје и које је видљиво свима онима што се путем усрдног творења добрих дела и чисте молитве непрестано уздижу ка Богу. Истинска и најдивнија Лепота - каже неко - може да буде видљива само ономе ко је очистио свој ум, будући да се она односи на божанску и блажену природу, и онај ко созерцава Њено сијање и благодати и сам добија нешто од Ње, као да је и сопствено лице обојио неким блиставим сјајем. Отуда се и Мојсејево лице просветлило (досл. прославило) приликом беседе са Богом.

11. Видите ли да се и Мојсеј преобразио када је изашао на гору (Синајску) и тако угледао славу Господњу? Мојсеј је, међутим, "био подвргнут" преображењу и није га извршио он сам, и то онолико колико му је мера сијања Истине допустила да види и понесе светлост Божију. Наш Господ Исус Христос је у Себи имао то сијање. Он зато није имао потребу ни за молитвом која би Његово тело озарила божанском светлошћу, него је тиме (молитвом) показао одакле ће светитељима долазити то озарење Божије и како ће га они видети, јер ће и праведници засјати као сунце у царству Оца њиховог (Мт. 13; 43). Тако ће, поставши свецело божанска светлост, као пород божанске светлости, видети Христа како божанствено и неизрециво сија, Христа Чија се божанска слава, својствена Његовој природи, јавила на гори Тавор као заједничка и Његовом телу - услед јединства Ипостаси. Тако је, услед ове светлости, лице Његово засијало као сунце.

12. Они међу нама који се хвале јелинском науком (тј. незнабожачком, хуманистичком философијом; прим. прев) и мудрошћу овога света, и који никако не желе да слушају духовне људе када је у питању учење Духа, него им се чак и противе, када чују за светлост Преображења Господњег на гори, која је била видљива апостолским очима, одмах је своде на вештаствену и створену светлост, унизујући на ту раван ову невештаствену, незалазну и свагда постојећу светлост, која не само да превазилази чула, него и моћ ума, јер, будући да су и сами приземни, не могу себи да представе нешто више од земаљског. Он Сам, Који је засијао том Светлошћу, показао је да је она нестворена називајући је "Царством Божијим" - јер Царство Божије није потчињено и створено, него је једино које није подвлашћено господарима, које је неосвојиво и налази се са оне стране (изван граница) сваког времена и века. "Царство Божије", каже неко, "не настаје и није везано за неке векове или времена". Верујемо да је такво и наслеђе оних који се спасавају.

13. Будући да се Господ преобразио и засијао, да је показао славу, блистање и ту светлост, и да ће поново доћи такав каквим су га видели ученици на гори, зар је могуће да је Он тек тада добио светлост, у виду додатка који ће да поседује у векове, али који дотле (тј. пре Свога Преображења) није поседовао? Нека је далеко од нас таква хула! Онај ко тако говори признао би у Христу три природе: божанску, људску и природу те светлости. Не, није Он показао никакво друго блистање до оно које је имао непројављено (скривено) у Себи. Он је под телом имао скривено сијање божанске природе. Према томе, та светлост је божанство и није створена. Како тврде богослови, Христос приликом Преображења није примио ништа што дотле није имао нити се изменио у нешто што пре није био, него је то учинио да би Својим ученицима показао оно што Он јесте, отварајући им очи и чинећи да слепи прогледају. Видиш ли да су очи које физички гледају слепе за виђење те Светлости? Дакле, нити је та светлост била вештаствена, нити може да се види једноставним гледањем чулним очима, него очима које су силом божанског Духа припремљене да је виде.

14. Они су били измењени, и само тако видели су измењени облик, не онај који се тек показао, него онај који је Он примио од самог сједињења са нашом природом, обоженом сједињењем са Логосом Божијим. Одатле је и Она која је зачела у девствености и родила на чудесан начин познала Бога који је од Ње рођен и носио тело; а такође и Симеон, који Га је као младенца примио на руке, и старица Ана која Му је изашла у сусрет. Божанска сила се пројављивала као кроз стаклену опну, озарујући оне којима су очи срца очишћене.

15. Зашто Он између осталих бира само оне врховне и узводи их, и то насамо? Сигурно зато да би показао нешто велико и тајанствено. Шта је велико и тајанствено било у гледању чулне (вештаствене) светлости, које је и пре узласка на гору било својствено како овима који су се попели, тако и онима који су остали доле? Зашто би им била потребна сила Духа, и, благодарећи њој, припремање или измењивање њихових очију, да би видели ту светлост, ако је она била вештаствена и створена? Зар вештаствена светлост може да буде слава и Царство Оца и Духа? Зар ће у таквој слави и Царству у будућем веку да дође Христос - тада кад не буде потребе ни за ваздухом, ни за светлошћу, ни за местом ни за било каквом, томе сличном стихијом (елементом), него када ће нам, уместо свега тога, како вели апостол, бити Бог? Ако ће да буде уместо свега, онда ће, наравно, да буде и уместо светлости. Из свега тога се, опет, показује, да је та светлост - светлост Божанства. Тако и највећи богослов од свих еванђелиста, Јован, у Откривењу показује да онај будући и непролазни (постојани) град не потребује сунца ни месеца да му светле, јер га слава Божија осветли, и светлост је његова Јагње (Отк. 21; 23). Зар нам није и овде јасно показао Исуса Који се сада божанствено преобразио на Тавору, и Који је заиста имао тело као светило, а уместо светлости славу божанства која се на гори показала онима који су са Њим на њу узашли? И за оне који у том граду обитавају он каже да им неће требати светиљке, ни светлост сунчана, јер ће их обасјати Господ Бог, и ноћи више неће бити (Отк. 22; 5). Каква је то светлост код које нема изменљивости ни сенке промене (Јак. 1; 17)? Каква је то неизменљива и незалазна светлост? Није ли то светлост Божанства?

16. Како су пак и Мојсеј и Илија, а нарочито Мојсеј, чија душа није била сједињена са својим телом, могли да буду видљиви и прослављени вештаственом светлошћу, јер су и они, који су се показали у слави, говорили о Његовом исходу који је требало да се саврши у Јерусалиму (Лк. 9; 31). Како су их апостоли препознали?

17. Да не бисмо одвише уморили ваше умове, остале еванђелске речи сачуваћемо до времена свесвештеног и божанског свештенослужења. Верујући онако како су нас научили они које је просветлио Христос, тј. они једини што поседују савршено знање, јер је, како Бог каже кроз Пророка, тајна Моја за Мене и Моје, дакле - дивно верујући онако како смо научени, и разумевајући тајанство Господњег Преображења, пођимо ка сијању те светлости и, чезнући за лепотом непроменљиве славе, очистимо очи ума (душе) од земаљске нечистоће. Презримо све оно пријатно и заводљиво што није постојано, и што, мада се чини слатко, узрокује вечну патњу, све што, чак и ако улепшава тело, душу облачи у ону наказну хаљину греха услед које ће онај ко није имао одећу непропадљивог сједињења (са Христом) везаних руку и ногу бити бачен у огањ и у таму најкрајњу.

18. Нека се сви ми од тога избавимо озарењем и познањем нетварне и свагдапостојеће Светлости Господњег Преображења, у славу Његову и беспочетног Његовог Оца и живототворног Духа, Којима је једино својствено то блистање, и Божанство, и слава и Царство и сила, сада и увек и у векове векова. Амин.

 

[Човек Жоја]

19. беседа

 

На Еванђеље Христово о Самарјанки,

и о томе да треба презирати добра земаљског живота

 

1. Током свих ових дана који сада протичу, све до Педесетнице, ми празнујемо Васкрсење из мртвих Господа и Бога и Спаситеља нашег Исуса Христа, показујући већ и самом дужином празновања узвишеност овог празника у односу на све остале. И премда ово раздобље обухвата и годишњи спомен на Узлазак Господњи на небо, и оно указује на то колико Васкрсли Владика надвисује све оне слуге које су било када васкрснуте. И заиста, све оне који су некада васкрсли из мртвих васкрсли су други, а затим су (поново) умрли и вратили се у земљу. Када је пак Христос васкрсао из мртвих, смрт је изгубила своју власт над Њим јер је једино Он Самога Себе тродневно васкрсао и није се више вратио на земљу, него је узашао на небо, и, будући један Бог са Оцем, нашу природу учинио сапрестолном. Он је једини био почетак будућег васкрсења свих, први плод упокојених и првенац из мртвих, Отац будућег века. Као што у Адаму сви умиру, и грешници и праведници, тако у Христу сви оживљују, и грешници и праведници, али свако у своме чину. Првенац је Христос, а потом - они који су Христови, о доласку Његовоме. Затим следи крај, када ће Он да укине свако старешинство и сваку власт и силу, и када ће све непријатеље Своје да покори под ноге Своје. Последњи непријатељ који ће бити уништен јесте смрт - у свеопштем васкрсењу, уз последњу трубу, јер ово пропадљиво треба да се обуче у непропадљивост, и ово смртно треба да се обуче у бесмртност.

 

2. Такве дарове приноси нам Васкрсење Христово и стога једино тај празник прослављамо тако дуго, као онај који је истински бесмртан, непролазан и вечан, предизображавајући тако и блаженство светих у будућем веку, одакле утече болест, туга и уздаси, јер је у том блаженству богонадахнута и неизменљива радост и срећа, пошто је тамо пребивалиште оних који се заиста радују. Управо зато је благодат Духа установила као закон да уочи ових (пасхалних) дана проводимо свештену Четрдесетницу у посту, бдењу, молитви и сваком врлинском подвигу, представљајући Четрдесетницом слику живота људи који се спасавају у овом веку, а то није ништа друго него покајање и провођење живота на богоугодан начин. Педесетница која за њом следи и кроз коју сада пролазимо, представља мир и починак који ће тамо примити они који се подвизавају ради Бога.

 

3. Зато је Четрдесетница и повезана са успоменом на спасоносна Страдања Господња, и после седам недеља посту долази крај, док Педесетница укључује и узношење са земље на небо, и силазак и раздавање божанског Духа. Овај је век налик седмици и састоји се из четири часа и дела и стихије (четири часа - четири дела дана: јутро, дан, вече и ноћ; четири дела - четири годишња доба; четири стихије, тј. елемента ваздух, ватра, земља и вода. "4" је основни број у "40"), а онима, који током њега, кроз чињење добрих дела, постају учесници Страдања Христових, он доноси празновање Педесетнице, која почиње од осмице и у осмици има крај (јер, "осмица" је знамење будућег века), и превазилази часну седмицу и четворку, и кроз Васкрсење Господње, и Вазнесење које за њим следи, представља будуће васкрсење рода људског и узимање достојних у облаке, у сретање Божије, и, на крају, у вечни покој и пребивање са Богом.

 

4. Ово ће, међутим, доћи у своје време. Господ је, уочи Својих страдања и васкрсења, проповедајући Еванђеље Царства, показао ученицима да достојни вере и обећаног вечног наслеђа неће бити изабрани само из јудејског племена него из свих народа - што сте могли да чујете и из Еванђеља које је данас читано: Тако дође у град самарјански звани Сихар (Сихем), близу села које даде Јаков Јосифу, сину својему. А онде бејаше извор Јаковљев (Јн. 4; 5-6). Извором се овде назива студенац који је воду добијао од извора, што се види из претходних речи. Каже се да је Јаковљев јер га је Јаков ископао. Сихар је област коју је Јаков дао Јосифу када је у Египту на самрти оставио завештање: Ево ја ћу ускоро умрети; али ће Бог бити с вама и одвешће вас опет у земљу отаца ваших. И ја ти дајем један део више него браћи твојој, који узех из руку аморејских мачем својим и луком својим (1. Мојс. 48; 21-22). Зато је Сихар доцније населило Јефремово племе, а Јефрем беше првенац Јосифов; око тога места обитавало је десет племена Израиљевих над којима је владао Јеровоам одступник.

 

5. Пошто су они често вређали Бога, Бог их је често остављао, да би потом сви били одведени у ропство, тако да су се напослетку на њихово место населили различити народи, које је ту довео асирски цар, и који су по планини Сомор добили назив "Самарићани". И као што је некада Јаков пролазећи туда дошао у Сихем, тако је сада Христос пролазећи стигао у Самарију. Онај први је, како сам каже, дошао са мачем и луком, тј. да би истребио и побио његове пређашње житеље, док је Христос стигао са речју и учењем, што значи ради спасења. Исус пак уморан од пута - каже Еванђелист - сеђаше тако на извору; беше око шестога часа (Јн. 4; 6).

 

6. И време и умор и место учинили су да Онај Који је носио тело какво је и наше седне. Ради потврде свега овога, али и предвиђајући будућу корист, Он је седео тако како описује Еванђеље, код извора, тј. просто на земљи, као усамљени странац, јер су Његови ученици пошли у град да купе храну. Док је тако усамљен седео крај извора, дошла је жена Самарјанка да узме воду. И Господ је, као Човек, трпео жеђ; по Својој људској природи Он ју је видео како долази да би утолила жеђ, а као Бог видео је да је и њено срце жедно спасоносне воде, али да она не зна ко ову воду може да јој пружи, те је пожурио да се открије жедној души. Почињући Своје обраћање овако, како би било што схватљивије, рекао јој је: Дај Ми да пијем (Јн. 4; 7). Она је била проницљива, и пошто је по Његовој одећи, држању и спољашњим обележјима видела да је Јеврејин и чувар закона, изненадила се и упитала га: Како Ти, који си Јудејац, тражиш од мене, жене Самарјанке, да пијеш? Јер се Јудејци не друже са Самарјанима, као са незнабошцима. Користећи повољну прилику, Господ је почео да открива Себе следећим речима: Када би ти знала дар Божији, и ко је Тај Који ти говори: Дај Ми да пијем, ти би тражила од Њега и дао би ти воду живу (Јн. 4; 9-10).

 

7. Видите ли шта је ту њој посведочено: да је знала, истога часа би тражила, и постала би причасница живе воде, што је она заиста, када је сазнала, и учинила, а потом и задобила. Истовремено, јудејски Синедрион је тражио (одговор), и у потпуности добио, да би потом распео Господа Славе. Шта је, међутим, тај дар Божији? Када би ти знала, каже, дар Божији. Оставимо по страни остало и задржимо се на чињеници да се оваплоћени Бог није гнушао над онима које су Јудејци до те мере презирали, да од њих чак ни воду не би узели и да је већ и то био велик дар и велика благодат. А шта тек рећи када покаже такву љубав према њима, и не само да прими оно што Му они дају, него их учини и причасницима Својих божанских дарова?! И зашто кажем само - дарова, кад Он и Самог Себе даје, и верне чини сасудима који могу да приме Његово божанство, јер они не могу имати други извор који тече у вечни живот, осим онога који је Он раније обећао?! Који ће ум то да схвати? Која ће реч изразити превасходство овога дара?

 

8. Самарићанка, међутим, још не беше схватила узвишеност живе воде, и испрва је у недоумици како ће њен сабеседник узети обећану воду када нема никакву посуду, а студенац је дубок? Затим покушава да га упореди са Јаковом, кога назива "Оцем", указујући поштовање роду због тога места, и хвали воду из овог извора као ону од које нема боље. Међутим, када је чула да је Господ рекао како онај који пије од воде коју ћу му Ја дати неће ожеднети довека, него вода коју ћу му дати постаће у њему извор воде која тече у живот вечни (Јн. 4; 14), испустила је крик жедне душе која прилази вери, мада још недовољно јасно да би угледала светлост: Господе, дај ми ту воду да не жедним и не долазим овамо да захватам (Јн. 4; 15). Господ је хтео постепено да се открије и зато јој заповеда да позове и мужа. Скривајући свој положај и истовремено трудећи се да добије дар, она је рекла: Немам мужа. На то као одговор чује колико је мужева имала од своје младости и то да онај кога сада има није њен муж; не тугујући због прекора и схвативши да је њен сабеседник пророк, она прелази на значајнија (узвишенија) питања.

 

9. Видите ли какви су били смирење и љубопитљивост ове жене? Она вели: Оци наши клањаху се Богу на гори овој, а ви кажете да је у Јерусалиму место где се треба клањати (Јн. 4; 20). Видите ли шта је било предмет њених мисли и како је она познавала Свето Писмо? Колико је данас оних који су верни по рођењу и које је Црква отхранила, а који Свето Писмо познају тако као ова Самарјанка, тј. колико је оних који знају да су се Оци наши, дакле Јаков и његови потомци, патријарси, на тој гори клањали Богу? Примајући такво познавање и брижљиво изучавање богонадахнутог Писма као какав миомирис, Христос са задовољством наставља беседу са Самарјанком. Као што, положивши на ужарени угаљ (жар) нешто мирисно, привлачиш и задржаваш оне који долазе или их пак одбијаш и одвраћаш ако ставиш нешто смрадно и неугодно, тако је и са помислима: ако се прихватиш свештене бриге и старања о њима, удостојићеш се божанске посете, јер је то миомирис који је угодан Богу. Ако пак будеш гајио ружне, прљаве и земне помисли, бићеш далеко од божанске пажње, и заслужићеш, авај, да се Бог одврати од тебе, јер неће стајати безаконици пред очима Твојим (Пс. 5; 6) - каже Псалмопојац Богу. Будући да је Закон тада прописивао да се у свему треба сећати Бога - кад седиш и кад ходиш, кад лежеш и кад устајеш (парафраза на 5. Мојс. 6;7), да Еванђеље каже: Истражујте Писма, и у њима ћете наћи живот вечни (парафраза Јн. 5; 39), и да апостол вели: Молите се без престанка (1. Сол. 5; 17), што значи да преступника представља чак и онај ко свој ум задржава на земним помислима - није ли онда тим пре преступник и онај ко огрезне у зле и прљаве помисли?

 

10. Када су се то Оци наши клањали Богу на оној гори? Онда, када је патријарх Јаков, бежећи од свога брата Исава који га је из зависти мрзео, по савету свога оца пошао у Месопотамију, и када се са женама и децом вратио овамо; јер је на повратку подигао шаторе око места на коме је Господ разговарао са Самарјанком. После догађаја са Дином и уништења Сихема, Бог је, како стоји у књизи Постања, рекао Јакову: Устани, иди горе у Ветиљ и онде стани; и начини онде жртвеник Богу Који ти сејавио кад си бежао од Исава брата свога (1. Мојс. 35; 1). После ових речи Јаков се диже и оде на ону гору и начини тамо жртвеник и назва оно место "Ветиљ", јер му се ту јавио Бог. Због тога Самарјанка каже: Оци наши клањаху се Богу на гори овој, мислећи на те људе из старине, јер су закони који се односе на Јерусалимски храм били установљени касније. Пошто је Јаков то место назвао "Дом Божији", јер Ветиљ у преводу значи управо то, она пита и жарко жели да зна зашто се више "Дом Божији" не налази ту него у Јерусалиму, и зашто је одређено да тамо треба приносити жртве и клањати се Богу. Господ је одговарајући на њене речи и остварујући тако циљ Своје беседе, предсказао овој жени да ће баш она бити једна од тих које Бог тражи и прима: Жено, веруј Ми да долази час када се нећете клањати Оцу ни на гори овој ни у Јерусалиму, а нешто касније додаје и ово: Јер Отац тражи да такви буду они који Му се клањају (Јн. 4; 21,23).

 

11. Видите ли да се ово и на њу односи, да ће и она бити међу онима које Бог тражи, да ће се и она поклонити најузвишенијем Оцу, и то не због значаја места, него еванђелски, јер се речинећете се клањати Оцу ни на гори овој, ни у Јерусалиму односе на њу, мада Господ тим речима уједно јасно најављује и промену закона: када долази до промена у поклоњењу, онда неминовно долази и до промене Закона.

 

12. У међувремену је (док до тога не дође), као правило дато следеће: Ви се клањате ономе што не знате; а ми се клањамо ономе што знамо; јер је спасење од Јудејаца (Јн. 4; 22). Ово је, уједно, и одговор на њено питање, и продужетак Његових сопствених мисли. Он каже: "Ми, Јудејци", зато што је Себе сматрао за Јудејца, будући да је од њих потекао по телу. Дакле, Он каже "ми", који знамо шта нам је чинити, разилазимо се са вама, Самарјанима, по питању места поклоњења, јер знамо да законито поклоњење треба да се савршава у Јерусалиму, будући да је од Јудејаца Спасење целог света, то јест, (да од њих) долази Христос. Пошто више није Онај Који тек треба да дође - јер Сам је ту - Он не каже: "Спасење ће бити од Јудејаца", него: Спасење је од Јудејаца. Затим каже: Долази час, и већ је ту. Биле су то пророчке речи. Рекао је долази, јер се још није савршило, али се савршава, и каже: Већ је ту, јер је видео да је спремна да ускоро поверује и да се клања у духу и истини. Долази час, каже, и већ је ту, када ће се истински богомољци клањати Оцу у духу и истини, јер Отац тражи да такви буду они који му се клањају (Јн. 4; 22). Пошто најузвишенији Отац Којем се све клања, Отац Саме Истине, тј. јединородног Сина, има Духа Светога, онда су и ти који се Њему клањају у Духу управо они који овако верују и у којима Он дејствује, јер је Дух - како каже апостол - тај кроз Кога се клањамо и кроз Кога се молимо; и нико не долази Оцу, осим кроз Мене, каже јединородни Син Божији.

 

13. Они, дакле, који се најузвишенијем Оцу клањају у духу и истини, јесу истински богомољци. Пошто је одбацио и Јерусалим и Самарију (тј. уопште, једно одређено место на коме би се вршило клањање Богу), Он следећим речима опет скреће беседу са било каквог вештаственог схватања места и поклоњења, да неко не би сматрао да треба да буде одређено друго место, говорећи: Бог је Дух; и који Му се клањају, у духу и истини треба да се клањају (Јн. 4,24), тј. да разумеју да је бестелесни у потпуности изван тела. На тај начин, они ће Га заиста на сваком месту видети у духу и истини Његовој. Дух је, као Бог бестелесан, а бестелесно није ограничено местом и просторним границама. Стога онај ко каже да се само у Јерусалиму или на Самаријској Гори, или на неком другом месту на земљи или на небу треба клањати Богу, не говори истину, нити се истински клања. Бог, као бестелесан, није ни на једном од-ређеном месту, али, пошто јесте Бог, Он је свугде. Ако би пак по-стојала таква гора, или место, или твар, где не би било Бога, онда би било потребно тражити место на коме се Он налази. Међутим, Бог је на сваком месту и у свему. На који је начин Он свуда и у свему, и то не неким делом, него тако да у свему свецело пребива? Уистину, не тако што је тело, него тако што је Онај Који све сједињује и обухвата, и Сам јесте у Самом Себи, свуда и над свим, те Му се и истински поклоници клањају у духу и истини Његовој.

 

14. Дакле, Бог не само да прима поклоњење по свој земљи, него и изнад земље, од свих оних који у Њега верују овако, истински, како то Богу и доликује: Отац је бестелесан и није ограничен ни временом ни простором, у Светом и вечном (безначалном, беспочетном) Духу и сабезначалном Сину и Логосу, који је уипостазирана Истина Очева. Исто као и ангели, ни душа, будући бестелесна, није ограничена местом, али није свудаприсутна, пошто у себи не садржи све, него и сама такође има потребу за Оним Који садржи. Сходно томе се и они (тј. душе и ангели) налазе у Ономе Који све садржи и обухвата и, према положају који им одговара, имају своје границе, мада душа поседује тело са којим је створена, и налази се у целом телу, а не на неком одређеном месту, и не као обухваћена у тело, него као она која обухвата и садржи тело, што је такође особина коју има као образ Божији.

 

15. Тек што је од Христа чула ове чудесне и богодоличне речи - да се Богу истински треба клањати не другачије, него искључиво у духу и истини Његовој - Самарјанка је постала слична души из Песме над песмама, која је као невеста пошла за Богом и, будући окриљена гласом непропадљивог Женика - жељеног, очекиваног и скривеног, иако се налази близу - каже: Знам да долази Месија звани Христос; кад Он дође, објавиће нам све (Јн. 4; 25). Видите ли како је она била спремна за веру у Месију Који је близу и Чији се долазак ишчекује, и како је велика била њена нада! Зар не би и она могла да се Давидом каже: Готово је срце моје, Боже, готовоје срце моје: певаћу и псалмопојаћу у славу Твоју (Пс. 56; 8)?

 

16. Како би то (о доласку Месије) она могла тако поуздано знати и бити у то тврдо уверена, у потпуности окренувши душу ка томе, осим ако је брижљиво изучавала пророчке књиге? Зато је њен ум био до те мере узвишен и испуњен божанским надахнућем. И ево, ја сада толико одушевљено гледам на духовну и веома силну љубав Самарјанке према Христу, да опет желим да је опишем речима из књиге Песма над Песмама: Које она што промиче као зора, лепа као месец, изабрана као сунце (Песма 6; 9), јер у објави да ће се ускоро појавити духовно Сунце Правде, Христос, видим како у лику Самарјанке као дивна зора блиста зачетак Цркве незнабожаца; видим њу, како се, поучена од стране Спаситеља, утврдила покрај свештеног извора који испуњава Купељ (Крстионицу). Она је и лепа као месец, јер светли у време док је још трајала ноћ безбожништва. Изабрана је као сунце и зато ју је Спаситељ назвао Фотина (Светлана). Зато је и убројана у оне који, како каже Еванђеље, треба да засијају у будућности, јер је свој светли живот напослетку запечатила и блаженом и мученичком смрћу. А сада, пошто је видела Христа, истинитог Бога, и пошто је о Њему на савршен начин богословствовала, предвиђајући оно што ће бити - што је Господ касније рекао својим ученицима за Духа Светог, Који је једноприродан и у части раван Њему, да ће их Он, када дође, научити свакој истини - она говори о Њему: Кад Он дође, објавиће нам све.

 

17. Видевши све то, Небески Женик јој отворено каже: Ја сам Који швори с тобом (Јн. 4; 26). Истога часа она се подигла, и, оставивши крчаг за воду, као уистину изабрана благовесница, похитала је у град како би следећим речима све приводила вери у Онога Којега је видела: Ходите да видите Човека Који ми каза све што сам учинила. Да није Он Христос? (Јн. 4; 29). Није она ово рекла тако зато што се колебала, него зато што је сматрала да ће се и други лакше уверити када виде Господа, после разговора са Њим. То се и догодило.

 

18. Пошто видим да је већ дошло време за телесне потребе и да вас зову свакодневни послови, изложио сам ово што је горе речено у најкраћим цртама, остављајући сада друге еванђелске речи по страни. Међутим, размислите о овој Самарјанки. Чим је чула еванђелске речи које и ми благовестимо вашој љубави, она је одмах презрела чак и неопходне телесне потребе пошто је заборавила и на крчаг и на свој дом и пожурила у град, да би повела Самарјане и опет са њима дошла код Христа. Ево шта значе речи - Ходите да видите. Дођите за мном, ја ћу вас одвести и показаћу вам Спаситеља Који је са небеса дошао у свет.

 

19. Тако их је она довела до Христа, а нас је, тиме што је оставила крчаг и свој дом, научила да неопходним телесним потребама претпоставимо ону корист од учења (поуке) коју је и Господ назвао "добрим делом", говорећи у Еванђељу Марти за Марију, која је слушала реч Божију. Ако ваља презрети чак и неопходне потребе, колико је онда нужније презрети све остало? Шта је то што тебе оптерећује и одвлачи од слушања онога што души доноси корист? Можда брига за дом, или децу, или жену? Можда туга или радост - твоја или онога ко ти је близак? Можда куповина или продаја? Можда то, како да употребиш, или боље речено злоупотребиш, своје имање? Него, послушај са разумевањем апостолску поуку: А ово кажем, браћо, да је остало мало времена: од сада и они који имају жене да буду као да их немају, и који плачу као да не плачу, и који се радују као да се не радују, и који купују као да ништа немају, и који овај свет употребљавају као да га не употребљавају; јер пролази обличје овога света (1. Кор. 7; 29-21).

 

20. Шта значе речи: остало је мало времена? Значе да је живот кратак, а смрт близу, да је овај свет пропадљив и да је вечно пребивалиште само други (свет). У онај свет одвешће нас само постојан презир према овдашњем свету, спремност за будући век и живот, по могућству далеко од начина овдашњег живота, вођен по узору на живот оног века, као и бежање, колико за то имамо снаге, пред повредама које нам наноси овдашњи живот. Ако поседујемо имање у околини града, онда приликом честих непријатељских напада ми као да га и немамо, јер већи део времена проводимо у бекству и безбедно боравимо унутар (градских) зидина, а када се непријатељ привремено повуче, ми искористимо прилику да на кратко изађемо из града, али то време не злоупотребљавамо, знајући колико је оно драгоцено. Апостол дивно саветује да тако треба да се понашамо и у од-носу на овај свет - да га користимо али не и да га злоупотребљавамо - јер он види да невидљиви непријатељ насрће и да је крај близу јер, каже, пролази обличје овога света.Пошто овај свет није трајан, него, како је рекао Апостол, садашње није ништа друго него обличје, заправо, све постаје и одмах ишчезава, показује се на кратко и одмах пролази, онда, ако би неко желео нешто да задржи, то му не би пошло за руком. Све овдашње је као летњи облак гоњен ветром, од кога остаје измаглица која се брзо губи. Отуда и савет да свако од нас јасно покаже вољу своје душе и принесе очигледан пример да је прихватио поуке добијене од Бога. Као што сам рекао, ма колико неко хтео нешто да задржи, ништа од онога што припада садашњем свету не може се задржати, и то из два разлога: најпре, не само да пролази овај свет него и сваки од нас, који тај свет користимо, нестајемо неколико пута брже него тај свет који нам је на располагању. Човек је смртан и привезан за ствари овога света, које су такође подложне променама. Дакле, ко је везан за те променљиве ствари, и сам се на разне начине мења и губи оно што је чувао: како богатство тако и радост, или пак умирући сам себи наноси непоправљиву промену и одлази одавде наг, остављајући све што је овде имао и у шта је полагао наду. Можда ће то остати у наследство његовој деци? Каква је њему радост од тога? Он више не припада овдашњем животу, а деца ће на исти или сличан начин такође пропасти.

 

21. Следствено томе, смрт увек представља несрећу за оне који су привржени овом свету, за оне који се у крајњем исходу наги узимају одавде и остављају све што су волели. За оне пак који презиру ствари овога света и траже познање будућег, за оне који се труде да чине оно што ће им бити од користи пред лицем будућег века, смрт која долази не представља губитак, него их, боље рећи, преноси од сујетних и непостојаних ствари у незалазни дан, у бесмртни живот, у богатство које није материјално, у чисту радост, у вечну славу, у оно што заиста јесте и што је постојано,

 

22. што и ми нека добијемо, благодаћу и човекољубљем Онога Који је приклонио небеса и сишао ради нас, и не само ради нас, него и ради душа које су затворене доле, и Који је одатле узашао силом Васкрсења и оживотворења, Који је и нама кроз Самога Себе даровао просветљење и увођење и наду у небеска и вечна блага, у којима је Он прослављен у векове векова. Амин.

[JESSY]

БЕСЕДА НА УСПЕЊЕ БОГОРОДИЦЕ

 

Моју беседу данас чине љубав, жеља и дужност, али не само зато што услед љубави према вама и по дужности свештеничке службе желим да у ваш богољубиви слух унесем спасоносну реч и да њоме нахраним ваше душе, него и стога што ми и љубав и дужност налажу да, више него о било чему другом, уз похвале Цркве приповедам о величини Приснодјеве и Богомајке. Ова жеља, међутим није једнострука него, напротив, двострука, и она узноси, призива и подстиче, а неминовност дужности и приморава, иако реч не може да се приближи ономе што превазилази речи, као што ни око није у стању да нетремице гледа у сунце. Будући да се речима не може исказати оно што речи превазилази, по човекољубљу прослављених дозвољено нам је да им узносимо похвале, а како није допуштено додирнути недодирљиво, речима ћемо испунити дужност и љубав према Богомајци, колико је могуће, изразити похвалама.

2. Ако је пред Господом часна смрт преподобних Његових (в. Пс. 115; 6) и ако се праведника опомињемо похвалама, утолико нам још више доликује да Светој над светима, кроз Коју је наступило свако освећење светима, односно Приснодјеви и Богомајци, помен вршимо уз највеће похвале. Тако, уосталом, данас и поступамо празнујући свето Успење или Пресељење Оне Која је незнатно заостајала за ангелима, а све ангеле и архангеле, и све надземаљске силе што су над њима неупоредиво превазишла по својој блискости Богу сваке твари и по чудима, од века записаним и у Њој извршеним.

3. Због ње беху божанствена предсказања богонадахнутих пророка, чуда која су унапред указивала на будуће велико чудо васељене - на ову приснодевствену Богомајку: смене племена и догађаја који су припремали пут извршењу нове тајне везане за њу, заповести Духа што су на различите начине предизображавала будућу Истину, крај или, боље речено, почетак и корен потоњих чуда и дела, испуњење обећања Божијег Јоакиму и Ани, у то време најузвишенијим у врлини, да ће они, иако бездетни од младости, постати родитељи у дубокој старости и да ће родити Ону Која ће бесемено родити Сина, надвремено (безвремено) рођеног од Бога Оца пре свих векова, а такође и завет оних што су тако чудесно родили Ону Која ће још чудесније родити, да ће Даровану предати Дароватељу и, услед овог најузвишенијег завета, задивљујуће пресељење Богомајке, још од младенаштва, из родитељског дома у дом Божији, Њено чудесно пребивање у овој Светињи над светињама током вишегодишњег периода где јој је под надзором ангела била доношена неизрецива храна какву Адам није успео да окуси, јер тада не би отпао од живота као што није отпала ни Ова Пречиста, премда је била његовог рода и његова кћи, како би се показало да се Она, незнатно уступајући захтевима природе као и њен Син, сада са земље преселила на небо.

4. После оне неизрециве хране, уследио је најтајанственији домострој зарука ове Дјеве а затим и загрљај, чудесни и надразумни, које се збило посредством Архангела што је слетео с висина, и Божије објаве и поздрави који су преобратили осуду Еве и Адама, исцелили проклетство што је било на њима и претворили га у благослов. Пожелевши тајанствену красоту ове Приснодјеве, Свецарје, према пророштву Давидовом, савио небеса, сишао и осенио је или, боље речено, у Њој се настанила ипостазирана сила Свевишњега, али не посредством примрака и огња, као у случају боговидиоца Мојсеја или као у случају пророка Илије, када је Он кроз буру и облак објавио Своје присуство, него је непосредно и без било какве завесе сила Свевишњег осенила свепречисту и девствену утробу, и између њих није било ничега, ни ваздуха, ни етра, нити било чега од чувствених твари или од оних што се налазе изнад њих: то није било осењивање, него непосредно сједињење.

5. Будући да у природи увек бива тако да оно што осењује утискује свој облик и сопствено обележје у оно што бива осењено, у њеној утроби није дошло само до сједињења него и до уобличења, и оно што се уобличило од једног и другог, тј. од силе Свевишњег и од оне пречисте и девствене утробе, био је оваплоћени Логос Божији. На тај начин се у њој неизрециво настанио и од ње потекао отелотворени Логос Божији, "на земљи се појавио и међу људима живео", обожујући нашу природу и дарујући нам, према речима божанственог апостола, оно у што ангели желе завирити (1. Петр. 1; 12). Ово је натприродна похвала и преславна слава ове Приснодјеве пред Којом уступа сваки ум и свака реч, макар они били и ангелски. И која би, опет, реч могла да искаже оно, што се збило после неизрецивог рођења? Будући сатрудница и саучесница у преузвишеном снисхођењу (умањењу) Логоса Божијег које је кроз Њу извршено, праведно се са Њим сапрославила и саузвисила, свагда увећавајући Своје величанство натприродним делима. Након што се од Ње оваплоћени вазнео на небеса Она се, величанственим делима која је од Њега у себи савршено поседовала а која превазилазе ум и реч, саподвизавала са Њим најпостојанијим и најразличитијим подвигом, молитвама и бригама за читав свет, саветујући и подстичући проповеднике Речи Божије по свим крајевима земаљским. Једино је она свима била подршка и утеха, онима који су је слушали и онима што су је видели, и на сваки начин је садејствовала проповедању Еванђеља, показујући тако умом и речима најузвишенији начин живота и подвижништва.

6. Због тога је и њена смрт животоносна, пресељење у небески и бесмртни живот. Помен те смрти је радосни празник и васељенска светковина, која не само да обнавља сећања на чудесна дела Богомајке, него томе придружује и сећање на опште и ново сабрање светих апостола, доведених од свих народа због овог свесветог погреба, на богооткривена славословља богонадахнутих (апостола), на ангелску стражу, хорско појање и служење око ње, на апостоле који су претходили, следили, садејствовали, супротстављали се, одбијали, штитили, који су помагали и свим силама се усаглашавали са свима што су величали ово животоначално и богопријемно тело, спасоносни лек нашег рода којим се поноси читава твар, на оне што су војевали и скривеном руком се супротстављали Јудејима када су богоборачком руком и духом нападали и насртали на Самог Господа Саваота и Сина ове Приснодјеве Који је невидљиво присуствовао и одавао погребну почаст Мајци. Она је у Његове руке предала Свој богоносни дух, због којега је и Њено тело, сједињено с њим (духом), убрзо било пренето у вечноживо и небеско обитавалиште, као што је и праведно и што јој доликује од почетка па све до сада.

7. Од искона су многи задобили божанску благонаклоност, славу и силу, као што и Давид каже: А мени су веома цењени пријатељи Твоји, Боже, и веома се укрепише почеци њихови. Избројаћу их, и већма од песка умножиће се (Пс. 138; 17-18). Многе кћери, према Соломону, стекоше богатство и многе сатворише силу. Она их је пак све превазишла и узвисила се над свима (Прем. Сол. 31; 29; ова старозаветна књига није укључена у српски превод) и то тако, да се то ни исказати не може. Она је једина постала посредница између Бога и читавог људског рода, јер је Бога учинила Сином Човечијим, а људе синовима Божијим, земљу онебесила а род (људски) обожила, једина међу женама која је по природи и истовремено превазилазећи природу Мати Божија, која је својим неизрецивим рађањем постала Царица сваке земаљске и надземаљске твари. Тако је оне ниже од ње собом узвисила и на земљи показала послушање не толико земаљско колико небеско, поставши посвећењем Божанског Духа са небеса причасница превасходног достојанства и највеће силе, Царица узвишена над најузвишенијима и најблаженија у блаженом роду.

8. Имајући сада небеса за достојно обитавалиште као царски дворац какав јој и доликује, у њега се данас са земље преселила и стала са десне стране Свецара, одевена у одећу позлаћену и украшену, по речима које је о Њој изрекао Пророк Псалмопојац (в. Пс. 45; 13). Израз "позлаћена одежда" подразумева њено богоозарено тело, а израз "украшена" најразличитије врлине. Она је сада једина која са богопрослављеним телом обитава уз Сина на небесима. И заиста, ни земља, ни гроб, ни смрт нису могли до краја да задрже животоначално и богопријемно тело, обитавалиште које је (Богу) било угодније од неба и неба над небесима. Ако се душа, у којој је обитавала Божија благодат, ослободивши се овдашњег узноси на небо а што је очигледно из многих доказа и у шта верујемо, како онда да и тело, које не само да је примило у себе Самог превечног и јединородног Сина Божијег, неисцрпни источник благодати, него Га је и родило, не буде са земље вазнето на небо? Зар ће Она Која је, будући тек трогодишњакиња и не носећи још у себи Наднебеског и не родивши Оваплоћеног, обитавала у Светињи над светињама, Која је након таквих и толиких дарова уистину постала преузвишена и надземаљска и по телу, постати земља изложена пропадљивости? Ко ће од оних, који то разборито испитују (истражују), сматрати да би такво нешто било разумно?

9. Због тога се, сасвим природно, тело које је родило богодоличном славом сапрославља са (од њега) рођеним и, сагласно пророчкој песми, након тродневног Васкрсења Христовог саваскрсава и Кивот светиње Његове (Пс. 131; 8: Устани (васкрсни), Господе, у починак Твој, Ти и ковчег (кивот) светиње Твоје). О Њеном васкрсењу из мртвих ученицима је посведочила плаштаница и погребне одежде које су једине остале у гробу и које су једине и пронашли они што су дошли да траже (тело Владичице), слично као што се раније догодило са њеним Сином и Владиком. Није, међутим, било потребно да се Она још задржи на земљи, као што је то било потребно Њеном Сину и Богу, и стога је Она из гроба одмах вазнета у пренебеску област, одакле све до данас на земљу исијава најсјајнија и најбожанственија блистања и благодати, просветљујући са тог места васцелу земљу, због чега јој се сви верни клањају, диве јој се и прослављају је.

10. Како је Бог пожелео да установи образац свега доброг и да Свој лик отворено покаже и ангелима и људима, и Њу је уистину учинио свесавршеном. Сабравши у Њој све, што је разделио украшавајући све остале (појединачно), саздао је украс настао свеопштим сједињењем свих видљивих и невидљивих лепота или, боље речено, показао је у Њој свеопште сједињење и најузвишенију лепоту свих божанских, ангелских и људских лепота, преузвишену лепоту што украшава оба света која је од земље потекла а сада се узнела на небо и Својим вазнесењем из гроба се чак и над њим (небом) узвисила, сједињујући доњи свет са горњим и све превазилазећи својим чудесним делима и, уколико је Она, као што је речено на почетку, нечим незнатним и заостајала за ангелима будући да је окусила смрт, овим је увеличано превасходство Богомајке над свима. Због тога се данас праведно сви сабирају и саучествују у овом слављу.

11. Доликовало је, дакле, да Она, што је у себи носила Онога Који све испуњава и Који је изнад свега, и сама све превазиђе, и да Својим врлинама и величином Свог достојанства буде изнад свега. Све што су од памтивека поседовали најплеменитији и што им је у довољној мери било раздељено да би били најплеменитији, све што су појединачно поседовали сви богоугодници, како ангели тако и људи Она је, међутим, сама поседовала у свеукупности, сама све усавршила и свим тим неизрециво преизобивала, па је требало да поседује и нешто више од свих осталих, односно да после смрти постане бесмртна и да само Она телесно, заједно са Сином и Богом, обитава на небу. Од тог времена Она отуда излива најобилнију благодат на оне што је поштују и дарује способност да усходе ка Њој Која је сунце (у оригиналном тексту: δίσκος, што вероватно подразумева сунчев диск) тако великих благодати. Будући осим тога обдарена највећом добротом, никада не престаје да нам помаже и да нас изобилно дарује. Они, дакле, који погледају на такво средиште и источник сваког добра, признаће да Дјева усавршава у врлинама оне што врлински живе као што то чувственом светлошћу чини сунце онима што живе испод њега. Ако, међутим, неко пренесе свој духовни поглед на оно Сунце које је људима на чудесан начин засијало од ове Дјеве, поседујући по природи и превазилазећи природу оно, што је Она умножила по благодати, одмах ће се показати да је ова Дјева небо, и да је у односу на све божански облагодаћене и под небом и над њим задобила утолико блиставије наслеђе сваког добра уколико је небо веће од сунца, а сунце лучезарније од неба.

12. Која ће реч, Богомајко Дјево, моћи да изобрази Твоју богоблиставу лепоту, јер се она не може ограничити ни мислима ни речима, будући да превазилази и ум и речи? То је, међутим, могуће опевати јер си нам то човекољубиво допустила, будући да си обитавалиште свих благодатних дарова и пуноћа сваке лепоте и доброте, одухотворена таблица и образ сваке племенитости и сваке благости, као једина Која се удостојила да прими све благодатне дарове Духа, боље речено, једина у Чијој је утроби чудесно обитавао Онај у Којем је ризница свих благодати и Која је била Његова чудесна скинија. Сада си одавде смрћу прешла у бесмртност и праведно се са земље преселила на небо, како би у наднебеским скинијама заувек пребивала са Њим, надзирући отуда Своје наслеђе према свима Га умилостивљујући недреманим молитвама које Му упућујеш.

13. Уколико је међу свима који су се приближили Богу Она најближа, утолико је Богородица удостојена и већих почасти него остали, при чему не мислим само на остале људе, него и на све ангелске чинове. О највишим међу тим чиновима Исаија пише: Серафими стајаху око Њега (Ис. 6; 2, по Септуагинти, код Даничића: више Њега), док Давид каже: Предста Царица с десне стране Теби (Пс. 45; 9). Увиђате ли разлику у положају? На основу тога можете увидети и разлику у достојанству, јер се серафими налазе око Бога, док је у Његовој близини само Свецарица, Којој се и Сам Бог диви и узноси јој похвале, а небеским силама које Га окружују као да говори сагласно речима Песме над песмама: Како си прекрасна, најближа моја (ст. 6; 2, по Септуагинти), блиставија од светлости и цветнија од божанских вртова, преукрашенија него васцели видљиви и невидљиви свет! Она није само у Његовој близини него је, сасвим праведно, и са Његове десне стране. Тамо где је Христос сео на небесима, односно са десне стране Величине, предстала је и Она, вазневши се данас са земље на небо, не само стога што она више од свега чезне за Њим као и Он за Њом, а што следи и по природним законима, него и зато што је Она уистину престо Његов, а тамо где седи Цар, тамо се и престо Његов налази.

[JESSY]

14. Овај престо је и пророк Исаија видео усред оног херувимског збора и назвао га "високим и издигнутим", указујући на превасходство Мајке Божије над небеским силама. Због тога уводи и саме ангеле који због Ње прослављају Бога и говоре: Благословена слава Господња сместа Његова (Јез. 3; 12). Патријарх Јаков га је на тајанствен начин созерцавао: Како је страшно место ово, редио је, овде је доиста кућа Божија, и ово су врата небеска (1. Мојс. 28; 17). Давид, који у самоме себи сједињује пуноћу спасених у свим временима, користи као различите струне или звуке оне што су се (потекавши) из разних народа овом Приснодјевом усагласили у јединственој вери, приступа свескладној песми у њену похвалу и каже: Спомињаћу име Твоје у сваком нараштају и нараштају, тога ради народи ће Те исповедати и славити народи до века и у век века (Пс. 44; 18).

15. Видите ли да васцела твар слави Мајку-Дјеву, и то не само у древна времена него у векове, и у векове векова? Отуда се може закључити да ни Она неће престати да у векове векова буде доброчинитељка васцеле творевине, и то не говорим само у односу на нас, него и у односу на саме бестелесне и надземаљске чинове, јер и они, заједно са нама, захваљујући Њој постају причасници и дотичу се Божанства, те недодирљиве природе. То је јасно показао Исаија, видевши да серафим није непосредно узео жар са жртвеника, него га је прихватио клештима којима се дотакао пророкових усана и тако га очистио. Ово виђење клешта исто је што и оно велико виђење какво је имао Мојсеј, односно виђење купине која је горела а није сагоревала. Ко још не зна да су та купина и она клешта изображавали Девствену Мајку Која је неопалимо зачела Божански огањ, чијем је зачећу служио Архангео? Присајединивши се Њеним посредством људском роду, онај божански огањ је поништио грех света и очистио нас тим неизрецивим сједињењем. Она је, дакле, једина граница између створене и нестворене природе и нико не би приступио Богу уколико Њеним посредством не би био уистину озарен божанским блистањем као истинском светлошћу, јер се каже: Бог је усред њега, неће се поколебати (Пс. 45; 6).

16. Ако је узвраћање сагласно љубави према Богу, ако онога ко љуби Сина љубе и Син и Отац Његов, ако постане обитавалиште и Једног и Другог и ако Они, по обећању Господњем, тајанствено пребивају и налазе се у њему, ко Га је онда љубио више него Његова Мати, не само стога што је Он њен јединородни Син, него и стога што је једино Она безбрачно родила, тако да је та љубав била удвојена, јер није било супружника са којим би је поделила (љубав према Њему)? Са друге стране, ко би више волео Мајку него Јединорођени, од Ње једине неизрециво рођен у последња времена, као што је превечно рођен од јединог Оца? Како да Онај, Који је сишао да испуни Закон, осим Њеног доличног положаја, не преумножи и почаст каква Јој је по Закону припадала?

17. Како је посредством Ње једине дошао к нама, појавио се на земљи и видљиво живео међу људима Онај, Који је пре Ње био невидљив за све, тако ни и у будућем бесконачном веку никакво исхођење божанског просветљења, откривење божанских тајни нити било какав облик духовних дарова ни за кога неће бити могућ независно од Ње. Она пак, Која је прва примила најпотпунију пуноћу Онога Који испуњава васељену, свему одређује меру, раздељује свакоме по његовој могућности, сагласно и по мери његове чистоте, као ризничарка и управитељка богатства Божијег.

18. Како је вечни закон на небесима да мањи кроз веће бивају причасни Суштом Који се налази изван свих граница, а како је несравњиво од свих већа Дјева Мајка, кроз Њу ће постати причасници они што ће бити причасници Бога. Они, који познају Бога, препознаће је као место Несместивог, и они што буду прослављали Бога, непосредно ће, након Њега, прослављати Њу. Она је основа оних што су били пре Ње, заштитница оних што су дошли после Ње, и заступница вечних. Она је основа пророка, начало апостола, упориште мученика, потпора учитеља, слава земаљских и радост небеских, лепота васцеле творевине, почетак, извор и корен неизрецивих добара, врх и савршенство свега светога.

19. О, Дјево Божанствена и сада Небеска, како да опишем све Твоје особине? Како да прославим Тебе, Ризницу славе? И сам Твој помен осветио је оне што се Тебе опомињу, и самом приклоњеношћу Теби ум се очишћује и непосредно се уздиже ка божанској висини, Твојим посредством се просветљује душевно око, а дух се озарује настањивањем Божанског Духа. Ти си постала Управитељка и Свеукупност благодатних дарова, али не зато да би их задржала за Себе него да би сву васељену испунила благодаћу, јер се управитељ неисцрпних ризница одређује зато да би их расподелио. Из ког би разлога иначе чувао богатство које се не умањује?

20. Обилно подари свим људима Својим и васцелом наслеђу Свом милост и Своје благодатне дарове, Владичице, и раздреши окове који нас везују. Видиш каквим смо и коликим несрећама исцрпљени, и сопственим и туђим, и спољашњим и унутрашњим. Својом силом преобрати све то ка бољем: учини да они што су унутра (тј. унутар града) и саплеменици постану кротки једни према другима и одагнај оне што, слично дивљим зверима, нападају споља. Даруј нам своју помоћ и исцељење сразмерно нашим страдањима, расподељујући душама и телима обиље благодати довољно за све, и ако не будемо у стању да је обухватимо, учини нас способнима да је примимо и одмери тако да бисмо, Твојом благодаћу спасени и укрепљени, славили од Тебе оваплоћеног превечног Логоса, са безначалним Његовим Оцем и Живототворним Духом, сада и увек и у бесконачне векове. Амин.

[Човек Жоја]

62. Беседа

 

Изговорена поводом читања из еванђеља по Луки, у 15. недељу,

чија је тема исправљање и спасавање цариника Закхеја, а такође и среброљубље

 

1. Када је недавно еванђелиста Лука проповедао о исцељењу губавих, а затим о слепима по телу, то су била наша полазишта за духовну беседу вашој љубави. Данас ће наша тема бити слепи по души који је живео у Јерихону, Закхеј, и његово духовни вид. Било је то велико чудо, ништа мање од онога који се догодило оним другим (тј. слепима по телу), јер је и он имао помрачене унутрашње, тј. очи срца, као што су они слепи имали помрачене очи на лицу. Како приповеда Еванђеље, ни он никако није могао да види Исуса. Тог духовног слепила се ослободио и прогледао на једну једину реч Онога Који је на почетку једном једином речју поставио светлост и обасјао васцелу чулну (видљиву) творевину. И као што се некада, док Бог још није рекао: Нека буде светлост тама уздизала над безданом, тако је и сада, пре него што је Господ рекао Закхеју: Данас Ми ваља бити у дому твоме (Лк. 19; 5), страшни мрак среброљубља лежао на његовој души и притискао је. Његове мисли су, заједно са златом, биле затворене на мрачна места, где среброљупци скривају злато и сребро, а где је ваше благо, тамо ће бити и срце ваше, каже Господ (Мт. 6; 21).

 

2. Размотримо на почетку шта о њему каже еванђелска повест. У време оно уђе Исус у Јерихон. Које је то "оно време?" Оно, када је очистио губавце, даровао вид слепима, када се, због њиховог казивања, заједно са мноштвом других и Закхеју пробудила жеља да Га види. Према томе, Исус, ушавши у Јерихон, пролажаше кроз њега (Лк. 19; 2). И не само кроз Јерихон, него и кроз Јудеју и Галилеју и кроз читаву земљу уопште. Он је пролазио, јер није овамо дошао зато да би ту телесно остао, иако је, према Свом благовољењу, од нас примио наше тело, него да би прошао кроз нашу земљу и вратио се на небо одакле је и сишао, узносећи са Собом и нашу природу и постављајући је изнад сваког поглаварства (началства) и власти. Међутим, ради користи од учења Он је, идући, пролазио свим местима Палестине. Као што је на почетку васцелу дневну светлост сабрао у један диск и поставио сунце да буде цар дана, Он му није допустио да стоји на једном месту, него је учинио тако да оно обилази свет. Тако је и у Свом телу сабрао пуноћи божанства и показао се као Цар целога света, цар уистину земаЉски и небески, видљиви и невидљиви, страшан и свагдапостојећи, и није Себи допустио да буде на једном месту, него је благоволео да обилази земљу док не саврши спасење, непоколебиво и ненарушиво, посред земље, као што је објавио Давид, говорећи: Бог је цар наш пре векова, учини спасење посред земље (Пс. 73; 12), јер је, обилазећи земљу, Господ савршио спасење. И док сунце не пролази читавим небом него само средишњим делом осе, тако и Сунце Правде, Христос, обилазећи средишњи део васељене - колико је то било потребно - пролази тим местима ове области и на тај начин, идући, пролази и кроз Јерихон.

 

3. И гле, човек звани именом Закхеј, и он беше старешина цариника, и беше богат. И тражаше да види Исуса ко је Он, а не могаше од народа, јер беше малога раста (Лк. 19; 3). И не само да је био малога раста, него је био и далеко од Исуса. Да је био у Његовој близини, он, иако малог раста, не би био лишен гледања Његовог лица. Ја мислим да га је божанствена сила Исусова на неизрецив начин привлачила и подстицала да Га следи. Он је тежио Христу, јер је имао добру нарав и душу пријемчиву за врлину. Због тога је ватрено желео и тежио да види Исуса. То му, међутим, није допуштала божанствена сила, као човеку који се предао стварима које су противне Христовом начину живота, односно, служби цариника и богатству. Мислим да еванђелиста изражава и неко чуђење везано за њега, јер је рекао: И гле, човек звани именом Закхеј, као да самим тим каже да је био у мрежама зла. Он беше старешина цариника, и беше богат. Израз "човек звани" употребљава се за изузетне и људе достојне да се помену. То што при том помиње име тог човека говори у корист оваквом тумачењу, јер није припадао оним људима за које Давид каже: Нећу споменути имена њихова устима мојим (Пс. 15; 4). То што еванђелиста сведочи да он није био само цариник, него старешина цариника и услед тога богат човек, показује да се истицао својом злобом. Како је Закхеј био ниског раста и није могао да види Исуса, каже да се попе на дивљу смокву да Га види, јер је требало поред ње да прође (ст. 4). Погледај колико је силна његова жеља и на основу тога закључи о начину на који је поступио: иако није могао да се пробије кроз гомилу, он се није повукао или, боље речено, повукао и побегао, али не од своје жеље, него од гомиле, него се, потрчавши напред,попео на дивљу смокву која је расла поред пута, да би одатле видео Жељенога.

 

4. Он је на тај начин поступио мудро и богољубиво, покренут силном тежњом и трчећи по путу, уздижући се на крилима велике жеље и успињући се на дрво. Шта је урадио Исус, уипостазирана Премудрост беспочетног Оца, Који кроз Соломона каже: Ја љубим оне који Мене љубе, и који Мене љубе проналазе благодат (Приче Сол. 8; 17)? Он је предухитрио Закхеја, и најпре је Он њега видео, обратио му се и рекао да ће доћи у његов дом. Еванђелиста каже: А кад дође Исус на оно место (очигледно на оно место где је дивља смоква на својим гранама носила Закхеја сличног, због своје богонадахнуте жеље, неком небеском плоду), погледавши горе виде га и рече му: Закхеју, сиђи брзо, јер Ми данас ваља бити у дому твоме (ст. 5). Чини ми се да Исуса, Који је скромно корачао и ни по чему се није издвајао из гомиле, није било лако ни препознати међу мноштвом оних који Га никада раније нису видели. Међутим, чак и са узвишења је било тешко видети Његово лице, јер је Он к Себи привлачио безброј људи. Због тога је Онај Који види људска срца, и Који је познавао жељу Закхејевог срца, погледао горе, обратио се и по имену позвао онога, кога никада раније није видео телесним очима, да би се човекољубиво представио његовом (Закхејевом) погледу, да би Га овај препознао и да би му показао да није само Онај Који је љубљен, него и Онај Који љуби. Још му каже да пожури и да иде кући, да би испунио и добио плод свог богољубља од Онога Који преизобилно дарује све што тражимо или о чему размишљамо.

 

5. И сиђе брзо, и прими Га радујући се (ст. 6). Ако је Закхеј, пре него што ће видети Исуса, трчао да би Га видео и све учинио да би то постигао, како да онда, након што Га је видео, чуо и добио тако милосрдно обећање, не покаже бригу и ужурбаност? Будући, дакле, да је обећање које му је дао Спаситељ испуњено на делу, Закхеј се обрадовао и постао једно са Љубљеним, поставши и сам извор великих милости. Они што су то гледали али нису разумели, негодоваху говорећи: Како уђе да гостује код грешнога човека (ст. 7)?

 

6. Цариник, међутим, показујући усрдност поред Онога Који не само да је телом сишао до нас, него је, према Свом неисказаном човекољубљу, и наше увреде прихватио, стаде и рече Исусу. Овај израз "стаде" означава непоколебивост воље, одлучне и истовремено смирене; он је стао, и одважно приморао да заћуте сви који су га прекоревали и рекао Исусу: Господе, ево пола имања свога даћу сиромасима, а ако кога нечим оштетих, вратићу четвороструко (ст. 8). Тиме се показао као праведан и поништио је прекоре оних што су негодовали на Господа, говорећи да гостује код грешног човека. Ако би ономе којега је оштетио вратио четвороструко, како је то захтевао Закон (в. 2. Мојс. 22), тиме би се удаљио од зла. Ако би половину свог имања дао сиромасима, учинио би добро дело и сви би видели да се очистио. Због тога је и Господ рекао фарисејима: Подајте милостињу од онога што је унутра и, гле, све ће вам бити чисто(Лк. 11; 41). Сада пак, будући да је таквим његовим (Закхејевим) делима пред целим народом потврдио Своју праведност и тиме се одбранио од оних што су негодовали против Њега, каже: Данас дође спасење дому овоме, јер је и Закхеј син Авраамов (ст. 9), јер је сада постао веран, праведан, гостољубив и сиротољубив, јер Син Човечији дође да потражи и спасе изгубљено (ст. 10), непосредно говорећи онима који су негодовали против Њега: "Дошао сам да се одморим код грешника, али сам то учинио зато да бих га изменио и спасао, да уместо среброљупца постане богољубац, уместо неправедног праведан, уместо негостољубивог гостољубив, уместо безосећајног милостив, и ви видите да се то и догодило."

 

7. Погледајте сада сви Закхеја: колико је он заволео Христа и колико Га је тражио, колико је био љубљен од Господа, призван и близак Христу. Ако је, дакле, неко цариник или старешина цариника, ако, самим тим, ради рђав посао и неправедно сабира себи богатство, нека такав подражава онај пут ка спасењу којим је прошао овај старешина цариника и нека племенито раздаје и раздели све што је сабрао на недоличан начин. Ако је некоме отета имовина или на овај или онај начин живи у сиромаштву, нека се радује и нека благодари, јер је богат спасоносним сиромаштвом. Боље речено, нека га сам учини спасоносним тиме што ће благодарити Богу за своје сиромаштво којем је притекао и богати цариник, радосно се спасавајући, а што сте сада и чули о њему. На томе се завршава ово еванђелско приповедање.

 

8. Узносећи ваше мисли према узвишенијем смислу, усмерите своју пажњу на следеће. Будући да име "Закхеј" у преводу означава "оправданога", мени се на основу тога чини да су се фарисеји, који су се представљали као праведници, у суштини понашали као царшшци. Као што Господ каже у Еванђељу, они су јели удовичке куће и лажно се дуго молили (Мт. 23; 14). Када, дакле, неко од таквих људи пожели да позна истину, он тражи да је види и позна, као што је и Закхеј тражио Исуса, јер је Он истина. Будући немоћни, (духовно) мали и несавршен, такав човек, по примеру Закхеја, који је био ниског, малог раста, узноси своје мисли на дивљу смокву, тј. на прецизност Закона и јудејских обичаја, мислећи да ће ту пронаћи созерцатељну и делатну истину. Видевши тај добар циљ и његову љубав према истини, Господ тада као да пролази поред пута Законом прописаног начина живота, открива му Се и обраћа призивом. Господ му заповеда да сиђе са смокве, тј. да напусти Закон који не доноси никакав плод и да се побрине за благодат и онај начин живота на какав указује Еванђеље, јер посредством њега у себе може да прими Бога и да задобије спасење, показавши послушање Ономе Који поучава и призива.

 

9. Тако је, на пример, учинио апостол Натанаил, први којег је Христос видео док је био под смоквом, тј. док је живео под сенком Закона, или пак као велики Павле који је, као што сам пише, по правди Закона био беспрекоран (Филипљ. 3; 16). Ако, дакле, на такав начин покаже да је послушан Логосу Који призива и поучава, онда ће у правом смислу постати Закхеј, остављајући половину претходно прихваћених учења духовно убогим Јудејцима, а овде спадају: начин размишљања, обрезање, суботовање, погружавања, крваве жртве и, једном речју, све што је својствено празном слову. На основу речи Закона, а и свог уздизања, он доказује да је Исус Христос, Јединородни Син Божији, и ако је некада некога од верних увредио, називајући га неверним или ако је таквоме без страха начинио неко зло, он му то многоструко надокнађује, служећи мноштву верних и мноштво неверних приводећи ка вери у Христа. На овај начин смо укратко изложили и алегоријско значење ове повести.

 

10. Еванђелско приповедање каже да је Закхеј раније био среброљубив јер је, благодарећи својој служби цариника, сабрао злато и богатство које је задржавао за себе. После тога је, међутим, постао сиротољубив или, боље речено, и сам је својевољно постао сиромашан и убог: једно је дао, а друго надокнадио. Хоћемо ли похвалити врлину или покудити зло, јер нам време не допушта да учинимо и једно и друго? Међутим, како је ова беседа упућена овде присутнима, међу којима не познајем никога ко би био добровољно сиромашан, допустите ми да укратко и сразмерно времену говорим о среброљубљу. Разобличимо ону штету која нам од њега долази и ослободимо се и ви и ја од њега. Среброљубље је узрок сваког зла: користољубља, тврдичлука, раскалашности, каменосрдности, вероломства, мржње према људима, отимачине, неправде, похлепе, зеленаштва, преваре, лажи, кршења заклетве, и свих томе сличних порока. Због среброљубља долази до пљачке храмова, отимачине на путевима и, може се рећи, до сваког облика лоповлука. Због среброљубља не постоје само пљачкаши на путевима, разбојници и гусари, него и у градским срединама постоје лоповске теразије и нетачне мере, фалсификовани новац, нарушавање граница, супарништво међу суседима. Среброљубље је људе поделило на сталеже и раздвојило пријатеље, прекинуло све родбинске везе. Због среброљубља се догађало да људи издају своју државу и своју војску. Због њега су неправедне судије издавале закон, а сведоци истину али је, пре свега, сваки од њих издао своју душу. На тај начин, среброљубље је, према речима божанственог апостола, корен свију зала, којему неки предавши се застранише од вере и навукоше на себе муке многе (1. Тим. 6; 10).

 

11. Пажљиво се замислите над овим апостолским речима. Он не каже да су се богати удаљили од вере, него каже да они што желе да се обогате падају у искушења и у ђаволске мреже. Не говорите дакле, "већина од нас је сиромашна, зашто онда о среброљубљу причаш нама који готово да и немамо новаца?" Говорим то зато, што због жеље (за новцем) у души имамо болест и потребно нам је исцељење. Ако пак кажеш да не болујеш од те болести, докажи ми то и на делу, не тражећи да се ослободиш сиромаштва, него постављајући га изнад сваког богатства, радуј му се и благодари Богу јер ти је сатворио лакши пут ка спасењу. Ако је неко богат, нека чује да је богатоме тешко да уђе у царство небеско. Нека зна да је и Авраам био богат, али да се спасао зато што је био гостољубив и сиротољубив, а не среброљубив. Јов је био искушан и богатством и сиромаштвом, али је, будући богат, самоме себи говорио: Не сматрах злато за своју силу, и не радовах се великом богатству (Јов 31; 24).

 

12. Према томе, зло је страст према богатству од које, ако пажљиво размотрите, подједнако страдају и богати и сиромашни. Често се догађа да рђаво богатство иде упоредо са још горим сапутником, а то су гордост и преузношење због богатства. Због тога у Посланици Тимотеју божанствени Павле пише: Богатима овога света саветуј да се не преузносе, нити да се уздају у богатство несигурно, него у Бога живога (1. Тим. 6; 17), зато што смирење у људима сведочи о познању истине. Онај који се горди богатством које је овоземаљскије од свих наших дела и онај који се узда у њега, уистину је безуман и веома сличан оним богаташима које је Господ представио ради поређења. Један, од њих, пред чијим је вратима лежао Лазар, због своје надмености није га чак ни погледао. Други је, беседећи са својом душом о оним добрима која је требало да придода оним већ сакупљеним, сву своју наду полагао на своје богатство. Због тога је оног првог обузео неугасиви огањ, док су од оног другог затражили душу. Видите ли какав је крај оних што су били привржени богатству? Давид каже: Богатство ако стичете, не прилажите му срце (Пс. 61; 11) а Соломон: Пада онај што се узда у своје богатство (Приче Сол. 11; 28). На другом месту, он жудњу за иметком назива адом и пропашћу, говорећи: Ад и пропаст не могу да се засите, а такође ни очи неразумних (Приче Сол. 27; 20). Господ пак каже: Тешко богатима, тешко ситима(в. Лк. 6; 24).

 

13. Ми се, браћо, богатимо добрим делима. Оним богатством које поседујемо наситимо утробе сиромашних, да бисмо се удостојили и обећане плате и благослова и наследили Царство небеско, које нека сви ми задобијемо благодаћу и човекољубљем Господа нашег Исуса Христа, Којем доликује слава, сила, величина и величанство, са безначалним Његовим Оцем и живототворним Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.

 

ЛИНК

[Човек Жоја]

ЦЕЛА КЊИГА У ПДФ-у

[JESSY]

Неколико небеских мисли о вечим истинама

 

Свети Григорије живео и делао у четрнаестом столећу, a сав истога духа, истога живота, исте мудрости и богомудрости са светим Оцима што живеше пре њега. У своме расуђивању о вечним истинама еванђелским он је увек "са свима светима" (Еф. 3, 18): увек једнога духа с њима - Христовог духа, једнога ума с њима - Христовог ума(1 Кор. 2, 16), једнога живота с њима - Христовог живота. Сав са њима, он нам богонадахнуто преноси, и апостолски благовести, и светоотачки тумачи, и исповеднички одстојава, и мученички посведочава свете истине нашег спасења и обожења, нашег освећења и прослављења. Свете истине он проповеда и исповеда, објашњава и брани својим светим умом, светим језиком, светим животом, светим страдањем, светим речима. Када мисли - он Духом Светим мисли; када осећа, када говори, када твори - он све то Духом Светим чини. Зато је он са свима светим Апостолима и светим Оцима и светим Мученицима и светим Исповедницима наш бесмртни и непогрешиви вођа, наш вечни и неустрашиви војсковођа кроз све буре и олује земаљског живота нашег, кроз све пустиње и прашуме земаљских заблуда наших, тако за све православне од сада па до Страшнога суда.

[JESSY]

Истина о човеку је главна мука којом се свети Григорије мучи. Он вели: Адам је створен од Бога безгрешним и младим; Адам се добровољно потчинио ђаволу, окренуо телесним насладама, потпао под духовну прљавштину и упао у противприродност. До нарушења заповести Адам је био заједничар божанствене светлости и сијања, као истински обучен у одећу славе, није био го, није осећао срамоту голоће. Грехом је лишио себе оне славе, којом га је Творац био украсио, а коју је потом Спаситељ показао на Тавору при Преображењу. Таворским чудом Господ је показао каква ће бити одећа славе, у коју ће се у будућем веку обући блиски Богу, и какво је било одело безгрешности, којега лишивши себе грехом, Адам је угледао себе да је го и постидео се.

На Тавору је био дат праобраз будуће славе васкрсења; a васкрсење Христово је показало ту славу у пуној мери, поновило пред Маријом Магдалином, која је дошла на гроб, таворско чудо. Пећина гроба Господњег била је препуна светлости васкрсења која се излила на Марију, која је стајала код Гроба. Оваплоћење Бога Логоса донело је нама људима неисказана блага, па и само Царство Небесно. Свети Григорије пише: Колико је до учовечења Бога Логоса небо било далеко од земље, толико је далеко било од нас Царство Небесно... Син Божји постао је човек, да би показао на какву нас висину Он узноси; да не бисмо уобразили како смо тобож сами себе ослободили робовања ђаволу; да би Он, као двострук природом, постао посредник, усклађујући својства обеју природа; да би раздрешио окове греха; да би показао љубав Бога према нама; да би показао у какав смо бездан зла ми упали, те је било потребно оваплоћење Бога; да би постао за нас пример унижења, које је свезано са телом и страдањима; да би постао лек против гордости; да би показао да је Бог створио нашу природу добром; да би постао начелник новог живота, потврдио васкрсење и прекратио безнадежност; да би, поставши Син Човечији и узевши удела у смрти, начинио људе синовима Божјим и учесницима божанског бесмрћа; да би показао да је људска природа, за разлику од свих створења, саздана по лику Божјем; да је она толико сродна с Богом, да се може сјединити с Њим у једној Ипостаси; да би почаствовао тело, и то смртно тело; да горди дуси не би смели сматрати себе и мислити о себи да су они драгоценији од човека, и да се могу обожити услед своје бестелесности и привидне бесмртности; да би сјединио раздељене природом људе и Бога, сам Христос постаје посредник у обема природама.

[JESSY]

Божанском благодаћу Својом Бог је ставио самога себе у човеково биће створивши га no Својој слици и прилици, и узвисио на земљи човека као самосвесно биће ... Човек је више него ангео саздан по слици Божијој ... Бог је украсио нашу природу као своје будуће обличје, у које се Он хтео обући... Људска природа је толико чиста, да може бити сједињена с Богом по Ипостаси и нераздељиво пребивати с Њим у вечности.

Живот душе јесте једињење душе са Богом, као што је живот тела једињење тела са душом. И као што преступањем заповести, одвојивши се од Бога, душа је умртвила себе, тако послушањем заповести, сјединивши се поново с Богом, она оживљује себе... Као што је одвајање душе од тела - смрт тела, тако је одвајање Бога од душе - смрт душе. Управо смрт душе и јесте смрт у правом смислу речи. Као што смрт душе јесте права смрт, тако и живот душе јесте прави живот... Ми смо пре телесне смрти умрли, подвргнувши се душевној смрти, тојест одвајању од Бога... Одвајање душе од Бога кроз грех јесте вечна смрт.

Наш живот треба да буде подражавање Христу, учи свети Григорије. Почетак нашег подражавања Христу јесте свето крштење, ознака Господњег погребења и васкрсења; средина - врлински живот и владање по еванђелским заповестима; а крај - победа над страстима помоћу духовних подвига... Као што земља без обраде не доноси корисне плодове, тако и душа без духовних подвига не може стећи себи ништа богољубиво и спасоносно ... Срце и помисли ваља обрађивати. Време живота јесте време покајања; у садашњем животу слобода воље је свагда на снази, зато нема места очајању... Почетак покајања се састоји у самоукоравању, исповести и уздржавању од рђавих поступака... Бог је саздао човека слободним и одликовао га великим даром благоразумности, с тим да би човек, правилно користећи своју слободну вољу, тежио ка добру а не ка злу... Све телесне страсти ничим се другим не лече до умртвљавањем тела кроз разумно уздржавање у храни, уз сарадњу молитве која иде из смиреног срца.