Архимандрит Рафаил Карелин - разне теме

[Bokisha]

Како људи умиру?

Да ли сте имали прилике да видите како људи умиру? У болници их смештају у одвојене собе како други болесници не би видели смрт која сваком од њих може да се деси. Ипак, код људи на умору пуштају у знак милости рођаке и пријатеље, као код сужња који је заточен у самицу за осуђене на смрт, ради последњег опроштаја.

Тагови:

Видљиви свет је од невидљивог одвојен непробојним зидом, али за самртника ова преграда постаје све тања, провиднија, пробојна, умирући, он као да се налази у два света. Он чује гласове које наш слух не прима, изгледа као да до постеље човека умору долазе људи који су га престигли на путу ка вечности, нарочито они с којима је био сједињен везама пријатељства и љубави. Умирући тихим шапатом изговара имена преминулих, нарочито често изговара реч "мама". Вероватно је да мајка и после смрти остаје најближе биће за своје дете, чак и ако је оно већ старац у веома дубокој старости.

Често очи умирућег човека постају зачуђујуће дубоке и јасне, као да с њих пада копрена видљивог света - слике његових ствари и предмета. Његов поглед је уперен некуда у даљину, он не види људе који су око њега, али почиње да види оно што ми још не видимо, пред њим се открива нешто велико и необично. Запањиле су ме очи човека на умору којег сам видео у детињству. Оне су личиле на два плава бездана или на два кристала у којима се огледала вечност. Видео сам смрт неверујућег, он је осећао да умире и преклињао је лекаре да му продуже живот као да сами лекари не умиру, као да је бесмртност на земљи у човековој власти. "Убрзо ће доћи пролеће," говорио је, "процветаће дрвеће, а ја ћу у то време лежати у земљи. Какви сте ви лекари ако ја умирем? Шта ћете ми ако не можете да ме спасите?" Једна од његових комшиница, верујућа жена почела је да га наговара да се исповеди и причести, алудирајући на то да Причешће може да га исцели. Неочекивано је пристао, али је умро исте ноћи. Очигледно да је у души био исти какав је и био и пре и Господ му, не нашавши у њему покајање није допустио да се причести.

Видео сам другу слику мучне смрти: самртник је чинио покрете као да гура неког од себе, као да одбацује неке невидљиве непријатеље који су се окупили око њега. Видео сам на његовом лицу печат страха, као код животиње ухваћене у клопку.

Кажу да се за време причешћа нарочито добро види унутрашње стање човека, али оно се помало открива и у време смрти. Лице једне монахиње која је дуго година патила од туберкулозе костију и која је умрла у болници после кончине постало је тако светло и предивно да су се лекари окупили да виде овај преображај после смрти као чудо (монахиња Љубов је умрла у Сухумској болници седамдесетих година минулог столећа). И насупрот томе, постоје људи, чија лица након смрти тамне попримајући тежак, мрачан израз.

Они који читају Псалтир за мртве знају како човеку лако бива да се моли за неке људе као да се заједно с њима моли душа преминулог, поред неких мртвачких сандука осећа се мир и радост, тамо нема доживљаја смрти као губитка, већ постоји радост што се душа вратила у свој дом након земаљског туђиновања. Постоји нарочит осећај, који објављује да је душа спасена, као да је срце од ње добило вест из загробног света. Међутим, има покојника поред којих душа осећа тескобу, тежину и глув, несвестан страх, као да њихов сандук окружују нека тамна бића. Тешко је читати Псалтир у таквој кући, човеку се чини да му је језик отежао и да сваку реч изговара с великим напором, као да онај ко чита окреће и подиже тешко камење. Од неких гробова осећа се миомирис, а од неких - тешки смрад смрти који не личи на обичан смрад леша који се распада: њега не осећа њух већ неки унутрашњи осећај душе. Понекад се код сандука догађају чудне ствари, час се гасе свеће и падају саме од себе, никако не може да се разгори кадионица, као да нека невидљива бића вичу: "Шта тражите овде, он је наш!"

Једном сам пред смрт причешћивао професора универзитета, који је једно време предавао на Тбилиском Богословском факултету и у средњој богословској школи. Студенти су га волели не само због знања, већ и због чистоте душе, коју је сачувао у овом развратном свету: чинило се да је ишао кроз мочвару и није се испрљао у блату. Овај човек ми је пред смрт рекао: "Немојте мислити да сам одлучио да се причестим у нади да ће ми то дати исцељење, у овим тренуцима не молим Бога за здравље и за то да ми продужи живот, осећам да умирем иако од мене крију моју болест, желим само једно: опроштај од Бога у Којег сам веровао целог свог живота."

У Гудаутима је живела искушеница по имену Клавдија, духовна кћи схиигумана Саве из Псково-Печерског манастира, која је прислуживала при цркви. Она се разболела од неизлечиве болести, дани су јој већ били одбројани. И више од тога, лекари су рекли да може да умре у сваком тренутку и да је чудо што још живи. Питао сам је: "Да ли желиш да примиш монаштво?" Одговорила је: "Ја сам духовна кћи схиигумана Саве и плашим се да било шта чиним без његовог благослова. Једном ми је отац Сава поклонио кошуљу која личи на власеницу и упитао је: "Хоћеш ли је променити за другу?" Одговорила сам: "Не." И сада је код мене. Рекао сам: "После монашког пострига инок се уручује старцу, а ја ћу извршивши постриг рећи: "Уручујем те оцу Сави". Кошуља коју ти је поклонио биће ти потребна за постриг, тако да ћеш остати његова духовна кћи." Пристала је. Отишао сам у Сухуми да узмем благослов од митрополита Илије. Саслушавши ме рекао је: "Немој да јој даш иночество, него мантију."

За време пострига Клавдија је устала из кревета и сама је држала крст и свећу. Кад сам се вратио кући јавили су ми да је после мог одласка клекла на колена, заблагодарила Господу за милост која јој је дарована и да је тако клечећи, умрла. Као да је Анђео смрти који је послан по Клавдијину душу чекао да буде обучена у монашку одећу да је поведе као невесту Христову...

У Књизи Премудрости Исуса, сина Сирахова, написано је: ''и умрле не лишавај милости''. Ова милост је молитва за њих, нарочито помињање на Литургији. Често кад нам умре близак човек остаје у нама не само осећај ненадокнадивог губитка или бол растанка, већ се у нашем срцу буди и осећај кривице према њему, осећај неотплативог дуга. Сећамо се добра које нам је учинио и незахвалности којом смо му одговарали. Колико боли смо причинили нашим ближњима, какву суровост смо показали у односу на њих, колико пута се њихово срце стезало од наших речи као од удараца и како је тешко мислити да су ову бол и нашу неправедност однели са собом у земљу смрти, оставивши нам закаснело раскајање, оставивши у нашем срцу незацељиву рану.

Међутим, можемо да поправимо грехове и грешке молитвом за умрле - још у већој мери него да су с нама на земљи. И мртвога можемо да замолимо за опроштај као живога, нарочито на његовом гробу. Било је много случајева кад су душе умрлих захваљивале за молитве за њих или се јављале онима с којима су раније били у свађи како би међусобно опростили једни другима. Живи и мртви су одвојени једни од других као преградом, материјом, али у Цркви Христовој наше душе се налазе у јединству с њима. Светлост црквених молитава обасјава не само земљу, већ и дубине пакла; она доноси олакшање и утеху онима који могу да приме њене зраке или чак њихове мутне одсјаје. У овим молитвама је утеха за мртве и поука за живе, то је плач због трулежности и греховности нашег живота, али у њој звучи и нада. Мртви од нас очекују милост. И како ће се они захваљивати онима који су се молили за њих кад се сретну с њима у загробном свету!

Архимандрит Рафаил (Карелин)

http://www.prijateljboziji.com/_Kako-ljudi-umiru/50045.html

Sent from my GT-I9500 using Tapatalk

[Bokisha]

Среброљубље

 

 Иако је тежња ка стицању верни пратилац човека од првог дана његовог пада и живота ван Богом устројеног станишта, чини се да свет никада у историји није био „заљубљенији“ у новац него што је данас. Чињеница да све, или скоро све, може имати своју меру у новцу сведочи, заправо, о правој мери односа човека према своме Творцу, Оцу небеском.

 

Среброљубље је губитак наде у Бога, Као што пише преподобни Јован Лествичник. Апостол Павле назива среброљубље тајним идолопоклонством (Кол. 3, 5). Среброљубље се, такође, дели на неколико врста: шкртост, када је човеку подједнако тешко да се растане од онога што му припада као да му неко сече сопствену руку; затим похлепа - то је шкртост сједињена са жељом стицања; љубав према поседовању ствари, богатства и томе слично.

Људи често штеде новац, говорећи да то чине како би касније имали могућности да помажу другима. То није тако. Најчешће човек када уштеди новац постаје бездушан и безосећајан, чак, и према својим пријатељима и рођацима. У Патерику се говори о Преподобном Евлогију каменоресцу, који се одликовао немањем жеље за стицањем и необичном добродушношћу. Али, када се изненада обогатио, постао је окрутан према сиромашнима и горд у опхођењу са својим пријатељима. И тек пошто је поново осиромашио, он се вратио свом ранијем добродетељном животу и Бог му је опростио.

Постоји такође прича о једном вртлару који је читавог живота давао све што би зарадио сиромашнима и потребитима. Али, му је пало на памет - "оставићу нешто и себи за црне дане", и уштедео је тридесет златних новчића. И настао је црни дан - почела је да га боли и да му трули нога. Обраћао се разним лекарима. На своје лечење је потрошио готово све што је уштедео. На крају лекари рекоше да нису у стању да му помогну, да треба одсећи ногу. И пре него што је требало да буде оперисан, он се у сузама молио Богу и говорио: "Господе! Опрости ми што сам згрешио пред Тобом. Господе! Откриј ми због чега ми је послата ова казна?". И Господ му је открио кроз виђење: зато што се уздао у новац, а не у Њега! Али, због ранијих својих добрих дела вртлар је добио исцељење, и следећег дана, када лекари дођоше код њега и донесоше ножеве и друге инструменте за операцију (било их је страшно и погледати), те обнажише његову ногу и видеше да су све ране и чиреви прошли, и запањише се због овог чуда које се десило на њихове очи.

Испричао сам вам о четири главне страсти, а укупно их има осам. Време је ограничено, и због тога ћу, ако Господ благослови следеће недеље испричати и о осталим чиревима наше душе.

Прошли пут, на дан сећања на Преподобног Јована Лествичника почео сам да говорим о осам главних страсти, о осам гнојних чирева који разједају и унакажавају лепоту иконе Божије у човеку, као осам змија, које, испреплевши се у једно клупко, леже у дубини људског срца; о осам степеница којима демон, као у своју кућу, улази у људску душу и којима човекова душа силази у паклене дубине.

Говорио сам о страстима чревоугодија, блуда, гнева и среброљубља; желим да додам да није само живот среброљупца жалостан, јер је он слуга суровог господара, већ је и смрт његова - награда за тајно идолопоклонство, за служење богатству.

Често среброљубац умире смрћу без покајања, неочекиваном, срамном смрћу. То је казна онима који су богатство учинили својим кумиром, онима који су своје срце - обиталиште Духа Светог - претворили у новчаник за чување новца.

Некада, у древна времена Израиљци су, изашавши из Египта и отпавши од Бога, излили златно теле: певали су химне, плесали испред њега, и падајући на земљу, клањали му се, узносећи молитве као божанству. И за среброљупца је новац његов идол, то је његов кумир; у свом мрачном, безбожном животу он само у њему проналази радост.

Догађа се да ова страст потчињава себи и људе верујуће, људе благочестиве. У житију светог Андреја, Христа ради јуродивог, говори се о једном, очигледно добродетељном монаху, који је живео у Константинопољу. Он се одликовао постом и целомудријем, с људима је разговарао са страхопоштовањем и нежно. Овај монах се настанио поред пијаце, како би, како је он сам објашњавао, својом проповеђу упућивао грешнике на покајање, како би био међу народом. Људи су га величали као праведника. 

Једном Свети Андреј, сусревши се са њим рече: "Оче, дај ми за храну, гладан сам." Овај одговори: "Сине мој, дао сам завет сиромаштва, немам ништа осим молитава." Свети Андреј заплака: он је видео страшну змију која је обавила овог монаха, а на телу змије је било написано - "среброљубље"! Свети позва монаха и рече: "Молим те, немој да упропастиш подвиг свог живота, не упропаштавај своју девственост, не упропасти молитве које даноноћно узносиш Богу! Господ ми је открио да си заробљен страшћу сребрбљубља, твоје тело је већ обавила паклена змија, још мало и целог ће те прогутати!"

Када је човек предан среброљубљу у њему наизглед утихну све остале страсти. Али, то није зато што је он изнад њих, већ због тога што се препустио једној - најљућој.

Архимандрит Рафаил Карелин 

http://www.prijateljboziji.com/_Srebroljublje-/52004.html

[Данче*]

Љута је смрт грешника

У болници је умро старац. Дијагноза његове болести била је слична суду који је изрекао смртну казну. Његово име је било познато целом свету, али никаква људска сила га није могла спасити. Једина помоћ коју су му његове колеге, лекари, могли указати – била је да се убризга доза морфијума у вену, од које се он већ не би могао пробудити. Али, у то време, доктори, такође атеисти, подсвесно су схватили да живот и смрт припадају одлуци Божијој, а не решењу људи, стога им је остало само да беспомоћно гледају ухваћеног у агонији. Пацијент је имао канцер вилице и језика. 

Овај старац, скоро поменут у виду поштеног рабина, цео живот се занимао доказивањем тога, да је човек само свесексуална природа, да су религија, култура и искуство само контроле над његовим гениталијама, да је љубав родитеља и деце једних према другим – подсвесна жеља за родоскрнављењем (инцестом).

У његовим академским лекцијама и научним делима, налазио се скуп богохуљења и презира према човеку. Као да је сакупио сав талог зла и греха, које је човечанство створило од времена његовог постојања и то назвао „науком“. Свет је био спреман да прими ово учење. Људи, далеки од питања психијатрије, жудно су читали његове књиге, јер су у њима налазили апологију (одбрану) демонизма и сопственог греха. То учење није био разлог моралне катастрофе човечанства, али је довео до врења зла, донетим у декадентну културу 20. века.

Немачки философ Шпенглер, написао је књигу „Залазак Европе“. Ако би могли насликати слику под таквим називом, онда би један од главних ликова на њој био и тај старац који је умирао од канцера језика. Он као да је постао „духовни отац“ науке 20. века о човеку. Постао је следбеник ђаволског суда сексуалне звери. Вероватно претпостављате име пацијента – то је Сигмунд Фројд.

Ако је култура два претходна века била „фаустовска“ култура, када је човек одбацио вечност ради измичућих магновења, које не може да заустави, онда културу 20. века можемо назвати „фројдовском“ културом – тим ругањем свему светом, које се још чувало у човеку. Човек је изгубљен; главно у животу – је прожето са два снажна инстинкта – секса и убиства – савест, у коју је човек погружен, као у првобитни хаос.

Фројд већ не може да говори; он објашњава покретима палчевима, језика изједеног болешћу, као црвима. Говоре да је највећи ужас – видети себе у гробу. Он себе виде као већ распадајућег мртваца. Метастазе рака су већ прекриле попут паукове мреже његово тело, на лицу се појављују гангренозни чиреви, образи тамне, из уста капље сукрвица; живи леш око себе шири неподношљиви смрад.

Око Фројда нема рођака, нико му не може прићи због смрада, који као да се шири из гроба. Фројдово лице прекривају комарци, које привлачи сладуњави мирис гноја – он се не може одбранити од њих. Тада се његово лице прекрива као прекривачем газе. Изгледа да се због смрада и сатана суздржава да му приђе, да би узео са собом његову душу.

Агонија се наставља. Фројд је имао драгог пса, од кога се није никада одвајао. Сада је и он, не издржавши смрад, побегао из собе; ово је био последњи удар за Фројда: остао је сам, сам са собом, односно са оним што је остало од њега. Увек се бојао смрти, али је сада немо звао својим очима. Говоре да је повишена доза морфијума ставила тачку у историји његове болести.

Фројд – то је један од злокобних симбола нашег времена. Његова смрт је такође симболична: она као да оличава труљење те културе, која је грађена на сексу и крви, на култу изопаченог наслађивања и насиља. Тај смрад гнојавог трупла, има име „разврат“. Али он је већ почео да трује, попут гангренозних чирева, свих пет континената.

Богохулни језик Фројда иструлео је у устима свог власника, претворивши се у гној, који је капао из уста и враћао се у грло. Фројд, који је изазвао Небеса, умро је попут немоћног црва, напуштен од свих. Али и сама смрт Фројда – то је симболичко значење, ми би рекли пророчанство о томе, какав крај може очекивати човечанство.

Архимандрит Рафаил Карелин
Извор: православни-одговор.цом   

[JESSY]

Православна Црква, за разлику од римокатоличке, није црква која „еволуира“

Козервативизам није фанатизам. Реч „конзервативизам“ нема само негативно значење као што се у свету веома често сматра. Конзервативизам значи „чување“. Православна Црква, за разлику од римокатоличке, није црква која „еволуира“?.

Свето Православље тврди да еволуција у области догмата (истина вере) не постоји, да су Свети Оци и Васељенски Сабори откривали догмате који су се већ налазили у првобитном Откривењу. Ништа квалитативно ново они нису унели, него су само пронашли, открили и дефинисали све оно што је већ постојало. Теорија еволуције у својој основи има принцип развоја од једноставног ка сложеном, од примитивног и нижег ка вишем. Принцип еволуције у догматској сфери увек даје могућност да се предпостави да у будућности могу да се појаве нека нова учења, догме или откривења.

Што се тиче Православне Цркве, она учи да нисмо ишли од сиромаштва него од богатства. И све богатство нам је већ дао Исус Христос у Свом Откривењу. Све ово првобтно богатство је било уткано у учење првобитне Цркве.
Свети Оци и Васељенски Сабори су обавили заиста гигантски, колосални рад. Али, какав рад ? Они су формулисали оно што се налазило у Светом Предању и Светом писму, оваплотили су догматске одредбе у беспрекорну словесну форму, не уносећи у њих ништа ново. Ове идеалне формулације су имале огроман значај управо онда када је Цркви претила опасност од неправилног схватања ових или оних православно-црквених истина. И због тога је веома често непосредан повод за њихово стварање било искривљено поимање Светог Предања и Светог Писма од стране јеретика.
 

Православни мисионар

[JESSY]

ЗАШТО ХРИШЂАНИ ГУБЕ ЉУБАВ?


Хришћанство – то је религија љубави. Бог Себе открива свету као Љубав. Хришћанство – то је жртвена љубав. Овде Бог утврђује принцип вечног постојања као љубави тиме што приноси Себе Самога на жртву. Та тајна – распеће Бога ради човека – доводила је у запрепашћење, страхопоштовање и трепет оне, пред којима се откривао бездан Божанске Љубави – бесконачан као само постојање. 

Апостол Јован Богослов у Јеванђељу открива свету ново име Бога: то име је – Љубав. Господ је у последњој беседи ученицима завештао да љубе један другога. Пребивати у љубави значи пребивати у Богу. Љубав је онај тајанствени мач, који одељује ученике Христове од ученика демона. Љубав је – небески огањ, који је Христос снео на земљу; тај огањ мора да преобрази човека. Без огња љубави, човекова душа остаје хладна као трупло. Свети апостол Јован Богослов је на крају свог земног живота понављао речи: „Децо, љубите један другога – у томе је све.“

Хришћанство је победило свет љубављу: ако је могуће тако рећи, срце незнабожачког света је било заробљено и покорено силом и лепотом љубави. Пагански свет је кроз додир са хришћанством осећао, да је љубав светлост и живот. Док су срца хришћана горела љубављу, Црква је била победница. У времена најљућих прогона, она је своје гонитеље побеђивала љубављу, откривајући им веилчину и тајну хришћанства. 


Критеријумом наше вере јавља се љубав. Истинска вера пројављује себе кроз љубав и милосрђе, које је тако неодељиво од ње, као топлота и светлост од – огња. Када се губи вера, онда се гаси нада и љубав ишчезава. Зато они, који немају љубави и мисле да су хришћани – обмањују себе. Њихова вера је илузорна. Они сматрају себе Христовим следбеницима, немајући главнога – Духа Христовог. 

Пагански свет није издржао пред силом љубави Христове. Али када је она почела да оскудева у срцима људи, онда пагански свет као да би поново оживео. И не само да се обрушава на Цркву прогонима као у првим вековима, већ прониче у свест самих хришћана, изопачава учење Христово, чини хришћанство само формом – дрветом, на коме је све мање и мање плодова. 

Од чега је оскудела љубав хришћана? Почетак духовног пада и његов крај јесте – гордост. Али гордост је многоразличита и многолика. Гордост се приближава самом добру – као неки погубни коров, који обавијају стабло дрвета, хранећи се његовим соком, исушујући само корење. Гордост рађа егоизам и егоцентризам – изопачену љубав човека према себи самоме. Гордост у религији добија форму рационализма и екстатичности. Гордост рађа веру у свој разум, као у универзални инструмент познања, који себе пројављује кроз перманентно реформаторство. Гордост се може пројавити у рушењу структура – као анархизам, и супротно, у централизацији структура – као империјализам и диктатура. Губитак љубави пројављује се у душевној хладноћи и равнодушности према људима, у превазношењу и насиљу над другима.

Гордељивац гледа на људе као на оруђа за достизање својих циљева – пре свега својих страсти; човек сам по себи за њега губи своју вредност. Гордост рађа тиранине и робове. Гордост раздељује и отуђује људе једне од других. Гордоме се чини, да је свет створен за њега, да је он неки цента, око кога се морају окретати остали људи, као планете око звезде. 

Хришћанска породица – то је активна љубав која узраста у служењу једних другима. Сада сваки члан породице жели да би служили њему, и породица постаје невидљивим пољем за постојану борбу за власт и првенство. Горди жели да добије више, од онога што пружа, и вређа се када други не схватају његово умишљено првенство. Зато се тако катастрофално распадају породице, као да се стаклена посуда под ударцима чекића разбија на мале делове, остављајући после себе само остатке. 

Човек се не радује човеку. Рођаци не налазе времена да би се видели једни са другима. Хришћанин сусреће хришћанске празнике без духовне радости, скоро као да испуњава дуг. Чини се да је сву земљу прекрила сива, непровидна магла. 

Без љубави људска душа умире, и зато су савремени људи дубоко несрећни. Сама религија без љубави постаје туђа срцу и несхватљива души. 

У чему је разлог губитка љубави? Тај глобални процес; то је пут духовне смрти, то је највећа катастрофа последњих времена, посебно у наше време, страшнија од крвавих ратова и временских катастрофа. То је рашчовечење човека; он престаје да буде личност и претвара се само у суштину. Губитак љубави, егоизам и равнодушност имају низ разлога. Зауставимо се на једној од њих. 

Љубити се може само прелепо. Безобразно и ружно је могуће само трпети, али га је немогуће љубити. Љубав и лепота су повезани једни са другим. Образовање људи и традиција народа, колико год они били несавршени, имају у својој основи да сачувају лепоту и племенитост људске душе. Традиција, обичаји, заједничко мишљење, високо цењење целомудрености, спремност на жртву – били су форме очувања љубави. Сада се тим традицијама изругују и руше се; морална схватања се посматрају као окови, у којима је човек био закључан у прошлим вековима као сужањ. У сва времена су постојали греси и пороци, али су они били оцењивани као зло и болест, који разједају људско друштво. Сада су грех и порок престали да смућују људе: смућује их друго, заиста, то је осуда греха. За људе, који су живели пред потопом, у Светом Писму је речено „да су били плот (тело)“, то јест, код њих су ишчезле потребе духа, изопачила су се осећања душе, и почела је владавина тела: човек је поистоветио себе са својим телом, и зато је пао ниже свих ствари, које живе на земљи.

Човек губи лепоту своје душе, зато он није у стању да љуби, и њега не могу да љубе. У телу се гнезде само инстинкти и мрачне страсти. Страсти су одвратне; човек им се може предавати, али их не може љубити. Зато људи, губећи лепоту – губе љубав. Лаж, обмана, демонски свет наркотика и алкохола, блуд и разврат у најбестиднијим облицима чини људе без-образнима. Зато се међу људима увеличава дистанца, зато емоционална хладноћа чини земљу налик на гробље, где обитавају живи лешеви. 

У чистоти је духовна светлост и радост, а у греху и пороку – тежина и духовни мрак. Чистоту желе да одузму од човека, да јој се наругају, да је униште. Зато је свет за људе постао туђим и празним. Човек не осећа бол другога, не жели и не може да га загреје топлотом своје душе. Човек се боји света и унутрашње се штити од људи. 

Та усамљеност, свесна и несвесна, усамљеност пустиње – то је најстрашније проклетство нашег века.
 

[Bokisha]

НЕУЗВРАЋЕНА ЉУБАВ

Неузвраћена љубав је једно од најтежих искушења и патњи које човек може да доживи. Но човек треба себи признати да је то страсна љубав која га одводи у свет илузијâ, идеализовања онога кога волимо, често упркос очигледним чињеницама. То је душевна љубав која човека поробљава и изазива патњу, страх и сумњу. Таква љубав може се угасити исто онако неочекивано како се и појавила. Ма како звучало чудно, обично се испостави да су бракови склопљени због страсне љубави веома крхки. Илузије пролазе, а разочарења долазе. Кад од човека не очекујеш много и прихватиш га онаквим какав он јесте, дакле са свим његовим манама, много је мање разочарења и брак је стабилнији. Најстабилнији бракови нису засновани на заљубљености, на емоцијама које нас опију и разум нам помуте, иако без романтике нема ни љубави, него на заједничким ставовима, интересовањима, стилу живота и гледању на ствари. Много је дубља она љубав која се стиче током брачног живота и која је заснована на узајамном поштовању. У вашој ситуацији могуће су две варијанте: или ћете наћи човека према којем ћете гајити спокојну љубав и припремити се за породични живот као подвиг, или ћете пак срећу пронаћи у служењу Богу. Молите се да вам Господ укаже на ваш пут.

архимандрит Рафаил (Карелин)

http://manastirpodmaine.org/neuzvracena-ljubav/

[Матусал]

О Православној и лажној мистици

Архимандрит Рафаил Карелин

 

*****

 

Питање: Шта је то Православна мистика, које су њене особине? Да ли је могуће мистику називати посебним духовним даром или �религиозном генијалношћу�?

Одговор: Реч �мистика� има широки спектар; то је познање духовног света у непосредном општењу са њим, кроз духовне интуиције; то је улажење у другу сферу постојања; то је пут од прилажења Највишој Реалности до јединства са Њом. Почетак мистике је � смирење и осећање величине тајне, пред којом у тишини стоји душа. Али тишина мистике није неразумност � то је стање душе, када ишчезавају противречности и бивају ишчупани психички комплекси. То је излаз из ропства на слободу, из смрти � у живот, из тамнице � на слободу. Мистична може бити молитва, и рекао бих, да је свака пажљива молитва са којом је срце сједињено, већ мистична.

Православни мистик је � онај који љуби Христа више од свега на свету и који стреми ка постојаном богоопштењу, како је речено у Псалтиру: �Тражим Лице Твоје Господе�.

Мистика је � сведочанство будућег живота и славе Светих. Духовни свет нема аналоге са материјалним светом. Зато, када мистик жели да опише своје стање, онда не налази адекватну ре; шта год би он рекао, срце му шапуће: то, није то. Људска реч му се чини као нешто грубо, окамењено, сурово. Он покушава да преда своју мисао кроз символе и асоцијативне слике � то је једино, што је могуће; али далеко од стварности, као сунчана светлост на неба од насликаног бојама на платну.

Најбоље изражавање мистичког сусрета са Христом, по нашем мишљењу, садрже химне Светог Симеона Новог Богослова, кога га је такође могуће назвати �новим Боговидцем�. Та светлост божанственог Богојављења, којом су били озарени Апостоли на Тавору, која је сијала на лицу Мојсеја, сишавшег са Синаја � одблеском се изразила и у књизи божанствених химни Преподобног Симеона.

Али ако је могуће да тако рећи, то је била сенка светлости. Други мистици су се бојали да предају своје стање речи, као што се ми бојимо да поверимо тајну лажову.  Ми смо се родили у тамници, чак не подозревајући да је иза њених зидова други свет. Ми смо толико заузети тиме да лепо уредимо нашу тамницу. Мистик је онај, који је увидео светлост, која прониче у подземље � тај зрак, који иде од Бога до човековог срца; и он тугује за том светлошћу, живи надом, да ће је опет видети.

Ово што сам ја рекао је далеко од доживљаја мистика. Ако би више схватао шта је мистика, сигурно да бих ћутао о њој. Али како се мистика подвргла изопачењима и гоњењу, треба да говорим својим немоћним језиком.

Православна мистика � то су Тиваида и Нитријска Пустиња, то су дела Макарија Великог и Григорија Синаита,  напојена мирисом благодати; то су подземне келије Печерског манастира, чији зидови истакају духовни миро; то је Лавра Преподобног Саве Освећеног, која је налик на гротло вулкана; то су горе Гареџе, озарене руменим одблеском заласка; то је тишина Свете Горе; то је �Светиња над Светињама� јерусалимског храма, где се Пресвета Дева Сама молила Богу. Мистика � то је куцање срца, оног ко твори молитву Исусову.

У човековој души је положено стремљење ка прекрасном � то као да је успомена на изгубљени Едем, када је свет био млад и наши праоци безгрешни, када небо и земља нису били одвојени једно од другог. Човек тражи лепоту око себе � у земљи смрти и труљења, али види само ишчезавајуће сенке у том свету рађања и смрти;  у свету промена, где све чега се дотакне време својим прстом, претвара се у прах. Мистик је онај, који очима срца види метафизичку, невидљиву лепоту духовног света.

 

******

 

Питање: Постоји израз: �Мистика стварања�. Чиме се она разликује од религиозне мистике?

Одговор: У Православној мистици нема осећајних усхићења, онда одстоји далеко од тог емоционалног стања, које обично називају надахнућем.

�Стваралачка мистика� � то је посебна загрејаност осећања, када човек сам себе осећа као медијума неких, за њега самог,  невидљивих сила. У том стању, његови доживљаји су посебно танки и пластичним; он, као да добија способност да се пресељава у друге људе, да живи њиховим душевним светом, да гледа њиховим очима, да осећа њиховим срцем. У древности, речи �песник� и �пророк� су били скоро синоними.

Ако је могуће рећи, онда је �мистика стварања� сурогат стварања, то је тражење космичке лепоте, то је опијеност космосом. Зато у делима великих песника јавно присуствује пантеистичко схватање света. Често се тај занос смењује разочарењем, и �опседнутост духом космоса� � употребљавам те речи условно � смењује се опседнутост духом смрти. Мистика стварања то је � мистика емоција, где пад мора да следи након уздизања. Она је немоћна да проникне у област духа и у самим својим највишим поривима показује се само као меланхолијом идеала.

 

******

 

Питање: Чуо сам речи једног научника, да постоји �мистика науке�? Шта је то?

Одговор: Колико се сећам, те речи припадају Ајнштајну. Треба рећи, да он има посебно префињен језик, рекао бих урођену иронију, којом се он игра као са својим сабеседником. Неретко, тврдећи нешто, он у стварности исмева, оно што тврди; а одричући � скрива оно, у шта верује. Међутим пробаћемо да одговоримо.

Мистика научника је примање света као тајне, која никада до краја неће бити откривена, налик на море, које је немогуће исцрпети. За �научне мистике� сваки лабораторијски опит је недопевана песма, а свака хипотеза � то је сломљени цвет, који у његовим рукама почиње да вене. Мистичко осећање научника је осећање закономерности и хармоније васељене, а истраживање тог света може да изазове посебну екстазу, назваћемо ја екстазом расуђивања.

Вера Ајнштајна је вера у рационалност света, који познајемо, али не може бити познат до краја. То је �највиши разум� Спинозе; то је Бог, који не живи, већ умире � хладан, као поларна светлост.

Мистику Ајнштајна бих назвао мистиком нихилизма. Наука има посао са материјом, поезија � са осећањима и страстима, религија � са метафизичким светом.

Православна мистика је � дотицање је додир са тајном духовног света, који се открива као надреалност и човек види, колико је дубоко његово сопствено срце. Мистика је посебно осећање љубави према Богу, које захвата човека, љубави, у којој свет ишчезава, као да се растапа, и остају двоје � Бог и он. У мистичком доживљају људско срце се претвара у једно стално отворено око, окренуто Богу, које непосредно прима метафизички свет и себе, као честицу тог света. Мистичко осећање нема аналоге са другим психичким особинама, оно лежи дубље од њих.

 

******

 

Питање: Ви сте говорили да је мистика сазерцање божанских лепота. Шта се може рећи о томе?

Одговор: о томе је немогуће говорити � то је неопходно преживети. Апостол Петар је рекао на Тавору: �Добро нам је овде бити�. Божанска лепота се открива човеку као нешто савршено ново и неизрециво, као духовна светлост, која преображава самог човека и тада душа жели само једно: да увек пребива са Христом, сликовито говорећи, да се сакрије у Његовој светлоносној сенци. Љубав је нестрпљива и зато мистик не жели апстрактна, чак ни богословска знања о Богу, већ сусрет са Самим Богом кроз благодат, и тугује због одвајања, када мистички мрак, у који се у време богоопштења погружава, као да тоне у земаљски, материјални свет, расејава се, и он опет улази у најнижу визуелну стварност.

Али, он одлази не празан, већ собом, као скривено богатство,  носи одблеске невидљивог света, који у својој души таји од свих.

 

*****

 

Питање: Да ли је могуће мистику назвати �очевидношћу религије�?

Одговор: Мислим да сте у свом питању формулисали у сажетој форми суштину мог одговора. Религија се не доказује силама једног разума, а при свим разлозима за њену заштиту остаје само хипотезом, иако и са високим степеном вероватности. Голи разум, отргнут од других сила душе и духа, налик је на компјутер са убаченим програмима. Тим више, никакви рационалистички разлози о постојању Бога и истинитости религије, без унутарњег мистичког опита, не могу да удахну животворну веру у срце � орган духа.

Сва историја религије и философије сведоче о томе, да је путем логизације немогуће доказати истину религиозних и философских система, иначе би се они интегрисали у један поглед на свет. Религија је укључење коначног и ограниченог у бесконачно и безгранично, у коме коначно задобија особине бесконачног.

Философија, напротив, покушава да посредством силогизама постигне апсолутно, то јест, да ограничи бесконачно кроз коначно. При таквом интелектуалном илузионизму силе душе човека се своде на логикон, а Божанство бива одвучено у апстрактну идеју, налик на стену леда, која виси изнад земље.

 

*****

 

Питање: Шта се дешава са религијом, када се мистика замењује рационализмом?

Одговор: Религија се изопачује и разрушава, када разум постаје не слуга вере, већ њен путеводитељ и наставник, не послушник Откровења, већ његов судија. Тако деградира и руши се земља, када побуњени робови постану узурпатори царске власти. Религија без мистике се претвара у суму схватања и представа, отргнутих од живота срца и вене као биље, које је лишено корена.

 

******

 

Питање: Каква је веза између мистике и догматике?

Одговор: Обично под Православљем човека подразумевамо његову неоспорну веру у истинитост догмата, испуњење заповести и укљученост у ритам црквеног живота. А мистика даје сазерцање истине, као сусрет са Живом Истином у срцу.

Велики Светитељи: Николај Чудотворац, Григорије Богослов, Јован Кронштатски и други, који су имали дубоке мистичке дарове, били су посебно осетљиви на догматичку чистоћу. Зрнца песка, упала у око, наносе оштар бол, али њих не осећа отврднула кожа на табану. У време аријанских смутњи састављали су се унијатски символи, у којима је преграда између Православља и јереси постајала танка и као прозрачна, тешко разликована само разумом, који се опире на несигурну, још не очврснулу терминологију. И овде је на помоћ Православљу ума дошла Православље срца.

Одступање од истине догмата, иако врло мало, Свети су осећали својом мистичком интуицијом, као губитак благодати Духа Светога, као затамњење духовног Сунца � Христа, у души. Лажни догмат, сликовито говорећи � рупа на кориту брода, кроз коју се устремљује поток воде, који прети да потопи морепловце у морску гробницу. Граница између Православља и јереси, пролази не само кроз област догматике, већ такође и кроз област мистике.

 

*****

 

Питање: Ко од савремених богослова иступа против мистике?

Одговор: Код професора МДА Осипова у књизи �Пут разума у потрази истине� постоји глава �Мистицизам�. Додавши свом сопственом разуму, разум још двојице западних истраживача религије � католика Ханса Кјунга и протестанта Ф. Геилера � дошао је до закључка, да мистика себе пројављује �... у хришћанству као болест, ненормалност, изопачење вере и основе живота. Извори мистицизма су свуда једни и исти � то је гордост човека, његово страсно стремљење да пронике у тајну духовног постојања и да задобије власт над њиме � сладострашће, трагања за високим насладама, екстаза� (стр. 280).

Овде професор меша Православну мистику, засновану на аскетизму, са лажном мистиком � �духовном прелешћу� па чак и магизмом. Довољно је прочитати дела Светог Григорија Синаита, да би се убедили, да се таква одређивања истине јављају или као инсинуације или неразумевање.

Професор-рационалиста није могао да схвати разлику између хришшанске мистике и пантеистичке, између Преподобног Макарија Великог и Мејстера Екхарта, између Светог Игњатија Брјанчанинова и Бемеа, и помешавши богојављење са демонојављењем, изопачио је и вулгаризовао саму реч �мистика�.

Слично, као што господин Осипов жели да уопште избаци реч �мистика� из православног лексикона као срамотну реч.

 

*****

 

Питање: Да ли у данашње време постоје озбиљна истраживања о Православној мистици?

Одговор: Озбиљних има, али озбиљност не јемчи увек за истину � имам у виду истраживања Мајендорфа, Керна и других. Тамо има много фактичког материјала и префињених погледа, али они, по мом мишљењу, имају пре психолошки, него пнеуматски карактер.

Њихове књиге су налик на књиге живописца, који није својим очима видео Кавказ, већ се руководио подацима, извученим из географских приручника и књига. Да ли он може да осети и представи лепоту Кавкаских гора? Чини ми се, да поменути истраживач исихазма � нервни, животом узнемирени људи, који �беспокојно� пишу о бестрашћу. Унеколико посебним је Владимир Лоски. Он  је ерудирован и добросавестан истраживач; у  њему се осећа, ако не духовни покој, онда душевни. Али опет, није могао победити у себи интелектуализам, који нагиње ка апстрактним закључцима.

Његова заслуга се види у томе, што је у свом делу �Мистичко богословље�, он направио јасну границу између Православне и пантеистичке мистике. Али, описујући мистички опит неоплатоника, Лоски га, по нашем мишљењу, није у потпуности схватио; он је сматрао да у том опиту, упрошћена душа сазерцава саму себе и да се усхићује својом створеном лепотом.

Покрет душе од споља � ка себи, и од себе - ка Богу, представљено Светим Дионисијем Ареопагитом, Лоски је сматрао код неоплатоничара само незавршеним, и ако прекинутим на првој етапи. Али испушта из вида да је интелектуално немогуће издвоји душу од греха који је поразио, па чак и видети своју душу без светлости благодати.

Игнорише ту опасност, да душа у покушајима да кроз екстазу упрошћења изађе из своје ограничености, �шкољке� осећајности и расуђивања, не знајући Личног Бога, сусреће на свом путу космичке духове, са њиховом луциферијанском светлошћу и сазерцава, не себе,  већ ну светлост, од које она долази у стање безумља.

 

*****

 

Питање: Значи, о мистици може да пише само мистик?

Одговор: Ви сте погодили моју мисао. Ја бих у почетку посаветовао да се прочитају дела Макарија Великог, а затим Добротољубље, које је антологија византијске мистике. Додао бих, и да би разумели дела мистика, потребно је да сами имате, иако не велики, али правилни мистички опит, који се задобија кроз борбу са гресима, очишћење срце од страсти, укључењем у литургијски живот Цркве и кроз послушање духовном наставнику, који има познање у делању Исусове молитве. Треба бити у кориту мистичког предања, назовимо га условно традицијом, а овде велики значај има прејемство.

Треба се старати да се буде на једном духовном таласу са Православним мистицима, иако би тај талас, пролазивши кроз унутарње препреке, као кроз огромна растојања, звучао у нашем срцу као једва чујни шапат.  

 

*****

 

Питање: Да ли постоји веза између екуменизма и мистике?

Одговор: Одговорићу, у неколико изменивши одговор: да ли постоји веза између екуменизма и антимистике � лажне мистике и мистикофобије?

По мом мишљењу, један од разлога постојања екуменизма и атмосфере, неопходне за његов развој, јесте утупљивање и губитак код савремених хришћана � имам у виду Православну страну � мистичког осећања, способности да не само богословски, већ и непосредно приме Бога како Личност, као Живу Надреалност.

Без унутрашњег сведочења истине � без правилног мистичког опита, религиозни гнозис може да се распадне на фиксацију душевне емпирије (религиозни егзистенцијализам) и на устројење апстрактних вероисповедајућих формула, на пијетизам и рационализам.

При таквом стању хришћана, екуменизам не сусрећући унутрашње препреке у секуларизованој свести, може да се учини спљоштеном менталитету човека, раширењем самосвести и открићем нових богословских хоризоната.

Борба против Православне мистике неизбежно води до религиозне равнодушности � једној од основа екуменизма. У последњем веку тај удар се појачао, али већ у осуђеној Византији, не дуго пре њеног пада, мистицима-исихастима, у лицу Светог Григорија Паламе и његових ученика, било је неопходно да се заштите од напада и клевети рационалиста и фомиста.

 

*****

 

Питање: Како сам схватио, мистичко осећање, исправљано искуством Цркве, давало је могућност Православним да непосредно осете сладост божанског учења и труле додатке јереси. Даће ли бити дрско да Свете Оце назовемо не само философима у богословљу, већ и �дегустаторима� догмата?

Одговор: Метафоричка поређења је тешко бивају подвргнута строгој анализи. Вера је логички недоказива, зато је агностици-атеисти, лишени религиозног осећања презриво називају �слепим веровањем�. Мистика даје људском срцу поуздано сведочанство. Своју књигу, господин Осипов је назвао �Пут разума у потрази истине�.

Али разум може само да анализира, да описује и систематизује материјал који му је представљен, посебно знања, која се тичу метафизичког света. У отргнућу од срца, он губи оријентире и његов пут се претвара у беспућа. Ако нема Православља срца, које се сазидава правилним мистичким опитом и укљученошћу у црквени живот (не �духовна� предавања, �духовне� академије и такмичења хорова, него Литургију, са осталим кругом богослужења, прим. уредниш.), онда православље разума постаје непоуздано � њега је могуће поколебати или скренути са пута скупом истргнутих цитата. Ако се срце не ослепи, немогуће је да се разум ослепи.

Слепило срца � то је поље за коров реформаторства и модернизма.

 

*****

 

Питање: Укажите на одлике демонске мистике, да не би примили духа таме за Ангела светлости.

Одговор: Лажна мистика је налик на игра на срећу са непознатим, који крије своје лице под маском. Тамо нема поштовања, већ занос осећања, као ишчекивање нечег непознатог, које улива нове силе у човекову суштину. У лажној мистици нема љубави према Богу, иако се пројављује, нешто налик на страст, ка невидљивом духу, као енергетској супстанци космоса. Човек је погружен у свет својих осећања и доживљаја. То је некакав огња тамног надахнућа. У лажној мистици је сусрет, назовимо га условно, са космичким духом, налик на борбу.

Овде се или душа раствара у неком призраку, који се прима као универзум, или га прима у себе, постаје као његово станиште. Човек јури у њему непознато тајновиђење, затворивши очи ума и срца.

Он остаје у предворју или предокушењу не толико тајни, колико скривених, као закодираних за њега наслада у царству �крилатих змија�, са њиховим проницајућим телом и енергијама које даве душу, налик на пуњење електрицитета и фосфорну светлост, сликовито говорећи, на мртву светлост угашених звезда. Овде је скок у бездан, као лет, где се вертикална мера претворила у и оно, што се чинило да се налази на врху, окренуло се на доле, а бездан је заузео место неба.

Овде нема општења, већ гутање: или човек сам се бе осећа као бога, и као да гута свет, који се схвата као илузија, или безлични универзум гута човека и он ишчезава у њему без остатка. Ту екстазу је могу назвати �дионисијском�. Други вид лажне мистик се условно назива �аполонизмом�; то је екстаза ума, који је са себе, као одећу, свукао све пројаве душевног живота: мисли, осећања, слике и представе.

Најјасније је он изражен у неоплатонизму. Аполон значи �онај који разара, уништава�. Овде нема екстазе страсти, које излазе из душе, већ интелектуални бездан � погружење душе у метафизичку празнину, лишени било каквих предиката, чак живота и смрти. Тамо се открива велико ништа, као све, и све � као ништа.

 

*****

 

Питање: Значи, постоји мистика празнине?

Одговор: Да. Она је најизраженија у ламаизму.

 

*****

 

Питање: Шта се може рећи о практичном дионисијству?

Одговор: То је опијеност космосом, прецизније, изображеним духом космоса и познање кроз тамну екстазу. Ком год се божанству буде обраћао екстатик, у његовој молитви ће се чути зов: �Аве Ерос!�, �Аве Пан!�

 

*****

Питање: Говорили сте о лажној мистици, у којој присуствује демонизам. Постоји ли мистика непосредног сатанизма?

Одговор: Постоји. Више од свега, то је мистика гностичког дуализма. Бог се представља као зло начело, које је саздавши човека, закључало га у тамницу својих забрана. А сатана је добри дух, који жели да човеку пружи слободу и радост постојања. Овде происходи обожавање сопствене емпирике: све, што постоји у људској природи је - свето, а пошто има и греха, онда је и грех свет.

Главне заповести сатанизма су:

 

1. испуњавај одмах све своје жеље;

2. никада не сматрај себе грешним и кривим � то је предрасуда, која трује човеков живот и унижава његово достојанство.

 

У сатанизму дејствују две силе: грех, који живи у човеку, који достиже огромне размере, као да захвата целог човека и потпуно прониче силе његове душе; и друга � непосредно дејство демона, који хоће да човека учини инструментом у својим рукама, медијумом и проводником своје воље. Овде се дешава нешто наик хипнози на јави: човека захватају некакве чудне, ружне жеље; у њиховом испуњењу он види горку и мрачну радост � то је мистика сведозвољености.

Њему се чини, да је Бог обећао, али није дао, отео и поставио забране, а сатана жели да поврати оно, што је Бог отео. Шта је то � сам човек не схвата, али сматра да се под речју �немогуће, недозвољено� скрива некакво невидљиво наслађење, као скривено богатство. У том смислу, сатанска мистика је � уништити реч �немогуће, недозвољено�.

Сатанска мистика � то је мистика страсти, јарких споља, празних изнутра; тамо нема ни циља, ни перспективе. Ако би поредили доживљаје сатанисте са било којом врстом уметности, то би био егзистенцијализам, када јединствена стварност постаје текући садржај срца. То је живот без циља, то је постојано погружење у душевни емпиризам, у област осећања и настројења.

 Делиријум параноика је такође емпиризам, зато се овде брише преграда између стварног и илузорног света, између реалности и безумља.

Господ је сатану назвао �човекоубицом од искони�, то јест, ода самог почетка, и �лажовом�. Сатана је духовно убио праоце у Едему, јавивши им се у виду змије. Он је руком Каина убио његовог брата, учинивши старијег сина својим првим жрецем, који је савршио тајну крви.

Сатанска мистика � то је мистика уништења. Демон је � дух смрти, зато сатанисти, који доспеју на власт, постају некромани; зато у жртвоприношењу сатани постоји ритуална жртва. Сада се открива улога тајних сатанистичких друштава у оним префињеним, и у суштини, бесмисленим мучењима, истјазавањима и убиствима, који су се догађали у затворима и логорима смрти; оне хекатомбе, где су милиони људи били на садистички начин мучени и убијени од следбеника сатане.

Демон је у Јеванђељу назван �нечистим� духом. Сатана мрзи образ и подобије Божије у човеку, и зато он стреми да обешчасти и испрља човека. Стид � то је невидљива одежда, у коју је човек обучен. Сатана хоће да уништи ту одежду.

Демонска мистика је � мистика нагости. Реч �безобразност� означава губитак неког образа, у духовном значењу � образа Божијег, и овде се сатанска мистика пројављује као несхватљиво и незадрживо нагињање ка нечистоти, оскврњењу, пороку � ономе што изопачава саму човекову природу.

Сатана је � дух лажи и лукавства. Он је обећао нашим праоцима слободу од забрана, једнакост са Богом, а дао им је оно што је сам имао � учинио их је изгнаницима из раја, робовима труљења и смрти.

Једним од видова духовне лажи јављају се и наркотици. Човек се погружава у нереални свет демонских фантазија и бизарних фантазмагорија. Може бити, да је то продор у пакао, који се види кроз земне слике.

Сатанска мистика је борба против благодати. Човек жели да прогна, као да истргне из своје душе благодат, задобијену у Крштењу, и зато сатански мистицизам у себе укључује богохулство и оскврњење светиње. У обичном животу, он се пројављује као губитак стида.

Вређање и богохулство заузимају место у �молитви� сатаниста, а порнографија је � њихова �икона�. Међутим, постоје �молитве� директно обраћене сатани. Хиндуистички сатаниста Вивекананда се обраћао богињи кали речима: �Име твоје је � смрт и ужас�. Сатаниста осећа како се његова душа материјализује, како отежава његово тело, као да се земља повећава много пута.

Неретко, сатаниста осећа некакво стремљење, попу љубави, ка змији. У очима сатанисте се осликава оно што је у души: униније (чамотиња), некакво метафизичко безумље и заједно са тим, мртвачко равнодушје према свету. А понекад у њихов поглед постаје налик на поглед мије.

 

*****

 

Питање: Реците кратко, у чему је суштина демонске мистике?

Одговор: У тамној, несхватљивој љубави према демону, сличној љубави роба према свом злом тиранину.

 

*****

 

Питање: Међутим да се вратимо главном предмету беседе. Каква је веза између Православне мистике и аскетике?

Одговор: Мистика � то је срце религије и највиши степен у аскези, када вера прелази у сигурност, поузданост. Аскеза је � припрема душе за сусрет са Богом; мистика је � сам сусрет. Аскеза је � пут ка Тавору, а мистика � сазерцање Таворске светлости и Божије лепоте, као предосећање тајни будућег века.

 

 

преузето са:

http://karelin-r.ru/pravoslavie/120/1.html

 

 

[JESSY]

РОДИТЕЉСКИ АУТОРИТЕТ

Упородицама се често догађа да деца, чим мало одрасту, почну да се препиру с родитељима и постају дрски према њима. Каква је кривица родитеља у таквом случају? Шта је родитељски ауторитет и како га учврстити? Како успоставити правилан контакт с дететом?

– Родитељи треба да размисле о томе да ли су и они показивали непоштовање и били дрски према својим родитељима тако да, по неписаном правилу, то исто и њима раде њихова деца. Исто тако је важно да ли су сами родитељи постали убице деце преко абуртусâ, што у човековој души и његовој генетици ствара комплекс убице. То се даље преноси у виду негативног односа будуће деце према родитељима. Тај грех се може ублажити дубоким и искреним покајањем.
Да би родитељи заиста имали ауторитет, не смеју се свађати, посебно у присуству деце која у таквим ситуацијама постају судије својим родитељима; не смеју лагати јер деца интуитивно осете лаж, тим пре кад су сведоци дволичности и лицемерја својих родитеља. Такав трагичан пример представљају деца свештенослужитеља која су постала револуционери и безбожници. Родитељи морају испунити реч дату детету, а од детета треба да траже да испуни своје обећање. Притом је недопустиво да родитељи терају децу да се закуну. Родитељи треба да се труде да не мењају оно што су већ захтевали од детета.
Да би се успоставио добар контакт с дететом, треба избегавати крајности, тојест претерану строгост и претерану попустљивост која дете може довести до тога да сматра да му је све дозвољено. Треба контролисати шта дете ради, али не гушећи његову иницијативу непотребним ситницама и досадним зановетањем.

[Bokisha]

Стицање благодати

Спасење је стицање благодати, оне невидљиве силе Божије, чијим дејством се преображава људска душа. У благодати је увек све ново, она је неисцрпна, као Само Божанство. Благодат открива човеку много тога, али и суштински три виђења.

Прво је виђење света Божанског, који за њега постаје унутрашња очигледност, и унутрашње виђење овог света никада не представља две исте и истоветне слике. Благодат открива духовни свет увек као нешто ново и неочекивано у различитим димензијама и дубинама. Ово виђење нема материјалне форме, боје и обрисе, али то истовремено није празнина као неки бездани вакуум, није метафизичка тама у којој се човекова душа губи – то је свет других димензија који се души открива као невидљива светлост, која се ни по чему не може поредити са физичком светлошћу, с одблесцима пламена или зрацима сунца.

Друго виђење јесте виђење човекове сопствене душе, унутрашњег бездана. Благодат човеку открива сопствену душу у њеној развраћености грехом, у гноју страсти, у њеном дубоком паду. Само виђење греха представља почетак исцељења. Овде постоји чудна и несхватљива антиномија: благодат погледу човека открива тамно дно његовог срца где се као змије мигоље страсти и истовремено душу чини све лепшом као да скида с ње прљаве рите и облачи је у белу свечану свадбену одећу.

Треће виђење које даје благодат јесте виђење света који нас окружује. Човек у свету види исто што и у својој души – отпадање од Бога и трагове изгубљеног раја. И он почиње да воли овај пали свет, али сада већ другом непристрасном љубављу, сједињеном са жалошћу, с болом због тога што су људи сами себе бацили у море страдања, што су глуви за позиве Бога. Благодат човеку открива трагедију света, он спознаје Божанску љубав коју свет не прима. Благодат открива човеку да је најстрашнија несрећа незнање Бога и вечна смрт, зато човек почиње заиста да састрадава онима које је раније сматрао својим непријатељима.

Благодат увек твори ново. Међутим, Божије откровење је било дато Цркви и зато Тајне, богослужења и молитве имају своју форму која се усталила у току векова. И овде је опет присутна антиномија: у истим формама Тајни обреда и молитава човек треба и може да налази нов садржај, пошто су обреди симболи који човека укључују у свет бесконачног, где нема граница и међа духовном усавршавању.

Узмимо пример: човековом погледу небески свод изгледа као ограничени хоризонт, то је као нека плава сфера или кристална купола која крунише земљу; ипак, у стварности небо није само безгранично у својим дубинама, већ је увек и непоновљиво за човека. Ако хришћанин буде пажљиво читао црквене молитве сваки пут ће откривати у њима нешто ново и раније непознато, проницаће у њихов смисао, доживљаваће другачије сваку реч; чиниће му се да први пут чита молитву коју одавно зна напамет. Управо зато су неки од светих отаца и називали молитву стваралаштвом, само што је то нарочито стваралаштво, усмерено не ка споља, већ ка својој сопственој души. 

Молитва је везана за напор. Наше лењо тело и страсна душа јој се противе. Често ова борба бива напета и мучна, човек се супротставља својој палој природи, свету који излази из њега кроз помисли и замамне слике, и демонским силама које уз допуштење Божије муче човека, испуњавају његово срце тугом, нејасним страхом, мржњом, а понекад га доводе до стања потпуне изнемоглости.

Да би се човек пажљиво молио потребан је подвиг сличан бескрвном мучеништву. Овде поново постоји антиномија: у молитви се спајају бол и радост, борба и мир, труд и утеха. Молитва је својеврстан испит који човек полаже показујући самим тим какав је заиста његов живот. Међутим, подли људски егоизам жели да добије награду без труда и лукави човеков разум се слаже са страстима – да превари Бога. Ово се дешава неприметно. Човек престаје да схвата да молитвене речи добијају животворну силу када се осмишљавају умом и доживљавају срцем. 

Плотском човеку је много лакше да се моли расејано, у полудремежу и он почиње да замењује молитву као стање душе простим изговарањем молитвених речи. Овде долази до распада воље, разума и осећања који су сједињени у пажљивој молитви. Разум бива испуњен помислима, срце постаје глуво за молитву, стврдњава се као камен на којем од молитвених речи не остаје ни трага. Воља се искључује из разума и срца, постаје попут ослабљене струне која не може да пусти звук. Између човека и Бога подиже се неки невидљиви зид. Човек почиње да мисли да читање одређеног броја речи чини молитву и жури, као ка коначном циљу, ка последњој речи – „амин“.

Уколико се таквом човеку каже да се не моли, већ вара себе и Бога, он ће се увредити и чак неће схватити због чега га прекоревају. Суштина фарисејства је спољашњи ритуал без духовног садржаја, благочестива поза уз празно срце. Човек постепено заборавља благодатна стања која је доживео у прошлости. На молитву почиње да гледа као на неки спољашњи посао, као на јарам који треба да носи, као на данак који мора да плати. Овај данак постаје број прочитаних страница. Светлост молитве у човеку се гаси, уједно му духовни свет постаје далек. 

Често се нерелигиозни људи чуде због чега неки верници, православни хришћани који редовно иду у храм практично не мењају набоље, већ остају исти, са свим својим недостацима и пороцима. Најчешће се то дешава управо зато што су ови хришћани угасили сопствену молитву, што су је заменили само неком словесном формом као шуштањем сувог папира. Уколико таквог човека питате за шта се моли тешко да ће моћи да одговори. Он чак не улаже ни онај мали напор који је потребан да би се схватио смисао онога што чита или чује, а да не говоримо о духовном доживљавању. Дешава се да се човек кад заврши молитвено правило не сећа да ли је управо прочитао јутарње или вечерње молитве.

Овде се крије нарочита опасност за свештенослужитеље. Они морају да читају молитве „по поруџбини“, без обзира на заузетост, умор, своје душевно стање, зато је за њих велика саблазан да прочитају молитву не укључивши се у њу како треба, не доживевши је срцем. Управо зато се од свештеника и тражи неупоредиво већи подвиг, да унутрашње увек буде спреман за молитву, да сваку требу испуњава као дело од насушног значаја.

Обично они који се моле немарно и расејано исто тако немарни постају и у односу на испуњавање заповести Божјих, морална страна хришћанства као да престаје да постоји за њих. Они престају да виде и да осећају своју греховност. Слаби молитва – слаби и покајање, а за њим и духовни живот. Човек који за време молитве код куће или у храму стално размишља о својим помислима или стварима из свакодневног живота по завршетку службе или правила задовољно говори себи: „Помолио сам се“, уопште не помишљајући да је стајао пред Богом као мртвац.

Често лажна фарисејска молитва развија код човека нарочиту гордост, он почиње да прекорева и учи друге као да је на то стекао право. И у свом животу овакви лицемерни „молитвеници“ бивају увредљиви, раздражљиви и зли, због чега неверујући видећи то говоре: „Иде у цркву, а живи горе од нас.“ Ови људи не схватају да су одавно престали да заиста буду у цркви. У храму стоје само њихова тела као мртвачки ковчег душе, а ум је закопан, погребен у световним бригама. Они су погружени у своја маштања и планове, глуви су и слепи за оно што се заиста дешава у храму, срце оваквих људи је затворено за благодат која снисходи за време богослужења. Тачније, они виде само љуску храма: како је храм уређен, ко је од познатих данас дошао на службу, како су се обукли; прилазе да их поздраве, да им саопште и сазнају новости, разгледају лица, љуте се што их је неко гурнуо, што појци немају слуха, и затим излазе из храма уверени да су се помолили и платили данак Богу. Ово стање духовног самозадовољства и лицемерја се може назвати малограђанским фарисејством.

Међутим, постоји и други тип људи који желе да се моле, али се њихова молитва расипа као кућа од песка; они напрежу силе, али не чују сопствену молитву слично као што звуци гласа не продиру иза гвоздених врата тамнице. То су људи који су испунили своју душу и сећање спољашњим, као што се стварима испуњава простор соба, тако да човеку постаје тешко да се креће и да дише. То је култ знања, то је прекомерно гутање информација када ум постаје дебео и тром, као тело прождрљивца, као утроба Гаргантуе који је гутао све што се налазило на његовом огромном столу. 

Овакви људи живе у свету сакупљених информација, непотребних и несистематских, као Пљушкин међу ритама које је сакупио. Ум губи своју снагу покушавајући да обради овај материјал, који испуњава човеково сећање и гуши његове стваралачке способности, али он готово сав остаје мртва руда. Душа гушећи се у гомили спољашњих знања не може да се вине изнад земље. Земља је стихија научника, они могу да расуђују о Богу, али када покушају да се моле најчешће се претварају у некакве беспомоћне астматичаре.

Други култ је култ емоција и доживљаја. То су они људи који се баве уметношћу. Они живе у свету својих машти и уобразиље. Њихово срце испуњено страстима такође је глуво за молитву. У храму су уроњени у своје снове. Жале због тога што у богослужењу има мало ефеката. Служба им изгледа као нешто туђе и веома досадно. Понекад се лате да сачине сопствену молитву – онако као што други пишу стихове, али убрзо долазе до закључка да је у позоришту душевни живот много интензивнији, разноврснији и ефектнији.

Трећи култ је култ насладе на нивоу опажаја; у овој области преовлађују жудња за сексом и крвљу. Овакви људи не губе само свој духовни, већ и душевни лик. О овој врсти људи нема смисла овде говорити. Поглед свиње је увек уперен у земљу. Међутим, невоља је у томе што ови људи често себе сматрају хришћанима. Шта рећи о њиховој молитви? Они се моле тек онда када падају са стене или када открију да имају рак.

Архимандрит Рафаил (Карелин)
Извор: svetosavlje.org 

http://www.prijateljboziji.com/_Sticanje-blagodati/72053.html

[Bokisha]

Покајање - пут ка Царству Небеском

Свети пророк Божји Малахија објављује: Ето, Ja шаљем Анђела Мојега пред лицем Твојим, који ће приравити пут Твој пред Тобом (Мт. 11,10). И Свети пророк Исаија говори: Приправите у пустињи пут Господњи, поравните у пустоши стазу Богу нашему. Све долине нека се узвисе, и све горе и брегови нека се слегну, и што je криво нека буде право, и неравна мјеста века буду равна. И jaвиће се слава Господња, и свако ће тијело видети (спасење Божије) (Иса. 40, 3-5).

Шта значе ове тајанствене речи, изречене о највећем од рођених од жена - светом Пророку, Претечи и Крститељу Господњем Јовану? Анђео. Реч "Анђео" значи "весник". Анђели су откривали људима тајне Божије. A Јован Крститељ je свету објавио највећу тајну да je Месија дошао на земљу. Пут човека према Богу и пут Бога према човеку пролази кроз људско срце. Горе и брегови на нашем путу су наша гордост и таштина. Гордост као бедем, као стрма стена преграђује пут благодати до људског срца. Долине, провалије, ровови и јаруге на овом путу су наши грехови. Кривине су: лаж, лицемерје и други тајни грехови и пороци.

Када je у древна времена цар желео да обиђе своје царство дуго пре тога су његови поданици чистили и проширивали друмове, просецали нове путеве, дизали мостове, како би цар могао да прегледа све крајеве своје државе. A Царство Божије je човекова душа. Како изравнати пут да би благодат могла да дође до срца? Само једним - покајањем.

Јован Претеча je рекао: "Покајте се јер се приближи Царство Небеско" (Мт. 3, 2). Другог пута осим покајања ка Царству Небеском нема и неће ни бити! Тако je он позивао народ на покајање. Затим je свакога ко je желео да прими од њега крштење уводио у воде реке Јордана. Такође je улазио у реку заједно са њим. И овде би онај који je приступао крштењу исповедао пред Јованом Крститељем своје грехове. A Пророк се за то време молио Богу да му опрости. Затим je no завршетку исповести Јован Претеча говорио: "Крштавам те у име Месије Који долази," и погружавао човека у воде Јордана.

Браћо и сестре! Јерма у књизи "Пастир" пише: "Да нам Господ није даровао покајање ниједан човек се не би спасао." Свети Оци говоре: " Први дар благодати, први дар Духа Светога јесте познање својих грехова." Када се благодат дотакне људског срца човек осећа како je далеко од Бога. Преподобни Антоније Велики je пред смрт говорио: "Сав мој дуги живот није био ништа друго до непрекидно покајање због мојих грехова!" Понекад су световни људи питали подвижнике: "Зашто ви читав свој живот проводите у плачу и покајању, a многи у свету чине тешке грехове, али себе уопште не сматрају грешницима?"

Код Светих Отаца има оваквих примера: када je вода мутна у њој се ништа не види, a кад се разбистри у њој се могу разликовати и каменчићи и зрнца песка. У мрачном подруму се не види прљавштина, али ако зрак светлости проникне у њега видећемо тамо под зрацима ове светлости хиљаде трунчица. Што je чистија човекова душа он тим јасније види своје грехове.

Шта je то покајање? Покајање je суђење човека самоме себи пре Страшног Суда. Ha судовима овога света, што суровије судија окриви преступника, то се њему изриче тежа пресуда. A овде je обрнуто. Што строжије савест човеково разобличи човека, тиме je потпунији опроштај задобио, тим je ближе његово спасење. У чему се састоји покајање? Да би оно било истинско потребни су следећи услови:

Kao прво, жаљење због својих грехова. Kao друго, искрена исповест пред свештенослужитељем - човеком којем je дато нарочито право да опрашта и разрешава грехове. Али, исповест, као што сам вам рекао, треба да буде не само разговор, не само прича о својим гресима. Јер често људи причају о својим гресима без икаквог покајања, a некад чак поносећи се њима. Затим, као треће, човек треба да одлучи да више неће понављати ове грехове. Треба да има одлучност да ће пре умрети него поново сагрешити. Постоји древна пословица: "Мудар не пада два пута на истом месту." И на крају, четврти услов - човек треба да се труди да у свом животу испуњава добродетељи које су у супротности са раније почињеним гресима. Тада ће, браћо и сестре, Бог примити наше покајање.

Покајање je основа читавог духовног живота Хришћанина. Због чега ми бивамо хладни на велике празнике? Зашто, причешћујући се, не осећамо како огањ и светлост силазе у наше срце? Само зато што нисмо пробудили, нисмо омекшали, нисмо очистили душу покајањем. A непокајано срце je тврдо као камен. Непокајано срце je капија затворена пред Исусом Христом.

Постоји стара прича о томе како je Господ послао Своје Анђеле да донесу најбоље што нађу на земљи. И сваки Анђео je донео са земље дар Богу. Није било само једног од њих. Али, се и он појави и рече Господу: „Донео сам Ти на дар сузу грешника. Видео сам како je ноћу грешник, којег je читав свет презирао, у самоћи горко плакао због својих грехова и молио се за опроштај. Узео сам његову сузу и донео Ти.“ И Господ рече: „Ово je најлепши поклон. Суза грешника који се каје за Мене je драгоцени дар!“

Дакле, као што сећање на смрт, када се укорени у људском срцу, даје човеку храброст да преживи све обрте у животу, пружа му дубоки мир, тако се и покајање завршава небеским спокојством и чистом радошћу. Нека нас Свети Јован Претеча, покровитељ покајника, научи истинском покајању како бисмо били заједничари благодати Духа Светога.
 
Aрхимандрит Рафаил Карелин 

http://www.prijateljboziji.com/_Pokajanje---put-ka-Carstvu-Nebeskom-/82133.html

[Bokisha]

Да ли верујем?

Много пута ће нам се учинити да је живот попут паукове мреже у коју смо уловљени неким случајем, и из које нам нема спаса. Притешњени нужношћу живота, скоро да и не помишљамо на Творца и ослободиоца. Има тренутака када се човек пред лицем своје савести пита: а да ли ја, заправо, верујем?

Анализирајући свој душевни живот као хаотичну бујицу помисли које се ковитлају у свести као речне струје у виру или узнемирени осињи рој, уочавајући у свом срцу осећање сталне бриге због очекиваних невоља и губитака које као незвани гости стоје на вратима, осећајући сталну жељу да стекнем и бојазан да не изгубим, анализирајући своју развраћену вољу - овог параплегичара који труне на постељи - почињем да сумњам: да ли верујем? Да ли сам хришћанин или деиста који допушта постојање Бога само као трансцендентног Разума, Који је створио свет, а затим га препустио самом себи? Знам да је то тајни глас мрачног духа, али га моја душа истовремено, као Ева змију, слуша. Чини се, не би требало да буде сумње у постојање Бога. Бог стално даје мојој души сведочанства о Свом постојању, дубља и тврђа чак и од оног којим свет, који опажају органи наших чула, доказује чињеницу свог постојања. Међутим, зашто ова сведочанства која се доживљавају као несумњива не остављају трага у срцу, као писмена написана на води; тачније - од њих остаје само нејасно и неодређено сећање.

Бог човеку више пута у току живота даје спољашње доказе Свог присуства. Кад је немоћна људска помоћ, када, изгледа да нема излаза Он неочекивано мења сваку ситуацију, као да отвара врата тамнице. Он немо говори души: "Ја сам близу тебе, не бој се, само веруј." Међутим, пролази време и човек дрско заборавља на то. И више од тога, тајни глас му шапуће: "То је само случајност, нема највишег Промисла, живот је ланац случајности, шпил карата који се непрестано меша." Човек зачуђујуће лако губи доказе помоћи Божије кад их добије, као да демон краде успомену из његовог сећања, као што птице кљуцају зрна из пшеничних класова. Свеци су нас упозоравали на кобни грех заборава; једним од три главна узрока погибељи душе сматрали су заборав који као црна копрена обавија човеков ум и овај престаје да види светлост. Свеци нам заповедају да волимо Господа због Његових доброчинстава, а ми најчешће поступамо као исцељени губавци, који су кренули својим путем, чак се ни не окренувши према Христу.

Чудан парадокс: човек је у свом животу све искусио и све је заборавио. Уосталом, сумње, о којима говорим ретко испливавају на нивоу свести. Оне се најчешће гнезде у дубини душе где страсти заглушавају глас духа, где видим тајну љубав према греху, мрачну наклоност према гадним страстима, љубав душе - овог зрака небеске светлости - према праху и гноју. Кроз страсти човек губи мистичко искуство богоопштења. Он престаје да осећа Бога у својој души. Страст је љубав према демону који у души подиже идола - празног изнутра.

Човек може да сматра себе верујућим, односно да "верује у своју веру", али да у дубини срца не буде такав. Обично се у екстремним ситуацијама, укључујући и психолошке, када човек ступа у пограничну зону између живота и смрти показује његова суштина. Већина нас у то време тражи заштиту и спасење у спољашњем, и тек кад се увери у своју немоћ сећа се Бога. Овде Бог души не изгледа као Творац и Промислитељ света, већ као нека последња шанса. Опет се поставља психолошка загонетка: зашто човек воли демона, који га као лопов стално вара и пљачка? Људе, који су неправедни према њему човек сматра непријатељима, а демона - свог убицу - другом! Овај феномен човека делимично се и помало открива учењем о првородном греху који је задесио, како читаво човечанство, тако и сваку душу. Змија се гнезди у човековом срцу, то су страсти, оне с влашћу захтевају за себе храну. Лоповима је потребан мрак ноћи и душа, послушна страстима искључује светлост духа како не би видела своју ругобу и пад, како би се погрузила у своје тамно подземље.

Благодат и грех никако не могу мирно да живе заједно. Руже не расту у свињцу. Кад воља и ум закључују савез са страстима губи се осећање Божијег присуства. Душа се сама одриче јединства с духом и поистовећује се са својим страстима и спољашњим светом у којем налази храну за ове страсти. Првородни грех је погодио свет као поље земаљског постојања човечанства, као систем међусобних односа, као атмосферу и средину у којима дише и расте душа болесна од самог свог зачетка. Свет се све више претвара у клупко страсти, његово постојање прелази у агонију која се отегла. Болест и безумље - индивидуално и колективно - стварају своје комплексе, изврнуте психичке моделе и системе. Прилагођавајући се свету човек се укључује у њега, постаје његов део.

Овде се унутрашње безумље људског ума сједињује с колективним безумљем света, ако могу тако да кажем - с организованим безумљем и озакоњеним хаосом. Човек заборавља искуство општења с Богом, али такође заборавља и искуство општења са светом. Он лако заборавља да постоји Бог, али такође лако заборавља да је свет мађионичар и преварант и поново тражи савез с њим као са другом. Свет никоме не може да пружи срећу: како верујућима, тако и неверујућима. Само што верујући осећа дубљу тугу када га свет ухвати у мрежу његових сопствених страсти. А код неверујућих се ова туга испољава у тихој злоби, у незадовољству и досади које покушавају да угуше као вином, бујицом спољашњих утисака, телесним и душевним насладама, као да желе да заглуше бол од ране непрекидно је чешући.

Човекова душа се све време налази у стању узнемирености и напетости. Несклад између жеље и остварења или представе и сурове стварности приморава душу да осећа стално разочарење: једни желе и не могу да остваре оно што желе и праћакају се као риба на леду, други остварују оно што су желели, али се испоставља да то није онакво као што су они замишљали и траже ново, и поново, кад га добију, не постају од тога срећнији.

Материјално је услов за постојање духовног, међутим, ако се један од услова претвара у циљ то постаје клопка за душу. Материја се у том случају претвара у илузионисту, који показује бајковите замке из вашарске представе. Душа воли овај свет. Она се заљубила у њега као што човек нехотице може да се заљуби у крадљивицу и блудницу. Она га све време вара, заражава гнојем његову крв, краде му све што има, а он је свеједно воли као предмет своје болесне страсти.

Човекова воља је греховна. Унутрашњи грех је солидаран са спољашњим. Воља Божија је светла, зато што јој се противи цео свет и људска душа. Божија воља је добро, али тога не жели да се сећа човек погођен грехом као губом. Зато лаже Бога и себе, док у молитви говори: "Нека буде воља Твоја," - његова тајна молитва је: "Нека буде воља моја." И пад и спасење почињу од воље. Овде постоје два пута.

Први је лакши и сигурнији - то је одсецање своје воље, препуштање себе послушању, свецело потчињавање себе духовном руководиоцу, као да човек сам прода своју вољу као дрског и непослушног слугу новом господару који може да га смири и научи.

Постоји други пут, тежак и бременит: човек мора да се сећа неизбежне смрти, трулежности овог света, мора да има на уму да је све овде непостојано, да нас свет непрекидно вара, да се показује да је човек свој највећи непријатељ и да се научи да не жели ништа спољашње и светско, већ само вољу Божију. Ово није будистичка равнодушност према свету као поистовећивање добра и зла, бића и небића, већ вера у то да је једино истинско благо у овом животу послушање вољи Божијој и свештени страх пред Његовим Промислом.

Идући првим пут ми предајемо своју вољу, а идући другим треба да је умртвимо. Иако, тачније ће бити ако кажемо да треба да је умртвимо и у првом и у другом случају. И у првом и у другом случају енергија воље прелази у област духа, и сама воља се трансформише у оно што су свети оци називали трезвеношћу и бдењем - чувањем свог срца и концентрацијом душе у молитви. Душа мора да дође до драматичног закључка о томе да богатство и сиромаштво, здравље и болест, победа и пораз, дубока старост или рана смрт, испуњење или неиспуњење планова и жеља нису добро и зло, већ само одређене околности и ситуације и да је једино и истинско добро - Бог, а једино зло оно што стоји као препрека између душе и Бога.

Душа не жели да верује у то и не верује. Она протествује и виче, и овде воља мора да примора душу да поверује на силу, као што се на силу пијанац одвикава од пића. Овде није присутно интелектуално насиље над душом, већ насиље над болешћу, то је борба за душу, чији је једини живот Бог. Ако се узме главна заповест о вољи Божијој она гласи: воља Божија је светост ваша (уп. 1 Сол. 4, 3), а светост је присуство благодати у души. Ако се човек научи да се ослања на Промисао Божји, да верује у Промисао Божји, да воли Промисао Божји, он ће са захвалношћу прихватати оно што му Бог шаље и што људи света доживљавају као невољу или несрећу сматраће ватреном чашом коју му даје Сам Господ; нучиће се да више цени земаљске невоље - со, која убија црве у његовој души, - него земаљске радости у којима се ови црви размножавају и расту заражавајући душу некаквом болесном омамљеношћу овим светом. Да би човек био заиста срећан његов живот мора да се смести у речи "Слава Богу за све". Он мора да се одрекне света како би стекао вечни мир, мора да се одрекне себе како би стекао самог себе.

Архимандрит Рафаил (Карелин)

http://prijateljboziji.com/да-ли-верујем/

[JESSY]

Шта је то Црква ?

Најдубљу, најпрецизнију и, рекао бих, најобухватнију дефиницију дао је апостол Павле у Посланици Ефесцима: Црква је Тело Христа Спаситеља, Главе, Онога Који све испуњава у свему(Еф. 1, 22).

Шта значи ова дефиниција? О каквим својствима Цркве она говори?

Црква је живи организам. Црква је љубав и благодат Божија, која обухвата сва словесна створења и сву творевину. Црква је вечна и божанска, она је спасоносно дејство вечних Божанских енергија, она је животворна светлост која се излива из дубина Триипостасног Бога на сву твар. Црква обухвата сва створења Божија створена у времену. Циљ Цркве је да оствари јединство између Творца и Његове творевине, да изведе свет и човека из његовог палог и ограниченог постојања у слободу и пуноту Божанског живота, у учествовање у Божанским савршенствима.
Црква је Тело Христово, дакле, она је јединствена како у земаљским, тако и у космичким димензијама. У Псалтиру се космос пореди са ризом – одећом Бога, а у Новом Завету је Црква названа мистичким Телом Христа Спаситеља. Свети Оци говоре да је Господ створио Васељену ради Цркве. Дакле, прво својство Цркве јесте јединство.
Друго, Црква је васеленска, тј. обухвата читав свет. Земаљска Црква је органски сједињена са Небеском Црквом (…)
Црква је Тело Главе, Онога Ко Собом обухвата све. Дакле, пут у Небеску Цркву лежи само кроз земаљску, тачније то су два аспекта једне Цркве. Црква је живи организам, а живи организам није могуће створити на вештачки начин. Немогуће је вештачким лабораторијским путем створити живу ћелију од хемијских елемената ћелије, и исто тако је немогуће вештачким путем, само на основу догмата, канона, обреда и теоријских еклисиолошких знања створити нову Цркву. Све би то биле мртве и апстрактне творевине, љуштуре и лутке лишене живота. Хришћанска Црква није плод људског интелекта, чак ни религијског генија, већ је она – вечни живот који је Дух Свети дао у Педесетници. Она је дар Божији.
Нетрулежна Глава – Христос има нетрулежно Тело Цркву, због тога Црква не подлеже ни смрти нити пролазности. Она је свагда једна и иста, и у Божанској благодати је увек идентична себи.
Апостол Павле у Посланици Јеврејима пореди Цркву са Небеским Јерусалимом, где заједно бораве Анђели и душе праведника.

Које још дефиниције Цркве постоје у Новом Завету?

Апостол Павле у Посланици Ефесцима говори о томе да је Црква „Невеста Христова“. Слика Цркве-Невесте је главни садржај старозаветне књиге „Песма над песмама“, коју су древни егзегети поредили са Светињом над светињама старозаветног храма.

- Архимандрит Рафаил Карелин ("Једна Света Саборна Апостолска Црква" - СА ХРИСТОМ КА ВИСОТАМА ОБОЖЕЊА. О ПОДВИЖНИЧКОМ ЖИВОТУ У ЦРКВИ)

[JESSY]

 ПРОБЛЕМИ У БРАКУ

– Пре месец дана жена и ја смо се венчали. Ја имам 39, а она 30 година. За то време било је много конфликта и скандала у нашој породици. Просто не могу да верујем да се све то догађа. Чини ми се да ће тако увек бити и од саме помисли на то појављује се осећај безизлаза и очаја. Спасавају ме само вера, Црква и свест о томе да се све догађа по вољи Божијој.

А сад неколико речи о мојој супрузи. Док су њене вршњакиње излазиле с младићима, она је била сама. Годинама су за њу постојали само школа, факултет и посао. На њу је утицала и мајка која јој је стално говорила лоше о мушкарцима. Све то време маштала је о породици, о томе да ће имати дивног мужа и дете. Читала је романтичне књиге и гледала лепе филмове о љубави. Пре мене имала је једног младића који ју је преварио и, што би се рекло, добио оно што је желео. Она још увек не може то да му опрости. После свега тога постала је нервозна, али не знам тачну дијагнозу њене болести. Психички је веома лабилна, често је узнемирена, нервозна, депресивна и незадовољна и собом и са мном и другим људима. Може да је повреди чак и ситница на коју ја уопште не обраћам пажњу. Тако се испоставило да ја нисам онај идеални човек из њене маште. Скоро никад нисмо у стању да нормално разговарамо и решимо неко питање које се тиче свакодневице и обично избијају свађе без икакве потребе које се најчешће завршаве њеном хистеријом. У таквим ситуацијама једва успевам да је смирим, спорно питање остаје нерешено и затим се све понавља. Но истовремено и сама помисао да се можемо растати и да ће поново бити сама код ње изазива страшну хистерију па чак и мисао о самоубиству. Често има кошмарне снове, као да демони из ње излазе. Просто не знам шта да радим.

Иако смо обоје верници, имам утисак као да различито схватамо заповести Господње и правила православне вере и да размишљамо на различит начин. Јасно ми је да је све то уствари искушење које ми Бог шаље због мојих грехова, али како да не учиним нешто непромишљено? Шта да радим да не погрешим, да никоме не наштетим и да не дозволим да последице мог евентуалног поступка буду још трагичније?

– Ваша питања довела су ме у ситуацију у којој морам признати да су Ваши проблеми такви да их је веома тешко решити. Брак са психички неуравнотеженом особом једно је од најтежих искушења и заиста велика несрећа. Очито је да Ваша супруга болује од тешког облика хистерије коју додатно компликују фобије. Та болест се тешко лечи јер је ту присутна и гордост. Већ одавно се зна да је хистерија болест гордих људи. Живети с таквом особом и бити због тога стално напет прави је подвиг. Али од човека не смемо захтевати подвиг, јер у подвиг се иде добровољно. Ако бих Вам рекао апстрактно шта да радите, то би значило понављање већ познатих ствари, али не и решавање конкретне ситуације.

Брак има свој циљ, задатке и структуру. Циљ брака је стварање породице као домаће цркве, његов задатак је узајамно помагање супружника и стварање заједнице која ће трајати и у времену и у вечности. Структура брака је таква да је муж глава породице, али уз учешће жене у решавању проблема, при чему ипак муж има задњу реч. Садржај брака је узајамна љубав која треба да буде чиста и продуховљена. Јасно ми је да Ваш брак не испуњава ниједан захтев хришћанског односа супружника. Зато по савести поштено проверите да ли имате довољно снаге за свакодневно мучеништво, тојест да трпите женину болест због благослова који сте у цркви добили током венчања, али притом имајте на уму да то трпљење неће трајати само годину или две, већ до Ваше или њене смрти.

Кад су светог Амвросија Оптинског питали зашто је благословио развод, одговорио је: “Да то нисам учинио, међусобно би се поубијали.” Значи, кад не постоји безболан излаз из неке ситуације, треба изабрати мање зло.

Ако одлучите да сачувате Ваш брак, треба да се смирите “до земље” иначе ћете постати хистерични и неуротични. Уколико мислите да немате довољно снаге за тај подвиг и да се Ваш брак може претворити у узајамно мучење, боље је да се разведете док још немате деце. Треба да се обратите надлежном архијереју, који ће саслушати обе стране, јер једино он може да анулира Ваш брак. Свакако да то није идеална варијанта, али много је горе да се породица распадне након рађања деце. Наравно да Бог може учинити чудо тако да се ситуација у породици промени, али по људским мерилима то је један затворени круг. Горд човек увек је незадовољан и увек сматра да је он у праву. Он не види своје грехе и зато и не може искрено да се покаје, а немогуће је поправити се без покајања. Исто тако Вам саветујем да попричате са свештеником код којег се исповедате, који зна Ваш живот и Вашу породичну ситуацију. Пишем Вам узимајући у обзир чињеницу да човекова душа, као и метал, има свој праг отпорности и да се ломи уколико се тај праг пређе. Последњу реч у решавању Вашег проблема има архијереј, а не свештеник.

Поука

[drvce]

Цитат

ПРОБЛЕМИ У БРАКУ

– Пре месец дана жена и ја смо се венчали. Ја имам 39, а она 30 година. За то време било је много конфликта и скандала у нашој породици. Просто не могу да верујем да се све то догађа. Чини ми се да ће тако увек бити и од саме помисли на то појављује се осећај безизлаза и очаја. Спасавају ме само вера, Црква и свест о томе да се све догађа по вољи Божијој.

А сад неколико речи о мојој супрузи. Док су њене вршњакиње излазиле с младићима, она је била сама. Годинама су за њу постојали само школа, факултет и посао. На њу је утицала и мајка која јој је стално говорила лоше о мушкарцима. Све то време маштала је о породици, о томе да ће имати дивног мужа и дете. Читала је романтичне књиге и гледала лепе филмове о љубави. Пре мене имала је једног младића који ју је преварио и, што би се рекло, добио оно што је желео. Она још увек не може то да му опрости. После свега тога постала је нервозна, али не знам тачну дијагнозу њене болести. Психички је веома лабилна, често је узнемирена, нервозна, депресивна и незадовољна и собом и са мном и другим људима. Може да је повреди чак и ситница на коју ја уопште не обраћам пажњу. Тако се испоставило да ја нисам онај идеални човек из њене маште. Скоро никад нисмо у стању да нормално разговарамо и решимо неко питање које се тиче свакодневице и обично избијају свађе без икакве потребе које се најчешће завршаве њеном хистеријом. У таквим ситуацијама једва успевам да је смирим, спорно питање остаје нерешено и затим се све понавља. Но истовремено и сама помисао да се можемо растати и да ће поново бити сама код ње изазива страшну хистерију па чак и мисао о самоубиству. Често има кошмарне снове, као да демони из ње излазе. Просто не знам шта да радим.

Иако смо обоје верници, имам утисак као да различито схватамо заповести Господње и правила православне вере и да размишљамо на различит начин. Јасно ми је да је све то уствари искушење које ми Бог шаље због мојих грехова, али како да не учиним нешто непромишљено? Шта да радим да не погрешим, да никоме не наштетим и да не дозволим да последице мог евентуалног поступка буду још трагичније?

Izgleda da je zenik potpuno nevin pristupio braku, totalno neobavesten da su izbliza sve zene takve. Nije naucio da drzi jezik za zubima i da kao glava porodice treba da ju slusa i afirmativno klima. Majstor je utvrdio da imaju razlicita shvatanja?! Alo, Ajnstajne, pa to smo znali i pre braka, samo je trebalo da svoja shvatanja prilagodis i usvojis gospodjina, jos se iznendjujes kad ti ishisterise i sto sporno pitanje ostaje nereseno... Treba da sozercavamo da je Vulverin imao dar mutacije regenerisanja, te je mogao da izdrzi svu bujicu histerije koja nezaustavljivo nadirase iz Dzin. Mi ostali, koji imamo regularne sledove nukleotida, ne mozemo da se uzdamo u puku srecu da cemo iz oluje izaci neozledjeni.

[JESSY]

@drvce